Отворите главни мени

Промене

м
Разне исправке
=== Бања Лука ===
 
У Бањој Луци је одмах одузета сва имовина Српске православне црквене општине, Епархијског савета и црквеног суда. Погребног друштва "Св. Пантелија", Српске читаонице, Дома краља Петра, Соколског дома, Српске земљорадничке и кредитне здруге, Српског пјевачког друштва "Просвијете", Српског кредитног завода, Кола српских сестара, Сељачког кола и других. Вредност заплењене имовине износила је предратних 40 милиона динара.<ref name="automatski generisano14">Највећи злочини садашњице : (патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945), Др. [[Драгослав Страњаковић]], Горњи Милановац Дечје новине (1991). ppстр. 102.</ref>
 
Са имовином одсељених или несталих Срба поступало се сасвим једноставно. На вратима куће стављен је натпис „Све што се налази у овој кући својина је државе Хрватске“. Такви натписи стављани су на библиотеке, архиве радње, приватне станове. Често се није ни чекало да се сопственик исели, већ се још у његовом присуству означавало да је то и то заплењено у корист „НДХ за понову“ или „власништво НДХ“. Међутим најчешће се догађало да имовину несталог, убијеног или насилно исељеног Србина развуку прво усташки функционери и њихове присталице, па се тек онда приступало печаћењу и пописивању преостале имовине у корист државе.
=== Баштра - Босанска Крупа ===
 
И муслимани усташе су се истицали у силовању Српкиња. У селу Баштри, срез Босанска Крупа "извршили су обљубу над дванаестогодишњом Олгом, кћерком Рајка Татића, а после очајничке борбе коју са са њом водили, ишчупавши јој прамен косе из главе" убили су је.<ref name="automatski generisano12">Највећи злочини садашњице : (патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945), Др. [[Драгослав Страњаковић]], Горњи Милановац Дечје новине (1991). ppстр. 229.</ref>
 
=== Бијељина ===
Око 300 Срба ухапшених у бијељинском срезу доведени су у Бијељину, у затвор среског начелства. Увели су их у једну просторију са подом од цемента. Наредили су сељацима и сељанкама да се изују, обућу су однели у другу собу, а пустили унитра код њих воду да ови јадници не би могли лећи, него да морају стално стајати. Како је био јануар месец 1942. године и ужасна зима почеле су им се ноге у води мрзнути.<ref>Највећи злочини садашњице : (патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945), Др. [[Драгослав Страњаковић]], Горњи Милановац Дечје новине (1991). ppстр. 200, 201</ref>
 
=== Бихаћ ===
 
У Бихаћу су усташке власти 24. јуна 1941. године између 4 и 5 часова изјутра зашле по српским кућама , и наредиле да сви са најпотребнијим стварима у року од пола сата дођу на спортско игралиште, где ће предати кључеве од кућа. Одатле су их послали у Кулен-Вакуф, затим их премештали у друга места, а неки су најзад успели да стигну у Србију.
Поред ових многобројниг наведених примера још је огроман број српских породица разних срезова и места која су ушла у састав НДХ, насилно отеран из својих домова и одмах или пошто се дуже времена потуцао по разним логорима, пребачен у Србију. Пљачкањем уцењивањем и насилним прогањањем српски народ је оштећен од Хрвата-усташа за преко 40 милијарди и предратних златних динара. Процењивало се да је из НДХ протерано око 340.000 Срба.<ref>Највећи злочини садашњице : (патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945), Др. [[Драгослав Страњаковић]], Горњи Милановац Дечје новине (1991). ppстр. 120.</ref>
 
Да би лакше дошли до плена, усташе су приликом гоњења становника из кућа обично говорили да понесу са собом све драгоцености и новац и да им се ништа неће одузети, што није било истина. Када су у Бихаћу на игралишту, по нардеби усташа скупио велики број људи, жена и деце наређено је да свако преда сав новац и ствари од вредностии за себе задржи само 500 динара. Поред тога сви су морали да предају и кључеве од кућа."Људима и женама су чак скидали и бурме и трзали сурово минђуше са ушију". Том приликом одузето је 1.500.000 динара у новцу, 15 кг. сребра, и 7 килограма злата у златницима и накиту. Све ово усташе су одмах међу собом поделиле. "Када смо тражили да нам издају признанице на одузети новац и реверсе на одузети накит и друге вредности, усташе су нас најгрубљим тоном одбиле, говорећи да ми сами прибележимо , у својим нотесима колико нам је ствари и новца одузето". Само имање Божице Ђукић у Бихаћу и њене ствари које су усташе узели за себе вределе су 1.500.000 динара.
Јосип Клеменчић месар и општински комесар из Вргинмоста, за време покоља становништва и паљења села у бихаћком срезу опљачкао је од Срба "велику суму папирног новца и и више килограма сребрног новца".<ref name="automatski generisano11">Највећи злочини садашњице : (патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945), Др. [[Драгослав Страњаковић]], Горњи Милановац Дечје новине (1991). ppстр. 107.</ref>
 
