Станислав Бинички — разлика између измена

м
Бот: исправљена преусмерења; козметичке измене
ознаке: мобилна измена мобилно веб-уређивање
м (Бот: исправљена преусмерења; козметичке измене)
'''Станислав Бинички''' ([[Јасика (Крушевац)|Јасика]], [[27. јул]] [[1872]] — [[Београд]], [[15. фебруар]] [[1942]]) је био познати [[Срби|српски]] [[композитор]], [[диригент]] и [[педагогија|педагог]]. Сматран је највећим представником српске [[Класична музика|класичне музике]].
 
== Каријера ==
Прва музичка знања стекао је од [[Стеван Стојановић Мокрањац|Стевана Мокрањца]] и [[Јосиф Маринковић|Јосифа Маринковића]], певајући у хору Обилић. За време студија на Филозофском факултету у Београду оснива ''Академско музичко друштво''. Затим, после једногодишњег рада у гимназији у Лесковцу одлази у Минхен, где, између [[1895]]. и [[1899]]. године, студира композицију и соло певање. Након завршених студија, вратио се у Београд, где је учествовао у развоју музичке и педагошке делатности. Постаје војни капелник и оснива први симфонијски ''[[Уметнички ансамбл Станислав Бинички|Београдски војни оркестар]]'', а 1904. и ''Музику краљеве гарде'' којом диригује до 1920. Заједно са Мокрањцем и [[Коста Манојловић|К. Манојловићем]] оснива Српску музичку школу. Био је хоровођа многих певачких друштава и диригент Народног позоришта, где је и [[1920]]. године основао Оперу, чији је први диригент и директор био.<ref>Ко је ко у Југославији, Југословенски годишњак, 1928, Београд ([http://www.unilib.bg.ac.rs/repozitorijum/ostalo/digi/ko_je_ko/kojeko01-34.pdf дигитализовано - Универзитетска библиотека у Београду]), стр. 16</ref>
 
Од 1924. посвећује се компоновању, познат је и по томе што је за своје [[Композиција (музика)|композиције]] користио фолклорне мотиве. Његово најпознатије дело је, прва у српској музици, [[опера]] ''[[На уранку (опера)|На уранку]]'', опера у једном чину из 1903, на текст Бранислава Нушића, која се сматра првом српском опером са елементима народне музике.
Компоновао је музику за бајку ''Љиљан и оморика'', увертиру за Војновићев ''Еквиноцио'', музику за позоришне комаде ''Пут око света'', ''Наход'', ''Ташана'' и др.
 
== Лик и дело ==
Станислав Бинички је био уважена личност када је, крајем тридесетих година двадесетог века, позван да по први пут чује новопостављена звона на новој, управо завршеној цркви Светог Александра Невског на Дорћолу у Београду. Према запису у црквеном летопису Бинички је, слушајући, у одушевљењу узвикнуо: „Ето коначно и Београд доби права црквена звона“.
 
1.572.075

измена