Рукописна књига — разлика између измена

нема резимеа измене
| page =
}}</ref>
 
Назив кодекс (''caudex, codex'') потиче од начина спајања листова у овим књигама кожним врпцама (''cauda, coda'').
 
== Наука о рукопису и рукописној књизи ==
Рукопис (средњов. лат. ''manuscriptum'' према лат. ''manu scriptum'': руком писати)<ref name="enciklopedija"/> је текст писан руком на меком, лакопреносивом материјалу. У научној терминологији рукопис означава '''књигу писану руком''' (за разлику од докумената и писама писаних руком, који спадају у дипломатичку и архивску грађу). Рукописи су имали два облика: '''свитак''' и '''кодекс'''.
 
'''Свитак''' је волументрака од папируса ширине 5-40 цм и неодређене дужине (најчешћезависно папирусод обима рукописа)намотан, намотана око два дрвена штапа - по један на сваком крају. У антици се назива ''volumen'', а у средњем веку ''rotulus''. Свици су настали у Египту око 3000 год. п.н.е. и од њих су их касније преузели и други народи. Као облик рукописа преовлађују до 4. века н.е. када их потискује кодекс.
 
'''Кодекс''' је настао повезивањем листова пергамента (касније папира) кожним врпцама (''cauda, coda'') па отуда и назив овомг облика рукописне кљиге - кодекс (''caudex, codex''). Кодекс води порекло од диптиха односно полиптиха, међусобно повезаних глинених плочица (види чланак [[Књига]]).
 
* '''''Аутограф''''' је својеручно исписан рукопис, односно рукопис који је написао сам аутор.
* '''''Логограф''''' је копија, односно препис изворног рукописа - аутограма
* '''''Архетип''''' је рукопис настао са аутографа и од кога воде порекло сви каснији преписи.
 
* '''''Аутограф''''' је својеручно исписан рукопис, односно рукопис који је написао сам аутор. Ако је аутор исписао исто дело више пута само једно од њих је аутограф.
* '''''Логограф''''' је копија, односно препис изворног рукописа - аутограма. Даље умножавање назива се копија.
* '''''Архетип''''' је рукопис настао са аутографа и од кога воде порекло сви каснији преписи. Архетипом се често назива и први препис рукописа.
Научна дисциплина која се бави проучавањем рукописа на папирусима ѕове се '''папирологија''', а научна дисциплина која проучава кодексе '''кодикологија''' (лат. ''codex'': рукописна књига и грч. ''logos'': реч)<ref name="barac"/><ref name=enciklopedija>[http://www.enciklopedija.hr Hrvatska enciklopedija]</ref>
 
== Претече рукописних књига ==
Претече кодекса јављају се још код [[Хетити|Хетита]] у 2. миленијуму п.н.е. У [[Стари Рим|старом Риму]] кодекс се јавља у 1. веку а дефинитивну превласт над свим осталим облицима књиге односи у 4. веку, захваљујући ширењу [[Хришћанство|хришћанства]] које га афирмише.
 
Писари су у античком добу били учени и веома цењени људи. У 3. веку п.н.е. преписивање и умножавање рукописа обављали су библиофили (лат. ''bibliophilae''). Они су се осим умножавањем бавили и продајом преписаних рукописа и сматрају се претечама издавача и књижара.
 
Богати Римљани имали су посебне робове, најчешће Грке, чији је посао био преписивање књига, а звали су се либрариуси (librarius).
 
После распада [[Римско царство|Римског царства]] античка култура је нестала, а у Европи се образују три културне средине: многобројне [[Феудализам|феудалне]] државице на западу, [[Византија]] на истоку и нова [[ислам]]ска култура у источном [[Средоземље|Средоземљу]]. Једину везу између старог и новог света представљала је књига.
 
Писари су у античком добу били учени и веома цењени људи.
 