Протеране су и све српске породице из села Сокоца. Исто тако из села: Лугова, Покоја, Кастеле и Србњака која се налазе од Бихаћа до Отрожачког места долином реке Уне "са десне и лијеве стране усташе су протерале све становнике православне вере из њихових кућа".<ref name="automatski generisano21">Највећи злочини садашњице : (патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945), Др. [[Драгослав Страњаковић]], Горњи Милановац Дечје новине (1991). ppстр. 119.</ref>
 
Пошто су из Бихаћа истеране српске породице, хрватске власти су истакле крупним словима штампане плакате по бихаћким улицама, на којима је стајало и ово “Власи (тзв. Срби) и Жидови, да би се очувао хрватски карактер, хрватског града Бихаћа, не смеју се задржавати у околини Бишћа на 15 км. Не смеју више долазити ни на недељне ни на годишње вашаре“.<ref>Никола Богуновић прота, у Петровцу на Млави 12. VIII 1947. год (П)</ref>
 
У Бихаћу је по наредби великог жупана Виктора Кватерника на Видовдан 1941. године почело рушење православне цркве, првог дана је скинут крст, срушено кубе и скинут кров, а сутрадан пошто је била од тврдог материјала цркву су морали да руше минама.<ref name="automatski generisano17">Највећи злочини садашњице : (патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945), Др. [[Драгослав Страњаковић]], Горњи Милановац Дечје новине (1991). ppстр. 172.</ref>
 
=== Бјеловар ===
У селу Брезовици срез бјеловарски "сваки Србин" па чак и дете у колицима морало је да носи траку са натписом "Србин". У самом Бјеловару поред тога што су морали да носе траке око руке, Срби нису смели да се крећу по вароши полсе 8 часова увече, док је осталим грађанима кретање било дозвољено до 12 чаосва ноћу.<ref name="automatski generisano9">Највећи злочини садашњице : (патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945), Др. [[Драгослав Страњаковић]], Горњи Милановац Дечје новине (1991). ppстр. 85.</ref>
 
=== Блињски Кут - Сисак ===
 
=== Бокане - Подравска Слатина ===
Крајем јануара 1942. године донели су у село Бокане, срез Подравска Слатина, лугар Флаш Емил из Ћералије и још неколико усташа и наредили Србима; Јоци Татићу, Танасији и Николи Цветићу, Милу Матићу и Благоју Ракићу да иду са њима у шуму да лове куне. Пошто нису ништа уловили, при повратку кад су били у шуми званој "Лужњаковац" усташе су рекле Србима: "Ви ћете бити зечеви а ми ловци" и одмах припуцали на њих убивши Николу Цветића и Мила Матића, док су остала тројица успели да побегну у шуму.<ref name="automatski generisano6">Највећи злочини садашњице : (патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945), Др. [[Драгослав Страњаковић]], Горњи Милановац Дечје новине (1991). ppстр. 201.</ref>
 
=== Бољанић - Грачаница ===
 
=== Босански Брод ===
У Босанском Броду наоружане групе железничара Хрвата напале су 11. априла југословенске службенике. "На све стране зачула се пуцњава из пушака, а Хрвати франковци почели су ликовати, скупљати се у веће групе и наоружавати".<ref name="automatski generisano7">Највећи злочини садашњице : (патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945), Др. [[Драгослав Страњаковић]], Горњи Милановац Дечје новине (1991). ppстр. 33.</ref>
 
