Википедија

Максим Исповедник — разлика између измена

Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
Autobot (разговор | доприноси)
1.572.075 измена
м Разне исправке
Autobot (разговор | доприноси)
1.572.075 измена
м Робот: обликовање ISBN-а
Ред 31:
== Биографија ==
 
Максим је највероватније рођен у [[Константинопољ|Цариграду]], иако су неки његови противници тврдили да је рођен у [[Палестина (регион)|Палестини]].<ref>-{George C. Berthold, "Maximus Confessor", Encyclopedia of Early Christianity (New York, Garland Publishing, 1997, ISBN 978-0-8153-1663-13)}-</ref> Био је племићког порекла, па је још као млад постао високи дворјанин (први секретар или саветник царског сената<ref name="verujem">[http://www.verujem.org/maksim_ispovednik/maksim_ispovednik_ziztije.htm Житије Максима Исповедника од Авве Јустина], Приступљено 11. 4. 2013.</ref>) на двору [[византијско царство|византијског]] цара [[Ираклије|Ираклија]].<ref>-{"Maximos, St., Confessor", Oxford Dictionary of the Christian Church, ed. F.L. Cross (London, Oxford Press, 1958, ISBN 978-0-19-211522-75)}-</ref>
 
Око [[615]]. године је напустио јавне функције и постао монах у [[манастир]]у Филипик у Хрисопољу, градићу у близини [[Константинопољ]]а са азијске стране (данас [[Искидар]] у Турској). Током година проведених у Хрисопољу, Максим је постао ''ава'' (односно старешина) манастира.<ref name="CE">[http://www.newadvent.org/cathen/10078b.htm -{Catholic Encyclopedia}-], Приступљено 11. 4. 2013.</ref> Када је [[Сасанидско царство|Персијско царство]] освојило [[Анадолија|Анадолију]], Максим је био приморан да пребегне у манастир близу [[Картагина (град)|Картагине]]. Ту је под старатељством патријарха [[Софроније Јерусалимски|Софронија Јерусалимског]] почео да изучава [[новоплатонизам|неоплатонизам]] и христолошке списе ([[Григорије Ниски|Григорија Ниског]] и [[Дионисије Ареопагит|Дионисија Ареопагита]]). У Картагини је Максим постао истакнути теолошки писац и веома утицајна духовна фигура у [[Африка (провинција)|Северној Африци]], високо цењен од стране егзарха, а у народу сматран светим човеком.
Ред 41:
Између Пира и Максима је у северно-афричким градовима често долазило до вишечасовних теолошких расправа, па су тако организовали и сабор афричких епископа у [[Картагина (град)|Картагини]] јула [[645]]. године, да чује њихову јавну расправу о монотелизму. Максим је заступао позицију да је Христос имао подједнако и људску и божанску вољу. Пир је доказивао да две воље имплицирају две вољне особе. Максим је одговорио да у том случају мора бити три воље у светом тројству. Међутим, Максим је тврдио да воља припада природи, па је Пир након тога признао две воље на темељу две природе.<ref name="CE"/> Након сабора, Пир прихвата диотелистичку позицију и заједно са Максимом одлази у [[Рим]] исте године.<ref>-{Philip Schaff, History of the Christian Church, Volume IV: Mediaeval Christianity. A.D. 590-1073}-</ref> Међутим, када се за то чуло у Цариграду, цар је послао у [[Италија|Италију]] свог изасланика Олимпија, који се у [[Равена|Равени]] нашао са Пиром и вратио га монотелитизму. Пир се након тога враћа у Цариград и одриче се свог одобравања диотелистичке („две воље“) позиције.
 
Године [[648]]. цар Констанс је уз помоћ цариградског патријарха Павла издао Типос (узор, образац) који је прописивао монотелитизам као правоверну позицију, забрањујући даље христолошке расправе. У Риму је новоизабрани [[папа Мартин I]] одбио да прихвати Типос о вери, већ је сазвао [[Латерански сабор]] од 5. до 13. октобра [[649]]. године, који је анатемисао монотелитизам и царев Типос. Сабору је присуствовало 105 [[епископ]]а. Максим је на сабору учествовао као један од кључних теолога, а неки сматрају да је он формулисао и многе званичне акте.<ref name=autogenerated1>-{Gerald Berthold, Maximus Confessor, Encyclopedia of Early Christianity, (New York, Garland, 1997, ISBN 978-0-8153-1663-13).}-</ref> Закључци сабора су послати свим вернима у свету.
 
=== Питање римског првенства ===
Ред 48:
{{цитат|Сви крајеви васељене и они који свуда исповедају Господа на чист и православан начин гледају право у даљину, као према сунцу вечне светлости, према пресветој Цркви Римљана, према њеном исповедању и њеној вери.}}
 
Максим такође [[папа|Папи]] признаје власт да везује и разрешује, односно, да искључује из Цркве и да јој поновно присаједињује, не само епископе своје цркве, него и источне патријархе који су заблудели у неправославље. Међутим, ова концепција није остварена пошто су [[653]]. године у Риму ухапшени Максим Исповедник и папа Мартин, по наређењу цара [[Констанс II Погонат|Констанса II]]. [[Папа Мартин I]] је осуђен без суђења и убрзо је скончао од зиме и глади у Херсону на [[Крим]]у 16. септембра 655. године, пре него што је послат у царску престоницу.<ref>David Hughes Farmer, The Oxford Dictionary of the Saints (Oxford, Oxford University Press, 1987, ISBN 978-0-19-869149-15) стр.288.</ref>
 
=== Суђење, прогонство и смрт ===
Ред 68:
{{main|Обожење}}
 
Максим је хришћанству прилагодио Платоново учење да је човечанство створено по слици Бога и да је сврха спасења да поново успостави човекову заједницу са Богом.<ref>-{Maximos, St., Confessor, Oxford Dictionary of the Christian Church (London, Oxford Press, 1958, ISBN 978-0-19-211522-75)}-</ref> [[Бог]] се, услед своје безмерне љубави према човеку, [[оваплоћење|оваплоћује]], постаје човек, док се човек из љубави према Богу [[обожење|обожује]]. Обожење је човеков крајњи циљ, најсавршеније дело љубави и врхунац њеног дејства.
 
