Аутокефална црква — разлика између измена

м
Процес признавања права да се самостално управља и да се бира свој првојерарх је веома тежак. Неки теолози сматрају да се аутокефалија базира на модерном схватању нације и критикују независност нових патријархата будући да су се они организовали на етничком, а не на територијалном принципу. Тако се аутокефална црква поистовјећује са националном (тзв. [[филетизам]]). Територијални принцип јесте основни принцип за само постојање и оснивање једне помјесне цркве и њега треба сматрати као канонску основу аутокефалије и аутономије.
 
Међутим, помјесна црква није само просто територијално јединство. Канонска традиција и црквена пракса у том погледу много су флексибилније и установиле су сљедеће ставове: аутокефалија и аутономија нису се сматрале искључивим у погледу географске универзалности Цркве него у смислу њене католичности (саборности); аутокефалијом се признаје посебна идентичност помјесне цркве; аутокефалија, као и примат, није привилегија дата само једној цркви или извјесним црквама — свака помјесна црква се налази у [[Апостолско прејемство|апостолском прејемству]] преко своје јерархије и њеног учења о вјери. Систем аутокефалних цркава и националних јурисдикција обједињује територијално и организационо начело са мисионарским пасторалним нужностима Цркве. Са историјске тачке гледишта, систем аутокефалних цркава постоји пре [[Велики раскол|шизме]] између Истока и Запада ([[1054]]), као и пре [[Пад Цариграда (1453)|пада Цариграда под Турке]] ([[1453]]). Помјесна црква која узурпира свој статус аутокефалије или аутономије постаје некоординирана тј. неукључена у поредак православне [[католичност|саборности]] — није Црква него [[раскол|шизматичка]] скупина.:D
 
== Диптих ==
Анониман корисник