|
[[Датотека:Maximgrek.jpg|130п|десно]]
Руски научник Ели Денисов објавио је 1942. у Лувену књигу под насловом Максим Грк и Запад. У њој је доказао да Максим није био нико други до Михаило Триволис, грчки исељеник који је крајем 15. вијека похађао хуманистичке школе у Италији.
'''Блажени Максим Грк''' је био православни светац.
Рођен је у [[Грчка|Грчкој]], одакле је позван на двор [[русија|руског]] цара [[Василиј III Иванович|Василија Ивановича]] за царског библиотекара и преводиоца.
Михаило је рођен око 1470. у Арти, престоници грчке провинције Епир. Двадесетак година прије тога Турци су заузели град и породица је убрзо одлучила да се исели. Најближе мјесто гдје су могли да се склоне било је острво Крф. Михаило је вјероватно имао десет година када је његова породица из Арте прешла на Крф. Када му је било двадесет година, кандидовао се за члана Вијећа које је управљало острвом. Резултати су били такви да га нису усмјерили у јавни живот. 1942. је вјероватно прешао у Фиренцу која је тада била главни центар грчких наука у Европи. Ту је остао три године, а на његово формирање као учена човјека утицали су грчки филозоф Јован Ласкарис и велики платонист Марсилио Фићино. До краја живота остао је под утицајем Платона и фиретинске „Платонове академије“. Други, сасвим другачији утицај осјећао је Михаило током година проведених у Фиренци – утицај доминиканског фратра Савонароле.
Сљедећа етапа Михаиловог живота у Италији, послије краћих боравака у Болоњи, Падови и Милану, одвела га је 1496. у Венецију гдје је остао двије године. Преводио је грчке текстове на словенски језик, та вјештина није била лишена опасности у Московској кнежевини, у Русији. Михаило је већ тад, без сумње, стекао извјестан углед учена човјека. 1498. године налазимо га у служби једног другог Италијана, чувеног хеленисте по имену Ђанфранческа Пика дела Мирандоле, синовца чувеног платонисте Ђованија Пика. Четири године које је провео у Мирандоли биле су важна прекретница у његовом животу.
Тешко је стећи јасан утисак о томе шта се збивало у Михаиловој свјести око 1500. године. Нема сумње да су у то вријеме на њега дјеловала три јасно уочљива утицаја која су била међусобно тешко помирљива: Платонова филозофија и класично образовање; хришћанска традиција учења Светих отаца с којом је несумњиво био упознат још од ране младости, и утисак који су на њега оставили Савонаролини живот и дјело. Од та три утицаја овај посљедњи је у то вријеме био најјачи.
Према хришћанском предању, много је радио, али је много и страдао за истину. Провео је дуго времена у тамници где је написао познати канон Светоме Духу, који се и сада употребљава у [[црква|цркви]]. Умро је [[1556]]. године.
Године 1505. или 1506, послије још једне промјене чији су узроци остали непознати, налазимо Михаила, сада као калуђера Максима, у манастиру Ватопеду у Светој Гори, опет као припадник цркве својих предака. Можда није паметно претпостављати да је он званично прешао из једне вјере у другу. Максим је у својим дјелима на руском језику оштро критиковао нека латинска вјеровања и праксу које је отворено назвао јеретичким. Прва од њих је била доктрина Filioque, тај главни камен теолошког спотицања између Грчке и Латинске цркве још од деветог вијека. Већина његових примједби односи се на оно што сматра дрском жељом папа да постану још моћнији. Но, Максимова критика Латинске цркве била је, све у свему, одмјерена и пристојна, без оних емотивних призвука којих је било у изјавама његових савременика.
[[Српска православна црква]] слави га 21. јануара по црквеном, а [[3. фебруар]]а по [[грегоријански календар|грегоријанском календару]].
Десетак година које је Максим провео у Светој Гори биле су кључно раздобље његовог живота. О њему, нажалост, имамо најмање података. Готово је извјесно да је Максим у Ватопеду помно проучавао дјела Јована Дамаскина, византијског теолога према коме је, изгледа, имао највише афинитета. Друга карактеристика Свете Горе која је непосредно утицала на Максимов потоњи живот и погледе на свијет јесте њен космополитизам. Космополитска средина га је морала донекле припремити за оно што је касније урадио у Московској кнежевини. Максимова схватања о односу вјере и знања била су потпуно ортодоксна.
