Симеон I — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м Разне исправке |
м правопис |
||
Ред 35:
== Детињство и младост ==
[[Датотека:First Bulgarian Empire.png|250px|мини|лево|Територија Првог бугарског царства током владавине Симеона Великог]]
Симеон је рођен 864. или 865. године. Био је син бугарског кнеза [[Борис I|Бориса I]].<ref>Zlatarski, Istorija na Pǎrvoto bǎlgarsko carstvo. стр. 280.</ref>, владара из династије [[Крум]]<ref>Dimitrov, Božidar. "Hramǎt "[http://www.historymuseum.org/404/ Sveti Četirideset mǎčenici]"" (in Bulgarian). National Historical Museum. Retrieved 2007-03-07.</ref>. Током владавине кнеза Бориса, Бугарска је покрштена (865. године)<ref>Zlatarski, Istorija na Pǎrvoto bǎlgarsko carstvo. стр. 280.</ref><ref>Fine, The Early Medieval Balkans. стр. 132.</ref>. Симеон је читавог свог живота био хришћанин. Старији Симеонов брат [[Владимир Расате|Владимир]] био је одређен да наследи оца. Симеон је, због тога, предодређен за високог свештеника, евентуално бугарског архиепископа. Постат је на Универзитет у Цариграду да добије свештеничко образовање са тринаест или четрнаест година. Узео је име Симеон током боравка у цариградском манастиру<ref>грчка варијанта хебрејског имена "שִׁמְעוֹן" што значи "слушајући; Campbell, Mike. "Biblical Names". Behind the Name. Retrieved 2007-03-04</ref>. Период од 878. до 888. провео је у византијској престоници<ref>Fine, The Early Medieval Balkans. стр. 132.</ref>, стекао добро образовање и учио реторику [[Демостен]]а и [[Аристотел]]а<ref>Liutprand of Cremona. Antapodosis, cap. 29. стр. 66. Cited in Drinov, Marin (1876). Južnye slavjane i Vizantija v X veke (in Russian). стр. 374.</ref>
Од 888. године Симеон је поново у Бугарској. Настанио се у краљевском манастиру у [[Велики Преслав|Преславу]].<ref>Nikolova, Bistra . "Veliki Preslav". Pravoslavnite cǎrkvi prez Bǎlgarskoto srednovekovie (in Bulgarian). Sofia: Bulgarian Academy of Sciences.
== Први рат са Византијом ==
[[Датотека:Bulgarians defeat Byzantines under Krenites and Kourtikios.jpg|250px|мини|Бугарска војска Симеона Великог наноси пораз Византинцима у Македонији]]
Доласком Симеона на власт, дуготрајан мир, кога је његов отац Борис склопио са византијским царем [[Михаило III|Михаилом]], ближио се крају. Сукоб је избио када је византијски цар [[Лав VI Мудри]], наводно под притиском своје љубавнице [[Зоја Зауцена|Зоје]] и њеног оца [[Стилијанос Зауцес|Стилијаноса Зауцеса]], пренео државну царину из [[Константинопољ|Цариграда]] у [[Солун]].<ref>Delev, Bǎlgarskata dǎržava pri car Simeon.</ref>
У јесен 894. године Симеон напада Византију са севера где су му Византинци пружили слаб отпор.<ref>Zlatarski, Istorija na Pǎrvoto bǎlgarsko carstvo. стр. 289.</ref>. Већина византијске војске ангажована је на истоку Анадолије у [[Византијско-арапски ратови|рату]] са Арабљанима<ref>Theophanes Continuatus. стр. 312., cited in Vasil'ev, A. (1902). Vizantija i araby, II (in Russian). стр. 88. стр. 104. стр. 108–111.</ref>. Војска коју је Лав послао на Симеона је одлучујуће поражена у Македонији<ref>Delev, Bǎlgarskata dǎržava pri car Simeon.</ref><ref>Bakalov, Istorija na Bǎlgarija, "Simeon I Veliki".</ref>. Бугари су побили многе архонте и византијске команданте. Међутим, даље напредовање ка Цариграду спречила је [[угарска инвазија на Европу|инвазија Мађара]]<ref>Zlatarski, Istorija na Pǎrvoto bǎlgarsko carstvo. стр. 289–291.</ref>
