Рукописна књига — разлика између измена

нема резимеа измене
(→‎Види још: dodate veze)
{{rut}}
'''Рукописна књига''' је дуго надживела почетак штампања [[књига]]. To је забележено у целој [[Европа|Европи]]. На [[Балкан]]у је још у [[19. век|XIX веку]] „рукописна књига успешно конкурисала штампању“. Осим ретких изузетака, скоро сва ирска литература из [[7. век|VII]]-[[17. век|XVII века]] „постоји само у рукописном облику“. До [[1500]]. год. 77% свих штампаних књига су биле [[латински језик|латинске]], пошто је латинско писмо било лако направити. Писма других језика увођена су у штампарску праксу крајње споро: веома је била компликована технологија израде дијакритичких знакова, који су обележавали [[акценат|акценте]], [[самогласник]]е и томе слично. Зато су још стотинама година после почетка штампе књига „преписивачи грчких, арапских и јеврејских рукописа остали ван конкуренције...".
'''Рукописна књига''' или '''кодекс''' је [[Средњи век|средњовековна]] [[књига]] писана руком. Први пут јавља се као рукописна књига [[Свето писмо|Светог писма]], ране [[књижевност]]и или [[Антика|античких]] [[Анали|анала]].<ref name=barac>{{Citation
| last = Бараћ
| first = Драган
| title = Кратка историја књиге
| publisher = Нолит
| place = Београд
| volume = 160
| edition =
| year = 2008
| page =
}}</ref>
 
Назив кодекс (''caudex, codex'') потиче од начина спајања листова у овим књигама кожним врпцама (''cauda, coda'').<ref name=enciklopedija>[http://www.enciklopedija.hr Hrvatska enciklopedija]</ref>
 
== Наука о рукописној књизи ==
Рукопис (средњов. лат. ''manuscriptum'' према лат. ''manu scriptum'': руком писати)<ref name="enciklopedija"/> је текст писан руком на меком, лакопреносивом материјалу. У научној терминологији рукопис означава '''књигу (кодекс) писану руком''' (за разлику од докумената и писама писаних руком, који спадају у дипломатичку и архивску грађу).
* ''Аутограф'' је својеручно исписан рукопис, односно рукопис који је написао сам аутор.
* ''Логограф'' је копија, односно препис изворног рукописа - аутограма
* ''Архетип'' је рукопис настао са аутографа и од кога воде порекло сви каснији преписи.
 
Научна дисциплина која се бави проучавањем рукописа зове се '''кодикологија''' (лат. ''codex'': књига и грч. ''logos'': реч)<ref name="barac"/>
 
== Кратка историја ==
Претече кодекса јављају се још код [[Хетити|Хетита]] у 2. миленијуму п.н.е. У [[Стари Рим|старом Риму]] кодекс се јавља у 1. веку а дефинитивну превласт над свим осталим облицима књиге односи у 4. веку, захваљујући ширењу [[Хришћанство|хришћанства]] које га афирмише.
 
После распада [[Римско царство|Римског царства]] античка култура је нестала, а у Европи се образују три културне средине: многобројне [[Феудализам|феудалне]] државице на западу, [[Византија]] на истоку и нова [[ислам]]ска култура у источном [[Средоземље|Средоземљу]]. Једину везу између старог и новог света представљала је књига.
 
Племство је одржало традицију производње у преписивачким радионицама, али под утицајем црквених ауторитета књига у средњем веку губи своју основну функцију из античког периода. Од најважнијег медија за преношење знања постаје најважнији објекат у функцији црквеног обреда.<ref name="barac"/>
 
 
 
