Моћ — разлика између измена

'''Моћ''' је вишезначан и вишеслојан појам.{{напомена|О значењима и тумачењима појма моћи погледати текст [[Ремона Арон]]а.<ref>Raymond Aron, MACHT, POWER, PUISSANCE, PROSE DEMOCRATIQUE OU POESIE DEMONIAQUE u Raymond Aron, ETUDES SOCIOLOQUES, Presses Universitares de France, Paris (1988). pp. 43–67</ref>. Реч моћ у различитим језицима подразумева више значења. У латинском језику ''potentia'' значи моћ и силу, снагу а ''potestas'' моћ, власт поглаварску власт, владу итд. Француски језик, такође, користи две речи: ''puissance'', моћ, снага; јачина, јакост, капацитет; сила, власт, ауторитет итд. и ''pouvoir'', која у трећем значењу означава власт, моћ, снагу, способност; пуномоћ, овлашћење; надлежност итд. На немачком реч ''macht'' означава моћ, власт, област; силу, државу. [[Елијас Канети]] пише да је немачка реч ''macht'' готичког порекла, односно да се изводи из староготичког корена ''magan'' („моћи, успети“) и да није сродна, како се мисли, основи речи ''machen'' која значи „чинити“.<ref>Elias Canetti, MASA I MOĆ, Grafički zavod Hrvatske, Zagreb (1984). pp. 233.</ref>{{sfn|Чупић|2002|pp=101}}}} У истраживању овог појма могуће је издвојити, дисциплинарно, следећа значења: лингвистичко, филозофско, теолошко, антрополошко, психолошко, социолошко, политиколошко, правно. Такође, моћ се може изучавати с аспекта порекла, развоја, облика, структуре, функција, суштине и вредности. На основу ових приступа истраживању моћи развиле су се различите теорије и теоријски ставови.{{sfn|Чупић|2002|pp=81}}

* ''моћ као могућност''<ref>[[Gajo Petrović]], MOĆ, NASILJE I HUMANOST, čas. ''[[Praxis (časopis)|Praxis]]'', br. 1-2/1970.</ref>{{напомена|По [[Франц Нојман|Францу Нојману]] „појам моћи обухвата два различита чињенична стања: ''власт над природом'' и ''власт над људима'' (под. Ч.Ч). Власт над природом је интелектуална власт која произилази из спознаје законитости спољне природе. То је оно знање које представља темељ продуктивности друштва. То је власт без моћи. Оно као такво не укључује власт над другим људима“.<ref>Franc Nojman, POLITIČKA ZNANOST U DEMOKRACIJI, čas. „Treći program“, br. 64. pp. 373, prevod iz knjige Franz L. Neumann, WIRTSCHAFT, STAAT, DEMOKRATIE, Aufsätze 1930-1954, editors A. Söllner, Surkamp Verlag, Frankfurt/Main, 1978.</ref>{{sfn|Чупић|2002|pp=101–102}} За [[Ерих Фром|Ериха Фрома]] појам моћи има два значења. У првом моћ означава поседовање моћи ''над'' неким, способност да се њиме господари; а означава и поседовање моћи да се нешто учини, да се буде способан за нешто, да се буде потентан. Друго значење нема ничег заједничког с господарењем; оно изражава власт у смислу способности. Ако говоримо о немоћи, мислимо на то значење; не помишљамо на особу која није кадра да господари другима, већ на особу која није кадра да учини то што жели. Тако моћ може да означава једну од двеју ствари — ''господарење'' или ''потенцију''.<ref>Erih From, BEKSTVO OD SLOBODE, Nolit, Beograd (1978). pp. 147.</ref>{{sfn|Чупић|2002|pp=102}}}}.

