Википедија

Рукописна књига — разлика између измена

Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
Autobot (разговор | доприноси)
1.572.075 измена
м Бот: исправљена преусмерења; козметичке измене
Ред 1:
{{ВикиБиб2015}}
'''Рукописна књига''' или '''рукопис''' је најстарији облик [[Књига|књиге]], писана руком. Први пут јавља се као рукописна књига [[Свето писмоБиблија|Светог писма]], ране [[књижевност]]и или [[Антика|античких]] [[Анали|анала]].<ref name=barac>{{Citation
| last = Бараћ
| first = Драган
Ред 29:
У Египту се пре око 3000 год. п. н. е појавио свитак и као облик рукописне књиге доминирао је до 4. века н.е. Од Египћана су га преузели и други народи, па је постао најраширенији облик писаног документа хеленистичког и римског периода.
 
У [[Стариантички Рим|старом Риму]] у 1. веку н.е. појављује се нови облик рукописне књиге - кодекс. Дефинитивну превласт над свим осталим облицима књиге кодекс односи у 4. веку, захваљујући ширењу [[Хришћанство|хришћанства]] које га афирмише.
 
Писари су у античком добу били учени и веома цењени људи. У 3. веку п. н. е. преписивање и умножавање рукописа обављали су библиофили (лат. ''bibliophilae''). Они су се осим умножавањем бавили и продајом преписаних рукописа и сматрају се претечама издавача и књижара. Богати Римљани имали су посебне робове, најчешће Грке, чији је посао био преписивање књига, а звали су се либрариуси (''librarius'').
 
После распада [[Римско царство|Римског царства]] античка култура је нестала, а у Европи се образују три културне средине: многобројне [[Феудализам|феудалне]] државице на западу, [[Византијско царство|Византија]] на истоку и нова [[ислам]]ска култура у источном [[СредоземљеСредоземно море|Средоземљу]]. Једину везу између старог и новог света представљала је књига.
 
Племство је одржало традицију производње у преписивачким радионицама, али под утицајем црквених ауторитета књига у средњем веку губи своју основну функцију из античког периода. Од најважнијег медија за преношење знања постаје најважнији објекат у функцији црквеног обреда.<ref name="barac"/>
Ред 44:
У римској традицији на крају текста на свитку стајало је упозорење „explicit liber“. Сходно томе у палеографији се цитирање завршетка једног рукописа зове ''експлицит'' а цитирање почетка неког дела ''инципит''. Свици исписани само са једне стране звали су се ''анопистографи'' а они исписани обострано ''опистографи''. У старом веку свици су исписивани у ступцима (''columnae'') а у средњем веку целом ширином свитка (in continuo).
 
Уместо папируса за израду свитака изузетно се употребљавао и пергамент. Чувени „[[Свици са Мртвог мора|Кумрански рукописи]]“ су заправо пергаментни свици.<ref name="barac"/>
<gallery>
Great Isaiah Scroll.jpg|<small>'''Велики свитак Исаијин''' (''Great Isaiah Scroll''), део '''Кумранских рукописа''' из 100. год. п. н. е. исписан је у ступцима.</small>
Halesowen Abbey Scroll (Magna Carta), Society of Antiquaries of London, UK - 20150617-01.jpg|<small>'''[[Magna carta libertatum|Велика повеља слобода]]''' (лат. ''Magna carta libertatum'', енгл. ''The Great Charter'') настала у 13. веку, исписана је целом ширином свитка.</small>
</gallery>
 
Ред 59:
 
=== Исписивање кодекса ===
Писање текста и његово украшавање ретко је радила иста особа. Израда кодекса уопште била је трезултат сложеног тимског рада [[писарpisar|писара]]а, преписивача ([[калиграфkaligrafija|калиграфа]]а), рубрикатора, [[Илуминирани рукописи|илуминатора]] и [[књиговезац]]а.
 