Племство је одржало традицију производње у преписивачким радионицама, али под утицајем црквених ауторитета књига у средњем веку губи своју основну функцију из античког периода. Од најважнијег медија за преношење знања постаје најважнији објекат у функцији црквеног обреда.<ref name="barac"/>
 
Рукописи на папирусним свитцима и у пергаментним и папирним кодексима, настали пре појаве [[Штампарство|штампарства]], сматрају се античким и средњовековним књигама. Античка књижевност писана је на свитцима а затим, преписивана на кодексима, доспела до времена појаве штампе.<ref name="enciklopedija"/>
 
== Кодекс ==
 
кодексНа јепрелазу пергаментнииз и послије папирни4. Свитак се у антици назива волумен, а у ср5. вијекувек ротулусн. Увођењем пергамента као писаће подлоге превладао је облик кодекса, који своје подријетло вуче од диптиха, односно полиптихае. Настао је слагањем листова (фолиа) коже једнога на други и међусобним повезивањем кожном врпцом (цауда, цода), што даје име (цаудеx, цодеx) том облику рукописа. Рукописе на папирусним свитцима и у пергаментним и папирним кодексима, настале прије појаве тискарства, сматра се античком и средњовјековном књигом. Античка књижевност написана је на свитцима, а потом је, преписивана на кодексима, доспјела до времена појаве тискарства. На пријелазу из ИВ. у В. ст. превладавали супреовлађују кодекси кршћанскогхришћанског садржаја. У античко доба рукописи су се умножавали у мануфактурама. У раном ср. вијеку рукописи су литургијско-кршћанскога садржаја; настајали су у самостанским, углавном бенедиктинским, скрипторијима. Појавом свеучилишта и развојем градова ширила се потреба за књигом као робом. Руком писане књиге преписивале су се у посебним радионицама, а писали су их тзв. амануенсес. Помоћне повијесне знаности баве се свим видовима античких и средњовјековних рукописа. Писмима којима су те прве књиге биле писане бави се палеографија. Рукописе на папирусу проучава папирологија, а рукописима у кодексима бави се кодикологија. Рукописом се такођер сматрају опћенито дјела аутора која нису тискана, било да су изворници или пријеписи. Утврђивање односа изворника (аутографа) и пријеписа назива се филијација. Пријепис изравно из изворника назива се апографом.
 
Због нејединствености исписивања писмо се у рукописима тешко стандардизирало – и у словним облицима (дуктусу) и у ортографији. Одатле големе разлике између појединих националних култура, писарских школа, чак и унутар истога кодекса који је писало више »руку«. Таква је разноликост омогућила бржи развој писма, који се тискањем књига вишеструко успорио. Овисно о функцији текста (ступњу његове јавности) успостављали су се и различити типови рукописнога писма, најједноставније подијељени на свечано монументално – мајускулно писмо (из којега се убрзо развила и минускула) – и на практичнији курзив (брзопис). Као што је промјене у рукопису изазвала промјена с писања у тврдом материјалу на писање на меком материјалу (што су пратиле и промјене средстава за писање), тако је било и са замјеном папируса пергаментом: умјесто трске, његова је изглађеност омогућавала лакше клизање пера по подлози, а тиме и лакше измјењивање смјера линијских потеза. Преписивање се у старом вијеку најчешће изводило по диктату, неријетко и у више примјерака; »тихо« преписивање потпуно се афирмирало тек у високом ср. вијеку (понајвише у самостанима и катедралним школама), што је довело до знатнога повећања брзине писања, а тиме и до промјена словне морфологије као и до промјене правописних узуса (напушта се обичај спојенога писања ријечи, кратице су све омиљеније, интерпункција се умеће суставније и сл.).
 
Могуће је да су многи рукописи (грчки, арапски, јеврејски итд.), који се данас сматрају „древним“ (на пример, класични антички текстови, Тишендорфови библијски кодекси и сл.) били израђени тек у епохи штампања књига. Веома много рукописних књига из штампарске епохе било је y [[Грчка|Грчкој]]. „Због одсуства штампарија у Грчкој су књиге преписиване руком...". Ево података, који показују одсуство чврстог темеља за саму идеју палеографског датирања: „Раскошни грчки кодекси са текстовима античких аутора стварају се по наруџбини [[хуманизам|хуманиста]] и колекционара-мецена (колико је таквих кодекса касније проглашено „древним"? )". Може се предложити метода проналажења таквих рукописа: треба упоредити грешке у њиховим текстовима са штампарским грешкама штампаних издања. Највероватније да је приликом преписивања копирана и већина штампарских грешака.
 
== Рукописне књиге код Срба ==
У српској традицији нема пуно свитака, али су познати неки, као ''повеље, грамате'' и сл.
 
== Референце ==