=== Босанска Костајница ===
Покољ Срба у Босанској Костајници изведен је 31. јула и 1.2. и 3. августа 1941. године. У Костајници је заседао неки месни усташки "суд" тзв. "одбор" који је пуноправно доносио одлуке о стрељању Срба. Сви Срби из вароши похапшени су и спроведени у затворе месних надлештава и у друге зграде, а одатле су извођени на стрељање. Стрељање је вршено на неколико места: На Унском мосту који спаја Босанску и Хрватску Костајницу, у "Бајића јамама" више железничке станице, на гробљу православне цркве Св. Петра и Павла, на Шнајдеровом гумну, код римокатоличке цркве Св. Ане и на раскршћу путева за села Селиште и Слабину. Велики број срба убијен је по уским и малим улицама Костајнице који воде од главне улице до реке Уне. Лешеве поубијаних Срба по улицама Костајнице и на уском мосту, усташе су "гурнули у Уну да пливају".Поред само одвођења на стрељање Срби су морали скинути са себе одело и изути се, па су их онда у чарапама или босоноге и гологлаве везали жицом по четири, пет или шест у један ред, и по неколико таквих редова гонили пешице кроз варош на стрељање". Са прозора њихових кућа посматрале су их мајке, сестре, жене и деца. Сви су морали да певају српске и хрватске песме, а нарочито "Спремте се спремте четници". И овде су у хватању, шиканирању и стрељању Срба уз усташе учествовали и многи мештани. Посебно су предњачили син општинског лекара Грго Стипанчић, ђак V разреда гимназије, који се хвалио да је сам убио око 70 Срба, Сајд гимназијалац Цвотник студент филозофије и други. У Костајници су поубијани скоро сви мушкарци који нису успели побећи. У животу је остао Јоца Божанић, који је "неурачунљив човек" и Перо Пузавац кафеџија ожењен Немицом. Њега су спасили пасторци. Тачан број поубијаних Срба у овом масовном покољу у вароши Костајници и срезу не може поуздано да се утврди, али се зна да је само 31. августа стрељано око 1.160. У Босанској Костајници нису мрцварени, злостављани и убијани само Срби из вароши и ближе околине, већ и из удаљенијих места Босне. У раздобљу од 30. јула до 12. августа у Босанкој Костајници је дотеран већи број Срба "из разних крајева па чак и од Сарајева, Добоја, Зенице и других места у Босни". Жртве су поубијане више католичког гробља. Прво су свучене до гола, затим избодене ножевима или приклане, и многе још полуживе бачене у јаму. По одласку кољача Марија Грубљешић, сва у крви огрезла извукла се испод лешева, довукла до прве куће где су је превили и одвезли њеној кући. Међутим она је после два месеца од задобијених рана умрла. "На том месту заклано је и у три јаме бачено око 200-300 српских глава". Па и доцније су у Босанксу Костајницу довођене групе Срба и ту убијане. Тако су у недељу 31. августа 1941. године усташе довеле 867 Срба, како се тада говорило из јасеновачког логора, и затвориле у стари зрињски град крај Уне. "Ту су их мучили и одатле у групама одводили на брег код римокатоличког гробља и клали их бајонетима говорећи да је штета потрошити и један фишек за Влаха. Сви ови Срби Били су из Добоја.<ref>Највећи злочини садашњице : (патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945), Др. Драгослав {{harvnb|Страњаковић, Горњи Милановац Дечје новине |1991. |pp. =249,250}}</ref>
 
=== Босанска Крупа ===
 
У Босанској Крупи покољ је почео нешто раније 26. јула 1941. године и трајао до 4. августа. Прво су убијани само мушкарци, а затим свако живо српско биће на које су усташе наишле тих дана. Неке су убијали секирама и бацали у Уну, неки из пушака над ископаним јамама, а неке живе бацали у реке као становнике села Варошана где су "преко 300 жена и деце везали по седам заједно и тако везане бацили их у реку Глиницу у којој су се сви подавили".<ref>Највећи злочини садашњице : (патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945), Др. Драгослав {{harvnb|Страњаковић, Горњи Милановац Дечје новине |1991. |pp. =250,251}}</ref>
 