Византинци склапају савез са [[Мађари]]ма против Бугара обећавајући им превоз преко [[Дунав]]а византијском морнарицом.<ref>Runciman, A history of the First Bulgarian Empire. стр. 145.</ref><ref>Canev, Bǎlgarski hroniki. стр. 198.</ref>. Лав VI је, могуће, склопио савез и са Арнулфом Карантинским како би се осигурао да [[Франци]] неће подржати Бугаре против Византије<ref>Zlatarski, Istorija na Pǎrvoto bǎlgarsko carstvo. стр. 294–295.</ref>. Истовремено је талентовани војсковођа [[Нићифор Фока Старији|Нићифор Фока]] опозван из јужне [[Италија|Италије]] како би се супротставио Бугарима<ref>Runciman, A history of the First Bulgarian Empire. стр. 146.</ref>. Несвестан опасности са севера, Симеон је пошао у сусрет Нићифору. Две војске се, међутим, нису сукобиле већ је Лав VI понудио Симеону мир<ref>Zlatarski, Istorija na Pǎrvoto bǎlgarsko carstvo. стр. 295.</ref>. Симеон није веровао Лаву већ је ухапсио изасланика и наредио да се речни пролази затворе конопцима и ланцима док се не обрачуна са Фоком. Два сукоба са Мађарима на северу резултирали су бугарским поразима. Симеон је приморан да се повуче у Силистру. Након пљачке бугарских територија, Мађари се повлаче ка северу<ref>Delev, Bǎlgarskata dǎržava pri car Simeon.</ref>. Симеон је, претходно, закључио примирје са Византијом (лето 895)<ref>Zlatarski, Istorija na Pǎrvoto bǎlgarsko carstvo. стр. 295.</ref>
== Рат са Мађарима и мањи сукоби са Византијом ==
Ред 52:
Након закључења мира са Византијом, Симеон је остао слободан да планира кампању против Мађара да би им се осветио за раније поразе. Византијског цара Лава затворио је како би одложио ослобађање заробљеника. Закључио је савез са [[Печенези|Печењезима]], источним суседима Мађара. Као повод за рат Симеон је искористио мађарску инвазију на суседне словенске земље 896. године. Нашао се на челу коалиције против Мађара. У [[битка на јужном Бугу|бици на јужном Бугу]] нанео им је велики пораз и приморао их да заувек напусте планове о походима на Бугарску и да се населе у Панонију.<ref>Zlatarski, Istorija na Pǎrvoto bǎlgarsko carstvo. стр. 304.</ref> Након завршетка рата са Мађарима, Симеон је ослободио византијске заробљенике у замену за бугарске.
Под изговором да Лав VI није ослободио све заробљенике.<ref>Runciman, A history of the First Bulgarian Empire. стр. 147.</ref>, Симеон предузима нов напад на Византију лета 896. године кренувши директно ка Цариграду<ref>Zlatarski, Istorija na Pǎrvoto bǎlgarsko carstvo. стр. 315.</ref>. У Тракији се сукобио са омањом, на брзину састављеном, војском Византинаца и нанео им [[Битка код Бугарофигона|пораз код Бугарофигона]]<ref>Zlatarski, Istorija na Pǎrvoto bǎlgarsko carstvo. стр. 316.</ref>. Лав VI је, на крају, ипак успео да одбије Бугаре који су доспели чак до Цариграда<ref>Zlatarski, Istorija na Pǎrvoto bǎlgarsko carstvo. стр. 317.</ref>. Рат је завршен мировним споразумом који је формално трајао све до Лавове смрти 912. године. Византија је пристала на обавезу плаћања данка Бугарима и уступила им простор од Црног мора и Странџе до Бугарског царства<ref>Runciman, A history of the First Bulgarian Empire. стр. 148.</ref>
Симеон је мир са Византијом често кршио и освајао је делове византијске територије у неколико наврата.<ref>Zlatarski, Istorija na Pǎrvoto bǎlgarsko carstvo. стр. 321.</ref>. Бугари 904. године [[Пљачка Солуна (904)|освајају и пљачкају]] Солун, други по величини град у Византијском царству<ref>Zlatarski, Istorija na Pǎrvoto bǎlgarsko carstvo. стр. 324.</ref>
== Царска титула ==
Ред 61:
* Bǎlgarite i Bǎlgarija, 1.2.</ref>.