На припремљеном пергаменту писар је најпре означавао простор на коме ће се налазити текст, а на рубовима је остављао простор за маргине. Посебно је обележаван и просто за ступце и илуминације (украсе). Да би писао равномерно писар је исцртавао и линије редова текста.
Ред 106:
 
=== Византијски скрипторијуми ===
После пропасти Западног римског царства и [[Велика сеоба народа|Велике сеобе народа]] римска и хришћанска култура селе се на исток. [[Византијско царство|Византија]] гради нову културу али, за разлику од запада, чува и античку традицију. Убрзо по оснивању [[Константинопољ]]а почиње да ради и скрипторијум са великим бројем преписивача. Радио је у саставу [[Цариградска библиотека|царске библиотеке]] Академије коју је 365. године основао цар [[Константин VII Порфирогенит|Константин Порфирогенит]]. Осим у скрипторијуму књиге су преписиване и у Библиотеци [[Цариградска патријаршија|цариградског патријарха]] и у манастиру Студиону, првом манастру основаном на територији Византије 462. године. Неколико деценија по оснивању игуман Теодор увео је обавезу преписивања књига прописану манастирским [[типик]]ом.
 
Манастир Студион извршио је велики утицај на остале хришћанске манастире, а посебно на манастире на [[Света гора|Светој Гори]]. Светогорски писари имају велику улогу у преписивању античких рукописа.<ref name="barac"/>
 
'''Рукописна књига је дуго надживела почетак штампања [[књига]]'''. To је забележено у целој [[Европа|Европи]]. На [[Балканско полуострво|БалканБалкану]]у је још у [[19. век|XIX веку]] „рукописна књига успешно конкурисала штампању“. Осим ретких изузетака, скоро сва ирска литература из [[7. век|VII]]-[[17. век|XVII века]] „постоји само у рукописном облику“. До [[1500]]. год. 77% свих штампаних књига су биле на [[латински језик|латинском језику]], пошто је латинско писмо било лако направити. Писма других језика увођена су у штампарску праксу крајње споро: била компликована технологија израде дијакритичких знакова, који су обележавали [[Акценат (лингвистика)|акценте]], [[самогласник]]е и томе слично. Зато су још стотинама година после почетка штампе књига „преписивачи грчких, арапских и јеврејских рукописа остали ван конкуренције...".
 
== Рукописне књиге код Срба ==
Ред 117:
Преписивачка активност српских манастира у средњем веку одвија се под утицајем Византије. Од првих писара у 12. веку све више се води рачуна о писму, ликовном изразу и језику. Српски писари ширили су ову вештину и вршили утицај на друге средине у којима су радили.
 
У српској традицији нема пуно свитака, али су познати неки, као ''повеље, грамате'' и сл. Оснивачка повеља [[манастир Високи Дечани|манастира Дечани]] исписана је на свитку дугом 5 м. У [[манастир Хиландар|хиландарској]] библиотеци чувају се свици на пергаменту који датирају из 14. века.<ref name="barac"/>
 
Када је реч о рукописним кодексима, ситуација је сасвим другачија. До данас је сачуван велики број ових књига, најстарији сачувани рукописи из 12. века су<ref name="barac"/>:
Ред 127:
Са формирањем јединствене државе Немањића настаје и нова епоха у историји старе српске књижевности. Јављају се нови, даровити писци, а књижевност се осамостаљује. Утврђује се и нормира рашка редакција старословенског језика, интензивира се рад преводилаца са грчког језика, али се састављају и оригинална дела.
 
Са делом [[Свети Сава|Светог Саве]] српска књижевност постаје део књижевности православног словенског света. До краја 13. века формирају се књижевни центри немањићке Србије у Хиландару, Студеници, Жичи, Милешеви, Пећи. Свети сава је зачетник самосталне српске књижевности. Прво његово дело је ''[[Карејски типик]]'' (правила понашања) написан 1199. године за Карејску ћелију. Свети Сава је написао и друга црквеноправна дела, међу којима је најважнија ''[[Законоправило|Крмчија]]'', зборник црквених правила и државних закона који је постао основни извор права у средњовековној српској држави. Права књижевна природа Светог Саве открива се тек у његовим житијним и песничким саставима. Једно од најзначајнијих дела међу њима је ''[[Житије светог Симеона]]''.<ref name="barac"/>
 
У најзначајнија дела старе српске књижевности спадају ''житија, похвале'' и преведена књижевност. Најзначајнија су<ref name="barac"/>:
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/wiki/Рукописна_књига”