Отворите главни мени

Промене

[[Датотека:Ген. Михајло Петровић.jpg|мини|десно|180п|<center>Санитетски бригадни генерал др [[Михаило Петровић (хирург)|Михаило Петровић]]{{напомена|Први стални хирург у Нишу и околини, шеф Хируршког одељења Моравске сталне војне болнице, од 1896—1912, а од августа 1913-јула 1914. њен управник.}}<center>]]
По завршетку [[Српско-бугарски рат (1885)|Српско-бугарског рата]], у који је, као и српска војска, војни санитет ушао потпуно неспреман, и констатације тадашњег начелника Санитета српске војске пуковника [[Михајло Мика Марковић|Михајла-Мике Марковића]] (након инспекције болнице), ''...„да су у њој јако лоши грађевински и смештајни услови“...'', <ref name="др">др М. Марковић, ''Моје успомене'', Београд, 1906. pp. 85-86</ref> за Војну болницу до краја [[1890]]. су настали бољи дани.
* Године [[1886]]. године у болницу је након седамнаестогодишњег искуства у Србији, дошао пољак, санитетски мајор др Владислав Јасњевски који је постављен за управника Велике сталне војне болнице и референта Моравске дивизијске области, у Нишу, 1887. године. Др Јасњевски је био унапређен у чин мајора, што је био високи чин у време када није било генерала. Дужност управника нишке Сталне војне болнице обављао је од 1886. до 1894. године. У болничком тиму имао је: санитетске капетане прве класе, др Јована Ђокића и др Романа Далмајера; санитетског поручника Андрију Јанековића на дужности лекарског помоћника, др Павла Ошко, контрактуалног лекарског помоћника друге класе. Апотекарску службу су чинили: контрактуални апотекарски помоћник прве класе, Христифор Димитријевић, апотекарски помоћник, санитетски потпоручник Миливоје Вујичић и контрактуални апотекарски помоћник друге класе, Димитрије Томић. Комесар болнице је био пешадијски поручник Мирко Жујовић.
* Године [[1889]]. у кругу Војне болнице код [[Ћеле-кула|„Ћеле-куле“]] почињепочело је обнављање и градња три нова објекта са око 150 постеља, (мада су стварне потребе биле 300) уређује се болнички парк, гради локални водовод, канализација и остала пратећа инфраструктура. Мала болница-Ислахана (која је радила у старом турском објекту на локацији данашње [[Прва нишка гимназија Стеван Сремац|Гимназије Стеван Сремац]] у Нишу). Због лошег стања у Ислахани она се претвара у простор за смештај администрације, апотеке, кухиње и болничке чете, а потом до краја 1890. она се измешта у круг болнице код Ћеле-куле.<ref name="Павловић"/>
* Доношењем ''Правила за војне болнице'' [[1894]]. сталне војне болнице у Србији добијају јасно утврђене територијалне области. Како је Велика нишка војна болница имала централно место у Моравској војној области она добијаје добила назив Моравска стална војна болница у Нишу.<ref>''Правила за војне болнице'' из 1894.</ref>
* У периоду од 1894—1896. године дужност управника болнице обављао је др Љубомир Селаковић, заправо др Леополд Шнекендорф, пољски Јеврејин, који је након што је положеи заклетву на „српско сажитељство“ 1888. године и тако постао пуноправни грађанин Краљевине Србије, променио име у Љубомир Селаковић. У време свог службовања у Моравској сталној војној болници у Нишу унапређен је у чин потпуковника.
* Године [[1896]]. у болницу је упућен нови хирург др [[Михаило Петровић (хирург)|Михаило Петровић]], чији ће рад:...''у Нишу који захвата четврт века остати запамћен како у стручним радовима тако и у душама целог оног краја... с којим је Петровић остао присно везан до краја живота“''...<br /> У [[Ниш]]у др Петровић је августа [[1897]]...''„створио два хируршка одељења, и на њима радио хирургију у најширем њеном обиму“''... прво хируршко одељење у Моравској сталној војној болници, а неколико недеља касније и у [[Окружна болница у Нишу|Окружној болници у Нишу]].<br />А како је изгледало хируршко одељење у Моравској сталној војној болници најбоље описује сам др Петровић;<br />...''„Како у болници не беше ни колико толико подесног локала где би се оно могло сместити просторија у којој смо требали да оперишемо била је смештена у једној од болесничких соба Трећег павиљона, у којима су лежали сви могући болесници, но која је била моментално испражњена и окречена. Све до половине 1898. године радили смо у тој соби. Но, како се те године довршио један нов приземни павиљон са две велике собе и по две мале, то га је хируршко одељење заузело и у једној од тих малих соба - од 9 m² - наместило операциону салу, а од ходника оградом одвојило предворје операционе сале, за прање руку и пресвлачење хирурга и његових помоћника, према асептичном протоколу“..''<ref>[[Брана Димитријевић]]. [http://www.rastko.rs/istorija/medicina/delo/12224 „1914. година у дневнику оца српске ратне хирургије“], ''Историја медицине, Пројекат Растко,'' Приступљено [[15. октобар]] [[2010]].</ref>