Санчо Рамирез од Арагона — разлика између измена

нема резимеа измене
Нема описа измене
Нема описа измене
 
Био је син претходног краља [[Краљевина Арагон|Арагона]] [[Рамиро I од Арагона|Рамира I]] {{sfn|Пејнтер|1997|p=558}}.
 
Арагон у ужем смислу претстављао је један од економски најзаосталијих делова Шпаније. Био је типично [[Феудализам|феудална]] област, где је сељаштво било потпуно зависно од феудалних поседника. [[Феуд]]алци су имали право да убију и осакате сељаке. Сељаци су били без икакве судске заштите од њихове самовоље. У Арагону су сељаци морали да, поред уобичајених [[кмет]]овских обавеза, сносе и низ других, такозваних ''рђавих обичаја'' (malos usos). Сениор би заузео читаво имање сељака, ако би овај умро без деце, и велики део наследства ако би остала за њим деца. Од сељака су узимане нарочите глобе за прекршај брачне верности, у случају пожара на поседу сениора итд. У ''рђаве обичаје'' спада и право прве ноћи, насилно узимање дојкиња и низ других обавеза. Феудалци су се одликовали знатном самосталношћу и вршили су огроман утицај на политичко уређење државе. Они су међусобно склапали савезе, могли су да краљу објаве рат, сами су бирали и збацивали краља. Били су ослобођени свих дажбина. Овде ми видимо пуну власт [[Феудалци|феудалаца]], међу којима су се разликовали крупни — ''рикос омбрес'', средњи и ситни — ''хидалго''. Ниже племство било је потпуно зависно од вишег. У самом Арагону градови су били економски слаби и нису имали политичког утицаја {{sfn|Удаљцов|Космински|Вајнштајн|1950|p=311}}.
 
Уз помоћ снажне дружине француски витезова, пре свега [[Нормани|Нормана]] и [[Бургунђани|Бургунђана]], он је заједно са [[Владари Кастиље|краљем Кастиље]] и [[Владари Леона|Леона]], [[Алфонсо VI од Леона|Алфонсом VI Храбрим]], предузео офанзиву против муслимана. Француски витезови који су стигли у Шпанију могли су да буду крсташи за веру, али то није било опредељење шпанских племића {{sfn|Пејнтер|1997|p=224}}.
Иако Санчо није имао значајан стални добитак у овом дугом низу ратова, они су озбиљно ослабили муслиманске државе {{sfn|Пејнтер|1997|pp=224-225}}. Успешни походи Санча и његовог савазника уверили су мале муслиманске владаре да се сами не могу одупрети хришћанској моћи, па су затражили помоћ од владара [[Алморавиди|Алморавида]], [[Бербери|берберског]] народа који је господарио северном [[Африка|Африком]] {{sfn|Пејнтер|1997|p=225}}. Алморавиди су стигли у Шпанију {{sfn|Удаљцов|Космински|Вајнштајн|1950|p=310}}{{sfn|Пејнтер|1997|p=225}} 1086. године {{sfn|Пејнтер|1997|p=225}}, па је [[Реконкиста]] била привремено заустављена {{sfn|Удаљцов|Космински|Вајнштајн|1950|p=310}}. На срећу за хришћане, Алморавиди су ускоро почели да се свађају са шпанским муслиманским владарима, па су [[Маври|маварске]] снаге опет биле разједињене {{sfn|Пејнтер|1997|p=225}}.
 
Иако је заједно с Алфонсом VI ратовао против муслимана, имао је честе сукобе с њим {{sfn|Пејнтер|1997|p=224}}.
Имао је три сина: [[Педро I од Арагона|Петра]], [[Алфонсо I од Арагона|Алфонса]] и [[Рамиро II од Арагона|Рамира]] од којих су сва три били краљеви Арагона, а два, [[Педро I од Арагона|Петар]] и [[Алфонсо I од Арагона|Алфонсо]].
 
Имао је три сина: [[Педро I од Арагона|Петра]], [[Алфонсо I од Арагона|Алфонса]] и [[Рамиро II од Арагона|Рамира]] од којих су сва три били краљеви Арагона, а два, [[Педро I од Арагона|Петар]] и [[Алфонсо I од Арагона|Алфонсо]], краљеви Наваре.
 
Умро је [[4. јун]]а [[1094]] у [[Уеска|Уески]], а на престолу [[Краљевина Арагон|Арагона]] и [[Краљевина Навара|Наваре]] га је наследио син [[Педро I од Арагона|Петар]] {{sfn|Пејнтер|1997|p=558}}.
Анониман корисник