Рукописна књига — разлика између измена

м
Уклањање сувишних унутрашњих веза; козметичке измене
м (Уклањање сувишних унутрашњих веза; козметичке измене)
Претече кодекса јављају се још код [[Хетити|Хетита]] у 2. миленијуму п.н.е. Глинене плочице исписане текстовима различите садржине понекад су повезиване кожним тракама у диптихе, (триптихе, полиптихе...) и то су најстарији облици слични књизи какву данас познајемо. На оваквим глиненим плочицама исписан је и „[[Еп о Гилгамешу]]“. Након глинених плочица појављују се воштане таблице (лат. ''tabulae''), прављене од дрвета и премазиване слојем воска по коме се писало заоштреном писаљком - стилусом. Воштане таблице коришћене су у старом Риму, затим у средњем веку у многим земљама Европе, а у Србији до краја 18. века.
 
У Египту се пре око 3000 год. п.н.е појавио свитак и као облик рукописне књиге доминирао је до 4. века н.е. Од Египћана су га преузели и други народи, па је постао најраширенији облик писаног документа хеленистичког и римског периода.
 
У [[Стари Рим|старом Риму]] у 1. веку н.е. појављује се нови облик рукописне књиге - кодекс. Дефинитивну превласт над свим осталим облицима књиге кодекс односи у 4. веку, захваљујући ширењу [[Хришћанство|хришћанства]] које га афирмише.
Radoslav Gospels 001.jpg|<small>'''Заставица''' - [[Радослављево јеванђеље]], 15. век.</small>
Miroslavs Gospel.jpg|<small>'''Минијатура''' - [[Мирослављево јеванђеље]], 12. век.</small>
Radoslav Gospels letter B.jpg|<small>'''Иницијал''': слово „Б“ - [[Радослављево јеванђеље]], 15. век.</small>
</gallery>
 
Развој хришћанства пред књигу поставља нове захтеве. Уређивање црквеног живота темељи се на богослужбеним књигама. Зато се у средњем веку производња чување књига организују у манастирским библиотекама, док се умножавање врши у преписивачким радионицама - ''скрипторијумима''. Преписивало се по диктату или „тихо“. Писарске радионице биле су биле опремљене за истовремени рад више писара, а често су писари радили и сами, у својим ћелијама.
 
Постојале су две врсте писара: искусни калиграфи, '''антиквари''' (''antiquarii'') и '''скриптори''' (''scriptores'') који су преписивали једноставне текстове. Писари су могли да буду само они монаси који су имали довољно знања, велику писарску вештину и посвећеност том духовном послу. Уживали су велики углед, неретко и привилегије, а у неким земљама су имали и правну заштиту.
 
Најпознатије писарске радионице основане су у првим манастирима у јужној [[Италија|Италији]] - Виваријум и Монте Касино.
Преписивачка активност српских манастира у средњем веку одвија се под утицајем Византије. Од првих писара у 12. веку све више се води рачуна о писму, ликовном изразу и језику. Српски писари ширили су ову вештину и вршили утицај на друге средине у којима су радили.
 
У српској традицији нема пуно свитака, али су познати неки, као ''повеље, грамате'' и сл. Оснивачка повеља [[манастир Дечани|манастира Дечани]] исписана је на свитку дугом 5 м. У [[Хиландар|хиландархиландарској]]ској библиотеци чувају се свици на пергаменту који датирају из 14. века.<ref name="barac"/>
 
Када је реч о рукописним кодексима, ситуација је сасвим другачија. До данас је сачуван велики број ових књига, најстарији сачувани рукописи из 12. века су<ref name="barac"/>:
 
У најзначајнија дела старе српске књижевности спадају ''житија, похвале'' и преведена књижевност. Најзначајнија су<ref name="barac"/>:
* '''[[Житије светог Симеона]]''' [[Стефан Првовенчани|Стефана Првовенчаног]]
* [[Доментијан]]ово '''[[Житије светог Саве]]'''
* [[Јефимија|Јефимијина]] '''[[Похвала кнезу Лазару]]'''
1.572.075

измена