Отворите главни мени

Промене

м
Враћене измене 85.222.174.89 (разговор) на последњу измену корисника Gmihail
 
Из колоније Петрова Слатина протерани су сви Срби добровољци и колонисти, а такође и из Аде у општини Маркушице, као и из многих других села.
 
=== Балтићи - Рогатица ===
 
Тако су у селу Балтићима срез Рогатица „младе жене и девојке јавно силоване“.
 
=== Банија ===
 
Бивши котарски предстојник у НДХ у Двору на Уни др Марин Бучан, у сведочењу пред судом у Шибенику, поред осталог је изјавио: „Прије него су ови злочини почели извршавати (мисли се на подручје Баније) позвани су на једну кнферецију сви котарски предстојници Велике жупе Гора. На тој конференцији је велики жупан Мирко Јерац изложио план ликвидације Срба. Он је рекао да је то наређење Андрије Артуковића и да је строго повјерљиве природе, те се само усмено издаје“.
 
Колико су усташе ревносно извршавале налог свог министра, види се из до сада прикупљених података по којима је на релативно малом простору Баније, према државотворном плану хрватског усташког геноцида, убијено 20.256 лица српске националности.
 
Током јула 1941. на хиљаде људских лешева , појединачно или групно везаних пливало је Уном, Саном, Купом и Савом. Тек када их је Сава донела до ушћа у Дунав, интервенисале су немачке окупационе власти, тражећи да се убијени не бацају у реке. Од тада широм Баније настају масовне гробнице.
На Банији је у директном усташком геноциду убијено 20.256. лица српске националности.
На подручју глинског среза тај број износи 6.571. ако се томе дода 2.438 жртава рата и 2.333 погинула борца, укупан број жртава у глинском срезу износио би 11.342. А то је 37,5% од 30.606. становника српске националности колико их је по попису из 1931. године, живело на подручју среза Глина.
 
=== Бања Лука ===
 
У Бањој Луци је одмах одузета сва имовина Српске православне црквене општине, Епархијског савета и црквеног суда. Погребног друштва "Св. Пантелија", Српске читаонице, Дома краља Петра, Соколског дома, Српске земљорадничке и кредитне здруге, Српског пјевачког друштва "Просвијете", Српског кредитног завода, Кола српских сестара, Сељачког кола и других. Вредност заплењене имовине износила је предратних 40 милиона динара.<ref name="automatski generisano14">Највећи злочини садашњице : (патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945), Др. Драгослав Страњаковић, Горњи Милановац Дечје новине 1991. pp. 102</ref>
 
У бањалучком крају комесари су укинути а радње једноставно одузете од Срба и предате Хрватима са обавезом да они за известан број година исплате хрватској држави онолику суму новца на колико је дотична радња процењена. У самој Бањој Луци је наређено да власници радњи распродају ствари из својих радњи а новац су примали комесари. За примљени новац нису издавани рачуни нити су власницима даване потврде. Хрвати и муслимани који су добили српске радње и из њих распродавали робу узимали су новац за себе, не полажући никоме никакве рачуне. Само је назнатна сума предата државној управи.
 
Са имовином одсељених или несталих Срба поступало се сасвим једноставно. На вратима куће стављен је натпис „Све што се налази у овој кући својина је државе Хрватске“. Такви натписи стављани су на библиотеке, архиве радње, приватне станове. Често се није ни чекало да се сопственик исели, већ се још у његовом присуству означавало да је то и то заплењено у корист „НДХ за понову“ или „власништво НДХ“. Међутим најчешће се догађало да имовину несталог, убијеног или насилно исељеног Србина развуку прво усташки функционери и њихове присталице, па се тек онда приступало печаћењу и пописивању преостале имовине у корист државе.
У Бањој Луци на пример најбоље и најскупоценије ствари из српских станова однели су или су добили рођаци стожерника Гутића. Његов рођак Мандровић иначе човек без одређеног занимања , добио је кућу и намештај протераног Србина трговца Косте Божића. Иначе Мандровић је могао да бира намештај и из других српских кућа“. „Чланови њеове породице носе сада најскупоценије одело опљачкано од српских породица“.
 
Како је ишло брзо са прислиним покатоличавањем Срба, најбоље се види по томе што је „у самој бањалучкој бискупији број пријелаза у последњих неколико тједана премашио 70.000“
 
Њихово дивљаштво се огледа и овде у рушењу надгробних споменика , прекопавању гробова и слично. Посмртне остатке бањалучког митрополита Василија Поповића усташе су извадиле из капеле на Петрићевцу код Бање Луке, капелу срушили, а митрополитове остатке пренели на сточно гробље – мрциниште на Влашком Бријегу и тамо закопали.
 
И муслимани усташе су се истицали у силовању Српкиња. У селу Баштри, срез Босанска Крупа "извршили су обљубу над дванаестогодишњом Олгом, кћерком Рајка Татића, а после очајничке борбе коју са са њом водили, ишчупавши јој прамен косе из главе" убили су је.<ref name="automatski generisano12">Највећи злочини садашњице : (патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945), Др. Драгослав Страњаковић, Горњи Милановац Дечје новине 1991. pp. 229</ref>
 
У селу Баштри усташе су из цркве „износили, барјаке, књиге, одјејанија свештеничка уз звоњење звона , па су најпосле вршили нужду на све што је од свештених ствари изнето из цркве, и најпосле све запалили заједно са црквом.
 
=== Бенковац - Окучани ===
 
Августа исте године (1941) изгорео је село Бенковац, срез Окучани и побијен сав народ који није успео да се склони испред усташа у шуму.
 
=== Бијело Брдо - Осијек ===
 
Српска православна црква у Бијелом Брду, срез Осијек „преуређена је у католичку, а све драгоцености жупници су однели у Осијек“.
 
Из Осијека и околних села Даља и Бјелог Брда насилно су пресељене 93 староседелачке породице, које су прво отеране у Босну а затим пребачене у Србију. У њихове куће насељени су Хрвати из Далмације.
 
Храм Светог Николе – Бело брдо
 
1941-1945: На почетку Другог светског рата, храм је након присилног покрштавања, претворен у католичку цркву. Том приликом је иконостас избачен из цркве и уништена је његова дрворезбарија. Радовима на уништавању мобилијара и претварању храма у католичку цркву руководио је фрањевац Камило Колб.
 
=== Бијељина ===
 
У Бихаћу је по наредби великог жупана Виктора Кватерника на Видовдан 1941. године почело рушење православне цркве, првог дана је скинут крст, срушено кубе и скинут кров, а сутрадан пошто је била од тврдог материјала цркву су морали да руше минама.<ref name="automatski generisano17">Највећи злочини садашњице : (патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945), Др. Драгослав Страњаковић, Горњи Милановац Дечје новине 1991. pp. 172</ref>
 
У Бихаћу су јуна 1941. похапшени сви Срби чак и болесници.
 
По наређењу великог жупана из Бихаћа су 24, јуна 1941 прогнани сви Срби без обзира на пол и старост наравно уколико су преживели масакр.
 
У бихаћку „кулу“ је затворен велики број Срба из Бихаћа и целог среза.
 
=== Бјеловар ===
У селу Брезовици срез бјеловарски "сваки Србин" па чак и дете у колицима морало је да носи траку са натписом "Србин". У самом Бјеловару поред тога што су морали да носе траке око руке, Срби нису смели да се крећу по вароши полсе 8 часова увече, док је осталим грађанима кретање било дозвољено до 12 чаосва ноћу.<ref name="automatski generisano9">Највећи злочини садашњице : (патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945), Др. Драгослав Страњаковић, Горњи Милановац Дечје новине 1991. pp. 85</ref>
 
У бјеловарском срезу, после интернирања православних свештеника, општински чиновници и бележници обилазили су поједина села и наређивали становницима да поднесу молбу за прелазак у католичку веру, у противном биће отерани у логор. Сви треба да се врате у веру својих прадедова, говорили су они, па ће бити поштеђени свих непријатности.
 