Међутим, Александар није стигао да ратује са Симеоном. Умро је 6. јуна 913. године остављајући власт регентском савету на челу са [[Никола Мистик|Николом Мистиком]].<ref>Todt, Biographisch-Bibliographisches Kirchenlexikon.</ref>. Многи Византинци нису прихватили Константина за цара већ су подржали претендента Константина Дуку. То је резултирало избијањем побуне у јужној Италији која је, заједно са наступајућом арапском инвазијом у источној Анадолији, ишла Симеону на руку<ref>Runciman, A history of the First Bulgarian Empire. стр. 156.</ref><ref>Zlatarski, Istorija na Pǎrvoto bǎlgarsko carstvo. стр. 353.</ref>
Анархија у Цариграду престала је након убиства Константина Дуке.<ref>Zlatarski, Istorija na Pǎrvoto bǎlgarsko carstvo. стр. 359.</ref>. Одмах је формирана влада на челу са патријархом Николом на челу. Никола је позвао Симеона на мировне преговоре<ref>Zlatarski, Istorija na Pǎrvoto bǎlgarsko carstvo. стр. 359.</ref>. Симеон прекида опсаду. Дуги преговори резултирали су исплатом заосталих византијских дугова Бугарима и обећањем да ће се Константин VII оженити Симеоновом ћерком<ref>Runciman, A history of the First Bulgarian Empire. стр. 157.</ref>
Убрзо након Симеоновог одласка, Константин VII вратио је мајку Зоју из манастира. Зоја је успела да фебруара 914. године преузме власт уклонивши патријарха Николу из владе. Мир са Симеоном је прекинут. Симеон је напао Тракију лета 914. године и освојио Једрене. Зоја Симеону шаље поклоне како би га приволела да пристане на мир и Византинцима уступи Једрене. Наредних година Симеон је своју војску ангажовао око Драча и Солуна, али није постигао значајније успехе. Зоја склапа мир са Абасидским калифатом, а настоји да склопи споразуме и са Печенезима, Србима и Мађарима како би они Бугаре напали са леђа. Ове намере су осујећене захваљујући Симеоновој дипломатској вештини.
Ред 69:
== Анхијал и Катасиртаи ==
[[Датотека:RadzivillChronicleFol21rb.jpg|250px|мини|лево|Преговори између Романа Лакапина и Симеона Великог]]
Године 917. византијска војска креће на север у две групе: једна под генералом Леоном Фоком Старијим, а друга под [[Роман I Лакапин|Романом Лакапином]]. Фокина војска се улогорила на обали крај древне тврђаве Анхијал, а Симеон је своју војску улогорио на висоравни око тврђаве. Коњичку резерву сакрио је иза брда. Намерно је ојачао крила, а ослабио центар како би намамио Византијце у клопку. Бугари односе победу у [[Битка код Анхијала (917)|бици]] која је уследила.<ref>Runciman, A history of the First Bulgarian Empire. стр. 160–161.</ref><ref>Theophanes Continuatus, trans. Paul Stephenson. "Symeon of Bulgaria wins the Battle of Acheloos, 917". Retrieved 2007-03-10.</ref>
== Рат са Србима и последње борбе са Византијом ==
[[Датотека:Skylitzes Simeon sending envoys to the Fatimids.jpg|350px|мини|Симеоново посланство на фатимидском двору]]
Након завршетка рата са Византијом, Симеон је намеравао да казни српског владара Петра Гојниковића који је покушао да га изда склапајући савез са Зојом.<ref>Bakalov, Istorija na Bǎlgarija, "Simeon I Veliki"</ref>
У међувремену долази до промене на византијском престолу. Зоју је заменио адмирал [[Роман I Лакапин|Роман Лакапин]] који је постао савладар малолетног Константина. Убрзо је, међутим, Константина прогласио за савладара, а себе за византијског цара. Био је то повод Симеону да покрене нов рат. Између 920. и 923. године Симеон преко Тесалије допире до Коринтске превлаке, на истоку до Тракије и Дарданела и предузима опсаду Лампсака.<ref>Alexander Kazhdan, ed. (1991). [[The Oxford Dictionary of Byzantium|Oxford Dictionary of Byzantium]]. Oxford University Press.</ref><ref>Cawley, Charles (30 January 2011), Bulgaria: Symeon I 893–927, [http://fmg.ac/Projects/MedLands/Intro.htm Foundation for Medieval Genealogy], retrieved August 2012,[better source needed]</ref>. Симеонове снаге појавиле су се пред Цариградом 921. године након освајања Једрена и [[Битка код Пегае|победе код Пегае]]<ref>Runciman, A history of the First Bulgarian Empire. стр. 164–165.</ref>