{{цитирање|„Моћ попут кужне болести, окружи све што дирне, а покорност отрује гениј, кријепост, истину, слободу, од људи чини робље а од људског лика механички аутомат“.<ref>Percy Bysshe Shelley, u Lewis Mumford, MIT O MAŠINI, knj. 2, Grafički zavod Hrvatske, Zagreb (1986). pp. 183.</ref>{{sfn|Чупић|2002|pp=102}}|[[Перси Биш Шели]]}}

{{цитирање|„Од свих узрока који деморализују и срозавају човека моћ је најистакнутији и најактвинији [...] Моћ тежи поткупљивању, а апсолутна моћ поткупљује апсолутно. Велики су људи скоро увек зли људи, чак и ако се не користе ауторитетом него утицајем а још више уколико се дода склоност или извјесност поткупљивања посредством ауторитета. Нема горе херезе од мисли да положај посвећује носитеља положаја“.<ref>Lord Acton u Franz Neumann, DEMOKRATSKA I AUTORITARNA DRŽAVA, Naprijed, Zagreb (1974). pp. 71.</ref>{{sfn|Чупић|2002|pp=102}}|[[Лорд Актон]]}}

{{цитирање|„Једино мисли, на крају, трајно побећују моћ. Мисли разлажу моћ“.<ref>Иван Свитак, ГЛАВОМ КРОЗ ЗИД, Младост, Београд (1987). pp. 135.</ref>{{sfn|Чупић|2002|pp=102}}|[[Иван Свитак]]}}

У политици и политичкој науци појам моћи има средишње место. Први је овај појам у нововековној политичкој филозофији, у којој се зачињу модерне политичке науке, обрадио [[Томас Хобс]]. Према Хобсу, моћ човека чине „средства којима он тренутно располаже ради добијања неког будућег видљивог добра. Моћ је оригинална или инструментална“.<ref name="automatski generisano1">Tomas Hobz, LEVIJATAN, Kultura, Beograd (1961). pp. 72.</ref>{{sfn|Чупић|2002|pp=82}} Човекову природну моћ „чине изванредне способности телесне или духовне, као што је необична снага, телесна кондиција, мудрост, вичност, дарежљивост, слободоумност, великодушност, племенитост.“<ref name="Enciklopedija političke kulture"/><ref name="automatski generisano1" />{{напомена|Хобс објашњава и разлику међу моћима. Тако „ученост представља малу моћ јер се споља не истиче и стога није ни код кога призната. И постоји само код малог броја људи, а и код њих само у погледу малог броја ствари. Јер наука је такве природе да само они који су и сами у знатној мери науком овладали могу схватити да неко њоме влада“.<ref>Tomas Hobz, LEVIJATAN, Kultura, Beograd (1961). pp. 73.</ref>{{sfn|Чупић|2002|pp=102}}}} Инструментална моћ заснива се на наведеним природним способностима или, како наводи Хобс, на срећним стицајем околности и означава те способности као средства за постизање још већег богатства, уважавања и пријатељства. Међутим, највећа људска моћ за Хобса је ''моћ државе'' или ''моћ највећег броја људи'', „удружених по споразуму у једну личност, природну или грађанску“.<ref name="Enciklopedija političke kulture"/>{{sfn|Чупић|2002|pp=82–83}}<ref name="automatski generisano1" />{{напомена|„Стога имати слуге значи моћ, имати пријатеље значи моћ. Јер то су уједињене снаге“.<ref name="automatski generisano1" />{{sfn|Чупић|2002|pp=102}}}} Хобсово одређење моћи битно је утицало на каснију политичку и социјалну мисао. Један број савремених политичких мислилаца и социолога сматра да је Хобсово одређење моћи током времена само варирало на различите начине.<ref>[[Љубомир Тадић]], НАУКА О ПОЛИТИЦИ, Рад, Београд (1988). pp. 79.</ref>{{sfn|Чупић|2002|pp=83}}

