Француско-пруски рат — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м Dodavanje datuma u šablone za održavanje i/ili sredjivanje referenci |
м Разне исправке |
||
Ред 18:
| јачина1= 500.000{{чињеница|date=10. 2015.}}
| јачина2= 550.000{{чињеница|date=10. 2015.}}
|губици1=138.871 погинулих<ref name="autogenerated1">Frédérick Nolte, ''L'Europe militaire et diplomatique au dix-neuvième siècle, 1815–1884'', Tome II, E. Plon, Nourrit, Paris. (1884).
|губици2=44.781 погинулих<ref name="autogenerated1"/>, 89.732 рањених<ref name="autogenerated1"/>,<br />200.000 погинулих и рањених цивила
}}
Ред 26:
Узрок рата било је јачање утицаја Пруске у [[Немачка|Немачкој]] и [[Европа|Европи]] након победе у [[аустријско-пруски рат|пруско-аустријском рату]] године [[1866]], као и стварање [[Севернонемачка конфедерација|Севернонемачког савеза]] који је имао потенцијал да постане, ако буде уједињен с јужним делом Немачке, већа сила од до тада доминантне Француске.{{чињеница|date=01. 2016.}}
Непосредан повод за рат био је безуспешни покушај пруске династије [[Хоенцолерн]] да једног свог члана постави на шпански престо. Хоенцолерни су одустали након француског ултиматума, али је премијер [[Ото фон Бизмарк]] целу аферу објавио јавно у новинама у тзв. [[Емски телеграм|Емском телеграму]] ("Емска депеша"), чији је увредљиви тон натерао француску владу да под притиском шовинистичке јавности објави рат Прусима.<ref>В. П. Потемкин, ''Историја дипломатије'', Свеска прва, Државни издавачки завод Југославије, Београд. (1945).
Француска је у рат ушла уверена у брзу победу због постојања професионалне војске која се прославила у [[Кримски рат|кримском рату]], рату с Аустријом године [[1859]]. као и у бројним колонијалним походима. Французи су били наоружани пушком [[Шаспо]] која је у то време била најмодерније стандардно стрељачко оружје на свету, а њихове снаге су располагале и са примитивним митраљезима. Са друге стране Пруси су имали надмоћ у артиљерији, али је главна предност била у постојању [[главни штаб|главног штаба]] на челу са [[Хелмут фон Молтке Старији|Молткеом]] – институције која је годинама пре правила детаљне ратне планове и детаљно координисала покрете војске, у потпуности користећи новостворену железничку мрежу.{{чињеница|date=01. 2016.}}
Ред 35:
Вест о катастрофи довела је до пада царске владе и проглашења француске '''Треће републике''', која ће трајати све до немачке окупације Француске [[1940]]. године. Нова републиканска влада сматрала је како је војни пораз резултат неспособности старог режима, па да ће, као и [[1793]]. године, за време [[Француска револуција|француске револуције]] револуционарни елан и стварање масовне војске регрута успети да преокрене стање на бојишту. У току док су се водили преговори с Бизмарком, министар унутрашњих послова привремене француске владе, [[Леон Гамбета]] прелетео је балоном преко немачких линија, побегавши у унутрашњност, како би окупио добровољце. Успео је да формира армију на [[Лоара|Лоари]] и с њом да освоји [[Орлеан]], док је генерал [[Федерб, Луи Леон Сезар|Федерб]] зауставио Немце на северу. Но, Немци су се учврстили око [[Париз]]а, не попуштајући блокаду и не срљајући у фронталне сукобе с Французима. Ускоро је у Паризу завладало ужасно стање, тако да су грађани Париза почели да једу пацове и животиње из золошког врта. На крају је Бизмарк наредио и бомбардовање исцрпљеног града, при чему је страдало мноштво цивила. Републикански министар спољних послова, [[Жил Фавр]], отпочео је преговоре с Немцима [[23. јануар]]а [[1871]], жалећи се на нехумани поступак Пруса према француском народу.{{sfn|Керстен|1991|p=202}}
[[18. јануар]]а 1871. године, у току преговора, проглашено је [[Немачко царство|Немачко царство (Други Рајх)]] у „Сали огледала“ у [[Версајски дворац|Версајском дворцу]], што је било велико понижење за Французе. Пред званичницима Бизмарк је нагласио да титула „немачког цара“ означава обнову [[Свето римско царство|Светог Римског царства]], кога се [[1806]]. одрекао [[Франц II, цар Светог римског царства|Фрања II (Франц Други)]]. Понижена Француска предала се [[28. јануар]]а 1871. године (потписано је примирје).<ref>Хари Хердер, ''Европа у деветнаестом веку 1830—1880'', Цлио, Београд. (2003).
