Рукописна књига — разлика између измена

нема резимеа измене
{{rut}}
'''Рукописна књига''' или '''кодексрукопис''' је [[Средњинајстарији век|средњовековна]]облик [[књигаКњига|књиге]], писана руком. Први пут јавља се као рукописна књига [[Свето писмо|Светог писма]], ране [[књижевност]]и или [[Антика|античких]] [[Анали|анала]].<ref name=barac>{{Citation
| last = Бараћ
| first = Драган
 
== Наука о рукопису и рукописној књизи ==
'''Рукопис''' (средњов. лат. ''manuscriptum'' према лат. ''manu scriptum'': руком писати)<ref name="enciklopedija"/> је текст писан руком на меком, лакопреносивом материјалу. У научној терминологији рукопис означава '''књигу писану руком''' (за разлику од докумената и писама писаних руком, који спадају у дипломатичку и архивску грађу). Рукописи су имали два облика: '''свитак''' и '''кодекс'''.
 
'''Свитак''' је трака од папируса ширине 5-40 цм и неодређене дужине (зависно од обима рукописа), намотана око два дрвена штапа - по један на сваком крају. У антици се назива ''volumen'', а у средњем веку ''rotulus''. Свици су настали у Египту око 3000 год. п.н.е. и од њих су их касније преузели и други народи. Као облик рукописа преовлађују до 4. века н.е. када их потискује кодекс.
У римској традицији на крају текста на свитку стајало је упозорење „explicit liber“. Сходно томе у палеографији се цитирање завршетка једног рукописа зове ''експлицит'' а цитирање почетка неког дела ''инципит''. Свици исписани само са једне стране звали су се ''анопистографи'' а они исписани обострано ''опистографи''. У старом веку свици су исписивани у ступцима (''columnae'') а у средњем веку целом ширином свитка (in continuo).
 
Уместо папируса за израду свитака изузетно се употребљавао и пергамент. Чувени „[[Кумрански рукописи]]“ су заправо пергаментни свици.<ref name="barac"/>
<gallery>
Great Isaiah Scroll.jpg|<small>'''Велики свитак Исаијин''' (''Great Isaiah Scroll''), део '''Кумранских рукописа''' из 100. год. п.н.е. исписан је у ступцима.</small>
 
== Кодекс ==
'''Кодекс''' у средњем веку означава књигу, писану руком прво на [[пергамент]]у, а затим на [[папир]]у. Кодекси садрже првенствено дела античких писаца, а од 5. века постепено се појављују и преписи [[Библија|Библије]] и других богослужбених књига. Настанак кодекса омогућила је појава новог материјала за писање - пергамента.<ref name="barac"/>
На прелазу из 4. у 5. век н.е. преовлађују кодекси хришћанског садржаја. У античко доба рукописи су се умножавали у мануфактурама. У раном ср. вијеку рукописи су литургијско-кршћанскога садржаја; настајали су у самостанским, углавном бенедиктинским, скрипторијима. Појавом свеучилишта и развојем градова ширила се потреба за књигом као робом. Руком писане књиге преписивале су се у посебним радионицама, а писали су их тзв. амануенсес. Помоћне повијесне знаности баве се свим видовима античких и средњовјековних рукописа. Писмима којима су те прве књиге биле писане бави се палеографија. Рукописе на папирусу проучава папирологија, а рукописима у кодексима бави се кодикологија. Рукописом се такођер сматрају опћенито дјела аутора која нису тискана, било да су изворници или пријеписи. Утврђивање односа изворника (аутографа) и пријеписа назива се филијација. Пријепис изравно из изворника назива се апографом.
 
