|
=== Конфугурација бојишта ===
Средишњи део [[Полуострво|полуострва]] [[Котентин]] био је један од оних места на свету за која се могло рећи да их је „напредак мимошао“ јер су мир и тишина, ако се изузме присуство птица мочварица, били скоро апсолутни. Због поплављеног земљишта иза обале, нарочито у рејону [[Варвил|Варвила]]а на превлаци [[Полуострво|полуострва]] [[Котентин]], [[Антихитлеровска коалиција|Савезници]] су морали да рачунају с великим тешкоћама, пре свега, у погледу погодних путева који су са обале водили ка унутрашњости. Зато је за њих било од пресудног значаја да на отсеку [[Варвил|Варвила]]а заузму путеве на насипима који су били подигнути кроз полављену област, да их чак и релативно мале немачке трупе не би притиснуле у уском обалном појасу. Пошто су путеви на одсеку [[Варвил]] – [[Кан (Калвадос)|Кан]] углавном пролазни од обале кроз мала обалска сеоца, која су била утврђена и начичкана многобројним препрекама, савезничке десантне снаге су требале да их брзо очисте. Иза Карантанског залива постојао је читав систем канала, поплављеног земљишта и баруштина, преко којих је прелазио само мали број путева. Зато је [[Антихитлеровска коалиција|Савезницима]] било изузетно важно да те путеве заузму у исправном стању. Река Дув је текла јужном границом полуострва у дужини од 36 километара, око три километара северније од железничке пруге између [[Карантан|Карантана]]а и Ла Е ди Пи. У средини између та два градића са [[Север|севера]] се у реку Дув уливала река Мердре, а с обе стране њених обала протезале су се мочваре скоро два километара. Крај је додатно могао бити поплављен уништењем бране на Дуви, километар и по северније од Карантана, док се иза морских плажа простирао други појас баруштина, широк три километра и пресечен са четиру на насипима подигнутим путевима. Пут од [[Карантан|Карантена]] до Монтбура је прав „као стрела“, а пружа се ка [[Север|северу]] у дужуини од 36 километара преко брдашаца и насипа у мочвари. Велика лука [[Шербур Октевил|Шербур]] је била петнаестак километара даље. Река Дув је Немцима могла да представља лако брањену препреку при дну полуоства.
Земљиште иза обалног појаса је у већем делу било погодно за одбрану у тактичком погледу и углавном непогодно за развијање оклопних снага. Мостобран се не би могао проширити ако [[Антихитлеровска коалиција|Савезничке]] снаге не би заузеле путеве преко мочвара отприлике километар и по ка унутрашњости.
Брдовити предео у [[Нормандија|Нормандији]] пружао се дуж инвазионог фронта од [[Југоисток|југоистока]] ка [[Северозапад|северозападу]] преко 40 километара од обале у унутрашњост. Земљиште је било делимично испресецано стрмим висовима и уским долинама. На северном делу тог гребена, на скоро 30 километара југозападно од [[Кан (Калвадос)|Кана]], Мон Пинсон је највећи врх.
Такав терен је диктирао задатк што ће га [[Генерал|генерал]] [[Двајт Д. Ајзенхауер|Ајзенхауер]] поставио пред три ваздушно-десантне дивизије: [[82. ваздушно-десантска дивизија|82.]] и [[101. ваздушно-десантска дивизија|101.]] америчку и [[Британска 6. ваздушно-десантна дивизија|6. британску]].
На таквом терну Немци су, упркос више но великој савезничкој надмоћи у ваздуху, ипак имали изгледа да, под стручним руковоством, пораз претворе у победу. Терен „бокаж“ пружао је изванредну прилику њиховој пешадији, боље обученој од савезничке у финесама ратовања на таквом земљишту завореног типа, да „наплати путарину“ и пређе у контранапад. Нико није био вештији у томе од [[Генерал-фелдмаршал|фелдмаршала]] [[Ервин Ромел|Ервина Ромела]]. Начелник његовог штаба [[Генерал-мајор|генерал-мајор]] др [[Ханс Шпајдел]] и [[Генерал-мајор|генерал-мајор]] [[Гинтер Блументрит]], начелник штаба [[Генерал-фелдмаршал|фелдмаршала]] [[Герд фон Рундштет|фон Рундштет]], били су врхунски познаваоци тактике.
