Католичност — разлика између измена

Један руски теолог из савремене епохе сматра католичност унутарњимунутрашњим својством Цркве, што показује и руска реч -{''„соборнаја“ — „соборност“''}-. За разлику од западне теологије која католичност схвата у смислу географске, земаљске универзалности, [[православље]] у овом појму чува смисао и осећање пуноће у заједници са Христом. Католичност је пре свега начин живота у заједници. Католичност обухвата сферу онтолошког или божанског, а не феноменског или емпиријског. Реч је о унутарњојунутрашњој, вертикалној димензији Цркве, а не о конкретној, хоризонталној. Зато се и ''„рашћење“'' Цркве састоји у усавршавању њене унутарњеунутрашње пуноће, унутарњеунутрашње саборности, а не у њеном просторном, географском и бројчаном ширењу. У том смислу, руски богослов Георгије Флоровски пише: ''„Католичност није квантитативна или географска концепција. Она не зависи ни у ком случају од универзалног ширења хришћанства. Универзалност Цркве јесте последица или пројава, а не узрок или основ њене католичности. Универзално ширење или универзалност Цркве само је видљиви знак који није апсолутно нужан. Концепција о католичности не може се мерити њеним универзалним ширењем; универзалност је не исказује тачно.“''

Универзалност, дакле, не исказује садржај католичности. Изједначавањем онтолошког смисла католичности са емпиријским феноменом универзалности засењује се не само апостолско-мисионарски карактер Цркве, садржан у слању [[апостоли|апостола]], као и силазак [[Свети дух|Светог духа]] на Педесетници, него и њен видљиви аспект, институционални, историјски. Овакво редуковање смисла католичности губи из вида космичку димензију искупљења, одакле извире и отворени и универзални карактер Цркве. И сам [[Кирил Јерусалимски|Свети Кирило Јерусалимски]], кога г. [[Георгије Флоровски]] наводи у прилог своје тезе, говори о католичности у мисионарском контексту, стога што је крштење по суштини тајна саборности Цркве. [[Мисија]] је апсолутно нужан критеријум Цркве. Речи: ''„А Господ сваки дан додаваше Цркви оне који се спасаваху“'' (Дела 2,47; уп. Дела 6,7), нису просто историјско обавештење, него указују на ширење Царства Божијег као на основни позив Цркве. Универзалност је, дакле, еклисиолошки феномен. Не треба сметнути са ума да је [[Православна црква]] током своје историје пребродила тешке часове који јој нису допустили да шири своје географске границе, него се усредсредила на унутарњуунутрашњу католичност (саборност). Оваква концепција католичности исказује извесну историјску ситуацију. Уз све то, католичност није апстрактан појам. А [[еклисиологија]] која не схвата значај васељености (универзалности), изолује Цркву од историје, света и културе.