== Последице ==
Ред 62:
Француска војска је отишла чак и корак даље развивши једну машинску пушку намељену да се гура на точковима као да је топ. Она је добила назив [[митраљез|„митраљез“]] (фр. mitrailleuse). Као и данашњи амерички [[гетлинг-топ]] (који обично има шест паралелних једнаких цеви које ротирају и смењују једна другу на позицији за паљбу) овај француски [[митраљез]] је имао чак 25 цеви, а да би се оне вртеле и пуцале, стрелац је само имао да обрће једну ручку. Такав [[митраљез]] је добацивао 2000 метара и испаљивао 150 метака у минути. Француска војска га је држала у строгој тајности, па је трупама тек [[1870]].г. било дозвољено да се увежбаву с њим.
Артиљерија је постала пресудно оружје рата. Док су се Британци „заглавили“ са ливеним гвожђем, а Аустријанци и Французи са традиционалним бронзаним топовима који су се пунили од напред, [[Пруско краљевство|Прусија]] је још једном кренула испред свих; а и морала је нешто радиклано да учини, пошто их је много оштетила аустријска артиљерија током рата [[1866]].г. У [[Есен]]еу (нем. Essen) је [[Алфред Круп]] (нем. Alfred Krupp) већ експериментисао са челичним топовима, који су имали више предности: били су лакши, покретљивији, добри за олучавање (са усецима који су ишли паралелно напред, ка устима цеви али са једним спиралним усеком) али и за пуњење одстрага чиме су давали већу излазну брзину гранате и имали су могућност за веће калибре. Трзај топа прихватале су, тј. амортизовале, на контролисан начин опруге – док су на инжењерским столовима већ постојали први нацрти за нови, хидраулични систем амортизера. Глаткоцевна пољска артиљерија могла је да туче до 1000 метара даљине и да испаљује две до три гранате по минути, а [[Алфред Круп|Крупови]] челични топови су тукли и до 5000 метара, са по десет граната у минути. Гранате издуженог облика ваљка су експлодирале при удару у циљ јер су у себи имале експлозивни набој и знатно побољшан упаљач. Овакве гранате, са металном чауром олакшале су пуњење, испаљивање и избацивање празне чауре. [[Алфред Нобел]] (1833 – 1896. г.) је, на основу нитроглицерина, пронашао [[dinamit|динамит]], који је омогућио да се уведе бездимни барут. Након тога бојна поља више неће бити прекривена и замрачена густим облацима барутног дима, па је артиљерија могла много прецизније и страшније да распали по противнику.
У [[Пруско краљевство|Прусији]] је била отворена и једна специјална артиљеријска школа само за упознавање артиљераца са тим новим оружјем.
Ред 76:
Друго, Пруси су [[30. октобар|30. октобра]] у близини [[Париз]]а изнашли нову тактику. Противнапад пруске гарде није био у јасно постројеним формацијама, него су од једног до другог војника била велика растојања и сваки се заклањао и скривао иза разних неравнина на терну и тиме нигде нису били „велика мета“, у јуриш је полазила час једна час друга група али увек уз жестоку ватрену подршку осталих – који су баш тада највише гађали Французе. Тек [[1917]].г. немачка армија вратиће се овој тактици, употребом тзв. „јуришних одреда“.