Поред грађана по причању самих усташа у срезу Босанска Крупа убијено је и око 5.000 сељака.
Да наведемо овде још три случаја масовног покоља Срба, у неким селима среза Босанске Крупе, извршене у исто врема када и у самој Крупи. 30. јула 1941. године муслимани усташе упале су у село Језерско и "почели да пале куће, кољу и убијају нејако и салбо". Том приликом учињена су највећа зверства над незаштићеним становништвом. "Мучење је било ужасно! Хватали су жене, децу девојке и мушкарце и просто измишљали са највећим задовољством на какве ће их муке ставити. Неке су убијали из пушке, другима су вадили очи, секли уши, нос, кидали нокте са прстију, парали мајчину утробу и унутра стављали дете, па их тако све оставили да у највећим мукама умру. Друге су затварали у куће по 50-100 заједно, и у кућама спаљивали. Зликовцима је и то било мало, па су људима вадили срце и црева и са њима се извесно време са највећим задовољством играли".<ref name="automatski generisano25">Највећи злочини садашњице : (патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945), Др. [[Драгослав Страњаковић]], Горњи Милановац Дечје новине (1991). ppстр. 251.</ref>
 
Многи Срби страдали су приликом одласка на вашаре у поједине вароши, 27. јула 1941. године на вашару у Босанској Крупи похватани су сви Срби који су се ту затекли.<ref>Највећи злочини садашњице : (патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945), Др. [[Драгослав Страњаковић]], Горњи Милановац Дечје новине (1991). ppстр. 191.</ref>
 
=== Босански Петровац ===
У Босанском Петровцу, 27 јула 1941. усташе су ухапсиле 50 Срба а преко ноћи довели у затвор већи број, и то оних које дању нису могли ухапсити. Неке од похапшених усташе су одмах по хватању убиле пред затвором среског суда, а остале ноћу у самом затвору.<ref>Највећи злочини садашњице : (патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945), Др. Драгослав {{harvnb|Страњаковић, Горњи Милановац Дечје новине |1991. |pp. =253,254}}</ref>
 
=== Брезовац - Бјеловар ===
=== Брчко ===
 
У Брчком су исто тако Хрвати разоружавали „поједине групе југословенске војске која се повлачила из Славоније у Босну. Почели су пуцати на саму војску".<ref>Фрањо Рачки "Документа" pp. 190.</ref>
 
У Брчком је на сам дан проглас НДХ 10. априла увече у хрватском дому одржана конференција Хрвата и муслимана са припадницима осталих народности , без Срба. Било је 5 говорника, али је најзапаженији пун мржње против Срба , био говор др. Абдулаха Буковца, лекара. У говорује харангирана мржња против Срба и њихових тобожњих „злочина“ причињених над Хрватима и муслиманима.<ref name="automatski generisano26">Рајко Софреновић, прота Брчко, 12. VIII 1947. год (П)</ref>
Прве жртве усташког терора у Брчком били су Раде Дивјак, трговац и Антоније Антић, трговачки помоћник, њих су усташе а нарочито злоглсани крволок Дане Бабић ноћу у среском затвору толико тукли и ногама газили да су зидови били крвљу замазани, и на зидовима су се видели отисци крвавих руку. После вишедневног мучења 12. маја 1941. Одведени су на Саву, из пушака убијени и у воду бачени. После три-четири дана вода их је код Славонске Раче избацила на обалу где су их неки непознати њуди сахранили.<ref>Рајко Софреновић, прота, Брчко, 12. VIII 1947 год. (П)</ref>
 
У лето 1941 године готово свакога дана, становници места на обли Саве гледали су како вода носи бројне српске лешеве. Прота Рајко Софренић прича како је неко време Сава свакодневно преносила тела побијаних невиних српских жртава, или посебно или скупа по више њих повезаних, или на даске приковане, а многе са распореним тбухом.<ref>Највећи злочини садашњице : (патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945), Др. [[Драгослав Страњаковић]], Горњи Милановац Дечје новине (1991). ppстр. 207.</ref>
''Искошени текст''
 
=== Бугар - Бихаћ ===
 
Усташе су у селу Бугар покупили све младе девојке, затворили их у школу и над њима "читав дан вршили силовања и оргијали". Кад се приближила ноћ, усташе су напустили село а сељаци су онда дошли, а девојке пустили из школе".<ref name="automatski generisano27">Највећи злочини садашњице : (патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945), Др. [[Драгослав Страњаковић]], Горњи Милановац Дечје новине (1991). ppстр. 230.</ref>
 
=== Бугојно ===
 
=== Бунић - Кореница ===
Усташе су убијале жене и поједниначно и у већим групама. Наду Кнежевић, свршену медицинарку из Бунића, заклали су пред њеном кућом.<ref name="automatski generisano3">Највећи злочини садашњице : (патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945), Др. [[Драгослав Страњаковић]], Горњи Милановац Дечје новине (1991). ppстр. 222.</ref>
 
