Француско-пруски рат — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене |
м Разне исправке |
||
Ред 21:
|губици2=44.781 погинулих<ref name="autogenerated1"/>, 89.732 рањених<ref name="autogenerated1"/>,<br />200.000 погинулих и рањених цивила
}}
'''Француско-пруски рат''', понекад познат и као '''Немачко-француски рат''', је назив за оружани сукоб који се између [[19. јул]]а [[1870]]. и [[10. мај]]а [[1871]]. године водио између [[Француска|Француске]] и савеза немачких држава на челу с [[Пруско краљевство|Пруском]].{{fact}}
== Позадина ==
Узрок рата било је јачање утицаја Пруске у [[Немачка|Немачкој]] и [[Европа|Европи]] након победе у [[аустријско-пруски рат|пруско-аустријском рату]] године [[1866]], као и стварање [[Севернонемачка конфедерација|Севернонемачког савеза]] који је имао потенцијал да постане, ако буде уједињен с јужним делом Немачке, већа сила од до тада доминантне Француске.{{fact}}
Непосредан повод за рат био је безуспешни покушај пруске династије [[Хоенцолерн]] да једног свог члана постави на шпански престо. Хоенцолерни су одустали након француског ултиматума, али је премијер [[Ото фон Бизмарк]] целу аферу објавио јавно у новинама у тзв. [[Емски телеграм|Емском телеграму]] ("Емска депеша"), чији је увредљиви тон натерао француску владу да под притиском шовинистичке јавности објави рат Прусима.<ref>В. П. Потемкин, ''Историја дипломатије'', Свеска прва, Државни издавачки завод Југославије, Београд, 1945. pp. 545–550.</ref>
Француска је у рат ушла уверена у брзу победу због постојања професионалне војске која се прославила у [[Кримски рат|кримском рату]], рату с Аустријом године [[1859]]. као и у бројним колонијалним походима. Французи су били наоружани пушком [[Шаспо]] која је у то време била најмодерније стандардно стрељачко оружје на свету, а њихове снаге су располагале и са примитивним митраљезима. Са друге стране Пруси су имали надмоћ у артиљерији, али је главна предност била у постојању [[главни штаб|главног штаба]] на челу са [[Хелмут фон Молтке Старији|Молткеом]] – институције која је годинама пре правила детаљне ратне планове и детаљно координисала покрете војске, у потпуности користећи новостворену железничку мрежу.{{fact}}
== Рат ==
Ред 38:
== Последице ==
Док су трајали преговори, радикално расположени елементи Националне гарде, лево оријентисани политичари и градска сиротиња у Паризу одбили су да се помире с поразом, па су подигли побуну која ће постати позната као [[Париска комуна]]. Међутим, овај покрет није стекао симпатије изван подручја опкољеног Париза па је угушен уз помоћ Пруса које су владине снаге пропустиле кроз своје редове.{{fact}}
Мировним уговором потписаним [[10. мај]]а [[1871]], Француска се обавезала да плати велику ратну одштету и да Немачкој преда покрајине [[Алзас]] и [[Лорен]] у којима је постојала немачка национална мањина.
Ред 44:
Много важнији резултат је била појава уједињене Немачке као најјаче војне силе у Европи, а делимично захваљујући угљу из нових покрајина нова држава је постала и велика индустријска сила која ће временом, попут [[Сједињене Америчке Државе|САД]]-а у исто време, почети да угрожава примат [[Британска империја|Британске империје]] као једине глобалне суперсиле.