<small>Велики део овог текста је преузет из [[охридски пролог|охридског пролога]] светог владике [[Николај Велимировић|Николаја Велимировића]]. Он не подлеже ауторским правима</small>
Посљење раздобље Максимовог живота започело је 1516; те године је у Свету Гору стигло једно изасланство московског владара, Василија III. Дошли су с намјером да позову у Москву неког доброг преводиоца с грчког језика. Максим је стигао у Москву марта 1518; ту ће постати писац разноврсих текстова. Први задатак му је био да припреми превод тумачења Псалтира који су написали Свети оци. До захтјева за превођењем збирке патристичких тумачења Светог писма није дошло из неког пролазног интересовања руског свештенства за изучавање Библије, него из озбиљне и пријеке потребе. Максим је у уводу завршеног превода увјеравао великог кнеза да ће то дјело бити корисно у борби против јеретика. Било му је потребно седамнаест мјесеци да обави тај задатак. То је било прво од многих књижевних дјела која је написао у Русији.
== Спољашње везе ==
Без обзира на то да ли су му то московске власти обећале или нису, очигледно нису журиле да га пусте да се врати кући. Имали су они друге планове за Максима. Убрзо су му наложили да преводи и друге ствари и да испита постојеће словенске верзије Светог писма и богослужбених књига. Он је установио да је све то лоше: показало се да су ранији руски преводиоци слабо знали грчки. Захваљујући контактима с угледним личностима у граду, уплео се у јавне размирице што је било опасно. Прва половина 16. вијека била је вријеме великог превирања у Москви.
{{Commonscat|Maxim Grek}}
{{клица-светитељ}}
Када је Максим стигао у Москву, Васјан Патрикејев је управо завршио, с одобрењем Цркве, своје главно животно дјело, нову редакцију Номаканона који је требало да покаже како манастири који посједују земљу крше канонско право. Не треба се чудити што је Максим стао на страну „непосједника“ и што је своје знање грчког и искуство из Свете Горе ставио на располагање свом новом пријатељу, Русу. Умољен је да донесе суд о једном спорном филолошком проблему. Ма колико опрезан Максим био у томе што је јавно говорио, изгледа да се понекад ипак понашао помало неодговорно. Дозволио је да његова ћелија у манастиру Симонов постане нешто као дисидентски салон у коме су се окупљали критичари московског друштва, углавном племићи, да причају о неправдама према њима. То је у Русији шестнаестог вијека значило тражити ђавола свијећом. У међувремену је његов повољни положај у вишим црквеним у државним круговима био озбиљно пољуљан. Предводник „посједника“ , игуман и Јосифов ученик, Данило, постављен је за поглавара Руске цркве 1522, и од тог часа је Васјанов утицај на двору почео да слаби.
[[Категорија:Православни светитељи|Максим Грк]]
Максим је негдје у зиму 1524/5. био ухапшен. Послије очигледно пристрасног суђења Максим је осуђен на самицу у манастиру Волоколамску, окован ланцима, изопштен из цркве; уз то му је било забрањено да чита и пише. Осуђен је на двадесет три године затвора. Суђено му је поново 1531. Списак дјела за која је оптужен дуг је и импресиван. Оптужен је да је имао јеретичка схватања, да се бавио магијом, да је критиковао великог кнеза, да је одржавао издајничке везе с турском владом, да је говорио како је тврђење Руске цркве да је независна од Цариградске патријаршије супротно закону, и да је оптуживао манастире и цркву због посједовања земље и сељака. Многе оптужбе су бесмислене и Максим их је енергично одбијао, док је неке и сам признао. Сасвим је могуће да је Максим тако строго кажњен управо зато што је осуђивао манастирско земљопосједништво. И врло вјероватно да је циљ његових тужилаца 1531. био, између осталог, да сломе Васјана Патрикејева. Осуда Максима и његовог некада моћног пријатеља донијета исте године означила је коначан пораз присталица „непосједника“ у Русији. Строгост према Максиму је током 1530-их постепено ублажавана, захваљујући хуманости епископа тог црквеног управног подручја. Посљедњих неколико година Максимовог живота његове муке су најзад престале. Пуштен је из затвора око 1548, кад је укинуто и његово искључење из цркве, и било му је дозвољено да живи у манастиру Св. Сергија, Светој Тројици, близу Москве (у данашњем Загорску). Вријеме је проводио у читању, писању и подучавању.
Чудна је била посмртна судбина Максима Грка у Русији. Његово мишљење о многим стварима веома значајним за руско друштво сувише је одударало од званичне политике да би га потпуно прихватили, бар у неколико сљедећих генерација послије њега. Истина је да због чудесног стрпљења с којим је поднио двадесет трогодишње мучење био поштован као светац и мученик, нарочито од стране оних Руса који се нису слагали са званичном црквом. Осим тога, за живота је стекао мали круг поштовалаца међу Русима; неки од њих били су истакнути људи. Можда ће се неко изненадити што је међу њима био и цар Иван Грозни. По његовој заповијести Максим је пуштен из затвора.
| 