Међутим за прве покоље Срба у бјеловарском срезу главним подстрекачем се сматрао католички клер.
 
У Бјеловару црква Св. Тројице претворена је у магацин уља.
 
=== Блињски Кут - Сисак ===
 
У селу Бољанић срез Грачаница, јула месеца 1941, усташе су прво силовале, а затим заклале једну жену стару 28 година, у њеној кући, а у присуству њено четворо мале деце, од који је најстарије имало 9 година.<ref name="automatski generisano12" />
 
=== Борач - Придворица - Гацко ===
 
Међу усташким бестијалијама после 1941. године посебно се издаваја погром Срба у Борчу изнад Гацка који недвосмислено показује верску агресивност. На православни Божић, 7. јануара 1942. године усташе су у селу Придворица на превару похватале 163 становника. Зликовци нису без разлога изабрали православни Божић. То је дан када Срби свакога радо примају у свој дом. Свих 163-је несрећника усташе су затворили у неколике штале и запалиле. Пуким случајем од свих мештана жива је остала само четворогодишња Гаја Скоко. Сва огњишта тог села заувек су угашена.
 
После Придворице усташе су се устремиле на Доњи Борач (невесњски срез) где су по сопственим извештајима, убиле 149 лица.
 
=== Боричевац - Доњи Лапац ===
 
Чувени србождер и крволок из села Боричевца, срез Дољи Лапац Грцко Павичић имао је жену која је у крволоштву није нимало изостајала иза њега. Она је многе Србе који су бацани у јаму „причешћивала“ вином говорећи им: „Сад ће те ви Срби у мајку Србију, тамо ће те бити све што сте и овде: ко је био гостионичар, биће и тамо гостионичар, имаћете иста звања и добићете све привилегије“.
 
Затвор у Боричевцу био је мучилиште и губилиште српског живља.
 
=== Борово село - Вуковар ===
 
У селу Борову „гробље је уништено и преорано, тако да ми више не знамо где смо наше покојнике сахрањивали“.
 
=== Босански Брод ===
У Босанском Броду наоружане групе железничара Хрвата напале су 11. априла југословенске службенике. "На све стране зачула се пуцњава из пушака, а Хрвати франковци почели су ликовати, скупљати се у веће групе и наоружавати".<ref name="automatski generisano7">Највећи злочини садашњице : (патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945), Др. Драгослав Страњаковић, Горњи Милановац Дечје новине 1991. pp. 33</ref>
 
Априла исте године (1941.) из Босанског Брода и околних села ухапшено је око 70 Срба.
 
У Босанском Броду, запрећено је Србима да ће бити интернирани у логоре ако не буду прешли у католицизам.
 
=== Босанска Дубица ===
 
У Срезу Босанска Дубица „вршена су силовања над младим девојкама као и над недораслом децом“.
 
У селу Муратима истог среза „дефлорисали су девојчице од 14 до 16 година“.
 
По причању једног очевица , усташе су 17. августа 1941. године из Босанске Дубице и околних села око 180 Срба депортовали у Хрватску Дубицу и затворили у српску православнну цркву, Св. Тројице. „При улазу у цркву , на прагу , са обадве стране стајао је по један усташки стражар и свакога од нас при улазу ударао кундаком у леђа. Кад би се неко од стражара уморио тукући Србе, други га је одмах замењивао. Сутрадан смо одатле отпраћени у Градишку, где смо рушили нашу српску цркву и јеврејску богомољу.
 
Исто тако усташе су су поклале Србе и у цркви у Босанској Дубици, где су били дотерани тобоже , ради покрштавања . сачуване су нам и две слике Срба пред сам покољ у цркви.
 
=== Босанско Грахово ===
 
У Босанском Грахову обављено је масовно хапшење Срба 17. и 18. јула 1941. године.
 
=== Босански Нови - Нови Град ===
 
Између 30. јула и 5. августа 1941. У Босанском Новом је извршен покољ Срба из целог среза. Око 150 Срба из Босанског Новог и околине затворен је 31. јула. Ноћи између 31. јула и 1. августа сви затвореници су одведени на мост преко Уне, заклани и бачени у воду. Првог августа усташе су „проваљивали у српске куће, изводили поједине Србе, па чак и децу, једне пред њиховим кућама, на улици убијали и затрпавали, друге бацали у Сану и Уну, неке водили у затвор среског начелства“. Мисли се да је те ноћи између 1. и 2. Августа, „преко 300 Срба из Босанског Новог и непосредне околине убијено на улицама“. Те исте ноћи убијено је у затвору начелства око 40 Срба, а 40 су повезани једним конопцем, одведени на обалу Уне, натерани у воду и потом из пушке убијени. „Пуким случајем пушчани меци пресеку конопац којим су Срби били везани, те се петорица одвоје из групеи спасу пливање“. Од оних који су препливали Уну и испливали на другу страну, 1947. су била жива још двојица, Алекса Миљанић и Јанко Чубро.
 
На Светог илију 2. августа, Србима из Босанског Новог било је забрањено да излазе на улице. Тог дана већ рано изјутра, усташе су из околних села довеле сељаке у затворе среског начелства, среског суда и полиције, а ноћу између 2. и 3. августа одведени су на марвени трг поубијани и бачени у Уну, те ноћи убијено је око 35 Срба. На сличне начине вршени су покољи у селима среза Босанског Новог. У томе су учествовали домаћи Хрвати и муслимани заједно са усташама који су дошли из Загреба и Петриње по вођством шефа усташке полиције у Загребу Божидара Церовског, Усташки таборник у Босанском Новом Ахмет Церић-Календарац (бег) зауставио је воз у којем је био један вагон пун оружја и разделио га муслиманима из места и околине са наредбом да убијају Србе: мушко, женско, старо и младо где год кога виде. Сматра се да је у ових шест дана покоља убијено око 5000 Срба у целом срезу. Муслиман усташа Келић из Босанскох Новог како је сам заклао и убио око 1.100 Срба. Интересантно је да су Србима из Босанског Новог свукли одело „а некога до гола“ па су их онда убијали или клали. Новац и одело убице су поделиле између себе. Због великог страдања Срба из Босанског Новог и других места Босанске Крајине. Народ и дан данас пева песму:
 
„Кад би Уна ил`Сава говорити знале,
Колико су Срба прогутале
Колико је око Уне-Сане врба
Још је више прогутала Срба“!.
 
Приликом припремања масовног покоља у Босанком Новом среско начелство обзнанило је да ће сваки Србин који пређе у римокатоличку веру бити заштићен. Због тога су многи поднели молбе за прелазак. А било је и случајева да је за поједине Србе, које су усташе тражиле да убију, родбина узимала потврду од жупника да се покрстио и тако га спасавала.
 
У селу Масловарама срез Босанки Нови, удовица Стака Карлица имала је шест ожењених синова. Једног дана усташе су их истерале из куће и наредиле им да у дворишту ископају за себе дубоку раку, па их онда сву шесторицу поубијали и секирама и пушкама у присуству мајке и жена. После тога наредили су мајци и њиховим женама да их затрпају у ископаној јами. Мајка није хтела, узела је једну крваву секиру и из све снаге се лупила оштрицом по глави, засекавши се до самог мозга , од чега је после кратког времена умрла. По њеној изричитој жељи снаје су је сахраниле заједно са синовима.
 