Пешадија тенковских дивизија борила се с великом вештином и с фанатичном храброшћу. На таквом терену и мале пешадијске јединице су, свака с једним тенком или противтенковским топом, или с неколико топова противтенковских топова од 75 или [[Флак 88|88 мм]] скривеним негде у позадини, могле дуго задржавати савезничко напредовање. Док су Немци за то имали довољно пешадије, савезнички тенкови су били дословно сакаћени. Чак и кад би већ били практично прегажени изоловани појединци или мање групице настављали су да се боре до краја у шумама, воћњацима или житу. Снајперисти су били сакривени у грмљу или на гранама и често су употребљавали телескопски нишан. Борбе у шумама су сачињавале део њихове обуке у [[Падерборн|Паденборну]] и [[Лидер (Линебургер Хајде)|Линебургер Хајду]]. У „бокажу“ су имали прилику да апсолутно демонстрирају своје умеће. Многи савезнички батаљони и чете подлегли су тој њиховој вештини. Ватра из тзв. „крокодила“ – тенковима преконструисаним у бацаче пламена, често би значила крај тој невољи за Савезнике, али је ипак најбољи лек био слање снајпера и патрола на предњи крај и испред линије фронта са сличним задатком. То је био и добар начин да савезнички Врховни штаб већ после сат-два сазна да је нека свежа немачка јединица ушла у борбени поредак.
Кратак оперативни радијус дејства савезничких ловачких авиона, укључујући и британски [[Супермарин Спитфајер|Спитфајер]] и [[Хокер тајфун|Хокер Тајфун]], стационираних на аеродромима у Британији, у великој мери је смањио могућност избора места престојеће инвазије. Географски фактори су додатно смањили могућност избора на само две локације: [[Па де Кале]] или [[Нормандија]]. Због тога што је [[Па де Кале]] био најближи британском острву, зато што је био окружен плажама које су биле идеалне за амфибијски десант и зато што је преко њега водио најкраћи директни копнени пут ка срцу Немачке, овај део [[Атлантски бедем|Атлантског бедема]] је био најјаче утврђен. Имајући то у виду, савезници су изабрали Нормандију за локацију предстојећег искрцавања.
Савезници су [[19. август|19. августа]]а [[1942|1942.]] извели [[напад на Дјеп|напад на Дијеп]] да би тестирали немачку одбрану. Операција је прошла катастрофално по Савезнике, али су Савезници дошли се до врло значајних спознаја о амфибијском искрцавању, које ће се касније спровести у Нормандији. Савезничке формације научиле су да треба избегавати густе немачке фортификације на обали, потреба за темељним планирањем и поморско–ваздушно бомбардовање обале, потреба за обавештајном припремом акције, увезивање комуникација између јединица и израду [[Хобартова чудеса|специјалних возила]] за десант. Но, Немци су такође дошли до неких спознаја, па су касније надоградили и ојачали [[Атлантски бедем]].
Делимично захваљујући искуству стеченом током напада на Дијеп, савезници су одлучили да током прве фазе искрцавања не нападну директно велике француске луке. Искрцавање савезничких снага у Нормадији сторило би могућност за касније освајање француске луке [[Шербур Октевил|Шербур]] и других француских лука на обали [[Бретања|Бретање]] као и могућност напредовања у дубину француског копна у правцу Париза, а затим и ка немачкој граници. Обала Нормандије била је слабије брањена због неповољнијег положаја за искрцавање али је стратешки представљала одличну одскочну даску за даље операције у Француској.
