Сасанидско царство — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Допуна текста |
|||
Ред 100:
=== Средње раздобље (379-498) ===
[[Датотека: HormizdI.jpg|thumb|десно|300px|Новчић [[Ормизд I|Ормизда I]], искован у [[Велики Хорасан|Хорасану]], а осмислили су га уметници из [[Кушанско краљевство|Кушана]].]]
Од смрти Шапура II до краја прве владавине [[Кавад I|Кавада I]] био је дуготрајан период мира са Римљанима (Источним римским царством, или Византијом), прекидан само са два краткотрајна рата, 421-422. и 440. године. Током овог периода сасанидска верска политика разликовала се од владара до владара. Упркос низу слабих царева, административни систем успостављен током владавине Шапура II остао је снажан, тако да је царство наставило да фунционише ефикасно.<br />
Шапур II је умро 379. године. Моћно царство наследио је његов полубрат [[Ардашир II]] (379-383), а затим и син [[Шапур III]] (383-388). Ни један од њих није поседовао способности свог претходника. [[Бахрам IV]] (388-399), био је активнији од оца, али није урадио ништа значајно за царство. Током овог периода Јерменија је споразумно подељена између Римског и Сасанидског царства. Сасаниди су обновили своју власт над [[Велика Јерменија|Великом Јерменијом]], док је [[Византија]] задржала мали део западне Јерменије.<br />
Бахрамов син [[Издегерд I]] (399-421) често је поређен са царем [[Константин Велики|Константином]]: обојица су вешто користила војну моћ и дипломатију, и сваку повољну прилику да остваре своје циљеве; обојица су јамчила верску трпељивост и слободан развој свих заједница у царству. Издегерд је обуставио прогон хришћана, чак је кажњавао племиће и свештенике који су их угњетавали. Његова владавина била је мирна. Уговорио је трајан мир са Византијом. Чак је, по завештању византијског императора [[Аркадије|Аркадија]], узео малолетног наследника [[Теодосије II|Теодосија II]] под своју заштиту. Сенату у Константинопољу послао је писмо у којем је саопштио да ће веома строго казнити сваки напад на свог штићеника. У Константинопољ је послао евнуха Антиоха да пази младог Теодосија. Поред свега, оженио се са јеврејском принцезом која му је родила сина Нарсија.<br />
Пред крај своје владавине, 418. године, Издигерд отпоче немилосрдо гоњење хришћана. О узроку нагле промени цареве благонаклоности према хришћанима говоре следећи наводи из „Житије светих“ православне цркве:
::„Свети Авда живљаше у време цара Теодосија Млађег и беше епископ у Персији, у граду [[Суза (град)|Сузи]]. Персијски цар Издигерд устроји најстраховитије гоњење на хришћане. И то овим поводом. Епископ Авда, украшен сваковрсним врлинама, покренут божанском ревношћу разруши храм у коме се Персијанци клањаху огњу као божанству. Сазнавши за то од мага, идолопоклоничких жречева, цар нареди да му доведу епископа Авду. Цар најпре кротко захтеваше од епископа Авде да поново сазида разрушени храм. Свети епископ то одби и изјави да он то не може учинити. Цар онда издаде наредбу да се поруше сви хришћански храмови и да се немилосрдно гоне хришћани. По заповести цара божанствени Авда имао је бити први погубљен. Дознавши за то, свети епископ се веома обрадова, па сав весео и радостан прими блажену смрт мученичку.<br />
::Његов ђакон свети Венијамин буде пуштен од мучитеља под условом да више не проповеда Еванђеље. Он на тај услов најпре пристане, но не могадне срцу одолети, те продужи распростирати по народу истину Христову. Због тога буде ухваћен и убијен, на три године после светог Авде. Њему мучитељи најпре забише оштре клинце испод ноката на рукама и ногама, па га онда набише на колац, и тако он предаде свету душу своју у руке Господу.“ (Из „Житија светих” од Св. Јустина Поповића, ман. Ћелије, 1972)<br />
После изненадне смрти (или убиства) Издегерда, на власт је дошао његов син [[Бахрам V]] (421-438), један од најпознатијих сасанидских царева и јунак бројних митова који су опстали и након рушења Сасанидског царства. Бахрам V, познатији као Бахрам Хор одрастао је у [[Ал-Хира|Ал-Хири]], столици [[Лахмиди|Лахмидске краљевине]]. Издегерд је склонио сина у суседну, вазалну краљевину на доњем [[Еуфрат]]у, да на двору хришћанског краља [[Ал-Нуман I|Ал-Нумана]] стасава и учи. Персијска властела је након Издегердове смрти убила његовог сина Шапура и позвала Бахрама да се врати у земљу. Бахрам се вратио у [[Ктесифон]] у пратњи краља [[Ал Мундир|Ал Мундира]], Нумановог синa, и 20.000 његових војника. После краћег негодовања персијска властела је признала Бахрама V за новог цара. Бахрамова мајка, Сошандукт, била је кћерка јеврејског [[егзиларх]]а. Године 427. Бахрам је на истоку скршио инвазију номада [[Ефталити|Ефталита]] (Белих Хуна), проширујући свој утицај на Централну Азију, о чему сведочи и његов портрет на новцу пронађеном у [[Букара|Букари]] ([[Узбекистан]]). У персијском делу Јерменије је поставио вазалног краља и начинио од ње провинцију.<br />
Бахрам V је један од најпознатијих јунака персијског предања, које говори о његовој храбрости и лепоти, о његовим победама над Римљанима, номадима, Индијцима и Африканцима, о његовим доживљајима у лову и љубаним згодама. Знан је као Бахрам Хур („хур“ у преводу са перс. значи „[[кулан]]“ – раса најбржег азијског коња, никад припитомљеног), по страсти према лову, поготову лову на кулане. Он је символ краља на врхунцу златног доба. Круну је освојио у надметању са братом; време владавине је провео у борби са спољним непријатељима, забављајући се у лову или уживајући у друштву својих жена из харема и дворске свите. Он је оличење успешности. У његово време написана су најбоља дела сасанидске књижевности, компонована је лепа музика, а [[поло]] је постао краљевска забава.<br />
[[Издегерд II]] (438.457) био је праведан и умерен владар, али је, за разлику од његовог имењака Издегерда I, спроводио оштру политику према религијским мањинама, посебно према хришћанима. Међутим, побуњени Јермени су у [[Битка код Аварајра|бици код Аварајра]], предвођени [[Вардан Мамиконоан|Варданом Мамиконијаном]] 451. године, успели да се изборе за право да слободно исповедају хришћански веру. Ово је касније било потврђено [[Договор у Нварсаку|Договором у Нварсаку]], 484. године.<br />
[[Датотека: YazdegerdIICoinHistoryofIran.jpg|лево|thumb|300px|Новчић [[Издегерд II|Издегерда II]].]]