У срезу Босански Нови спаљена су цела села: Жуће, Мајић, Добрљин, Горње и Доње Водичево, Петковац, Љешљани, Куљани и заселак Бојиште, затим 3/4 села Пољавнице, 2/3 села Равнице,1/2 села Дервише и др.
 
=== Босанска Костајница ===
Покољ Срба у Босанској Костајници изведен је 31. јула и 1.2. и 3. августа 1941. године. У Костајници је заседао неки месни усташки "суд" тзв. "одбор" који је пуноправно доносио одлуке о стрељању Срба. Сви Срби из вароши похапшени су и спроведени у затворе месних надлештава и у друге зграде, а одатле су извођени на стрељање. Стрељање је вршено на неколико места: На Унском мосту који спаја Босанску и Хрватску Костајницу, у "Бајића јамама" више железничке станице, на гробљу православне цркве Св. Петра и Павла, на Шнајдеровом гумну, код римокатоличке цркве Св. Ане и на раскршћу путева за села Селиште и Слабину. Велики број срба убијен је по уским и малим улицама Костајнице који воде од главне улице до реке Уне. Лешеве поубијаних Срба по улицама Костајнице и на уском мосту, усташе су "гурнули у Уну да пливају".Поред само одвођења на стрељање Срби су морали скинути са себе одело и изути се, па су их онда у чарапама или босоноге и гологлаве везали жицом по четири, пет или шест у један ред, и по неколико таквих редова гонили пешице кроз варош на стрељање". Са прозора њихових кућа посматрале су их мајке, сестре, жене и деца. Сви су морали да певају српске и хрватске песме, а нарочито "Спремте се спремте четници". И овде су у хватању, шиканирању и стрељању Срба уз усташе учествовали и многи мештани. Посебно су предњачили син општинског лекара Грго Стипанчић, ђак V разреда гимназије, који се хвалио да је сам убио око 70 Срба, Сајд гимназијалац Цвотник студент филозофије и други. У Костајници су поубијани скоро сви мушкарци који нису успели побећи. У животу је остао Јоца Божанић, који је "неурачунљив човек" и Перо Пузавац кафеџија ожењен Немицом. Њега су спасили пасторци. Тачан број поубијаних Срба у овом масовном покољу у вароши Костајници и срезу не може поуздано да се утврди, али се зна да је само 31. августа стрељано око 1.160. У Босанској Костајници нису мрцварени, злостављани и убијани само Срби из вароши и ближе околине, већ и из удаљенијих места Босне. У раздобљу од 30. јула до 12. августа у Босанкој Костајници је дотеран већи број Срба "из разних крајева па чак и од Сарајева, Добоја, Зенице и других места у Босни". Жртве су поубијане више католичког гробља. Прво су свучене до гола, затим избодене ножевима или приклане, и многе још полуживе бачене у јаму. По одласку кољача Марија Грубљешић, сва у крви огрезла извукла се испод лешева, довукла до прве куће где су је превили и одвезли њеној кући. Међутим она је после два месеца од задобијених рана умрла. "На том месту заклано је и у три јаме бачено око 200-300 српских глава". Па и доцније су у Босанксу Костајницу довођене групе Срба и ту убијане. Тако су у недељу 31. августа 1941. године усташе довеле 867 Срба, како се тада говорило из јасеновачког логора, и затвориле у стари зрињски град крај Уне. "Ту су их мучили и одатле у групама одводили на брег код римокатоличког гробља и клали их бајонетима говорећи да је штета потрошити и један фишек за Влаха. Сви ови Срби Били су из Добоја.<ref>Највећи злочини садашњице : (патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945), Др. Драгослав Страњаковић, Горњи Милановац Дечје новине 1991. pp. 249,250</ref>
 
Масовно хапшење Срба обављено је крајем септембра 1941. године у Костајници и целом срезу.
 
За свирепост, зверства и пљачке извршене у Костајници каже се да су учињени под благословом католичког свештенства ондашњег“.
 
=== Босанска Крупа ===
 
Многи Срби страдали су приликом одласка на вашаре у поједине вароши, 27. јула 1941. године на вашару у Босанској Крупи похватани су сви Срби који су се ту затекли.<ref>Највећи злочини садашњице : (патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945), Др. Драгослав Страњаковић, Горњи Милановац Дечје новине 1991. pp. 191</ref>
 
У Босанској Крупи на гробљу су „порушени крстови и споменици“.
 
Многе српске православне цркве служиле су усташама као затвори за Србе. Тако је Босанској Крупи за време великог илинданског покоља Срба 1941. године у цркви затворено око 70 лица. Ту су их усташе страшно тукле и палиле „црквене свеће и Србима се изругивали да им још за живота горе свеће. (за душу). Доцније су их из цркве извели и поубијали у пољу, а у цркву затворили похапшене Српкиње из Босанске Крупе.
 
=== Босански Петровац ===
У Босанском Петровцу, 27 јула 1941. усташе су ухапсиле 50 Срба а преко ноћи довели у затвор већи број, и то оних које дању нису могли ухапсити. Неке од похапшених усташе су одмах по хватању убиле пред затвором среског суда, а остале ноћу у самом затвору.<ref>Највећи злочини садашњице : (патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945), Др. Драгослав Страњаковић, Горњи Милановац Дечје новине 1991. pp. 253,254</ref>
 
Да наведемо само још два случаја која су језива као и други. Реч је о Рајку Чајкановићу, трговцу из Босанског Петровца и Милице Медић студента медицине из Личких Дољана. Чајкановић се налазио у оној групи Срба затвореника у Босанском Петровцу за коју је у лето 1941. Усташки заповедник Шљарић издао наредбу да се сви у затвору поубијају. Усташе су приступиле одмах извршењу наређења и почели да пуцају на затворенике. По испаљеном плотуну, Чајкановић се иако није био погођен срушио на под и направио мртав. Затим је дошао други па трећи плотун и „и Срби су падали као снопље на под“. Неколицина поубијаних срушила се на Чајкановића и тако га заштитила својим телима. Када су ови 60 срба пали усташе су престале да пуцају , само је један од њих са револвером у руци приступио ближе гомили лешева и опалио неколико метака на оне који су показивали ма какав знак живота. Чајкановић је и овај пут имао среће да не буде погођен мада у сви око њега били мецима изрешетани . Када су усташе констатовали да су сви Срби мртви изашли су напоље. Међутим вратили су се још једном поново прегледали да ли су сви поубијани, а затим се удаљили из затвора. Целу ту ноћ Чајкановић је слушао пуцњаву испред затвора, где су усташе убијале оне Србе које су током ноћи ухапсили и доводили . Када се пуцњава утишала, у затвор је ушао кључар, прегледао собу где су се налазили поубијани Срби, изашао напоље не закључавши врата за собом. Чим су се усташе повукле из затвора. Чајкановић се по глави намазао крвљу и мозгом поубијаних људи, како би заиста давао устисак мртвог човека. „Почело је да свиће. Подигао сам главу да видим да ли је још ко од присутних жив. На моју велику радост“, каже Чајкановић „видео сам да се још мичу Ђура Ћук и Лука Броћета, земљорадници, Божидар Шљивар дечко од 16 година и Симо Грубер, старац од 70 година. Не оклевајући рекао сам одмах Ћуку и Броћети да би требало нешто предузети да бисмо побегли из затвора. Ћук је код себе имао велики нож и њиме је почео да копа зид, али у томе није успео, јер је овај био од камена. Затим је један од њих двојице устао , дошао до врата и утврдио да нису била закључана“. На сву срећу што нису одмах кренули у бескство , јер би их усташе приметиле и накнадно поубијали. Док су се они премишљали изненада је у собу ушао један усташа, који је приметио да су Шљивар и Грубер живи. „Одмах је испалио на сваког од њих по један метак и тако их убио. После тога усташа је изашао из собе и није се више враћао“. Чајкановић је затим послао Ћука на врата да види да ли има кога напољу. Овај га је послушао али се није вратио унутра што је био добар знак : искористио је прилику да побегне. Са Ћуком је изашао и Лука Броћета и почела су обојица да беже преко дворишта у истом правцу. Међутим иако је Ћука приметио усташа који је био настражи успео је да побегне, „док је на Броћету стражар испалио један метак и убио га у кукурузима“. После овога и Чајкановић се извукао из затвора и видећи како је Броћета настрадао , побегао у другом правцу. Бежећи преко вртова стигао је у башту проте Николе Новаковића и увукао се у једну јаму покривену даскама. Пошто се уверио да око њега свуда влада мир, оста је ту један дан. Међутим десила му се једна незгода Жена Симе Бањца и још једна Хрватица случајно су прелазиле преко парохијске баште, и због велике траве нису приметиле јаму, те једна од љих стане на даске које се због терета размакну и она упадне унутра. Приметила је да се неко налази у јами, искочила и почела да бежи вриштећи. Чајкановић је био свестан опасности која му прети, стога је изашао из јаме позвао обе жене да се врате, објаснио им свој случај и замолио их нарочито Хрватицу да га не пријављује усташама. , који би га, ако дознају где је сигурно потражили и убили. Пошто су му обе обећале да га неће пријавити, Чајкановић се опет вратио у јаму, одакле се истог дана предвече извукао и прешао у башту Симе Бањца. Два дана је провео у Бањчевом хамбару , а затим је прешао у своју шталу, где је провео три дана. Ту га је жена врло опрезно посећивала и донсоила му храну и воду. Четврти дан је морао да напусти шталу коју је полиција реквирирала за хрвтаску војску, тада је прешао у кућу попео се на таван и ту остао 40 дана. Када је и кућа реквирирана за хрватску војску, Чајкановић се са женом покупио неке најнеопходније сатвари и прешао у своју другу кућу на периферији Босанског Петровца. Када су се сви Срби из Босанкског Петровца морали да иселе у Приједор и Чајкановић се са женом иселио и одатле касније прешао у Србију. У Београд је стигао 22. септебра 1942. године.
 
