Ернест Гелнер — разлика између измена

Гинзберг је био наследник [https://en.wikipedia.org/wiki/Leonard_Trelawny_Hobhouse Леонарда Трелавнија Хобхауса] као Професор Социологије Мартин Вајт на ЛШЕ (Лондонска Школа Економије). Дело Хобхауса, Еволуција ума (1901), је предлагало да се друштво посматра као организам, последица еволуције, са индивидуом као основном ћелијом, чије је основна премиса била да ће се друштво побољшавати с временом - идеја којој се Гелнер противио.

 

“Гинзбер…био је потпуно неоригиналан и глуп. Он је једноставно понављао еволуционарни рационализам који је већ био осмишљен од стране Хобхауса и која је чистом случајношћу била екстраполација његовог приватног живота: почевши у Пољској а завршавајући као један од утицајнијих професора на ЛШЕ-у. Он је еволуирао, имао је своју лествицу великог развића: где је најнижа лествица предстаљала пијаницу, Пољацака, антисемитскпг ниткова, а је следећу лествицу чинила пољска аристократија, мало боља. Онда је дошао у Енглеску, прво на универзитетски колеџ, под Давсом Хиксом, који је био скоро па рационалан (остало му је мало антисемитских предрасуда, чини се) да би најзад завршио на ЛШЕ-у са Хобхаусом, који је био толико рационалан да му је рационалност цурила на нос. Тако је Гинсберг схватио то, по њему је цело човечанство још рационалније еволуирало, од пијаног Пољака до Хобхауса и баште у Хампстеду.”

 

Гелнерова критика лингвистичке филозофије у делу ,,Речи и ствари” фокусирају се на Џ. Л. Остина и каснији рад Лудвига Њитгенштајна, где их критикује што ни не помишљају да су њихове методе можда неисправне. Постао је доктор наука 1961 уз помоћ тезе која се бавила делом ,,Органиѕација и улога Бербера Завија”, да би само годину дана касније постао професор филозофије, логике и научне методе. ,,Мисли и промене” су објављене 1965, а у ,,Стању и друштву совијетске мисли” (1988) је испитивао да ли би марксистички режими могли да буду либерализовани.

 

 

,,Плуг, мач и књига” (1988) обрадила је тему филозофије историј, а у ,,Условима слободе” (1994) он је покушао да објасни крах социјализма. Године 1993, вратио се у Праг, ослобођен од комунизма. Вратио се и у [http://www.ceu.edu/ Централни Европски Универзитет], где је постао декан центра учења о национализму, финансиран од стране [https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%8F%D0%BE%D1%80%D1%9F_%D0%A1%D0%BE%D1%80%D0%BE%D1%81 Џорџа Сороса], америчког милионера, како би проучавао развитак национализма у [https://sh.wikipedia.org/wiki/Postkomunizam посткомунистичким] земљама источне и централне Европе. Дана 5. новембра 1995, по повратку из Будимпеште, доживео је инфаркт, од којег је умро месец дана пре свог седамдесетог рођендана.