Константин Диоген — разлика између измена

Константин Диоген је први познати припадник знамените византијске кападокијске породице Диоген која је играла значајну улогу у политичком животу Византије 11. века{{sfn|Kazhdan|1991|p=627}}. Каријеру је започео у служби византијског цара [[Василиј II Бугароубица|Василија II]] (976-1025) као заповедник западне тагме у последњим годинама [[Устанак комитопула|устанка комитопула]]{{sfn|Kazhdan|1991|p=627}}. Учествовао је у одлучујућој [[Битка на Беласици|бици на Беласици]] (29. јул 1014. године) у којој је [[Самуило (цар)|Самуилова]] војска доживела коначан пораз{{sfn|Stephenson|2000|p=71}}. Самуило је умро убрзо након пораза код Беласице. Наследио га је син [[Гаврило Радомир]] који је преко неког једноруког Ромеја послао поруку цару Василију којом је обећавао своју подчињеност и покорност<ref>Византијски извори 3,. pp. 113.</ref>. Василије је посумњао у писмо и послао је војску у [[Алмопија|област Моглена]]. На њеном челу налазили су се [[Нићифор Ксифија]] и Константин Диоген који је тада већ заузимао положаја стратега [[Солун]]а на коме је заменио преминулог [[Теофилакт Вотанијат|Теофилакта Вотанијата]]<ref>Византијски извори 3,. pp. 114.</ref>. Диоген је са војском опљачкао земљу и опсео град Моглен. Византијска војска успела је да пробије зидине града након чега се становништво предало. У Моглену је ухваћен и кавхан Дометијан који је био веома близак цару Гаврилу Радомиру. Ухваћен је и "архонт" (поглавар области у овом случају) Илица и многе друге велможе. Цар нареди да се тврђава запали<ref>Византијски извори 3,. pp. 115.</ref>. Убрзо је освојена и тврђава Енотија.

У касну јесен 1016. године, Василије је покренуо поход ка Софији. Скоро три месеца провео је у неуспешној опсади Пернике након чега је у пролеће 1017. године освојио тврђаву Лонгон (северно од Костура). Одатле је упутио [[Давид Аријанит|Давида Аријанита]] и Константина Диогена у Пелагонијске равнице (која је већим делом била у саставу државе [[Јован Владислав|Јована Владислава]]). Диоген и Аријанит заробили су велики број непријатеља у свом походу на Пелагонију<ref>Византијски извори 3,. pp. 120.</ref>. Јован је за то време покушавао склопити савез са Пегенезима, али, како му то није успело, у повратку је опсадом заузео тврђаву Сетину где су се налазили Самуилови дворци. Диоген је у међувремену постављен за заповедника тагме Схола запада и, са одредом војника из Солунске теме, послат је на Владислава. Јован Владислав му је поставио заседу, али се пред мноштвом непријатеља морао повући. Диоген је за њима кренуо у потеру и, у [[Битка код Сетина|сукобу]] је убио много, а заробио преко 200 тешко наоружаних војника, коње и пртљаг Јована Владислава и његовор нећака<ref>Возантијски извори 3,. pp. 122-123</ref>. Јован Владислав је након овог пораза предузео опсаду Драча приликом које је и погинуо 1018. године.

Мали број обласних господара пружао је отпор Василију; већина му је отварала капије. Василије је достојанственике који су прешли на његову страну великодушно награђивао. Хрватска племена мирно су признала византијску врховну власт. Отпор је пружао само [[Сермон]], македонски намесник Сирмија (касна јесен 1018). Константин Диоген је постављен за архонта и одређен за команданта византијске војске која је ратовала око Сирмија. Диоген је град заузео на превару. Позвао је Сермона на састанак на реци Сави. Сермонову пратњу је, по договору, чинило тројица слуга. На састанку је Диоген извадио нож и убио Сермона<ref>Историја српског народа 1,. pp. 173-4</ref>. Сермонова удовица отворила је Диогену капије града, а за узврат је послата у Цариград где се оженила за неког византијског великодостојника. Диоген је постављен да управља новоосвојеном облашћу<ref>Византијски извори, том 3,. pp. 139-140</ref>.

На печату Константина Диогена, управник Сирмија титулише се као стратег Србије. Проблем постојања теме Србије након Василијеве реокупације Балкана веома је сложен. У изворима се чак три пута спомињу заповедници Србије са рангом стратега. Стратег Србије помиње се и на два печата чија је аутентичност несумњива. Први је припадао Константину, дуксу Солуна, Бугарске и Србије, а други Константину Диогену. Трећа индиција повезана је са извесним Љутовидом, стратегом Србије и Захумља; историјском личношћу из прве половине 11. века, иначе захумским кнезом. Постоје два објашњења. Прво је да је тема Сирмиј била позната и под именом Србија, а друга је да је у Рашкој постојао византијски војни гарнизон под заповедништвом дукса Бугарске који стога своју титулатуру уноси у Србију<ref>Историја српског народа 1,. pp. 172-174</ref>.

* Norwich, John Julius (1993), Byzantium: The Apogee, Penguin. {{page|year=1993|id=ISBN 0-14-011448-3|pages=}}

* {{cite book|ref= harv|last=Garland|first=Lynda|title=Byzantine Empresses: Women and Power in Byzantium, AD 527–1204|year=1999|location=New York and London|publisher=Routledge|isbn=978-0-415-14688-3|url=http://books.google.com/books?id=6JY2fpMTkKwC|ref=harv}}

* {{cite book|ref= harv|last=Guilland|first=Rodolphe|title=Recherches sur les Institutions Byzantines, Tome I|location=Berlin|publisher=Akademie-Verlag|year=1967|language=French|ref=harv}}

* {{cite book|ref= harv|last=Holmes|first=Catherine|title=Basil II and the Governance of Empire (976–1025)|location=Oxford|publisher=Oxford University Press|year=2005|isbn=978-0-19-927968-5|url=http://books.google.com/books?id=_h3_c0U1jVoC|ref=harv}}

* {{cite book|ref= harv|last=Stephenson|first=Paul|title=Byzantium's Balkan Frontier: A Political Study of the Northern Balkans, 900-1204|location=Cambridge|publisher=Cambridge University Press|year=2000|id=ISBN 0-521-77017-3|url=http://books.google.com/books?id=eaq90_BOvqIC|ref=harv}}

* {{cite book|ref= harv|last=Stephenson|first=Paul|title=The Legend of Basil the Bulgar-Slayer|location=Cambridge|publisher=Cambridge University Press|year=2003|isbn=978-0-521-81530-7|url=http://books.google.com/books?id=Z0PmrXKnczUC|ref=harv}}