Из разних места у Босанској Крајини: Босанског Петровца, Босанске Крупе , Бихаћа и др. У лето 1941. године бачено је у јаму код села Рисовца, срез Босански Петровац око 300 најугледнијих Срба.
 
У срезу Босански Петровац у селу Туку , спаљено је 250 српских кућа, а само у једној од њих изгорело је 75 српских душа.
 
=== Брезовац - Бјеловар ===
У селу Брезовици срез бјеловарски "сваки Србин" па чак и дете у колицима морало је да носи траку са натписом "Србин". У самом Бјеловару поред тога што су морали да носе траке око руке, Срби нису смели да се крећу по вароши полсе 8 часова увече, док је осталим грађанима кретање било дозвољено до 12 чаосва ноћу.<ref name="automatski generisano9" />
 
=== Брезово поље - Брчко ===
 
У срезу Брчком у селима општине Брезово Поље усташе су заједно са домаћим муслиманима и у сарадњи са хрватском војском, „ишли редом од куће до куће и палили их , а становнике који нису побегли убијали“.
 
=== Брчко ===
 
Прве жртве усташког терора у Брчком били су Раде Дивјак, трговац и Антоније Антић, трговачки помоћник, њих су усташе а нарочито злоглсани крволок Дане Бабић ноћу у среском затвору толико тукли и ногама газили да су зидови били крвљу замазани, и на зидовима су се видели отисци крвавих руку. После вишедневног мучења 12. маја 1941. Одведени су на Саву, из пушака убијени и у воду бачени. После три-четири дана вода их је код Славонске Раче избацила на обалу где су их неки непознати њуди сахранили.<ref>Рајко Софреновић, прота, Брчко, 12. VIII 1947 год. (П)</ref>
 
Лазара Чолаковића порезника, са још неколико Срба дотерале су усташе у зграду гимназије у Брчком, и претукли их моткама, вилама и пушкама. Морали су сви да прођу кроз редове усташа који су их ударали како су стигли. Затим су их поређали поред зида , а онда им прилазили „па их тукли и псовали на све могуће начине“. Када је на питање једног усташе шта је, Чолаковић одговорио да је Србин, овај га је ударио кундаком у прса, опсовао му српску мајку и наставио да га туче., затим му је пришао други усташа и почео да га шамара. После тога пришао је трећи назвао га комунистом и тукао га „песницама и моткама по затиљку“. Најзад су усташе свима наредили да се окрену лицем према зиду, а они су их моткама тукли по леђима и глави. Неким Србима су наредили да легну на леђа, а они су их тукли по трбуху. Тако су поступали и са другим Србима.
 
У лето 1941 године готово свакога дана, становници места на обли Саве гледали су како вода носи бројне српске лешеве. Прота Рајко Софренић прича како је неко време Сава свакодневно преносила тела побијаних невиних српских жртава, или посебно или скупа по више њих повезаних, или на даске приковане, а многе са распореним тбухом.<ref>Највећи злочини садашњице : (патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945), Др. Драгослав Страњаковић, Горњи Милановац Дечје новине 1991. pp. 207</ref>
''Искошени текст''
 
Децембра исте године (1941) ухапшено је 84 Србина из Брчког а фебруара идуће године похапшене су жене „иако покатоличене“ чији су мужеви побегли у Србију или су се налазили у заробљеништву.
 
Између 2. и 3. Децембра 1941. године запаљена је и порушена српска црква у Брчком пошто је најпре опљачкана. „Иконостас“, одежде, књиге и остала дрвенарија запаљени су у цркви , а нешто је одвучено и покрадено. Пре паљевине један усташа муслиман пуцао је у цркви и хицима из пушке погађао иконе“. На црквени торањ бачена је бомба, те се он срушио и запалио. На челу банде која је рушила и пљачкала цркву налазили су се срески начелник Монтањи, који је за време Југославије био чиновник у Управи града Београда, и Рашид Ужичанин Чазимов. Цркву је порушио грађевинар Дибман из Брчког за награду од 90.000 динара. Истог дана 3. Децембра порушена је на православном гробљу капела задужбина Ђоке Хаџића, трговца из Брчког.
 
У Брчком су „после цркве оскрнавили и српско гробље“. И мртви Срби су им сметали. Дрвене крстове су попалили а споменике почупали и поизваљивали. Нарочито су полупали, слике покојника урамљене у споменицима“. Многе споменике су порушили и покупили.
 
У срезу Брчком у селима општине Брезово Поље усташе су заједно са домаћим муслиманима и у сарадњи са хрватском војском, „ишли редом од куће до куће и палили их , а становнике који нису побегли убијали“.
 
