Ђанбатиста Вико — разлика између измена

Вико је најпознатији по свом принципу ''Verum factum'', први пут формулисан 1710. као део свог <nowiki>''</nowiki>„''De antiquissima Italorum sapientia, ex linguae latinae originibus eruenda''<nowiki>''</nowiki> (1710) ("О највећој древној мудрости Италијана, откривено из порекла латинског језика"). Принцип тврди да је истина верификована кроз стваранје и изуме, а не из, као што каже [[Декарт]], запажања: "Сходно томе, наша јасан и одређеност идеја ума не може бити критеријум самог ума, а још мање у другим истинама. Јер, док је ум себе доживљава, ум себе не ствара "Овај критеријум за истину ће касније обликовати историју цивилизације у Виковом опусу, Нова Наука (Scienza Nuova, 1725), јер ће тврдити да је цивилни живот - Попут математике - у потпуности изграђен. 

Викова верзија реторике често се види као резултат његових хуманистичких и педагошких критика. У <nowiki>''De Nostri Temporis Studiorum Ratione'' ("О реду школских дисциплина нашег времена"), представљен на почетку церемоније 1708., Вико је тврдио да онај ко "намерава каријеру у јавном животу, било у судовима, сенату, или проповедаоница" треба учити да "господари уметношћу тема и да брани обе стране контроверзе, било да се ради о природи, човеку или политици, у слободнијем и светлијем стилу изражавања, тако да могу да науче да се ослањају на оне аргументе који су највероватнији и имају највећи степен истинитосне вредности". Као краљевски професор латинске речитости, био је Виков задатак да припреми студенте за високо образовање у закону и судској пракси. Његове лекције су се ,поводом тога, бавиле формалним аспектима реторичког канона, укључујући аранжман и испоруку. Викоов приговор на модерну реторику је да се одсеца од здравог разума. У својим предавањима и по целини свог рада, Викоова реторика почиње са централним аргументом или "средњим роком" (''medius terminus''), која се затим поставља да разјасни тако што би пратио ред ствари које се уздижу у нашем искуству. Вероватноћа и околност задржавају њихов значај пропорционално, и откриће ,које се ослања на теме, замењује аксиоме изведене кроз рефлектујуће апстракције. У традицији класичне римске реторике, Вико покушава да научи говорника као достављача "''Oratio''</nowiki>", да говор мора да има разлог/ред у свом срцу. Оно што је од кључног значаја за уметност говорења је уређена веза између здравог разума и краја који је сразмеран са њим.