Циљеви операције у првих 40 дана били су следећи:
* успостављање чврстог мостобрана који би се ослањао на градове [[Кан (Калвадос)|Кан]] и луку Шербур која је била од посебног значаја за савезнике зато што су у њу могли да пристају велики транспортни бродови;
* пробој изван мостобрана и ослобађање Бретање и њених атлантских лука, а затим напредовање до линије на око 190 -{km}- југозападно од [[Париз|Париза]]а, преко [[Л'Авра]] и [[Ле Ман]]а до [[Тур (град)|Тура]].
Дугорочни циљ операције био је да се у року од три месеца од исркцавања успостави контрола над територијом која се простирала на југ до реке [[Лоара|Лоаре]] и на североисток до реке [[Сена|Сене]].
=== Немачке припреме ===
Дало би се наслутити да су Немци још од [[битка за Француску|заузећа Француске]], [[Јун|јуна]] [[1940|1940.]] године, организовали одбрану атлантске обале и изграђивали поменути [[Атлантски бедем]]. Међутим, није било тако. До [[1942|1942.]] године зид једва да је постојао јер се [[Адолф Хитлер|Фиреру]] победа чинила тако сигурном да се уопште није ни помињала потреба изградње обалних утврђења. [[Аустрија]] и [[Чешка]] су биле припојене још у периоду [[1938.|1938]]-[[1939|1939.]] година. Септембра [[1939|1939.]] године немачке трупе су прегазиле [[Пољска|Пољску]] и поделиле је са [[Савез Совјетских Социјалистичких Република|СССР-ом]] према [[Споразум Рибентроп—Молотов|споразуму Рибентроп – Молотов]]. До почетка [[Лето|лета]] [[1940|1940.]] године [[западна Европа]] ~ изузев [[Уједињено Краљевство|Велике Британије]] и [[Ирска|Ирске]] ~ је била под немачком контролом. [[Данска]] је капитулирала за један дан у [[Април|априлу]] док је [[Норвешка|Норвешка]] захваљујући својој конфигурацији терена и помоћи [[Краљевство Велика Британија|Велике Британије]] и [[Француска|Француске]] издржала шест недеља. Од [[10. мај|10. маја]]а до [[22. јун|22. јуна]]а [[1940|1940.]] године [[Вермахт]] је заузео [[Луксембург]], [[Краљевина Холандија|Холандију]], [[Белгија|Белгија]], [[Француска|Француску]] и избацио Британце из [[Денкерк|Денкерка]]а. Након француске капитулације [[Краљевство Велика Британија|Британија]] је остала сасвим сама. Иако су га генерали наговарали, [[Адолф Хитлер|Хитлер]] никако није наређивао да се отпочне с [[Операција Морски лав|операцијом „Морски лав“]] – инвазијом Британских острва. Уместо тога опет се окренуо Истоку јер је веровао да британски премијер сер [[Винстон Черчил]] све наде у своју победу полаже у [[Савез Совјетских Социјалистичких Република|СССР]], који ће у некој будућности напасти [[Трећи рајх|Траћи Рајх]] с леђа. Прво су, операцијама [[Априлски рат|Подухват 25]] и [[Битка за Грчку|Марита]] окупиране [[Краљевина Југославија]] и [[Краљевина Грчка]] и тиме је потпуно било пацификовано [[Балканско полуострво]]. [[22. јун|22. јуна]]а [[1941|1941.]] године отпочела је [[Операција Барбароса|операција Барбароса]] – напад на [[Савез Совјетских Социјалистичких Република|СССР]]. Како је време пролазило и како је [[Вермахт]] био све дубље у [[Савез Совјетских Социјалистичких Република|СССР-у]], док је [[Краљевство Велика Британија|Велика Британија]], захваљујући помоћи [[Сједињене Америчке Државе|САД-а]], почела полако да се опоравља, [[Адолф Хитлер|Хитлер]] је схватио да француска обала није више офанзивна одскочна даска, већ осетљиво место у његовој одбрани. Негде у [[Јесен|јесен]] [[1941|1941.]] године [[Адолф Хитлер|Хитлер]] је својим генералима почео да говори о жељи да од [[Европа|Европе]] створи „''непробојну тврђаву''“. У [[Децембар|децембру]], кад је [[Вермахт]] запео пред самом [[Москва|Москвом]], а [[Сједињене Америчке Државе|САД]] ушле у рат, [[Адолф Хитлер|Хитлер]] је у јавним наступима почео да се хвали да је „''изграђен појас џиновских утврђења''“ од [[Ћирћенес|Ћирћенеса]]а на норвешко-финској граници па све до [[Пиринеји|Пиринеја]] на француско-шпанској граници. Не узимајћи у обзир то сулудо хвалисање сасвим довољно говори податак да се разуђена обала од [[Северни ледени океан|Северног леденог океана]] до [[Бискајски залив|Бискајског залива]] на [[Југ|југу]] протезала скоро 4830 километара.