=== Бубањ - Доњи Лапац ===
 
Усташе су 3. јула 1941. Напале село Бубањ, у срезу Доњи Лапац. Одмах су издали наредбу да нико не сме да се удаљује од својих кућа. У нардби су поред тога истакли да више не треба нико никога да се боји, да може да ради на својој њиви да су тобоже , рачуни са Србима пречишћени и да нема више никакве разлике, јер су Срби и Хрвати у НДХ једнаки и уживају сва права“. Ова наредба „и топли јулски дани извели су народ у поље, где га је жељно чекала летина чије обрађивање је каснило услед вечитог страха сељака за сопствени живот и живот своје породице“. Тог дана рано изјутра пролазили су муслимани из Кулен-Вакуфа говорећи о тој наредби а припремајући терен за згодна пљачкања. Одмах после ручка „чула се пуцњава код суседних сесоских кућа, али се нисмо уплашили јер смо наредбом били убеђени да смо осигурани“.Ипак, неки људи мислећи да им прети опасност, склонили су се. „Одједном се проломи страховита пуцњава , на све стране, све су куће опкољене пуцњеви су се укрштали као да смо на фронту. Чује се јаук на све стране, куће горе и људи живи горе у њима. У кући у којој сам се ја налазила са једним рођаком улази један усташа и пита изопаченим гласом: Шта радите? Страх је био јачи и ми не одговорисмо ништа. Он се удаљи и после пар секунди зачу се пуцањ. Моја рођака се сруши мртва један метар испред мене. Постадох стена следише се сва осећања и крећем се по кући као механизам. Након 10 минута зачух кораке и познадох војничке цокуле. Прво што угледах била је војничка капа. Као муља севну ми кроз главу: он се враћа да сврши са мном. Страха уопште није било , јер како рекох стена не осећа“. Међутим тај усташа је био познаник њене рођаке и опоменуо ју је да бежи куд год зна, и да се моли Богу и њему за здравље. Хтео је да је спасе мајку и сестру (на њиви) , али је касно стигао. Медићева је тражила да види мајку и сестру, али јој је он саветовао да не иде, пошто је тамо други усташа чувао стражу. Замолила га је да је спроведе кроз село, али је одбио пошто је морао даље. „остадох сама у кући“ наставља Милица, „покрај мртве рођаке, а на све стране букти пожар и чује се натчовечанска вика жена и деце, који су недужни умирали у најстрашнијим мукама. После четврт сата у кућу долази синчић њене погинуле рођаке, који је једини из те куће остао жив, јер се скривао у подруму. Призор је био страшан. „Дете наилази на мртву мајку и почиње да плаче , али не смедосмо дуже да останемо те изађосмо из куће без игде ичега и онако бесциљно кренусмо у шуму. Пролазећи поред суседних кућа наилазили смо на страшне призоре: мала деца су лежала мртва на кућним праговима, те мале и невине жртве крвожедних усташа. Њихово војничко достојанство тражило је противника себи равног и у њему нашао жену и дете. Усташа наоружан до зуба устремио се као кобац на српске жене и децу да искали свој гњев, да опљачка да осветла образ своме роду“. Ишли су шумом, кад су се попели на суседно брдо, на све стране су се дизали велики стубови дима. И таман када су мислили да су изван опсности , за њима је запраштао митраљез. „Крволоци су нас приметили и хтели су да нас униште, али без успеха. Побегосмо. Наишли смо на неки хрватске куће пуне усташа, који једу и одмарају се. Сви су цивили били наоружани, а жене деца и људи су мирно и спокојно посматрали како пропадају српски животи и њихова крвљу стечена имовина. То су били суседи којима су наши често чинили услуге. Они нису више имали према нашима никаквог осећања. Њихова је једина жеља била да тих Срба нестане, да њихова имања приграбе, и да у своје амбаре ставе српски кукуруз, крвљу српском покопан. Ноћ проведена у шуми била је збиља страшна. Мисли су биле истргане страхом , срце је крварило за нашим најмилијима, страх од шуме све је то у нама будило чудна осећања човека који губи свест“.
 
Њива на којој су Миличина мајка и сестра трагично завршиле, била је крај самога пута. Њени рођаци су тог дана били сакупили 12 копача, а са њима су били Миличина мајка, сестра и брат. Било их је 15 када су усташе наишле, али су тројица мушкараца успели да побегну. , да се склоне у оближње жбуње. Када су усташе дошле на њиву један од њих Миле Павичић викнуо је „У строј“. Држао је на рамену машинску пушку, „ Настала је очајна вика, молбе али то није ништа помогло. Падоше сви као снопље, чу се смртни ропац једно опште крчање и накзад наста „тајац“ Усташе су се после тога изгубиле оставивши на месту злочина само једног стражара. „Ликовали су јер су збиља јуначки поступили, обрачунали су се са са голоруким девојкама и децом“. Миличин брат је посматрао све ово из једног грма, и гледао како му умиру мајка и сестра, а он им није могао да помогне. То су били тешки и ужасни болови. Међутим усташе су га приметиле, пуцале су на њега иако нису тачно знале у ком је грму. Миле Павичић усташа дошао је до грма у коме је био Миличин брат, бацио један велики камен и викнуо „Устај пуцаћу!“. Свестан шта га чека он је и даље лежао. Био се добро прикрио ставивши једну камену плочу на главу, а другу пред очи. Нису га приметили и отишли су. Али Павичић који је горео од жеље да га убије вратио се поново до грма и почео бајонетом од пушке да барата око грма али у онм бесу и дувљаштву није га приметио. Отишао је , а Миличин брат је побегао у шуму. Неколико дана брат и сестра нису знали једно за друго. Преко пријатеља и неких рођака ступии су у везу, састали се и отишли оцу. Њихом комшија Давид Радаковић врати се кући и ведео какво је тамо стање . На несрећу наиђе на усташе који су још пљачкале већ опустошено село, ухвате га одрежу му уши, нос и најзад ископају очи па га тако унакаженог поведу са собом „пола километра наслађујући се надчовечанским јауцима своје жртве. Напослетку одрежу му језик па је после тога у највећим мукама издахнуо. Неколико дана касније Милица је са братом и оцем отишла кући да види да ли је ишта после пљачке остало. „Ништа нисмо нашли само голе зидове и мрље од крви палих жртава. Све је било пусто, свуда тишина, само по које пресотало живинче крикне, престрашено и ужаснуто свим оним што се одиграва“ . Овај покољ у Бубњу покосио је Србе, 270 жртава.
 
=== Бугар - Бихаћ ===
 
У Бугојну су маја 1941. Почела прва страдања српског народа. У првој групи било је 22 најугледнија грађанина и сељака који су ухапшени и поубијани изнад села Ивањске, 31 маја 1941. године.<ref>Јован Поповић, свештеник Бугојно 3. XI 1947. год. (П)</ref>
 
Покољ Срба у Бугојну и Купресу извршени су на Видовдан и Илиндан 1941. године. Поубијани и поклани бачени су у јаме.
 
=== Бунић - Кореница ===
Малишу Брибића земљорадника из Бунића, срез Кореница, "полили су гасом допола и потпалили га шибицом да је до половине изорео и полумртвом му одрезали главу.
Милету Кнежевића, бележника из Бунића , заједно са женом и петоро деце затворили су у шталу и запалили је и они су у њој изгорели.<ref name="automatski generisano10">Највећи злочини садашњице : (патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945), Др. Драгослав Страњаковић, Горњи Милановац Дечје новине 1991. pp. 213</ref>
 
У селу Бунићу “пред очима Драгана Бунића заклали су његово троје деце млађих од 5 година, а затим његову жену“.
 
=== Ведро Поље - Госпић ===
 
Из села Велике Мучне пресељено је 30 а из Великог Поганца - села у Копривничком срезу више српских сељачких имућнијих породица.
 
=== Велика Кладуша ===
 
Крајем јуна 1941. године усташе су похапсиле много Срба у селима Маљевцу и Цетинграду, срез Слуњ, у Широкој Рјеци и свим осталим селима општине Крстиње, срез Војнић. Довезли су их камионима у Велику Кладушу и у православној цркви поклали ножевима.
 