кодекс је пергаментни и послије папирни. Свитак се у антици назива волумен, а у ср. вијеку ротулус. Увођењем пергамента као писаће подлоге превладао је облик кодекса, који своје подријетло вуче од диптиха, односно полиптиха. Настао је слагањем листова (фолиа) коже једнога на други и међусобним повезивањем кожном врпцом (цауда, цода), што даје име (цаудеx, цодеx) том облику рукописа. Рукописе на папирусним свитцима и у пергаментним и папирним кодексима, настале прије појаве тискарства, сматра се античком и средњовјековном књигом. Античка књижевност написана је на свитцима, а потом је, преписивана на кодексима, доспјела до времена појаве тискарства. На пријелазу из ИВ. у В. ст. превладавали су кодекси кршћанског садржаја. У античко доба рукописи су се умножавали у мануфактурама. У раном ср. вијеку рукописи су литургијско-кршћанскога садржаја; настајали су у самостанским, углавном бенедиктинским, скрипторијима. Појавом свеучилишта и развојем градова ширила се потреба за књигом као робом. Руком писане књиге преписивале су се у посебним радионицама, а писали су их тзв. амануенсес. Помоћне повијесне знаности баве се свим видовима античких и средњовјековних рукописа. Писмима којима су те прве књиге биле писане бави се палеографија. Рукописе на папирусу проучава папирологија, а рукописима у кодексима бави се кодикологија. Рукописом се такођер сматрају опћенито дјела аутора која нису тискана, било да су изворници или пријеписи. Утврђивање односа изворника (аутографа) и пријеписа назива се филијација. Пријепис изравно из изворника назива се апографом.
 
Због нејединствености исписивања писмо се у рукописима тешко стандардизирало – и у словним облицима (дуктусу) и у ортографији. Одатле големе разлике између појединих националних култура, писарских школа, чак и унутар истога кодекса који је писало више »руку«. Таква је разноликост омогућила бржи развој писма, који се тискањем књига вишеструко успорио. Овисно о функцији текста (ступњу његове јавности) успостављали су се и различити типови рукописнога писма, најједноставније подијељени на свечано монументално – мајускулно писмо (из којега се убрзо развила и минускула) – и на практичнији курзив (брзопис). Као што је промјене у рукопису изазвала промјена с писања у тврдом материјалу на писање на меком материјалу (што су пратиле и промјене средстава за писање), тако је било и са замјеном папируса пергаментом: умјесто трске, његова је изглађеност омогућавала лакше клизање пера по подлози, а тиме и лакше измјењивање смјера линијских потеза. Преписивање се у старом вијеку најчешће изводило по диктату, неријетко и у више примјерака; »тихо« преписивање потпуно се афирмирало тек у високом ср. вијеку (понајвише у самостанима и катедралним школама), што је довело до знатнога повећања брзине писања, а тиме и до промјена словне морфологије као и до промјене правописних узуса (напушта се обичај спојенога писања ријечи, кратице су све омиљеније, интерпункција се умеће суставније и сл.).
 
'''Рукописна књига''' је дуго надживела почетак штампања [[књига]]. To је забележено у целој [[Европа|Европи]]. На [[Балкан]]у је још у [[19. век|XIX веку]] „рукописна књига успешно конкурисала штампању“. Осим ретких изузетака, скоро сва ирска литература из [[7. век|VII]]-[[17. век|XVII века]] „постоји само у рукописном облику“. До [[1500]]. год. 77% свих штампаних књига су биле [[латински језик|латинске]], пошто је латинско писмо било лако направити. Писма других језика увођена су у штампарску праксу крајње споро: веома је била компликована технологија израде дијакритичких знакова, који су обележавали [[акценат|акценте]], [[самогласник]]е и томе слично. Зато су још стотинама година после почетка штампе књига „преписивачи грчких, арапских и јеврејских рукописа остали ван конкуренције...".
 
Могуће је да су многи рукописи (грчки, арапски, јеврејски итд.), који се данас сматрају „древним“ (на пример, класични антички текстови, Тишендорфови библијски кодекси и сл.) били израђени тек у епохи штампања књига. Веома много рукописних књига из штампарске епохе било је y [[Грчка|Грчкој]]. „Због одсуства штампарија у Грчкој су књиге преписиване руком...". Ево података, који показују одсуство чврстог темеља за саму идеју палеографског датирања: „Раскошни грчки кодекси са текстовима античких аутора стварају се по наруџбини [[хуманизам|хуманиста]] и колекционара-мецена (колико је таквих кодекса касније проглашено „древним"? )". Може се предложити метода проналажења таквих рукописа: треба упоредити грешке у њиховим текстовима са штампарским грешкама штампаних издања. Највероватније да је приликом преписивања копирана и већина штампарских грешака.
 
== Референце ==
{{reflist}}
 
== Литература ==
{{Citation
| last = Бараћ
| first = Драган
| title = Кратка историја књиге
| publisher = Нолит
| place = Београд
| volume = 160
| edition =
| year = 2008
| page =
}}
 
== Види још ==