У Србији Захарија диже побуну против Симеона. Подржан је од стране многих Бугара исцрпљених Симеоновим бескрајним кампањама против Византије. Симеон је у Србију послао Сигрицу и Мармаиса.<ref>Zlatarski, Istorija na Pǎrvoto bǎlgarsko carstvo. стр. 446–447.</ref>
Лета 924. године Симеон је поново у Цариграду где преговара са патријархом и царем. Дана 9. септембра закључено је примирје према коме је одређен годишњи данак кога Византија треба плаћати Бугарској. Бугари су, за узврат, уступили Византинцима поједине освојене градове на црноморској обали.<ref>Runciman, A history of the First Bulgarian Empire. стр. 169–172.</ref>
Ред 83:
== Рат са Хрватском ==
[[Датотека:Balkans925.png|250px|мини|лево|Балкан 925. године]]
Након (или евентуално за време) смрти патријарха Николе (925. година), Симеон је Бугарску архиепископију уздигао на ранг патријаршије.<ref>Fine, The Early Medieval Balkans. стр. 156.</ref>
Године 926. Симеонове трупе под вођством [[Алогоботур]]а нападају Хрватску која је била савезник Византије. Војска хрватског краља [[Томислав I Трпимировић|Томислава]] нанела је Бугарима потпуни [[битка на Босанским висоравнима|пораз на Босанским висоравнима]].<ref>Bakalov, Istorija na Bǎlgarija, "Simeon I Veliki"</ref>
== Смрт ==
Последњих месеци живота, Симеон је планирао нову опсаду Цариграда.<ref>Cawley, Charles (30 January 2011), Bulgaria: Symeon I 893–927, Foundation for Medieval Genealogy, retrieved August 2012,</ref> упркос Романових очајничких молби за мир<ref>Zlatarski, Istorija na Pǎrvoto bǎlgarsko carstvo. стр. 489–491.</ref>. Симеон је умро 27. маја 927. године од срчаног удара у својој палати у Преславу<ref>Runciman, A history of the First Bulgarian Empire. стр. 176–77.</ref><ref>Canev, Bǎlgarski hroniki. стр. 226–227.</ref>. Наследио га је малолетни син [[Петар I Бугарски|Петар I]] уместо кога је, као регент, владао ујак [[Ђорђе Сурсувил]]<ref>Cawley, Charles (30 January 2011), Bulgaria: Symeon I 893–927, Foundation for Medieval Genealogy, retrieved August 2012,</ref>
== Култура и религија ==
[[Датотека:St. Theodor.jpg|250px|мини|Керамичка икона Теодора Стратилата]]
Током Симеонове владавине, Бугарска је достигла свој културни врхунац. Постала је духовни центар словенске Европе.<ref>Lalkov, Rulers of Bulgaria. стр. 23–25.</ref><ref>Delev, Zlatnijat vek na bǎlgarskata kultura.</ref>
Крај 9. и почетак 10. века представља најпродуктивнији период бугарске средњовековне књижевности.<ref>Ivanova, "Introduction", Tǎržestvo na slovoto</ref>. Рад [[Ћирило и Методије|Ћирила и Методија]] наставили су њихови ученици, [[Климент Охридски|Климент]], [[Наум Охридски|Наум]] и [[Константин Преславски|Константин]]. [[Библија]], дела [[Јован Златоусти|Јована Златоусток]], [[Василије Велики|Василија из Цезареје]], [[Кирил Александријски|Кирила Александријског]], [[Григорије Богослов|Григорија Богослова]], [[Атанасије Александријски|Атанасија Александријског]] и хроничара [[Јован Малала|Јована Малала]] и [[Ђорђе Амартол|Ђорђа Амартола]], преведена су на бугарски језик<ref>Ivanova, "Introduction", Tǎržestvo na slovoto</ref>
Нова бугарска престоница, [[Велики Преслав|Преслав]], изграђена је у велелепни културни и верски центар Бугарске. У Преславу се налазило преко 20 цркава и манастира, импресиван краљевски двор и Златна црква.<ref>Delev, Zlatnijat vek na bǎlgarskata kultura</ref>
== Породица ==
[[Датотека:Preslav Golden Church Klearchos 2.jpg|250px|мини|лево|Златна Симеонова црква у Преславу]]
Симеон се женио два пута. Идентитет прве жене није познат. Са њом је имао сина [[Михаило Бугарски|Михаила]]{{sfn|Fine|1991|p=160}} који је рођен пре 913. године. Он је искључен из наследства 927. године и послат у манастир. Умро је 931. године након покушаја подизања побуне против Симеоновог сина Петра.<ref>Cawley, Charles (30 January 2011), Bulgaria: Symeon I 893–927, Foundation for Medieval Genealogy, retrieved August 2012,</ref>
Симеон је имао и неколико кћери. Једна од њих удала се за Константина VII 913. године. Овај брак поништен је доласком на власт Константинове мајке Зоје{{sfn|Fine|1991|p=148}}.
|