Дипломатски имунитет — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене |
|||
Ред 1:
{{Почетник|30|12|2015}}
== Опште карактеристике дипломатског имунитета==
'''Дипломатскот имунитетет''' је имунитет од јурисдикције (правне надлежности) уређен међународним правом у циљу правног изузимања и заштите носилаца дипломатског статуса при вршењу дужноси. Савремено дипломатско право имунитета од јурисдикције је садржано у Бечкој конвенцији о дипломатскиом односима из 1961. године. Сагласно Бечкој конвенцији о дипломатскиом односима из 1961. године, дипломатска предаставништва и представници имаају имунитет од извршне, законодавне и судске надлежности у држави пријема у којој су дипломате акредитоване. Према Бечкој конвенцији о дипломатскиом односима из 1961. године дипломате (односно "дипломатски агенти") имају пун имунитет од кривичнo-правне јурисдикције. Овим имунитетима су придружене и [[дипломатске привилегије]]. Њихове породице које су део њиховог домаћинства у држави пријема, исто тако уживају сходно Бечкој конвенцији дипломатски имунитетет, као и дефинисане дипломатске привилегије.
Просторије дипломатске мисије су правно неповредиве. Ниједан орган власти државе пријема не сме улазити у њих, без сагласности шефа дипломатске мисије. Архив и друга документација дипломатске мисије неповредиви су у свако доба и без обзира на место где се налазе. То важи и у случају избијања оружаног сукоба или прекида дипломатских односа. Службена преписка и комуникација је неповредива. Под тиме се подразумева свако општење које се односи на дипломатску мисију и њене функције. Личност дипломате је правно неповредива. Он не може бити задржаван или ухапшен. Држава пријема мора према њему поступати с дужним поштовањем и мора предузимати све потребне мере да би спречила наношење повреде његовој личности, слободи или достојанству. Дипломата може бити позиван само пред судoве своје земље.
Ред 8:
Према неким ауторима, привилегије зависе углавном од државе која их даје, а за друге ауторе имунитети и привилегије су еквивалентни и почивају на међународном праву. Бечка конвенција о дипломатским односима из 1961. године, која је најважнији акт који регулише питање привилегија и имунитета, подржава компромисно рјешење у погледу поменутих разлика имајући у виду њихов основ и домет. Разлика између привилегија и имунитета је у томе што привилегије имају основ у међународном праву, што је и случај са највећим, али ипак не и свим привилегијама. Остале привилегије зависе од унутрашњег законодавства државе пријема, нису обавезне и више су израз куртоазије. У теорији се одомаћио израз привилегије и имунитети по којима се подразумијева систем мјера којима се обезбјеђује заштићен положај органа дипломатског општења и дипломатске мисије као цјелине. Привилегије и имунитети су у ствари дерогација примјене закона и прописа државе пријема, под које дипломатски представници поптуно не потпадају.
== Дипломатски имунитети и привилегије према Бечкој конвенцији из 1961. г.==
Најважнију норму статуса дипломарског агента укљчује члан 29. Бечке конвенције. Она је од значаја за правно разумевање природе конвенције. Личност дипломатског агента је неприкосновена. Он не може бити подвргнут никаквој врсти хапшења или притвора. Држава код које се акредитује третира га с дужним поштовањем и предузима све разумне мере да би спречила наношење увреда његовој личности, његовој слободи или његовом достојанству. С овим у вези се потом одређује садржина посебног стауса дипломатског агента (одн. дипломате). Сагласно члану 30. утврђено је: 1. Приватан стан дипломатског агента ужива исту неповредивост и исту заштиту као и просторије мисије. 2. Његови документи, његова преписка и, под резервом става 3 члана 31, његова имовина такође уживају неповредивост. Затим, по члану 31. важи: 1. Дипломатски агент ужива имунитет од кривичног судства државе код које се акредитује. Он такође ужива имунитет од грађанског и управног судства, осим кад се ради о: а) некој стварној тужби која се односи на приватне непокретности на територији државе код које се акредитује, изузев ако дипломатски агент поседује ту непокретност за рачун државе која акредитује а за потребе мисије; б) тужби која се односи на наслеђе, у којој се дипломатски агент појављује као извршилац тестамента, администратор, наследник или легатор по приватној основи а не у име државе која акредитује; ц) тужби која се односи на слободне професије или трговачке делатности, ма каква она била, коју врши дипломатски агент у држави код које се акредитује, изван својих службених функција. По ставу 2. дипломатски агент није обавезан да сведочи. Према ставу 3. никаква мера извршења не може се предузети против дипломатског агента, изузев у случајевима предвиђеним у подставовима а), б) и ц) става 1 овог члана, и под условом да се извршење може спровести а да се тиме не вређа неприкосновеност његове личности или стана. Према ставу 4. имунитет дипломатског агента од судства државе код које се акредитује не ослобађа тог агента од судства државе која акредитује. Следствено члану 32 (по ставу): 1. Држава која акредитује може се одрећи судског имунитета дипломатских агената и лица која уживају имунитет на основу члана 37 ниже. 2. Одрицање мора увек бити изрично. 3. Ако дипломатски агент или лице које ужива судски имунитет на основу члана 37 покрене судски поступак, оно се више не може позивати на судски имунитет у погледу противузахтева непосредно везаног за основни захтев. 4. Одрицање од судског имунитета у погледу неке грађанске тужбе или захтева у управном поступку не сматра се да повлачи одрицање од имунитета у погледу мера извршења пресуде, за које је потребно посебно одрицање.
| |||