Иван Дујчев — разлика између измена

'''Иван Симеонов Дујчев''' (1. мај 1907, София-24 априла 1986, Софија) био је истакнути бугарски историчар и палеограф који сеуско интересоваоспецијализован за бугарску и византијску средњовековну историју.

Рођен је у Софији 1907. Године 1932. завршио је историју на [[Софијски универзитет|Софијском универзитету Климент„Климент ОхридскиОхридски“]]. Предавали су му проф. Васил Златарски, проф. Петар Мутафчијев, проф. Петар Ников и проф. Петар Бицили.

Од 1932. до 1936. био је на специјалистичким студијама у Италији. Године 1934. под менторством проф. Силвија Ђузепеа Меркатија израдио је и одбранио докторат на [[Римски универзитет|Римском универзитету]] на тему „Бугарски Асеновци у Византији“ (Българските Асеневци във Византия). У Ватиканској школи у Риму завршио је и курс [[палеографија|палеографије]] и [[архивистика|архивистике]]. У то време његов покровитељ и ментор био је префект Ватиканског архива кардинал Анђело Меркати.

Касније је постао асисент па доцент за средњовековну бугарску историју на Софијском универзитету (1936-јануар 1945). По убеђењу је близак толстоизму и часопису „Препород“ (Възраждане). Након што је бугарска војска окупирала Македонију априла 1941, посетио је области, посетио је у више наврата ово подручје и упознао се са месним становништвом. Од 7. јула до 17. августа 1941. био је преводилац у италијанској командантури у [[Костур (град)|Костуру]], који се налазио под италијанском окупацијом. Због пружања заштите локалном македонском становништву, кога су прогониле грчке власти, изазвао је незадовољство Италијана, те је на њихов захтев опозван.<ref>Даскалов, Георги. Клио срещу Темида. Антон Калчев – хуманист или военнопрестъпник“, Военно издателство, София, 2013, с. 81.</ref> Његова књижица Македонија„Македонија у бугарској историјиисторији“ (Македония в българската история) објављена 1941, комунистичке власти у Бугарској уврстиле су у списак „фашистичких књига“, а самог Дујчева отпустиле са Универзитета. Због тога Дујчев је био неколико година принуђен да преживљава преводећи романе и научну литературу с француског језика.

Године 1945. због просветне и јавне делатности међу македонским становништвом за време рата грчке власти су уврстилега Дујчевауврстиле у списак бугарских, италијанских и немачких војних и других лица, којима треба судити на процесу у Атини као ратним злочинцима. Дујчев је посебно оптужен за крађу и изношење грчких културних вредности из Грчке у Бугарску. Благодарећи, међутим, напорима адвоката Стојана Бојаџијева, који је био ангажован да брани сва бугарска војна и цивилна лица, оптужена на процесу, Дујчев је спасен. Наиме, пуштена је дезинформација о његовој смрти.<ref>„Двете смърти на академик Иван Дуйчев“, в-к ''Македония'', бр. 10, 10 март 1999 г. Дучјев је готово једини, заједно с генерал лајтантном Иваном Мариновом, од лица са списка, који је преживео. Остали су ухапшени или предани Грчкој и осуђени на смрт.</ref> Са своје стране Дујчев се на неколико месеци сакрио у једно село у околини Великог Трнова.

Године 1950. године Дујчев је постао виши научни сарадник у новооснованом Институту за бугарску историју (данас Институт за историју) при [[Бугарска академија наука|Бугарској академији наука]].

Године 1981. изабран је за члана Бугарске академије наука. Учесник је међународних конгреса и конференција, члан Академије наука, књижевности и уметности у [[Палермо|Палерму]], дописни члан Британске академије у Лондону, члан Понтификалне академије за археологију у Риму, носилац Хердерове нагреденаграде 1974. Његов научни опус обухвата више од 500 публикација.