Коњица се још увек сматрала елитним родом војске. али, овај рат ће разоткрити чињеницу да је сада коњица имала само две могућности – да изврши самоубиство јуршајући ли да не ради ништа. [[5. август]]а [[1870]].г., фрнацуски генерал А. Е. Мишел (фр. Michelle) је посало своју бригаду кирасира да галопом, низ једну падину, на пруску пешадију, код места [[битка код Мосброна|Мосброн]] (фр. Morsbronn-les-Bains). Било је уништено свих девет одреда кирасира, а колико је до данас познато, није погинуо ни један пруски војник. [[14. август]]а, француски коњаници, такође кирасири, припадници једног пука француске Царске гарде, жртвовани су код [[битка код Резонвила|Резонвила]] (фр. Rezonville), у сличном самоубилачком јуришу на пруску пешадију. А код [[битка код Седана|Седана]] је [[1. септембар|1. септембра]] [[1870]].г. француска коњица којом је командовао генерал Жан. А. Маргерит јуришала више пута узастопно на немачку пешадију. Било је то херојски, па је чак и пруски краљ [[Вилхелм I Немачки|Вилхемл I од Хоенцолерна]] (нем. Wilhelm Friedrich Ludwig von Hohenzollern) - (1797—1888.г.; пруски краљ од [[1861]]. а немачки цар од [[1871]].г.), са дивљењем на француском језику „''Ah! Les braves gens!''“, али заправо, и они су починили самоубиство. Оних последњих неколико преживелих француских коњаника вратили су се без икакве борбе, у тишини, лагано, ка француским положајима – нико их није дирао; Пруси су се размакли и пропустили их, салутирајући у ставу мирно у знак поштовања.
Али, и више но очигледну лекцију из овога нико није хтео да научи. Команданти су у будућим ратовима напросто игнорисали масакре код Мосброна, Резонвила и Седана. Радије су указивали на једини светао пример: у [[битка код Вионвила|бици код Вионвила]] (фр. Vionville), [[16. август]]а, шест ескадрона пруске коњице у јуришу је прегазило француску топовску линију, и на тај начин спасило немачку пешадију која је до тог тренутка била у критичној ситуацији, под неподношљивом паљбом. Коњицом која се тог дана тако добро паказала командовао је генерал [[Адалберт фон Бредов]] (нем. Adalbert von Bredow), а тај јуриш је остао упамћен као „јахање у смрт“. Био је то вероватно последњи масовни збојени јуриш коњице, чизма-до чизме, у историји европских ратова. Па ипак, та једна једина победа одржала је углед коњице као рода војске, све до следећег рата. У осталим ситуацијама током [[француско-пруски рат|француско-пруског рата]], коњица је била од користи само за извиђање и за изненадне бнападе на противничке линије снабдевања.
Ред 114:
Брилијантне пруске победе на [[Битка код Садове|Кениграцу]] (нем. Königgrätz) [[1866]]. и Седану [[1870]].г. навеле су многе друге земље да имитирају овај пруски систем врховног штаба – [[Аустро – Угарска]] је то усвојила [[1871]], Француска [[1883]], САД [[1903]], Велика Британија и Русија [[1906]], а највећи део Латинске Америке до [[1914]].г.
У Прусији је рат са Аустријом разоткрио све слабости не само артиљерије но и војне медицине. На савет армисјког хирурха Г . Ф Ф. Лефлера (нем. Löfler), краљ [[Вилхелм I од Хоенцолерна]] је сазвао конференцију водећих хирурга, а као резултат овога била је извршене комплетна реорганизација војно-медицинске службе. Поред тога повећани су контигенти добровољних одреда болничара.
У Француско-пруском рату тачно се знало који је хирург био надлежан да командује медицинском јединицом прикљученом уз сваки батаљон, пук, дивизију и корпус. један главни хирург командовао је војно-медицинским службама читаве армије. Рањеници су били евакуисани са попришта, веома експедитивно; преко пољске амбуланте, у станици за превијање, па у пољску болницу, а озбиљнији случајеви су доспевали у евакуциону болницу, и најзад у неку од болница при неком од гарнизона или база. Управо је тај рат, ушао у историју по томе што је по први пут у неком великом рату у коме је број погинулих на бојишту био већи но број помрлих од разних болести – тифуса, дизентерије, вариоле вере ... Део одговора на ово питање лежи у чињеници да су пруски војници, за разлику од француских, пре рата добили вакцину против [[богиње|великих богиња]], тј. [[варола вера|вариоле вере]]. Тако се од великих богиња разболело само 4835 пруских војника, а француских 14178.{{чињеница|date=01. 2016.}}
| |||