=== Израда кодекса ===
Због нејединствености исписивања писмо се у рукописима тешко стандардизирало – и у словним облицима (дуктусу) и у ортографији. Одатле големе разлике између појединих националних култура, писарских школа, чак и унутар истога кодекса који је писало више »руку«. Таква је разноликост омогућила бржи развој писма, који се тискањем књига вишеструко успорио. Овисно о функцији текста (ступњу његове јавности) успостављали су се и различити типови рукописнога писма, најједноставније подијељени на свечано монументално – мајускулно писмо (из којега се убрзо развила и минускула) – и на практичнији курзив (брзопис). Као што је промјене у рукопису изазвала промјена с писања у тврдом материјалу на писање на меком материјалу (што су пратиле и промјене средстава за писање), тако је било и са замјеном папируса пергаментом: умјесто трске, његова је изглађеност омогућавала лакше клизање пера по подлози, а тиме и лакше измјењивање смјера линијских потеза. Преписивање се у старом вијеку најчешће изводило по диктату, неријетко и у више примјерака; »тихо« преписивање потпуно се афирмирало тек у високом ср. вијеку (понајвише у самостанима и катедралним школама), што је довело до знатнога повећања брзине писања, а тиме и до промјена словне морфологије као и до промјене правописних узуса (напушта се обичај спојенога писања ријечи, кратице су све омиљеније, интерпункција се умеће суставније и сл.).
У античко доба рукописи су се умножавали у мануфактурама, док су у средњем веку настајали у манастирским скрипторијима. Појавом првих универзитета и развојем градова ширила се потреба за књигом као робом, па се појављују посебне радионице за преписивање рукописа.<ref name="enciklopedija"/>
 
Кодекси су се израђивали тако што су се припремљени табаци пергамента (''folia'') пресавијали и слагали у свеске. Обично су по 4 листа заједно пресавијана на пола и добијени свежањ називао се ''тетрад'' (грчки) или ''кватернион'' (латински). Повезивањем тетрада добијале су се свеске, касније назване кодекси. Зависно од броја и начина пресавијања једног листа пергамента добијани су различити формати: фолио, четвртина, осмина, шеснаестина.<ref name="barac"/>
 
=== Исписивање кодекса ===
Писање текста и његово украшавање ретко је радила иста особа. Израда кодекса уопште била је трезултат сложеног тимског рада [[писар]]а, преписивача ([[калиграф]]а), рубрикатора, [[Илуминирани рукописи|илуминатора]] и [[књиговезац]]а.
 
На припремљеном пергаменту писар је најпре означавао простор на коме ће се налазити текст, а на рубовима је остављао простор за маргине. Посебно је обележаван и просто за ступце и илуминације (украсе). Да би писао равномерно писар је исцртавао и линије редова текста.
 
Текст кодекса је често писан у две колоне на страници, без прекида и без одвајања речи. Ради уштеде времена и простора текст је обиловао ''лигатурама'', тј. међусобно спојеним словима које је могао препознати само добар познавалац писма и скраћеницама - ''абревијацијама''.<ref name="barac"/>
 
=== Писмо рукописа ===
Због нејединствености исписивања писмо се у рукописима тешко стандардизирало. Отуда велике разлике између појединих националних култура, писарских школа, чак и унутар истог кодекса који је исписивало „више руку“. С друге стране, управо та разноликост омогућила је бржи развој писма, који се појавом штампе вишеструко успорио.
 
У зависности од функцији текста (степену његове јавности) успостављали су се и различити типови рукописног писма, најједноставније подељени на свечано монументално – ''мајускула'' (из ког се убрзо развила и ''минускула'') и на практичнији ''курзив'' (брзопис).<ref name="enciklopedija"/>
 
=== Нумерација и пагинација ===
Рукописне књиге у почетку нису имале нумерисане листове. У 12. веку појављује се нумерација свезакла (тетрада), а тек у 16. веку пагинација страница. Свешчице су означаване на последњим страницама римским или арапским бројевима или словима алфабета. ове ознаке називају се ''сигнатуре''. У рукописима после 11. века уместо нумерације често се налазе ''рекламате'' - у дну последње странице свеске исписује се прва почетна реч текста наредне свеске.
 
У ћириличким рукописима нема нумерације нити пагинације већ су свеске обележене словима грчких бројева при дну прве странице (сигнатуром од једног или два слова).<ref name="barac"/>
 
=== Украшавање (илуминација) рукописа ===
Украшавање средњовековних рукописних књига назива се ''[[Илуминирани рукописи|илуминација]]''. Илуминацију рукописне књиге чине три елемента: заставица, минијатура и иницијал.
 