Међутим, уједињена Немачка је исто тако на себе навукла сумњичавост и непријатељство европских сила, поготово Француске у којој се развио [[реваншизам]]. Бизмарк је стога велики део своје енергије уложио да тековине рата очува дипломатијом и стварањем сложене мреже војних савеза. Када је милитантни цар [[Вилхелм II Немачки|Виљем II]] напустио ту политику створени су предуслови да француско-пруски рат добије свој својеврсни наставак у облику [[Први светски рат|Првог светског рата]].{{fact}}
== Почетак индустријског ратовања ==
Рат између [[Француска|Француске]] и [[Пруско краљевство|Прусије]] је вероватно најбољи пример и веома репрезентативно приказује природу рата у другој половини [[19. век|XIX века]] – почетак тзв. „''индустријког ратовања''“. Поред тога илуструје и неке од главних тема историје ратовања уопште – саму идеју рата, утицај технолошких иновација на рат, природу армија и начин како обичан војник доживљава рат.{{fact}}
На први поглед би се олако могло помислити, као што су тадашњи посматрачи запазили, да је исход овог рата био јасан већ унапред и да је победа Француза загараонтована, лака и брза. Јер, недуго пре тога француска армија је победила и [[Аустрија|Аустрију]] и [[Русија|Русију]]; водио ју је још један човек са именом [[Наполеон I Бонапарта|Наполеон]] и сматрало се да само она и ниједна друга војска, има способност наполеоновског „првог утиска“. За ту империјалну француску армију говорило се да „француска фурија“ (фр. furia francese). А пруску армију Французи су исмевали као војску „''адвоката и очних лекара''“. Међутим, када је избио рат веома брзо се показало да боља мобилизација, вођење рата и артиљерија доминирају у новом стилу ратовања.
Ред 66:
У [[Пруско краљевство|Прусији]] је била отворена и једна специјална артиљеријска школа само за упознавање артиљераца са тим новим оружјем.
Било је чак експеримената са бестрзајним топовима – у [[Немачка|Немачкој]] Виле (нем. Wille) а у [[Француска|Француској]] Ланглоа (фр. Langlois) – чија је очигледна предност била та да су могли да пуцају без прекида јер не би морало после сваке испаљене гранате да се чека да се топ откотрља уназад па докотрља опет натраг. А када се пешадија увукла у ровове да би избегла хоризнталну артиљеријску ватру, артиљерија је одговорила [[хаубица]]ма – топовима чије гранате су се пењале у вис а потом се стрмо обрушавале у ров, међу пешадију.{{fact}}
За немачку тактику током тог рата настала је нова реч – „ауфтрагстактик“, што би могло да се преведе као „тактика испуњавања налога“. Била је једноставна али веома ефектна. Команданти фронтовских јединица имали су, у оквиру опште стратешке замисли, слободно да марширају у правцу топовске грмљавине, јер се могло очекивати да је пресудни притисак тамо где топови грувају. Стратешка генијалност генерала [[Хелмут фон Молтке Старији|Хелмута фон Молткеа]] (нем. Helmuth Karl Bernhard Graf von Moltke) – (1800—1891.г.) састојала се у томе што је био способан да се прилагоди околностима оним темпом како су околности искрсавале, а није присиљавао своје армије да се уклопе као коцкице у неки унапред нацртан план – укратко, фон Молтке је, за своје време, био брилијантни опортуниста.
Ред 72:
Пешадија је веома брзо научила да је самоубиство ходати постројен, парадно, у сусрет пушчаним цевима, сада када су се пушке биле са репетирањем и пуњењем одстарга. Јер сада су пушке секле све живо, разарујћи и строј и чету. На [[битка код Шпихерена|Шпихерену]] (нем. Spicheren), [[8. август]]а [[1870]].г., око 12% од 42000 постројених Пруса је било погинуло или рањено у року од 12 сати – углавном од пушчане и артиљеријске паљбе из близине. Касније ће пруски генералштаб анализирати битку код Шпихерена и саставити математичке таблице о броју погинулих и рањених. Десет дана касније, [[18. август]]а, код места [[битка код Гравелота|Гравелот Сен Прива]] (фр. Gravelotte St. Privat), принц [[Август од Виртенберга]] наредио је једном гардијском пуку да јуриша у збијеној формацији, без подршке артиљерије, узбрдо, али зато са звуцима својих труба и бубњева, на укопану француску пешадију наоружану пушкама шаспоовкама. Резултат је био потпуни масакр: за 20-ак минута погинуло је 8000 вијника и официра – 68% укупног састава те јединице. Нико од Пруса није успео да се примакне Французима ближе од 550 метара. Овај догађај је био само наговештај оног најгорег што ће се дешавати 40 година касније.