* За разлику од овог (Аристотеловог) широког и начелног одређења моћи, [[Макс Вебер]] је дао специфичније и операционалније. Моћ, по Веберу, подразумева „изгледе једног човека или више људи да спроведу сопствену вољу у неком заједничком делању, чак и упркос отпору других који у том делању учествују."<ref>Макс Вебер, ПРИВРЕДА И ДРУШТВО, II, Просвета, Београд (1976). pp. 30–31</ref>{{sfn|Чупић|2002|pp=84}} У суштини Веберовог одређења моћи је наметање воље. Оно се може реализовати прихватањем (послушношћу, дисциплином) или сламањем отпора. За остваривање моћи, по Веберу, најуспешнија су средства дисциплина и власт. Ако се ова средства поседују, моћ неће остати само шанса, већ ће се у потпуном смислу реализовати. Из овог Веберовог схватања моћи један број аутора закључује да се у суштини моћ одређује као надмоћ.{{sfn|Чупић|2002|pp=84}}{{напомена|Тако [[Reinhard Bendix|Рајнхард Бендикс]] истиче да је „Веберова дефиниција моћи веома слична [[Карл фон Клаузевиц|Клаузевицевој]] дефиницији рата“.<ref>Reinhard Bendix, MAX VEBER: AN INTELLECTUAL PORTRAIT, New York, (1962). pp. 290 u Eduard V. Walter, MOĆ I NASILJE, čas. ''Pogledi'', br. 1/1984. pp. 62.</ref>{{sfn|Чупић|2002|pp=103}}}}

* [[Роберт Бирстет]] моћ дефинише као латентну способност да се наметне сила у одређену друштвену ситуацију. За Бирстета моћ је друштвена појава. Он наглашава разликовање моћи од престижа, утицаја, власти, права, снаге и ауторитета. По њему, моћ се може јавити у формалној организацији, неформалној организацији и неорганизованој заједници.<ref>O Birstetovom određenju moći u Robert Bierstedt, AN ANALYSIS OF POWER, ''American Sociological Review'', 15, 1950. U ovom radu korišćeni su izvori o Birstetu - Josip Županov, SAMOUPRAVLJANJE I DRUŠTVENA MOĆ, Naše teme, Zagreb, (1969). pp. 108–109. i Ljubomir Tadić, NAUKA O POLITICI, Rad, Beograd (1988). pp. 81.</ref>{{sfn|Чупић|2002|pp=84}}

* За [[Бертранд Расел|Бертрана Расела]] моћ је „основни појам у друштвеним наукама у истом смислу у коме је енергија основни појам у физици“. Концепт моћи се, по Раселу, ограничава на „продукцију намераваних учинака“.<ref>Bertrand Russel, POWER: A NEW SOCIAL ANALYSIS, Uniwin Reperbacks, London, Sydney, Wellington (1988). pp. 9 i 25.</ref>{{sfn|Чупић|2002|pp=84–85}}

* За [[Феликс Опенхајм|Феликса Опенхајма]], пак, моћ је способност утицаја, ограничавања или кажњавања. Поседовати моћ значи „бити способан подредити друге нечијој контроли, односно ограничити њихову слободу."<ref name="Enciklopedija političke kulture"/>{{sfn|Чупић|2002|pp=85}}{{напомена|Феликс Опенхајм сматра да његова дефиниција „покрива убеђивање (рационално и преваром), подстицање и застрашивање (укључујући манипулисање и 'неодлуке')“. Он такође даје преглед различитих тумачења моћи.<ref>Felix Oppenheim, POLITICAL CONCEPTS, Basil Blackwell, Oxford (1981). pp. 29–51.</ref>{{sfn|Чупић|2002|pp=103}}}}

