Апстрактна уметност — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Ред 42:
Први свесни апстрактни акварел Кандинског је настао 1910. године.<ref name="Phaidon">Phaidon Encyclopedia of Art and Artists, 1978 by Phaidon Press Limited (стр. 8–10)</ref> У исто време је написао своје основно теоријско дело, ''О духовном у уметности'', сматрано естетичком одбраном његове нове стваралачке оријентације и једним од кључних дела апстрактне уметности. Стваралачки замах Кандинског је из визуелног искуства, али је у музици открио законитости своје естетике. Занимљиво је да је своје скице назвао ''Импровизације'' а довршена дела ''Композиције''. Чешки сликар [[Фрaнц Купка]] је 1912. године такође изложио апстракне слике директно инспирисане у музици: ''Фуга у црвеној и плавој'', ''Топла хроматика'', итд. Купка је био претходник музикалиста, сликара који су 1920. године створили групу око Шарл Блан-Гетија и Анри Валенсија (1883–1960). Други пионир апстракције је био [[Франсис Пикабија]], чије је дело ''Гума'' (-{Caoutchouc}-; у техници акварела и гваша на папиру) из 1909. године, већ нефигуративног карактера. [[Робер Делоне]], оснивач орфизма, је такође истицао лирске потенцијале чисте боје све до тачке апстракције. Боја, рекао је он, је и „форма и субјект”. Инспирисани његовим примером, амерички сликари Морган Расел и Стентон Мекдоналд Врајт основали су 1913. године синхронистички покрет упоредо у [[Париз]]у и [[Минхен]]у. Али, од 1913. године било је то у Русији где су границе апстрактне уметности систематски истраживане, у [[рајонизам|рајонизму]] [[Михаил Ларионов|Михаила Ларионова]] и [[Наталија Гончарова|Наталије Гончарове]], новом објективизму [[Александар Родченко|Александра Родченка]] и [[супрематизам|супрематизму]] [[Казимир Маљевич|Казимира Маљевича]]. У ствари, највећи број пионира апстрактне уметности су били руског порекла.<ref name="Phaidon">Phaidon Encyclopedia of Art and Artists, 1978 by Phaidon Press Limited (стр. 8–10)</ref>
 
Друго поље ширења апстракне уметности је била [[Холандија]], где су, 1917. године, и као супротност органској и лирској тенденцији која је ушла у дело Кандинског преко [[фовизам|фовизма]] и [[експресионизам|експресионизма]], Мондријан и покрет [[Де Стијл]] ([[Тео ван Дусбург]], Барт ван дер Лек) дали форму интелектуалној и геометријској тенденцији произашлој из [[кубизам|кубизма]], чинећи прелаз из »апстракције« ка »неконфигурацији«.<ref name="Phaidon">Phaidon Encyclopedia of Art and Artists, 1978 by Phaidon Press Limited (стр. 8–10)</ref> Мондријанов нови правац, неопластицизам, је означио напуштање апстракције у корист апсолутних пластичних међувеза, и идући ка чистоћи и универзалности математике. Скоро у исто време, одређени број уметника из [[Цирих]]а, укључујући [[Жан Арп]]а и [[Софи Тобе-Арп]], су почели да истражују могућности слободних и ирационалних форми кроз које је [[дадаизам|дада]] дала свој суштински допринос апстрактној уметности.<ref name="Phaidon">Phaidon Encyclopedia of Art and Artists, 1978 by Phaidon Press Limited (стр. 8–10)</ref> У Фиренци, око 1915. године, [[Алберто Мањели]] је створио серију строго апстрактних слика са јакимизразито плошним бојама јаког тоналитета.
 
== Уметници који су припадали овом правцу ==