{{цитат|Љубав је племенито расположење душе, по којем она ништа од постојећег не претпоставља познању Бога. Немогуће је задобити ову љубав ономе, ко је привезан за било шта земаљско.|Стослови о љубави I}}
Ред 77:
 
Максим подсећа да је човеково обожење омогућено Божјим очовечењем, оваплоћењем [[логос]]а у Христу.
Учење о обожењу сместило је светог Максима међу најзначајније мислиоце источног хришћанства.<ref>-{"Maximus the Confessor", Michael O'Carroll, Trinitas: A Theological Encyclopedia of the Holy Trinity (Delaware, Michael Glazier, Inc, 1987, ISBN 978-0-8146-5595-5)}-</ref>
У својим списима Максим Исповедник пише о неусловљености оваплоћења Бога Логоса.<ref name="Radosavljević_1975">Hieromonk Artemije Radosavljević, Τὸ Μυστήριον τῆς Σωτηρίας κατὰ τὸν Ἅγιον Μάξιμον τὸν Ὁμολογητήν. Αθήνα, 1975 — Делови из ове докторске дисертације објављени су на српском у часопису Свети Кнез Лазар бр. 12 до броја 17 (Тајна спасења по Светом Максиму Исповеднику) — English version: Bishop Artemije Radosavljević [http://www.synodinresistance.org/pdfs/2009/03/26/20090326aGiatiEnsB7%20Folder/20090326aGiatiEnsB7.pdf Why Did God Become Man? The Unconditionality of the Divine Incarnation. Deification as the End and Fulfillment of Salvation According to St. Maximos the Confessor] — Source: Τὸ Μυστήριον... [The mystery of salvation according to St. Maximos the Confessor] (Athens: 1975), pp. 180-196</ref><ref name="Radosavljević_serp_1983">Еп. Артемије (Радосављевић) [http://www.verujem.org/maksim_ispovednik/artemije_maksim.htm ПРОБЛЕМ НЕУСЛОВЉЕНОСТИ ИЛИ УСЛОВЉЕНОСТИ ОВАПЛОЋЕЊА БОГА ЛОГОСА (По светом Максиму Исповеднику)] — Богословље бр. 1-2, 1983, стр. 95 - 105</ref>
 
Ред 122:
<div class="references-small">
-{
* Balthasar, Hans Urs (von). Cosmic Liturgy: The Universe According to Maximus the Confessor. Ignatius Press, 2003. ISBN 978-0-89870-758-78.
* Bathrellos, Demetrios. The Byzantine Christ: Person, Nature, and Will in the Christology of Saint Maximus the Confessor. Oxford University Press, 2005. ISBN 978-0-19-925864-32.
* Berthold C. George, The Church as Mysterion: Diversity and Unity According to Maximus Confessor, Patristic and Bizantine review, 1987, 6:1-3
* Berthold C. George, The Cappadocian Roots of Maximus the Confessor, Paradosis, 1980, pp. 51 - 59.
Ред 133:
* Louth Andrew, Maximus the Confessor, London and New York, 1999.}-
* J. Meyendorff, Космичка димензија спасења: Максим Исповедник, Беседа 1-2, Нови Сад 1992, стр. 57 - 69.
* Moore, Edward. Origen of Alexandria And St. Maximus the Confessor: An Analysis and Critical Evaluation of Their Eschatological Doctrines. Dissertation.com, 2005. ISBN 978-1-58112-261-69.
* Nichols, Aidan. Byzantine Gospel: Maximus the Confessor in Modern Scholarship. T. & T. Clark Publishers, 1994. ISBN 978-0-567-09651-37.
* Pelikan Jaroslav, The Place of Maximus Confessor in the History of Christian Thought, Paradosis, 1982, pp. 386 - 402.
</div>
Ред 145:
* Sherwood Polycarp, The Earlier Ambigua of Saint Maximus the Confessor and his refutation of origenism, Romae, 1955.
* Sherwood Polycarp, Maximus and Origenism, Munchen, 1958.
* Thunberg, Lars. Microcosm and Mediator: The Theological Anthropology of Maximus the Confessor. Second Edition. Open Court, 1995. ISBN 978-0-8126-9211-X2
* Toronen, Melchisedec. Union and Distinction in the Thought of St Maximus the Confessor. Oxford University Press, 2007. ISBN 978-0-19-929611-18.
* Torstein Tollefsen, The Christocentric Cosmology of St. Maximus the Confessor – a Study of his Metaphysical Principles. (= Acta humaniora nr. 72), Universitet i Oslo 2000, 304 s. Disp. ved Det historisk-filosofiske fakultet.
* Tsirpanlis Constantin, Aspects of Maximian Theology of Politics, History and the Kingdom of God, Patristic and Byzantine review, 1982, 1: 1-3, pp. 1 - 21.}-
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/wiki/Максим_Исповедник”