* Према [[Роберт Дал|Роберту Далу]], моћ има неко над неким у оној мери у којој може постићи да тај други учини нешто што иначе неби учинио.<ref>Robert A. Dahl, THE CONCEPT OF POWER, Bihevioral Science, 2, (1957). pp. 201–205. u Steven Lukes, MOĆ: JEDNO RADIKALNO SHVATANJE, čas. ''Marksizam u svetu'', br. 8/1980. pp. 193.</ref>{{sfn|Чупић|2002|pp=85}} У једном каснијем раду, Дал не остаје на овом потенцијалном одређењу моћи, већ у новом одређењу каже да она више није само значајан него успешан покушај. У првом одређењу имамо одређење поседовања моћи а у другом њеног коришћења.{{sfn|Чупић|2002|pp=85}}

* За разлику од оваквог (изнад) схватања моћи, схватање [[Талкот Парсонс|Талкота Парсонса]] ослоњено је на ауторитет, сагласност и реализацију колективних циљева. Моћ је према Парсонсу, „уопштена способност да се обезбеди извршавање важећих обавеза од стране јединица у систему колективне организације, где се те обавезе легитимизују позивањем на њихову везу с колективним циљевима и где у случају непристајања може да се очекује привола путем негативних ситуационих санкција — ма каквим посредством се та правила вршила“.<ref>Talcott Parsons, SOCIOLOGICAL THEORY AND MODERN SOCIETY, The Free Press. New York, Collier - Masmillan, London. (1967). pp. 308</ref>{{sfn|Чупић|2002|pp=85}} Још треба додати да Парсонс моћ схвата „као успешан медиј за мобилисање предузетих или утврђених обавеза у интересу успешног колективног делања“.<ref>Talcott Parsons, SOCIOLOGICAL THEORY AND MODERN SOCIETY, The Free Press. New York, Collier - Masmillan, London. (1967). pp. 331</ref> Свака претња силом без легитимације или оправдања не може се, по њему, назвати употребом моћи.{{sfn|Чупић|2002|pp=85}}<ref name="Enciklopedija političke kulture"/>

* [[Никос Пуланцас]] моћ одређује као „способност једне [[друштвена класа|друштвене класе]] да оствари своје специфичне објективне интересе."<ref>Nicos Poulantzas, POLITIČKA VLAST I DRUŠTVENE KLASE, Komunist, Beograd, (1978). pp. 99.</ref>{{sfn|Чупић|2002|pp=86}} Појам моћи не може се „применити на међуиндивидуалне односе или на односе чија се конституција испољава према одређеним околностима, као независна од свог места у проецесу производње, то јест, у класно подељеним друштвима, од класних борби: на пример на непријатељске односе, или на односе између чланова неког спортског удружења итд.“<ref>Nicos Poulantzas, POLITIČKA VLAST I DRUŠTVENE KLASE, Komunist, Beograd, (1978). pp. 102.</ref>{{sfn|Чупић|2002|pp=86}}

* Интерес је у центру и [[Džon Kenet Galbrajt|Галбрајтова]] одређења моћи. По њему, „моћ је способност појединца или групе да своје интересе намећу другима“.<ref>John Kenneth Galbraiht, EKONOMIKA I DRUŠTVENI CILJEVI, Otokar Keršovani, Rijeka (1979). pp. 91.</ref>{{sfn|Чупић|2002|pp=86}}{{напомена|У студији АНАТОМИЈА МОЋИ Галбрајт пише о три облика моћи: ''кондигној'', ''компарацијској'' и ''кондиционираној''. „''Кондигна моћ'' постиже, потчињавање или послушност способношћу да појединцу или скупини намеће алтернативу за оно што они стварно желе и то алтернативу која је довољно неугодна или болна да се они одрекну оног што су жељели“. ''Компарацијска моћ'' онима који се желе „потчинити нуди позитивну, афирмативну награду — то јест, тако да појединцу који се потчинио да нешто што он сматра вриједним“. ''Кондиционирана моћ'' „остварује се тако да се мијењају вјеровања оних који се желе подчинити“. Три главна извора моћи по Галбрајту су: ''Личност'', ''имовина'' и ''организација''.<ref>John Kenneth Galbraith, ANATOMIJA MOĆI, Stvarnost, Zagreb, (1987). pp. 10–12</ref>{{sfn|Чупић|2002|pp=103–104}}}}