Утврђења нису постојала ни директно преко пута [[Велика Британија (острво)|Велике Британије]], на најужем делу [[Ламанш|Ла Манша]]. [[Адолф Хитлер|Хитлер]] је, међутим, био потпуно опседнут концепцијом о „'''Тврђави Европа'''“. Тадашњи начелник [[ОКХ|Врховне команде Копнене војске]] [[Генерал-пуковник|генерал-пуковник]] [[Франц Халдер]] у својим мемоарима се добро сећа времена кад је [[Адолф Хитлер|Фирер]] први пут изложио своју фантастичну идеју. [[Франц Халдер|Халдер]] који никад [[Адолф Хитлер|Хитлеру]] није опростио што није извео инвазију на [[Уједињено Краљевство|Британију]] био је према читавој тој идеји веома хладан. Усудио се да на једном састанку примети да би та утврђења „''ако су заиста потребна''“ требало саградити „иза обалне линије и изван домета поморских топова јер би иначе трупе могле бити онемогућене непријатељском ватром“. [[Адолф Хитлер|Хитлер]] је као стрела прошао по соби и зауставио се поред стола на коме је била велика географска карта а затим је скоро пуних пет минута провео у неразговетном и бесном брбљању. Ударајући песницом по карти, урлао је: „''Бомбе и гранате ће падати овде ... овде ... овде ... и овде ... испред зида, иза зида и на зид, али ће трупе које се буду налазиле унутар самог зида бити на сигурном! После тога ће изаћи напоље и бориће се!''“
[[Франц Халдер|Халдер]] није рекао ништа. Знао је као и остали генерали у [[Врховна команда Вермахта|Врховној команди Вермахта]] да упркос свим победама [[Трећи рајх|Рајха]] [[Адолф Хитлер|Фирер]] већ полако страхује од другог фронта.
[[28. фебруар|28. фебруара]]а [[1942|1942.]] године [[Адолф Хитлер|Хитлер]] је потписао „Директиву 40“ којом је наређивао отпочињање радова на „Атлантском бедему“ с циљем да се заустави било какав покушај инвазије. Па ипак, још се увек мало радило на фортификацијама. [[1942|1942.]] године ратна срећа је почела да се окреће против [[Трећи рајх|Рајха]]. Британски командоси су почели да упадају у „непробојну европску тврђаву“. Затим је дошло до наубитачнијег упада командоса током целог рата: [[19. август|19. августа]]а [[1942|1942.]] године 6100 савезничких војника, углавном Канађана, се искрцало код [[Напад на Дјеп|Дијепа]]. Било је то веома крваво савезничко испитивање каквим су снагама Немци утврдили луке. Савезници су изгубили око 4384 војника. Упад је био одлучно одбијен и ужасан по губицима за [[Антихитлеровска коалиција|Савезнике]], али је ипак запрепастио немачку Врховну команду а нарочито [[Адолф Хитлер|Хитлера]]. Инсистирао је да се зид доврши у најкраћем могућем року. Изградња је морала бити „''фанатично''“ убрзана.