Малишу Брибића земљорадника из Бунића, срез Кореница, "полили су гасом допола и потпалили га шибицом да је до половине изорео и полумртвом му одрезали главу.
Милету Кнежевића, бележника из Бунића , заједно са женом и петоро деце затворили су у шталу и запалили је и они су у њој изгорели.<ref name="automatski generisano10">Највећи злочини садашњице : (патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945), Др. [[Драгослав Страњаковић]], Горњи Милановац Дечје новине (1991). ppстр. 213.</ref>
 
=== Ведро Поље - Госпић ===
=== Вељун - Слуњ ===
 
Тако су усташе из Загреба и Слуња, 7. маја 1941. дошле у Вељун, срез Слуњ и похватале око 600 Срба , 500 су исте вечери одвели у Хрватски Благај и тамо убили.<ref name="automatski generisano24">Највећи злочини садашњице : (патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945), Др. [[Драгослав Страњаковић]], Горњи Милановац Дечје новине (1991). ppстр. 253.</ref>
 
=== Војнић ===
У срезу Војнић приређено је неколико масовних покоља. Из самог Војнића више од 100 Срба убијено је само једног дана 29. јула 1941. на месту званом "Змијин јарак" и то ударцима чекића. У овом селу нарочито је много страдала општина Крњак, где је било неколико масовни покоља. Само крајем јула 1941. поубијано је око 530 Срба из ове општине. Једног дана у лето 1941. године у Војнићу усташе су похапсиле око 400 људи стрпале у камионе и одвели до шуме зване "Лоскуња", на путу Војнић Тушиловић. Пошто су их избацили из камиона, наредили су боље обученима да се свуку, па су их затим побили ударајући их чекићем и крампом-будаком у главу. "Немогуће је описати пером или изрећи људским језиком грозоте и патње тих мученика. Сапсење је било за онога ко је добио јачи ударац у главу од кога је одмах умро". Најтеже је било за оне који су били теже рањени, јер су неколико дана страшно мучени, а били су чувани да не би ко покушао да их ослободи. После неколико дана неке су поубијали, а неке оставили да остану у најтежим мукама. Тада су успели да се спасу свештеник Јанко Ђ. Малобабић парох у оближљој Рјеци и још два земљорадника, који су побегли у оближњу шуму.
 
Велики број људи, жена и деце убијено је из среза Војнић, Вргинмост, Глина убијени су у селу Мехино Стијење, код Велике Кладуше у срезу Цазин. По неким извештајима тамо је убијено између 10.000 и 12.000 Срба.<ref>Највећи злочини садашњице : (патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945), Др. Драгослав {{harvnb|Страњаковић, Горњи Милановац Дечје новине |1991. |pp. =252,253}}</ref>
 
У близини Војнића у шуми званој "Радоња", у једном јарку нађено је око 1.000 лешева људи, жена и деце. Нарочито је падао у очи леш једне младе жене од 25 година који је леђима лежао на земљи. Жена је ножем заклана, обе су јој дојке ножем прободене, а на прсима јој је био леш једногодишњег мушког детета"."Руке детета биле су провучене кроз разрезане материне дојке".<ref>Највећи злочини садашњице : (патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945), Др. Драгослав {{harvnb|Страњаковић, Горњи Милановац Дечје новине |1991. |pp. =224,225}}</ref>
 
=== Воћин ===
Жупски уред у Воћину, срез Подравска Слатина 16. марта 1941. године послао је "преузвишеном" надбискупу др Алојзу Степинцу телеграм да му драговољно покатоличени Срби "на дан славе воћинске општине од седам села пригодом повратка у римокатоличку цркву шаљу поздрав као врховном надпастиру уз изразе синовске љубави". Телеграм су потписали мисионар фра Петар Берковић и начелник Чурчиновић.<ref name="automatski generisano29">Највећи злочини садашњице : (патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945), Др. [[Драгослав Страњаковић]], Горњи Милановац Дечје новине (1991). ppстр. 303.</ref>
 
=== Вргинмост ===
У срезу Вргинмост масовно су убијани жене и деца од стране усташа. Често су их затварали у сељачке куће, које би запалили и сви би унутра изгорели. Усташе су такође нагонили жене да пасу траву. У појединим местима среза Вргинмоста после силовања српских жена и девојака усташе би им "одрезали груди и полне органе" говорећи: "Нећете више рађати српске псе".<ref>Највећи злочини садашњице : (патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945), Др. [[Драгослав Страњаковић]], Горњи Милановац Дечје новине (1991). ppстр. 221.222221222.230</ref>
 