Само из села Маљевца једном су поубијали чекићем у главу око 400 жена и деце.
У мучењу и убијању деце усташе су имале своје нарочите методе као и код људи и жена. У Цетинграду срез Слуњ, један очевидац овако описује страдање српске деце и њихових родитеља. „Усташе су похватале неколико стотина жена, деце и стараца и одвели их у Велику Кладушу. Ту су их затворили у цркву и тукли маљевима и кундацима. Када се спустила ноћ одвели су их у ровове и поубијали. Жене и децу нису убијали из пушака, него су их клали ножевима и притукли маљевима. Најпре су поубијали децу пред очима матера, а затим мајке. У близини тих ровова нашли су се неки људи и жене скривени у кућама. Они су чули ужасан јаук и врисак деце и жена, док су их усташе бацале у ровове, чули су се повици деце како моле мајке да се мало одмакну, јер им је тесно. Неку су децу засули живу кречом па онда земљом.
 
Стеван и Јован Мијатовић причају како су „виђали малу децу живу затрпану камењем, затим у повоју без главе, бачену поред пута, а није редак случај да су малу децу набијали на колац“.
Црква у Великој Кладуши служила је једно време за затвор Срба. Тако су усташе једном дотерале у цркву око 40 Срба са женама и децом из села Крстиња, срез Војнић ту су их мучили 4 дана, па их одатле одвели у село Мехино Стијење и побили.
 
=== Велики Поганац - Копривница ===
 
Из села Велике Мучне пресељено је 30 а из Великог Поганца - села у Копривничком срезу више српских сељачких имућнијих породица.
=== Велики Шушњар - Глина ===
 
У Великом Шушњару срез Глина усташе су „ ухватили 25-оро деце, повезали им руке остраг на леђа жицом, поставили их испред врата од сењака , а ноге има ставили унутра у сењак; остали део тела био је напољу. Сењак су запалили и деци су изгореле ноге до колена. Овако упола изгорелу децу бацили на цесту где су издахнули у најгрознијим мукама“.
 
=== Вељун - Слуњ ===
 
Тако су усташе из Загреба и Слуња, 7. маја 1941. дошле у Вељун, срез Слуњ и похватале око 600 Срба , 500 су исте вечери одвели у Хрватски Благај и тамо убили.<ref name="automatski generisano24">Највећи злочини садашњице : (патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945), Др. Драгослав Страњаковић, Горњи Милановац Дечје новине 1991. pp. 253</ref>
 
У селу Вељуну срез Слуњ „усташе су малодобне девојке силовали у цркви“.
 
На Ђурђевдан 6. маја 1941. Усташа Иван Шајфер учитељ из Вељуна са својом групом усташа и усташама из Слуња почео је да хапси Србе из Вељуна, Цвијановића Брда и Полоја. Том приликом ухапшено је око 500 Срба, а међу њима и прота Бранко Добросављевић пароха из Вељуна и бивши народни посланик и његов син Небојша. Похапшени су прво доведени у жандармеријску станицу у Вељуну, а после неколико дана сви су одведени и поубијани код хрватског Благаја, у шуми званој Кестеновац. Том приликом усташе су на грозан начин убиле и проту Бранка и његовог сина Небојшу. Прво су пред очевим очима сина злостављали и мучили пуна три сата; копали му очи, секли нос и уши и боли га ножевима, па га тек онда убили. Отац је морао са почупаном брадом , док су га усташе стално тукле, сину над раком читати опело , падајући два пута у несвест. После тога су га натерали да ископа сам себи раку, злостављали га на исти начин као и сина, па га онда убили.
 
=== Вишеград ===
А у Вишеградском срезу почела су хапшења маја 1941. године, чим су се усташе колико-толико организовале.
 
Из Вишеграда без обзира на доба старости, убијено је 80 Срба.
 
=== Власеница ===
У време од 22. јуна до 22. јула 1941. године извршено је масовно убијање и клање Срба из варошице Власенице и оклних села на месту званом Рашића Гај.
 
Усташе су 22. јуна 1941. повеле око 40 људи из Власенице на стрељање извана вароши. Када су их довели до места где треба да буду стрељани и наредили им да уђу у ископане раке, тројица су раскинула ланце и дала се у бескство, Усташе су припуцале за њима, али их због мрака и шумовитог терена нису погодили. Двојица спасени су Ђође Вишковић и Лазар Радековић.
 
=== Војишница - Војнић ===
 
У село Војишницу срез Војнић, 29. јула 1941. године дошле су усташе из Загреба заједно са шефом загребачке полиције Владимиром Церовским „и кога су год од Срба нашли на путу, пред кућом или у кући тога су хватали и трпали у камионе“. Почетком августа усташе су наставиле хапшење Срба у Војнићу и околини“. “Већ рано у зору растурили су се по српским селима пуцали и купили Србе.
 
=== Војнић ===
 
У близини Војнића у шуми званој "Радоња", у једном јарку нађено је око 1.000 лешева људи, жена и деце. Нарочито је падао у очи леш једне младе жене од 25 година који је леђима лежао на земљи. Жена је ножем заклана, обе су јој дојке ножем прободене, а на прсима јој је био леш једногодишњег мушког детета"."Руке детета биле су провучене кроз разрезане материне дојке".<ref>Највећи злочини садашњице : (патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945), Др. Драгослав Страњаковић, Горњи Милановац Дечје новине 1991. pp. 224,225</ref>
 
Августа 1941. године у војнићкој цркви било је затворено око 200 Срба из места и околине , где су толико злостављани и тучени да су неки од батина помрли. Свукли су их голе, батинама отерали у олтар и приморали да седну рукама налакћени на колена држећи се за главу. Тада су их немилосрдно тукли по целом телу кундацима , летвама од црквене ограде, чекићима црквеним свећњацима , копљима од рипида и барјака, црквеним књигама и иконама. После тога су их оставлили да 2 дана леже на хладном бетону, затим пустили тобоже кућама, да бих их ускоро опет похватали.
 
У срезу Војнић попаљена су сасвим или делимично ова села: Окић, Војнић, Живковића Коса, Купљенско Михољско и Крњак. Првог децембра 1941. године на путу од Карловца усташе су палиле српска села. Тада су страдала села Тушиловић и Брезова Глава „Куће су палили не употребљавајући нека посебна запаљива средства „ већ шибицом а потом је ватра са једне куће преношена на другу запаљеним осном; то је било могуће јер је уз сваку кућу био сењак“.
 
Почетком маја 1942. године усташе су из села војнићког среза похапсиле и дотерале у двориште среског начелства у Војнићу око 5.000 људи, жена и деце
 
=== Воћин ===
 
Срби из села Сјеничка који су јула 1941. године дошли у Вргинмост да траже дозволу за вршидбу жита, похватани су и убијени. Тада је у једном дану страдало 20 Срба из Сјеничка.<ref name="automatski generisano22">Највећи злочини садашњице : (патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945), Др. Драгослав Страњаковић, Горњи Милановац Дечје новине 1991. pp. 191</ref>
 
У срезу Вгинмост власти су наредиле свим сељацима да са породицама дођу у среско место ради покрштавања. У општини Чемерници председник општине Јосип Живчић наредио је "да сви Срби мушкарци од 16 до 60 година морају 3. августа 1941. године неизоставно доћи у Вргинмост, где ће их дочекати римокатолички жупници и превести их у римокатоличку веру. Тада нико више неће смети да дирне покрштене Србе и они ће бити равноправни са Хрватима". У наредби је још стајало да сви који тога дана не дођу да се покрсте, биће код својих кућа убијени. Стога је, сасвим разумљиво, што се тога дана окупило у Вргинмосту око 1.200 лица. Усташе су раздвојиле мушкарце од жена, па жене пустили кућама са децом, а људе поубијали. Оваквих и сличних примера било је безброј.
У срезу Вргинмост усташе су заједно са општинским властима присиљавали Србе на покрштавање претећи им убиством и логорима.
 