Хиљаде радника-робова је радило и дању и ноћу, без обзира на метео-услове како би се изградиле фортификације. Милиони тона бетона су били уграђени у зид. Толико га било потребно да се читавој Европи, коју су Немци контролисали, није могао добити низашта друго. Биле су наручене огромне количине челика, али га је било толико мало да су инжињери често били присиљени да раде без њега. Због тога, мали број бункера је имао покретне куполе, чији се торњићи нису могли изградити без челика, па је због тога ватрено подручје тих топова било ограничено. Било је потребно толико материјала и опреме да су делови старе француске [[Мажино линија|Мажино линије]] и немачких фортификација на граници према [[Француска|Француској]] тзв. [[Зигфрид линија|Зигфридова линија]] били дословно демонтирани и пренесесни за потребе [[Атлантски бедем|Атлантског зида]]. Иако је пред крај [[1943|1943.]] године зид био далеко од тога да буде довршен, више од 500000 људи је радило на њему и његова утврђења су постојала стварност.
Немачки стратези су претпостављали да ће нападачи у првом јуришу или одмах након тога морати да заузме неко пристаниште ради искрцавања тешког материјала и обезбеђивања редовног снабдевања својих трупа. Због тога су првенствено утврђивани рејони великих [[Лука|лука]], тако да их је [[1944|1944.]] године било немогуће заузети с мора. После тога је највећа пажња била посвећена подручју [[Па де Кале|Па де Калеа]]а. Одбранбени уређају на другим секторима нису били на тако високом нивоу, јер, ипак до [[1944|1944.]] године Немци нису имали ни средстава ни могућности да целу обалну линију солидно и подједнако утврде.
У [[Јесен|јесен]] [[1943|1943.]] године постале су очигледне обимне савезничке припреме на [[Југ|југу]] [[Велика Британија (острво)|Британије]] због чега је главнокомандујући немачких снага на западу, [[Генерал-фелдмаршал|фелдмаршал]] [[Герд фон Рундштет]] био приморан да затражи појачања. Већину његових снага чинили су статичне гарнизонске јединице које нису имале довољно транспортних средстава и које су биле састављене од трећеразредног људства (нпр. од људи који су на [[Источни фронт (Други светски рат)|Источном фронту]], услед промрзлина изгубили прсте на ногама и рукама), као и од невољних добровољаца различитих националности.
Заједно са новим јединицама у Француску је стигао и [[Генерал-фелдмаршал|фелдмаршал]] [[Ервин Ромел]] који се нашао под непоредном командом [[Герд фон Рундштет|фон Рундштеда]]. Првобитно је било предвиђено да [[Ервин Ромел|Ромел]] само изврши инспекције утврђења на [[Атлантски бедем|Атлантском бедему]]. Међутим, након што је поднео извештај [[Адолф Хитлер|Хитлеру]], [[Ервин Ромел|Ромел]] је затражио да му се повери команда над одбраном северне [[Француска|Француске]], [[Белгија|Белгије]] и [[Холандија|Холандије]].
[[Генерал-пуковник]] [[Алфред Јодл]] је [[30. октобар|30. октобра]] предложио да се [[Ервин Ромел|Ромелу]] повери предстојећа одбранбена битка на [[Западна Европа|Западу]]. [[Ервин Ромел|Ромел]] је има о мало пријатеља у немачком [[Генералштаб|Генералштабу]]у и због тога предлог [[Генерал-пуковник|генерал-пуковника]] [[Алфред Јодл|Јодла]] још више изненађује. Начелник [[Врховна команда Вермахта|Врховне команде Вермахта]] је [[5. новембар|5. новембра]] упутио [[Герд фон Рундштет|фон Рундштету писмо]]: „''Са Ромелом је тешко, јер се нерадо потчињава. У Африци је био врло самосталан. Верујем, међутим, да сте ви једини човек коме ће се Ромел повиновати.''“ [[Ервин Ромел|Ромел]] је у [[Новембар|новембру]] допутовао с тзв. „'''Еластичном директивом'''“ тј. „'''Ванредним задатком Запад'''“ - „''… проверити стање одбранбених припрема; израдити предлоге операција напада против непријатеља који се искрцао''“, чиме је заправо био постављен на положај Главног инспектора одбране на Западу – од [[Данска|Данске]] до [[Пиринеји|Пиринеја]], тј. требало је да надгледа радове на утврђивању [[Атлантски бедем|Атлантског бедема]] с правом директног приступа [[Адолф Хитлер|Хитлеру]]. [[Ервин Ромел|Ромел]] је задржао тај положај и кад је преузео команду над [[Група армија Б|Групом армија „Б“]] , те је тако могао, а и урадио је кад год му је одговарало, да се мимо [[Герд фон Рундштет|фон Рундштета]] директно обраћа главном носиоцу моћи.
