Википедија

Максим Исповедник — разлика између измена

Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
Autobot (разговор | доприноси)
1.572.075 измена
м Разне исправке
м правопис
Ред 31:
== Биографија ==
 
Максим је највероватније рођен у [[Константинопољ|Цариграду]], иако су неки његови противници тврдили да је рођен у [[Палестина (регион)|Палестини]].<ref>-{George C. Berthold, "Maximus Confessor", Encyclopedia of Early Christianity (New York, Garland Publishing, 1997, ISBN 978-0-8153-1663-3)}-</ref> Био је племићког порекла, па је још као млад постао високи дворјанин (први секретар или саветник царског сената<ref name="verujem">[http://www.verujem.org/maksim_ispovednik/maksim_ispovednik_ziztije.htm Житије Максима Исповедника од Авве Јустина], Приступљено 11. 4. 2013.</ref>) на двору [[византијско царство|византијског]] цара [[Ираклије|Ираклија]].<ref>-{"Maximos, St., Confessor", Oxford Dictionary of the Christian Church, ed. F.L. Cross (London, Oxford Press. {{page|year=1958|isbn=. ISBN 978-0-19-211522-5|pages=}}.)}-</ref>
 
Око [[615]]. године је напустио јавне функције и постао монах у [[манастир]]у Филипик у Хрисопољу, градићу у близини [[Константинопољ]]а са азијске стране (данас [[Искидар]] у Турској). Током година проведених у Хрисопољу, Максим је постао ''ава'' (односно старешина) манастира.<ref name="CE">[http://www.newadvent.org/cathen/10078b.htm -{Catholic Encyclopedia}-], Приступљено 11. 4. 2013.</ref> Када је [[Сасанидско царство|Персијско царство]] освојило [[Анадолија|Анадолију]], Максим је био приморан да пребегне у манастир близу [[Картагина (град)|Картагине]]. Ту је под старатељством патријарха [[Софроније Јерусалимски|Софронија Јерусалимског]] почео да изучава [[новоплатонизам|неоплатонизам]] и христолошке списе ([[Григорије Ниски|Григорија Ниског]] и [[Дионисије Ареопагит|Дионисија Ареопагита]]). У Картагини је Максим постао истакнути теолошки писац и веома утицајна духовна фигура у [[Африка (провинција)|Северној Африци]], високо цењен од стране егзарха, а у народу сматран светим човеком.
Ред 48:
{{цитат|Сви крајеви васељене и они који свуда исповедају Господа на чист и православан начин гледају право у даљину, као према сунцу вечне светлости, према пресветој Цркви Римљана, према њеном исповедању и њеној вери.}}
 
Максим такође [[папа|Папи]] признаје власт да везује и разрешује, односно, да искључује из Цркве и да јој поновно присаједињује, не само епископе своје цркве, него и источне патријархе који су заблудели у неправославље. Међутим, ова концепција није остварена пошто су [[653]]. године у Риму ухапшени Максим Исповедник и папа Мартин, по наређењу цара [[Констанс II Погонат|Констанса II]]. [[Папа Мартин I]] је осуђен без суђења и убрзо је скончао од зиме и глади у Херсону на [[Крим]]у 16. септембра 655. године, пре него што је послат у царску престоницу.<ref>David Hughes Farmer, The Oxford Dictionary of the Saints (Oxford, Oxford University Press. {{page|year=1987|isbn=. ISBN 978-0-19-869149-5|pages=}}.) pp. 288.</ref>
 
=== Суђење, прогонство и смрт ===
Ред 68:
{{main|Обожење}}
 
Максим је хришћанству прилагодио Платоново учење да је човечанство створено по слици Бога и да је сврха спасења да поново успостави човекову заједницу са Богом.<ref>-{Maximos, St., Confessor, Oxford Dictionary of the Christian Church (London, Oxford Press. {{page|year=1958|isbn=. ISBN 978-0-19-211522-5|pages=}}.)}-</ref> [[Бог]] се, услед своје безмерне љубави према човеку, [[оваплоћење|оваплоћује]], постаје човек, док се човек из љубави према Богу [[обожење|обожује]]. Обожење је човеков крајњи циљ, најсавршеније дело љубави и врхунац њеног дејства.
 
{{цитат|Љубав је племенито расположење душе, по којем она ништа од постојећег не претпоставља познању Бога. Немогуће је задобити ову љубав ономе, ко је привезан за било шта земаљско.|Стослови о љубави I}}
Ред 122:
<div class="references-small">
-{
* Balthasar, Hans Urs (von). Cosmic Liturgy: The Universe According to Maximus the Confessor. Ignatius Press. {{page|year=2003|isbn=. ISBN 978-0-89870-758-8|pages=}}.
* Bathrellos, Demetrios. The Byzantine Christ: Person, Nature, and Will in the Christology of Saint Maximus the Confessor. Oxford University Press. {{page|year=2005|isbn=. ISBN 978-0-19-925864-2|pages=}}.
* Berthold C. George, The Church as Mysterion: Diversity and Unity According to Maximus Confessor, Patristic and Bizantine review, 1987, 6:1-3
* Berthold C. George, The Cappadocian Roots of Maximus the Confessor, Paradosis, (1980). pp. 51—59.
* Епифанович С. Л. [http://www.krotov.info/history/07/sirin_al/epif_01.html Преподобный Максим Исповедник и византийское богословие] Киев, 1915. Переиздано: М.: Мартис, 1996; Приложение к серии «Святоотеческое наследие». 220 с.
* Епифанович, С. Л. Материјалы к изучению жизни и творений преп. Максима Исповедника, Киев 1917.
Ред 133:
* Louth Andrew, Maximus the Confessor, London and New York, 1999.}-
* J. Meyendorff, Космичка димензија спасења: Максим Исповедник, Беседа 1-2, Нови Сад 1992, pp. 57 - 69.
* Moore, Edward. Origen of Alexandria And St. Maximus the Confessor: An Analysis and Critical Evaluation of Their Eschatological Doctrines. Dissertation.com. {{page|year=2005|isbn=. ISBN 978-1-58112-261-9|pages=}}.
* Nichols, Aidan. Byzantine Gospel: Maximus the Confessor in Modern Scholarship. T. & T. Clark Publishers. {{page|year=1994|isbn=. ISBN 978-0-567-09651-7|pages=}}.
* Pelikan Jaroslav, The Place of Maximus Confessor in the History of Christian Thought, Paradosis, (1982). pp. 386—402.
</div>
{{col-2}}
Ред 145:
* Sherwood Polycarp, The Earlier Ambigua of Saint Maximus the Confessor and his refutation of origenism, Romae, 1955.
* Sherwood Polycarp, Maximus and Origenism, Munchen, 1958.
* Thunberg, Lars. Microcosm and Mediator: The Theological Anthropology of Maximus the Confessor. Second Edition. Open Court. {{page|year=1995|isbn=. ISBN 978-0-8126-9211-2|pages=}}.
* Toronen, Melchisedec. Union and Distinction in the Thought of St Maximus the Confessor. Oxford University Press. {{page|year=2007|isbn=. ISBN 978-0-19-929611-8|pages=}}.
* Torstein Tollefsen, The Christocentric Cosmology of St. Maximus the Confessor – a Study of his Metaphysical Principles. (= Acta humaniora nr. 72), Universitet i Oslo 2000, 304 s. Disp. ved Det historisk-filosofiske fakultet.
* Tsirpanlis Constantin, Aspects of Maximian Theology of Politics, History and the Kingdom of God, Patristic and Byzantine review, 1982, 1: 1-3. pp. 1—21.}-
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/wiki/Максим_Исповедник”