Издегерд је на почетку своје владавине окупио војску сакупљену од разних народа, чак и од индијских савезника и повео их на Источно Римско царство, 441. године. Након мањих сукоба мир је убрзо обновљен. Затим је окупио своје снаге у [[Нишапур]]у, 443. године, и на североистоку покренуо дуготрајну војну против [[Кидарити|Кидарита]]. Коначно их је победио и протерао преко реке [[Аму дарја|Оксус]] 450. године.<br />
Током овог похода расла је Издегердова сумњичавост према хришћанима па их је протерао из војске и свих државних служби. Затим је отпочео прогон хришћана и, у много мањој мери, Јевреја. У жељи да наметне Јерменима зороастризам, сломио је устанак хришћана у Васпуракану, једној од седам области [[Велика Јерменија|Велике Јерменије]], 451. године. Јермени су, ипак, остали хришћани. У познијим годинама се поново бавио Кидаритима, све до своје смрти, 457. године.<br />
[[Ормизд III]] (457-459), млађи Издегердов син, се за време своје краткотрајне владавине борио се против Ефталита у [[Бактрија|Бактрији]] и против брата [[Пероз I|Пероза I]] (457-484), који му је оспоравао право на круну. Пероз га је убио 459. године.<br />
Почетком 5. века, Ефталити (Бели Хуни) су заједно са другим номадским племенима напали Персију. Бахрам V и Издегерд II су их одлучно потукли и растерали. Хуни су се вратили крајем истог столећа и 483. године победили Пероза. Наредне две године пљачкали су области источне Персије и од Сасанида захтевали да им плаћају велики годишњи данак. Ови догађаји су потресали империју. У покушају да отера из земље, Пероз је на путу до града [[Херат]]а упао у замку, заробљен и убијен, а војска просто збрисана. Ефталити су ушли у Херат, а царством је завладао хаос. На крају, племство дрвне куће Карен-Пахлавиди („Пахлави“ значи „Парћани“ - [[Арсасиди]]) успева донекле да обнови поредак у држави. Они су на престо уздигли [[Балаш]]а, једног од Перозове браће. Хунска претња трајала је све до вадавине [[Хозроје I|Хозроја I]]. Балаш (484-488) је био благ и дарежљив монарх који је хришћанима чинио уступке. У Јерменији је проводио политику попуштања напетости. Хришћанима је дата слобода вере, те им је обећано да више неће бити покушаја превоћења на [[зороастризам]]. Није подузимао походе против непријатеља империје, чак ни против Белих Хуна. После четворогодишње владавине је ослепљен и уклоњен са престола. Наследио га је синовац [[Кавад I]].<br />
Кавад I (488-531) је био енергичнан владар, уз то и реформатор. Подржао је секту коју је основао [[Маздак]], који је захтевао од богатих да поделе своје супруге и иметак са убогима. Очигледно, цару је била намера да, усвајањем и подршком учења [[маздакити|маздакита]], смањи утицај магната и растуће аристократије. Због ових тежњи је свргнут са прстола и заточен у „Замку покајања“ у Сузи, а на власт је 496. године постављен његов млађи брат [[Замасп]]. Кавад је успео да побегне из заточеништва и нађе прибежиште код краља Белих Хуна.<br />
Замасп (496-498) је био добар и љубазан цар: умањио је порез настојећи тиме да оснажи сеоско становништво и помогне ниште. Подржавао је изворни зороастризам, за разлику од Кавада којег је одступништво коштало круне и слободе. Краткотрајна Замаспова владавина је завршена оног тренутка када је Кавад ушао у престоницу у пратњи велике војске коју му је обезбедио краљ [[Ефталити|Белих Хуна]]. Нема каснијих спомена о Замаспу, али се верује да је уживао поштовање на двору свога брата.
=== Друго златно раздобље (498-622) ===
| |||