Међутим, пруска армија је извукла поуке из догађаја на [[битка код Гравелота|Гравелоту]]. Као прво, у [[битка код Седана|бици код Седана]] [[1. септембар|1. септембра]] пруска пешадија је мало причекала, препуштајући да артиљерија обави главни део посла. Исход: у тој великој бици погинуло је само 850 пруских војника више но у релативно малој бици код [[битка код Гравелота|Гравелота]].{{fact}}
Друго, Пруси су [[30. октобар|30. октобра]] у близини [[Париз]]а изнашли нову тактику. Противнапад пруске гарде није био у јасно постројеним формацијама, него су од једног до другог војника била велика растојања и сваки се заклањао и скривао иза разних неравнина на терну и тиме нигде нису били „велика мета“, у јуриш је полазила час једна час друга група али увек уз жестоку ватрену подршку осталих – који су баш тада највише гађали Французе. Тек [[1917]].г. немачка армија вратиће се овој тактици, употребом тзв. „јуришних одреда“.
Ред 84:
[[Битка код Седана]] је такође демонстрирала и хладнокрвност немачких лидера. Канцелар [[Ото фон Бизмарк]] (нем. Otto Eduard Leopold von Bismarck) – (1815—1898.г.) је дипломатским путем припремио победу, тако што је информисао владу [[Белгија|Белгије]] да ако трупе француског маршала [[Патрис Мак Маон|Патриса Мак Маона]] (фр. Marie Edmé Patrice Maurice, comte de MacMahon) – (1808—1893.г.), тзв. „шалонске трупе“ пређу у [[Белгија|Белгију]], а белгијска влада их не разоружа, онда [[Пруско краљевство|Прусија]] задржава себи право да их гони кроз [[Белгија|Белгију]]. На основу овога, генерал фон Молтке је био сигуран да сада има француске трупе у клопци. Након тога се, потпуно ноншалатно дошетао до висова изнад места [[Френо]]а, да заједно са Вилхелмом I и групом немачких принчева, уз које су ишли и бројни инострани војни посматрачи – међу њима и амерички генерал [[Филип Шеридан|Шеридан]] (енг. Philip Henry Sheridan) – (1831-1888. г.), један од главникомандујућих заповедника [[Север]]а – гледају како масе француских војника узалодно гину. [[Битка код Седана]] је учврстила немачку војно-оперативну вештину звану „кеселшлахт“ (нем. Kesselschlacht), што би се могло превести као битка у окружењу, тј . битка опкољавања и потпуног уништавања противника. То се одвијало тако што се опколе велике непријатељске снаге, а затим се дефанзивном тактиком, надмоћном паљбом, дочекује и уништава свака јединица која би покушала да се пробије из окружења.
Французи никако нису успевали да пронађу своје јединице. Курири су им лутали, јер нису знали да нађу пут. Команданти су, без мапа, наређивали да војска крене у погрешном смеру. Од мртвих коња и запаљених кола није могло да се прође кроз веома битна „уска грла“ на многим путевима. Трупе су марширале све док све док се не би судариле са другим, такође француским трупама, које су ишле у супротном правцу а да нису знале куда иду. Укратко, био је то, слободно се може рећи, Марфијав закон примењен на ратовање. Међутим [[, битка код Седана|битка код Седана]] је и Прусе присилила да схвате да је француски народ одбио да прихвати пораз своје империјалне армије и заробљавање [[НаполеонаIII|Наполеона III]] (фр. Charles Louis Napoleon Bonaparte) – (1808—1873.г.; владао од 1852—1870.г.). На челу покрета који је захтевао „рат до краја“ (фр. la guerre a outrance) нашли су се [[Леон Гамбета]] (фр. Léon Gambetta) – (1838—1882.г.) и [[Шарл де Фрејсине]] (фр. Charles Louis de Saulces de Freycinet) – (1828—1923.г.). Поново су на површину испловиле идеје из [[1793]].г. – уводи се цензура штампе, принудно читање патриотских текстова, реквирирање намирница и свега другог што је потребно фронту, регрутација и лекара, архитеката, инжињера и научника, укидање ограничења у погледу чина до кога се може напредовати; а почели су позиви да се врате масовне регрутације и комитети за јавну безбедност – укратко, да цела нација узме оружје у руке. Захваљујући само томе што је на мору била јача од [[Пруско краљевство|Прусије]], [[Француска]] је успела да увезе из Велика Британија|Велике Британије и [[Сједињене Америчке Државе|САД]] огроман број пушака, додуше збуњујуће разноврсних: винчестерке, ремингтонке, спенсерке и шарповке, шнајдерке и енфилдке.{{fact}}
И, надасве, имитирајући начин како су се Шпанци својевремено одупирали [[Наполеон I Бонапарта|Наполеону I]], Французи су прибегли герилском раовању. Биле су створене специјалне јединице зване франк-тирери (фр. franc-tireur) да блокирају друмове, нападају пруске колоне за снабдевање, минирају мостове, тунеле и пруге. Из [[Италија|Италије]] је стигао чак и остарели италијански револуционар [[Ђузепе Гарибалди]] (итал. Giuseppe Garibaldi) – (1807—1882.г.), да потпомогне у спровођењу тактике „спржене земље“. Линија између војника и цивила веома брзо се распадала.