[[Герд фон Рундштет|Фон Рундштет]] је био толико разочаран – говорио је о [[Ервин Ромел|Ромелу]] као о „''маршалу-дечаку''“ – да је упитао [[Генерал-фелдмаршал|фелдмаршала]] [[Вилхелм Кајтел|Кајтела]] да ли се [[Ервин Ромел|Ромел]] може сматрати његовим наследником? Речено му је да „''не извалчи погрешне закључке''“ и да „''Ромел са свим својим способностима још увек није спреман за тај положај''“. Ромелу је то била прва оперативна команда од када је био опзван из [[Тунис|Туниса]]а [[9. март|9. марта]]а [[1943|1943.]] године.
[[Ервин Ромел|Ромелов]] штаб налазио се прастаром, прелепом дворцу Ла Рош Гијону, седишту војводске породице де ла Рошефукал на северној обали обали [[Сена|Сене]], између [[Мант ла Жоли|Мант ла Жолиа]]а и [[Вернон (Ер)|Вернона]], практично на половини пута између [[Париз|Париза]]а и [[Нормандија|Нормандије]].
Ла Рош-Гијон је сматран најокупиранијим местом у [[Француска|Француској]]. На сваког од 543 његова становника долизила су више од три немачка војника смештена и самом месту или околини.
[[Група армија Б|Група армија „Б“]] је у свом саставу имала две армије [[Немачка 15. армија|15.]] и [[Немачка 7. армија|7.]] , као и 88. корпус у [[Холандија|Холандији]].
[[Немачка 7. армија|7. армија]] је држала [[Нормандија|Нормандију]] и [[Бретања|Бретању]] а [[Немачка 15. армија|15.]] област [[Па де Кале|Па де Калеа]]а и [[Фландрија|Фландрију]]. Гранична линија између те две армије била је река [[Орн (река)|Орна]], те се тако догодило да се инвазија Дана Д сручила на [[Немачка 7. армија|7. армију]]. Њен командант је био [[Генерал-пуковник|генерал-пуковник]] [[Фридрих Долман]] који се истако при преласку горње [[Рајна|Рајне]] још [[1940|1940.]] године, али од тад није имао новијег ратног искуства, а боловао је и од срца. Близу обале му је било седам пешадијских [[Дивизија|дивизија]], а две у позадини.
Немачке јединице у овој области биле су у фебруару 1944. године груписане у групу армија Б. (Немачке јединице на југу Француске биле су груписане у Групу армија Г, под командом генерала [[Јоханес Бласковиц|Јоханеса Бласковица]]).
== Литература ==
* Монтгомери, Од Ел Аламејна до Балтичког мора, Војна библиотека “Савременици”, Београд 1951.г.
* Генерал Х. Есам, Нормадијски мостобран, АЛФА Загреб 1978.г.
* Група страних и домаћих аутора, Други светски рат (наслов оригинала Берицхт ван де Тwееде Wерелд Оорлог), Заједничко издање ИРО Народна књига, Београд, ИКП Младост, Загреб и Младинска књига, Љубљана, 1980.г.
* Корнелијус Рајан, Последња битка, “Отокар Кершовани”, Опатија, 1986.г.
* Ајзенхауер, Од инвазије до победе, Војна библиотека “Савременици”, Београд 1951.г.
* Гвидо Кноп, Хитлерови ратници, Народна књига, АЛФА, 2005.г.
== Види још ==
| 