Рукописна књига — разлика између измена

Са формирањем јединствене државе Немањића настаје и нова епоха у историји старе српске књижевности. Јављају се нови, даровити писци, а књижевност се осамостаљује. Утврђује се и нормира рашка редакција старословенског језика, интензивира се рад преводилаца са грчког језика, али се састављају и оригинална дела.
 
Са делом [[Свети Сава|Светог Саве]] српска књижевност постаје део књижевности православног словенског света. До краја 13. века формирају се књижевни центри немањићке Србије у Хиландару, Студеници, Жичи, Милешеви, Пећи. Свети сава је зачетник самосталне српске књижевности. Прво његово дело је ''[[Карејски типик]]'' (правила понашања) написан 1199. године за Карејску ћелију. Свети Сава је написао и друга црквеноправна дела, међу којима је најважнија ''[[Крмчија]]'', зборник црквених правила и државних закона који је постао основни извор права у средњовековној српској држави. Права књижевна природа Светог Саве открива се тек у његовим житијним и песничким саставима. Једно од најзначајнијих дела међу њима је ''[[Житије светог Симеона]]''.<ref name="barac"/>
 
У најзначајнија дела старе српске књижевности спадају ''житија, похвале'' и преведена књижевност. Најзначајнија су:<ref name="barac"/>
* '''[[Житије светог Симеона]]''' [[Стефан Првовенчани|Стефана Првовенчаног]]
* [[Дементијан]]ово '''[[Житије светог Саве]]'''
* [[Јефимија|Јефимијина]] '''[[Похвала кнезу Лазару]]'''
* '''Надгробно слово деспоту [[Ђурађ Бранковић|Ђурађу Бранковићу]]''' - песма у прози
* '''[[Слово љубве]]''' деспота [[Стефан Лазаревић|Стефана Лазаревића]]<ref name="barac"/>
 
== Референце ==