Јосип Клеменчић месар и општински комесар из Вргинмоста, за време покоља становништва и паљења села у бихаћком срезу опљачкао је од Срба "велику суму папирног новца и и више килограма сребрног новца".<ref name="automatski generisano11" />
 
Срби из села Сјеничка који су јула 1941. године дошли у Вргинмост да траже дозволу за вршидбу жита, похватани су и убијени. Тада је у једном дану страдало 20 Срба из Сјеничка.<ref name="automatski generisano22">Највећи злочини садашњице : (патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945), Др. [[Драгослав Страњаковић]], Горњи Милановац Дечје новине (1991). ppстр. 191.</ref>
 
=== Врнограч - Велика Кладуша ===
На брду Пољице код Врнограча, срез Цазин поубијано је око 800 Срба из Врнограча, Глинице и Босанске Бојне, Њих су из затвора у Врнограчу пребацили камионима до Пољица, а оне који нису могли стати у камион везали су за камион и тако их вукли. Пре но што су их стрпали у камионе "свукли су их догола и повезали". Кад су Срби доведени на Пољице, усташе су им наредили да за себе ископају јаму, затим су их постројили на ивице јаме, и ударајући маљевима по глави побили. Тада се спасио сељак из Бојне Милан Вујасин, јер није био потпуно додтучен. Он се ту наредне ноћи извукао из јаме, дошао у село Глиницу код кума Милана Ђиласа и испричао му шта се догодило.<ref name="automatski generisano20">Највећи злочини садашњице : (патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945), Др. [[Драгослав Страњаковић]], Горњи Милановац Дечје новине (1991). ppстр. 254.</ref>
 
=== Вуковар ===
28. априла 1941. Исте ноћи (као у Гудовцу код Бјеловара) код Вуковара, на обали Дунава, друге усташе су заклале још 180 Срба и бациле њихове лешеве у реку.<ref>Убице у божје име – Ерве Лоријер Филип Вишњић – Београд pp. 1987 48</ref>
 
Како добровољце и колонисте тако су и друге Србе усташке власти присилно исељавале са територије своје државе. Августа 1941. усташе су из Вуковара све богатије Србе и интелектуалце "присилно пребацили у Србију, а њихово целокупно имање запленили у корист НДХ". Из Борова као и из других села вуковарског среза, покренули су велики број Срба. У селу Салашу наредили су да се сви Срби иселе у року од пола сата, а у њихове куће су довели Хрвате из Загорја. Др. Јова Новаковић лекар из Борова прича како су њега , његову породицу и још много Срба из Борова насилно иселили. 22. августа 1941. године дошло је у његово двориште 10 усташа наоружаних пушкама и митраљезима и наредили му да се за 10 минута са двоје деце спреми за полазак и понесе само најпотребније ствари. Новаковић је наредбу извршио у одређеном року: повео је децу, узео свежањ ставри, повео служавку и дошао на станицу где је већ чекало, око 30 породица са децом. После четворочасовног ишчекивања потрпали су их у фургоне које су споља "замандалили" не рекавши куда их воде. возили су се 24 сата, онда се воз зауставио на станици Гуња. Ту су чекали 3 и по сата док су их истоварили, потрпали на сељачка кола и одвезли 14 километара испред Брчког "и истоварили нас на једној голој пољани на обали Саве преко пута Брезовог Поља". Одатле су после пребачени у Србију.<ref>Највећи злочини садашњице : (патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945), Др. [[Драгослав Страњаковић]], Горњи Милановац Дечје новине (1991). ppстр. 117.</ref>
 
Одмах у почетку власти су готово по свим српским радњама, удружењима и новчаним заводима поставили комесаре. У Срему у вуковарском срезу, "сва српска предузећа: банке, трговине као и црквена општина, добили су комесаре који су кључеве од радњи и од каса узели себи у џепове". Црквена општина морала је да плаћа свом комесару Хорватовићу, "пропалом вуковарском сајџији, иначе пијаници и моралној пропалици". 2.400 динара месечно. Како то није било предвиђено црквеним буџетом комесар је себи плату обезбедио тако што је отпустио црквеног појца Пају Продановића учитеља, као и благајника и перовођу.<ref>Највећи злочини садашњице : (патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945), Др. [[Драгослав Страњаковић]], Горњи Милановац Дечје новине (1991). ppстр. 100.</ref>
 