Ред 100:
Овај рат је разоткрио и нека трвења које су била неминовна код тако огромних подухвата. Док се [[Ото фон Бизмарк|фон Бизмарк]] огорчено жалио да генерали намерно прикривају чињенице од њега; фон Молтке се жалио да му се [[Ото фон Бизмарк|фон Бизмарк]] стално трпа у чисто војна посла. Ове препирке је указивала на једну суштинску одлику модерног ратовања. За [[Ото фон Бизмарк|фон Бизмарка]], рат је је, сходно схвтањима [[Карл фон Клаузевиц|Карла фон Клаузевица]] (нем. Karl von Clausewitz) – (1780—1831.г.), био само „''продужење спољне политике једне земље другим средствима''“, па су, по његовом мишљењу, политичка разматрања остала најважнија. За фон Молткеа, чак и „тоатални рат“ против комплетне француске нације био је „''чисто војно питање''“. Чак ни када је био проглашен за Цара, [[18. јануар]]а [[1871]].г. Вилхелм I није успео да пресуди ко је од те двојце у праву – а тај неуспех ће задавати велике проблеме немачким планерима, цивилима и војним, током следећих пола века.
[[Француско-пруски рат]] је изазвао огромну олују нацонализма и ксенофобије и у [[Француска|Француској]] и у немачким земљама. Показало се да је најзлослутнији проблем модерног рата међу нацијама баш та јаван радикализација ратовања – проблем из кога ће проистећи велике катастрофе у новијој немачкој историји, па и два велика пораза у првој половини [[20. век|XX века]].{{fact}}
== Последице на природу ратовања ==
Ред 116:
У Прусији је рат са Аустријом разоткрио све слабости не само артиљерије но и војне медицине. На савет армисјког хирурха Г .Ф Ф. Лефлера (нем. Löfler), краљ [[Вилхелм I од Хоенцолерна]] је сазвао конференцију водећих хирурга, а као резултат овога била је извршене комплетна реорганизација војно-медицинске службе. Поред тога повећани су контигенти добровољних одреда болничара.
У Француско-пруском рату тачно се знало који је хирург био надлежан да командује медицинском јединицом прикљученом уз сваки батаљон, пук, дивизију и корпус. један главни хирург командовао је војно-медицинским службама читаве армије. Рањеници су били евакуисани са попришта, веома експедитивно; преко пољске амбуланте, у станици за превијање, па у пољску болницу, а озбиљнији случајеви су доспевали у евакуциону болницу, и најзад у неку од болница при неком од гарнизона или база. Управо је тај рат, ушао у историју по томе што је по први пут у неком великом рату у коме је број погинулих на бојишту био већи но број помрлих од разних болести – тифуса, дизентерије, вариоле вере ... Део одговора на ово питање лежи у чињеници да су пруски војници, за разлику од француских, пре рата добили вакцину против [[богиње|великих богиња]], тј. [[варола вера|вариоле вере]]. Тако се од великих богиња разболело само 4835 пруских војника, а француских 14178.{{fact}}
Ред 134:
* {{Cite book |ref= harv|last=Керстен|first=Курт|title=Бизмарк и његово доба|year=1991|url= |publisher=Ново Дело|location=Београд|id=|pages=}}
* {{Cite book |ref= harv|last=Хердер|first=Хари|title=Европа у деветнаестом веку 1830—1880|year=2003|url= |publisher=Цлио|location=Београд |id=|pages=}}
* {{
== Спољашње везе ==
| |||