Колико је Срба поклано само у Глинској цркви за сада је немогуће тачно утврдити, Собзиром да је у њој вршен покољ Срба из два среза Глине и Вргинмост, тај се број пење сигурно на хиљаде. Само из неколико села среза Вргинмост, почетком августа 1941. године поклано је око 1.800 Срба. (ипак се тај број своди на 1.300) интересантно је и треба овде истаћи да су све Србе позвале усташке власти да дођу у Вргинмост ради покатоличења, а када су дошли они су их похватали и послали на кланицу у глинску цркву.
 
=== Врнограч - Велика Кладуша ===
 
У Вуковару професор веронауке у реалној гимназији фра Силвестер Зубић и "поборник у усташком логору у Вуковару, и фратар католичког манастира Св. Боне код Вуковара, као и свештеник из Лукача, срез Вировитица Стјепан Јанковић познати су као ватрени поборнци покрштавања Срба.<ref name="automatski generisano15">Највећи злочини садашњице : (патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945), Др. Драгослав Страњаковић, Горњи Милановац Дечје новине 1991. pp. 366</ref>
 
=== Гламоч ===
 
На Илиндан 1941. године из самог Гламоча убијено је 70 до 80 Срба. Истог дана и сутрадан извршени су покољи Срба у оближњим селима: Рудине, Подградник, Ћирићи, Ђуличани, Петрово Врело, Асићи, Ковачевци, Озићи, Биличићи, Радослије и Опачићи.
 
=== Глина ===
 
Окупација Глине извршена је одмах по проглашењу НДХ. Истог дана хрватско становништво у Глини обукло је усташке униформе и наоружало се и окитило усташким амблемима и хрватским тробојкама и у надлештвима узело сву власт у своје руке. Целом том акцијом руководила је усташка организација , која је у Глини створена још 1930. године под руководством тамошњег адвоката др. Пука, доцнијег министра у Павелићевој влади, и лекара др Ребака Јураја. Обојица су доцније били у вези са Павелићем у инсостранству. У усташку организацију њих двојица су увукли "велики део Хрвата и олоша" а одраније су располагали оружјем и другим потребним материјалом за преузимање власти у датом моменту".
 
Даринку Миљевић " у српској цркви у Глини силовало је 20 усташа", а потом је на најгрознији начин убили".<ref name="automatski generisano12" />
 
Све жене које су усташе "једне кишне ноћи" похватале у Јабуковцу, дотерали су у Глину "и за месец и по дана ставили на расположење трупама" па су после неке од њих пустили, а неке убили"<ref name="automatski generisano12" />
 
У Глинском срезу поред масовних покоља извршених у глинској цркви усташе су и у другим местима извршиле више масовних убијања. Тако су из затвора у Глини у групама по 200-300 одвели велики број Срба на обалу Глине и из митраљеза их поубијали. У недељу 11. маја 1941. године из Загреба је стигло у Глину 120 усташа и исте ноћи похапсиле су све Србе изнад 15 година старости. Ухапсиле су око 480 грађана. Ноћу између 12. и 13. маја, све су одвели у место Прокопи, 4 км удаљено од Глине, и тамо поубијали.<ref name="automatski generisano20" />
 
напомена: У оригиналу место Прокопи вероватно село Прекопа
 
=== Горња Винча - Рогатица ===
 
Почетком јула усташе су дошле у село Винча, срез Рогатица, ухватиле Анђу Шаренац и њену ћерку Десу, стару 16 година, "свезале им руке озади за врат њиховим властитим плетеницама и терали их по селу од куће до куће". Код куће Новице Шкипина "заклали су више његових оваца и јагањаца, ушли у подрум, отворили буре ракије и частили се". За то време Анђа и Деса "стајале су свезане крај усташа и гледале како се часте" Када су се усташе добро најеле и напиле "остатак меса и кајмака ставили су у торбе обесили их о врат Анђи и Деси, које су морале пред њима ићи и носити их".
 
=== Горње Јаме - Глина ===
У селу Јамама срез Глина, Иван Јосиф Чиврић и Иван Портулипац "обешчастили су 4 сестре српкиње пред њиховим родитељима, а затим их све заклали". Са зликовцима је био и адвокат Лука Цветковић из Глине, пратилац министра правде др Пука.<ref>Највећи злочини садашњице : (патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945), Др. Драгослав Страњаковић, Горњи Милановац Дечје новине 1991. pp. 228</ref>
 
=== Горњи Драгољевац - Бијељина ===
 
У парохији Горњи Драгољевац бијељински срез, за три дана 1944. године убијене су 103 особе. Међу њима било је стараца, жена и деце. Из пушке је убијено дете у колевци старо 7 месеци.
 
=== Госпић ===
У петрињском срезу само у Банском Грабовцу крајем јула 1941 убијено је око 2000 Срба из истог места и око 2000 из других крајева.<ref name="automatski generisano18">Највећи злочини садашњице : (патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945), Др. Драгослав Страњаковић, Горњи Милановац Дечје новине 1991. pp. 252</ref>
 
=== ГрмечГрубишно - планинаПоље ===
 
Између 28. септембра и 6. октобра 1942. године извршени су масовни покољи Срба у селима среза Грубишно Поље.<ref>Даница Праштало, учитељица из Мале Ператовице срез Грубишно Поље</ref>
У срезу Босанска Крупа у селима подножја планине Грмеч, на сам дан Светог Саве 27. јанура 1943. године, хрватска војска и усташе дошли су као казнена експедиција против Срба. Поред пешадије у акцији је учествовало и ваздухопловство и артиљерија. Велики број Срба похватан је са свим члановима својих породица код својих кућа, али и сви они који су се пред експедицијом склонили у планини Грме. Неки су се на позив и обећање експедиције да им неће ништа бити вратили на своја огњишта. Међутим и њих су усташе и војска похватали и послали у разне логоре или у Србију. Међу похватанима углавном су биле жена и децом, а врло мало мушкараца. Сви похватани спроведени су у Босанску Крупу , где су им „ сва деца без икаквог потписа и без узунања икаквих личних података одузета и негде послата“. Поред многих других тада су одузета деца од :
Јоке Јакунџић из Грњег Петровца – 5 деце између 11 и 4 године
Стоје Станић из Мајкића Јапре – 2 деце између 9 и 5 година
Јоке Дујановић из Горњег Петровца – син од 7 година
Милке Модунић из Ноткаљина – 3 деце између 9 и 2 године
Марије Будимир из Ашане - 4 деце између 13 и 2 године
Стане Марчетић из Поткалиња – 3 деце између 9 и 1 године
Саве Родић из Пишталине - 4 деце између 12 и 4 године
 
=== Грубишно ПољеГлина ===
Окупација Глине извршена је одмах по проглашењу НДХ. Истог дана хрватско становништво у Глини обукло је усташке униформе и наоружало се и окитило усташким амблемима и хрватским тробојкама и у надлештвима узело сву власт у своје руке. Целом том акцијом руководила је усташка организација , која је у Глини створена још 1930. године под руководством тамошњег адвоката др. Пука, доцнијег министра у Павелићевој влади, и лекара др Ребака Јураја. Обојица су доцније били у вези са Павелићем у инсостранству. У усташку организацију њих двојица су увукли "велики део Хрвата и олоша" а одраније су располагали оружјем и другим потребним материјалом за преузимање власти у датом моменту".
 