У Вуковару професор веронауке у реалној гимназији фра Силвестер Зубић и "поборник у усташком логору у Вуковару, и фратар католичког манастира Св. Боне код Вуковара, као и свештеник из Лукача, срез Вировитица Стјепан Јанковић познати су као ватрени поборнци покрштавања Срба.<ref name="automatski generisano15">Највећи злочини садашњице : (патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945), Др. [[Драгослав Страњаковић]], Горњи Милановац Дечје новине (1991). ppстр. 366.</ref>
 
=== Горње Јаме - Глина ===
У селу Јамама срез Глина, Иван Јосиф Чиврић и Иван Портулипац "обешчастили су 4 сестре српкиње пред њиховим родитељима, а затим их све заклали". Са зликовцима је био и адвокат Лука Цветковић из Глине, пратилац министра правде др Пука.<ref>Највећи злочини садашњице : (патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945), Др. [[Драгослав Страњаковић]], Горњи Милановац Дечје новине (1991). ppстр. 228.</ref>
 
=== Госпић ===
У Госпићу су поубијани скро сви Срби који нису успели да побегну. У селу Липара, крај Госпића усташе су 1. августа приредиле општи покољ Срба: упадали су у српске куће и одреда све клали.<ref name="automatski generisano23">Највећи злочини садашњице : (патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945), Др. [[Драгослав Страњаковић]], Горњи Милановац Дечје новине (1991). ppстр. 255.</ref>
 
напомена: у оригиналу село Липара вероватно село Липе 3 км од Госпића.
 
Више је примера да су усташе и њихове присталице наређивали Србима да легну и они по њима да газе. Исто тако са неке узвишице, обично стола и ормара, усташе би у цокулама скакале на Србе који су лежали потрбушке на поду. У затворима у Госпићу често се дешавало да дођу пијане усташе и нареде затвореницима да легну на патос обично "у једној великој соби која је за то била одређена. Затвореника је морало доћи толико да својим телима покрију цео патос, онда би усташе у војничким цокулама играли коло на телима тих мученика".<ref>Највећи злочини садашњице : (патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945), Др. [[Драгослав Страњаковић]], Горњи Милановац Дечје новине (1991). ppстр. 199.</ref>
 
Приликом интернирања једне групе Срба из Госпића на Велебит, 26 августа 1941. после 36 часова вожње у затвореним теретним вагонима без воде и хране, на једној станици ушао је у вагон усташа Ивица из Госпића са још "једним Хрватом у цивилном оделу" и рекао затвореницима да могу добити храну ако између себе покупе сав новац који имају. Гладни и жедни Срби су скупили 8.500 динара и предали му, а он им је тобоже за тај новац купио пасуља, скувао и поделио свакоме по кашику. Међутим тај пасуљ Србима је послала италијанска војска која се тада налазила у Јастребарском.<ref name="automatski generisano8">Највећи злочини садашњице : (патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945), Др. [[Драгослав Страњаковић]], Горњи Милановац Дечје новине (1991). ppстр. 111.</ref>
 
=== Грабовац Бански - Петриња ===
У петрињском срезу само у Банском Грабовцу крајем јула 1941 убијено је око 2000 Срба из истог места и око 2000 из других крајева.<ref name="automatski generisano18">Највећи злочини садашњице : (патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945), Др. [[Драгослав Страњаковић]], Горњи Милановац Дечје новине (1991). ppстр. 252.</ref>
 
=== Грубишно Поље ===
У Гудовцу стрељању сељака Срба морале су "њихове жене да присуствују и певају"
 
Многе Србе су још живе затрпавали у земљу. Младен Павловић из Гудовца "преклињао је рањен неког усташу: "Брате Јошко, немој ме жива затрпавати". По себи се разуме да му то ништа није помогло.<ref>Највећи злочини садашњице : (патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945), Др. [[Драгослав Страњаковић]], Горњи Милановац Дечје новине (1991). ppстр. 206.</ref>
 
Мару, жену Илије Ерелије, "поред тога што су тукли и везивали вешали су је о дрво, па кад дође до издахнућа спуштали је на земљу".<ref name="automatski generisano5">Највећи злочини садашњице : (патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945), Др. [[Драгослав Страњаковић]], Горњи Милановац Дечје новине (1991). ppстр. 221.</ref>
 