* Моћни и утицајни људи за [[Рајт Милс|Рајта Милса]] су они који су у „могућности да остварују своју вољу чак и онда када се томе други људи опиру“.<ref name="Enciklopedija političke kulture"/><ref>С. Рајт Милс, ЕЛИТА ВЛАСТИ, Култура, Београд (1964). pp. 11.</ref> Само онај ко учествује у управљању крупним институцијама може бити моћан. За Милса је везана и концепција о моћи као сума — нули. Милс полази од става да је количина моћи у датом друштву одређена. Према томе, сваки би имао онолико моћи колико је другоме одузео или колико други не би имао.<ref name="Enciklopedija političke kulture"/>{{sfn|Чупић|2002|pp=86}}

* Разграничавајући и анализирајући појмове моћ, јачина, сила, снага [[Хана Арент]] сматра да „моћ никада није својство појединаца“. Моћ „припада групи и постоји само док група остаје на окупу. Када кажемо за некога да је на власти, у ствари говоримо о томе да га је известан број људи овластио да дела у њихово име. Онога тренутка када ишчезне група из које је потекла моћ (potestas in populo, без људи или групе не постоји моћ), његове власти исто тако нестаје."<ref>Hannah Arendt, ON VIOLENCE, Alen Lane, The Penguin Press. London. (1970). pp. 44</ref><ref name="Enciklopedija političke kulture"/>{{sfn|Чупић|2002|pp=86}} За разлику од моћи, која је дељива, јачина је недељива јер припада појединцу. Јачини увек прети опасност од моћи множине да је надвлада и уништи. Када се појединац изједначи са моћи или је може надвладати, онда је у питању снага својствена сили. Уз помоћ насилних средстава појединац може да принуди многе или све на покорност. Сила може да разори и уништи моћ, али не може је заменити. Као пример повезивања силе и немоћи Хана Арент узима тиранију. Сила много лакше уништава моћ него јачину. Јачина може да се одупре сили или да је стоички подноси, али моћ не може.{{sfn|Чупић|2002|pp=86–87}}{{напомена|За моћ, према Хани Арент, „не треба никакво оправдање, јер је својствена самом постојању политичких заједница; оно што јој је потребно је легитимитет“. Наиме, „моћ се јавља свуда где се људи удружују и заједнички делају али њена легитимност потиче из првобитног удруживања пре него из било које радње која је затим уследила“. Моћ, по њој, није средство за постизање циљева већ „услов који омогућава групи људи да мисли и дела служећи се категоријом средство — циљ“. Она тврди да „насиље може увек да уништи моћ; из револверске цеви рађа се најефикаснија заповест, коју прати тренутна и савршена послушност. Оно што се из ње не може никада родити је моћ“. Јер, „насиље се јавља када је моћ угрожена, али препуштено само себи оно на крају доводи до нестајања моћи“. Према Љубомиру Тадићу „Хана Арент је у први план истакла потенцијалност као конститутивни елемент моћи, а запоставила је значење моћи у њеном инструменталном облику. Иако је тиранија свакако образац немоћи, она је у политичком смислу истовремено и моћ друштвене немоћи, јер разара ткиво људског заједништва“.<ref>Љубомир Тадић, НАУКА О ПОЛИТИЦИ, Рад, Београд. (1988). pp. 82</ref> Стивен Лукерс сматра да је одређење моћи Хане Арент ограничено јер је моћ означена као способност а не однос. Моћ се узима као „моћ да“ а занемарује „моћ над“<ref>Steven Lukes, MOĆ: JEDNO RADIKALNO SHVATANJE, čas. ''Marksizam u svetu'', br. 8/1980. pp. 211.</ref>{{sfn|Чупић|2002|pp=104}}}}