* '''Заставица''' у рукописној књизи представља орнаментално поље на почетку текста, поглавља или важније целине. Заставицама се украшавају нарочито ћириличке богослужбене књиге (старослов. ''заставити'': украсити).
* '''Минијатура''' (лат. ''minium'': црвена боја) обухвата све оне елементе сликане или цртане на маргинама, у оквиру ступца или ређе на целој страни. У [[Јеванђеље|јеванђељима]] минијатуре често укључују и портрете [[Јеванђелисти|јеванђелиста]]. Ретко илуструју текст уз који стоје. Један од изузетака представља ''[[Призренско јеванђеље]]'' у коме минијатуре непосредно илуструју текст.
* '''Иницијал''' је истакнуто и украшено слово на почетку текста, поглавља или целине. <ref name="barac"/>
 
<gallery>
Radoslav Gospels 001.jpg|<small>'''Заставица''' - [[Радослављево јеванђеље]], 15. век.</small>
Miroslavs Gospel.jpg|<small>'''Минијатура''' - [[Мирослављево јеванђеље]], 12. век.</small>
Radoslav Gospels letter B.jpg|<small>'''Иницијал''': слово „Б“ - [[Радослављево јеванђеље]], 15. век.</small>
</gallery>
 
 
Због нејединствености исписивања писмо се у рукописима тешко стандардизирало – и у словним облицима (дуктусу) и у ортографији. Одатле големе разлике између појединих националних култура, писарских школа, чак и унутар истога кодекса који је писало више »руку«. Таква је разноликост омогућила бржи развој писма, који се тискањем књига вишеструко успорио. Овисно о функцији текста (ступњу његове јавности) успостављали су се и различити типови рукописнога писма, најједноставније подијељени на свечано монументално – мајускулно писмо (из којега се убрзо развила и минускула) – и на практичнији курзив (брзопис). Као што је промјене у рукопису изазвала промјена с писања у тврдом материјалу на писање на меком материјалу (што су пратиле и промјене средстава за писање), тако је било и са замјеном папируса пергаментом: умјесто трске, његова је изглађеност омогућавала лакше клизање пера по подлози, а тиме и лакше измјењивање смјера линијских потеза. Преписивање се у старом вијеку најчешће изводило по диктату, неријетко и у више примјерака; »тихо« преписивање потпуно се афирмирало тек у високом ср. вијеку (понајвише у самостанима и катедралним школама), што је довело до знатнога повећања брзине писања, а тиме и до промјена словне морфологије као и до промјене правописних узуса (напушта се обичај спојенога писања ријечи, кратице су све омиљеније, интерпункција се умеће суставније и сл.).<ref name="enciklopedija"/>
 
Рукописна књига је дуго надживела почетак штампања [[књига]]. To је забележено у целој [[Европа|Европи]]. На [[Балкан]]у је још у [[19. век|XIX веку]] „рукописна књига успешно конкурисала штампању“. Осим ретких изузетака, скоро сва ирска литература из [[7. век|VII]]-[[17. век|XVII века]] „постоји само у рукописном облику“. До [[1500]]. год. 77% свих штампаних књига су биле [[латински језик|латинске]], пошто је латинско писмо било лако направити. Писма других језика увођена су у штампарску праксу крајње споро: веома је била компликована технологија израде дијакритичких знакова, који су обележавали [[акценат|акценте]], [[самогласник]]е и томе слично. Зато су још стотинама година после почетка штампе књига „преписивачи грчких, арапских и јеврејских рукописа остали ван конкуренције...".
 
== Рукописне књиге код Срба ==
У српској традицији нема пуно свитака, али су познати неки, као ''повеље, грамате'' и сл. Оснивачка повеља манастира Дечани исписана је на свитку дугом 5 м. У хиландарској[[Хиландар|хиландар]]ској библиотеци чувају се свици на пергаменту који датирају из 14. века.