Даринку Миљевић " у српској цркви у Глини силовало је 20 усташа", а потом је на најгрознији начин убили".<ref name="automatski generisano12" />
 
Све жене које су усташе "једне кишне ноћи" похватале у Јабуковцу, дотерали су у Глину "и за месец и по дана ставили на расположење трупама" па су после неке од њих пустили, а неке убили"<ref name="automatski generisano12" />
Између 28. септембра и 6. октобра 1942. године извршени су масовни покољи Срба у селима среза Грубишно Поље.<ref>Даница Праштало, учитељица из Мале Ператовице срез Грубишно Поље</ref>
 
У Глинском срезу поред масовних покоља извршених у глинској цркви усташе су и у другим местима извршиле више масовних убијања. Тако су из затвора у Глини у групама по 200-300 одвели велики број Срба на обалу Глине и из митраљеза их поубијали. У недељу 11. маја 1941. године из Загреба је стигло у Глину 120 усташа и исте ноћи похапсиле су све Србе изнад 15 година старости. Ухапсиле су око 480 грађана. Ноћу између 12. и 13. маја, све су одвели у место Прокопи, 4 км удаљено од Глине, и тамо поубијали.<ref name="automatski generisano20" />
 
напомена: У оригиналу место Прокопи вероватно село Прекопа
 
=== Гудовац - Бјеловар ===
 
Видовдански талас усташког геноцида захватио је и српско становништво љубушког среза. Од свих јама љубушког краја посебно се издавја она на Хумцу, која се налази у огради тамошњег фрањевачког самостана. При масакрирању и и бацању Срба у ту јаму, у ноћи између 30. јуна и 1 јула, и поред јаукања и запомагања невиних жртава, нико од „Кристових слугу“ из тог самостана није изашао да погледа шта се то дешава.
 
=== Маљевац - Цетинград ===
 
Крајем јуна 1941. године усташе су похапсиле много Срба у селима Маљевцу и Цетинграду, срез Слуњ, у Широкој Рјеци и свим осталим селима општине Крстиње, срез Војнић. Довезли су их камионима у Велику Кладушу и у православној цркви поклали ножевима.
 
Само из села Маљевца једном су поубијали чекићем у главу око 400 жена и деце.
 
У мучењу и убијању деце усташе су имале своје нарочите методе као и код људи и жена. У Цетинграду срез Слуњ, један очевидац овако описује страдање српске деце и њихових родитеља. „Усташе су похватале неколико стотина жена, деце и стараца и одвели их у Велику Кладушу. Ту су их затворили у цркву и тукли маљевима и кундацима. Када се спустила ноћ одвели су их у ровове и поубијали. Жене и децу нису убијали из пушака, него су их клали ножевима и притукли маљевима. Најпре су поубијали децу пред очима матера, а затим мајке. У близини тих ровова нашли су се неки људи и жене скривени у кућама. Они су чули ужасан јаук и врисак деце и жена, док су их усташе бацале у ровове, чули су се повици деце како моле мајке да се мало одмакну, јер им је тесно. Неку су децу засули живу кречом па онда земљом.
 
=== Масловаре - Нови Град ===
 
У селу Масловарама срез Босанки Нови, удовица Стака Карлица имала је шест ожењених синова. Једног дана усташе су их истерале из куће и наредиле им да у дворишту ископају за себе дубоку раку, па их онда сву шесторицу поубијали и секирама и пушкама у присуству мајке и жена. После тога наредили су мајци и њиховим женама да их затрпају у ископаној јами. Мајка није хтела, узела је једну крваву секиру и из све снаге се лупила оштрицом по глави, засекавши се до самог мозга , од чега је после кратког времена умрла. По њеној изричитој жељи снаје су је сахраниле заједно са синовима.
 
=== Мала Градуса - Петриња ===
=== Муњава - Огулин ===
У селу Муњави срез Огулин извршено је масовно убијање Срба које су усташе похапсили по разним местима. Клање је обављено у основној школи. Ту је поклан огроман број Срба, јер је преко школског прага који је врло висок, текла крв из школе.<ref name="automatski generisano20" />
 
=== Мурати - Босанска Дубица ===
 
У селу Муратима истог среза „дефлорисали су девојчице од 14 до 16 година“.
 
=== Нова Градишка ===
=== Равно Рашће - Глина ===
У лето 1942. године приликом једног напада усташа и домобрана на село Равно Рашће срез Глина, одведено је много жена и деце. Том приликом одведено је троје деце Стојана и Кате Паланчанина, и то Никола стар 12 година, Драгица 11 и Петар 6 година. Деца су прво транспортована у затвореним вагонима у [[Логор Јасеновац|Јасеновац]] у којима су остала 8 дана под стражом без хране. Одатле су их аутобусима пребацили у [[Логор Стара Градишка|Стару Градишку]], стрпали их у једну велику бараку, раније шталу за коње. Прва три дана нису добили ништа за храну, а четвртог су добили неко "упарено брашно". Пошто су одвојили децу од родитеља, сву женску децу до 9 година послали су у Порићанце, а у Градишци су остали само мушкарци изнад 12 година, које су обукли у усташку униформу. Од неколико хиљада, колико их је ту било, хрватске власти су око 400 дечака послали у [[Горња Ријека (Хрватска)|Горњу Ријеку]] ради похађања школе, од којих је 200 помрло. Збох напада партизана на Горњу Ријеку усташе су са децом побегле у Јаску, а када су партизани заузели Јаску, заробили су све усташе и око 7000 деце, која су ту била у логору. После 24 часа партизани су напустили Јаску, повели су са собом децу до [[Мрзло Поље Жумберачко|Мрзлог Поља]], где су их немци бомбардовали. Тада су [[Народноослободилачка војска Југославије|партизани]] одвојили одраслије дечаке и повели их са собом а остале оставили у Мрзлом Пољу, где су их поново преузеле усташе, потрпале у аутобусе и одвели у [[Самобор]]. Ту су остали 8 дана у једном логору. Одатле су одведени у [[Загреб]], уписани код црвеног крста и после неколико дана распоређени. Мали Никола био је смештен код Антона Јежека у Великом Буковцу код Лудбрега, где је чувао марву и радио све кућне послове. Јежек и његова породица су га терали да иде у католичку цркву, али он то није хтео чинити. Сестра Николина Драгица, која је из Градишке послата у Порићанце, нашла се са братом у Мрзлом Пољу. Ту је неко време остала код жупника, али како је била сврабљива, није је хтео даље задржати, већ ју је уступио једној жени. Код ње је била 6 недеља. Одатле су је усташе одвеле у Самобор, затим у Загреб па у Лудбрег, и најзад је и она доспела у Велику Буковицу. Ту ју је узео католички жупник Мата Гожин, дао је у школу код часних сестара, које су је приморале да сваке недеље иде у католичку цркву. Николини и Драгичини родитељи који су били избегли у Србију, успели су да их преко пријатеља, нађу у Великој Буковици, и да их 12. јула 1943. године доведу у Србију. О трећем детету нису ништа могли дознати.<ref>Највећи злочини садашњице : (патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945), Др. Драгослав Страњаковић, Горњи Милановац Дечје новине 1991. pp. 231,232</ref>
 
=== Рисовац - Босански Петровац ===
 
Из разних места у Босанској Крајини: Босанског Петровца, Босанске Крупе , Бихаћа и др. У лето 1941. године бачено је у јаму код села Рисовца, срез Босански Петровац око 300 најугледнијих Срба.
 
=== Рудо ===
 
У затвору у Тузли постојао је нарочит начин мучења Срба. У једној посебној соби налазило се једно велико буре "на чијим се дугама изнутра са свих страна били причвршћени железни ексери. Често су усташе изјутра изводили по више затвореника и једног по једног трпали у буре, па онда буре котрљали тако да су ексери парали тело, а из рана је цурила крв коју су усташе другим затвореницима показивали". Затим су их измучене вадили из бурета и секли им уши, нос вадили очи и зубе, одсецали руке и ноге, док нису умрли.<ref name="automatski generisano6" />
 
=== Тук - Босански Петровац ===
 
У срезу Босански Петровац у селу Туку , спаљено је 250 српских кућа, а само у једној од њих изгорело је 75 српских душа.
 
=== Хрватска Костајница ===