Цртеж — разлика између измена

[[Датотека:Michelangelo Buonarroti - Three Standing Men in Wide Cloaks Turned to the Left (recto), c. 1492-1496 - Google Art Project.jpg|мини|десно|250п|„Три човека у стојећем ставу одевена огртачима’’, ''перо и мастило на ручно обојеном папиру'', [[Микеланђело Буонароти]]]]

Уједно са рукописаним текстовима, цртежи пером су међу најстаријим уметничким документима. Већ у доба класике, рукописи су илустровани чврстим линијама обриса и унутрашњим детаљима. У време средњег века, цртежи на маргинама текстова и илустрације у књигама су претходно скициране, или чак потпуно извршаване пером. Код сликама илустрованих књига, такозваних [[илуминирани рукопис|илуминираних]] или живописаних рукописа, развијени су одлучни линеарни стилови где је такође употребљавана четкица или кист имитирајући цртеж пером. Као пример може послужити Каролиншка школа из Рејмса и такође југ Немачке, где се проширио један стил илустрације са линеарним цртежима преко такозваних „Библија за сиромашне” ({{јез-лат|Biblia Pauperum}}), односно Библија које су рађене с циљем да инструишу што више људи у хришћанској вери. Линеарне скице пером су такође карактеристика првих индивидуалних цртежа средњег века и ране ренесансе. Скице античких скулптура, детаља из природе као и композиције које представљају већ познате мотиве су основне теме ових цртежа. С примарним циљем да послуже као модели за слике и чувани у књигама скица, обично су наслеђивани из генерације у генерацију. Практична употребљивост ових цртежа је потврђена додацима које су радили уметници млађих генерација али и чињеницом да цртежи који су рађени металном иглом или сребренком а који су временом кренули да бледе, наново исцртавани пером што је, на пример, очигледно у књигама скица италијанског уметника из XV века [[Антонио Пизанело|Антонија Пизанела]], које су данас већ растурене и расподељене у више различитих уметничких колекција.

У XVI веку, уметнички опсег цртежа пером је досегао један индивидуални процват који скоро да више није поновљен. Сваки уметник је био слободан да искористи формалне могућности пера на начин својствен његовом таленту. Тако је, на пример, Леонардо користио прецизну линију за своје научне цртеже анатомије и разноразних механичких и војних машина, а [[Рафаел]] релаксирану линију за скице људских тела где је испробавао различите форме и њихове варијације, док је Микеланђело моделовао форме кратким линијама којима је имитирао рад вајарских длета на скулптурама, а [[Тицијан]] је користио контрасте светла и сенке употребом широких потеза пером по нацртаним фигурама. На северу Европе, [[Албрехт Дирер|Дирер]] је досегао мајсторство у свим могућностима цртежа пером, почев од брзих скица па све до минуцуозно детаљних самосталних цртежа, у којима се служио како чисто графичком линеарном техником обриса тако и техником у којој доминирају пластични и квалитети моделирања. Субјеткивни приступ уметника друге половине XVI века је јасно изражен у цртежима [[маниризам|манириста]]. (Далеко јасније него у њиховим сликарскиим и вајарским делима). Маниристички цртеж карактерише просторна недоследност и ексцесивно издуживање људских тела што такође открива карактеристике личности сваког од уметника, слично писаном рукопису.