=== Двор на Уни ===
Усташе се нису задовољавале само тиме што би Српкиње једноставно убијали, већ су их као и њихове очеве, синове, браћу и мужеве пре убиства страшно злостављали. У срезу Двор на Уни "женама су секли ноге до колена и стављали их тако на коње да јашу. Неке, пак, жене децембра месеца 1941. године натерали су да читаву ноћ ходају по студеном потоку Зрињски, све док нису од студени умрле".<ref name="automatski generisano4">Највећи злочини садашњице : (патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945), Др. [[Драгослав Страњаковић]], Горњи Милановац Дечје новине (1991). ppстр. 223.</ref>
 
=== Демировац - Козарска Дубица ===
У селима: Дракулић, Демировац и Међеђа усташе су од младих девојака захтевали "да дигну сукње, потом их бајонетима боли међу ноге"<ref name="automatski generisano2">Највећи злочини садашњице : (патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945), Др. Драгослав {{harvnb|Страњаковић, Горњи Милановац Дечје новине |1991. |pp. =221,222}}</ref>
 
=== Дивосело - Госпић ===
У Дивоселу срез Госпић 2. августа 1941. године убијено је око 1.200 људи међу којима и жене и деца.<ref name="automatski generisano23" />
 
Интересантно је навести причање Јелене Почуче из Дивосела о пљачкању у њеном крају. Она каже како су усташе покупиле све што је по кућама било вредно: "новац,сатове,тамбуре,мушка вреднија одела,обућу,а нарочито су односили спремљена девојачка руха и одећу младих жена. Све су то износили из моје куће". Да би спасила живот, она је побегла у шуму , а када се после неког времена вратила кући, имала је шта да види."Гледала сам како хрватски сељаци износе и последње ствари из наших кућа, товаре их на наша кола и односе у Трновац,Брушане и остала католичка села преко баре". Кућа је наша потпуно опљачкана, а пред вратима су остале неке ствари "које су зликовци спремили да их одвезу колима". Сутрадан су дошле жене Хрватице из Трновца и Брушана и траже наше жито, док су мушкарци настављали да односе и остатак наших ствари из села". Поново је побегла у шуму, али су је усташе нашле, претресле и из недара јој узели књижицу Поштанске штедионице на којој је било уложено 4.000 динара. Повели су је заједно са децом да је стрељају, али су од тога одустали на заузимање неких Хрватица из оближњих села које су желе на њеној њиви.<ref>Највећи злочини садашњице : (патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945), Др. Драгослав {{harvnb|Страњаковић, Горњи Милановац Дечје новине |1991. |pp. =103,104}}</ref>
 
=== Добој ===
Представници власти, а у многим случајевима и мештани Хрвати пљачкали су све што су нашли у српским кућама, како у градовима тако и у селима. Сељацима су на првом месту одузимали животне намирнице: жито, маст, месо, стоку затим све што им је до руку дошло, а често и последње парче хлеба. Новац и покућство такође су односили, а занатлијама и трговцима и сву робу. После пљачке често би опљачкану кућу запалили. Усташе из Славоснког Брода и Модриче дошле су почетком септембра 1941. у села добојског среза и све куће опљачкали. "Нарочито су пљачкали и односили новац, маст, сланину, одјело, постељину, жито, брашно, посуђе и одводили стоку. После пљачке палили су опљачкане куће, штале, стогове сијена и сламе".<ref name="automatski generisano13">Највећи злочини садашњице : (патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945), Др. [[Драгослав Страњаковић]], Горњи Милановац Дечје новине (1991). ppстр. 103.</ref>
 
Из Добоја је 35 српских породица, заједно са многобројним породицама из села добојског среза 3. августа 1941. године, послато теретним возом у логор у Славонску Пожегу, одакле су они који су остали у животу касније пребачени у Србију.<ref name="automatski generisano21" />
 
Поред споменика владарима порушени су и сви споменици подигнути културним и просветним радницима, државницима , црквеним великодостојницима и изгинулим Србима у XIX и XX веку, У Добоју су срушени споменик и костурница Срба, помрлих у интернацији у Добоју [[1915-]].1916 године, за време Првог светског рата, а подигнута 1938 године.
Др Драгутин Камбер жупник из Добоја и усташки функционер, уочи Спасовдана 28. маја. 1941. Године послао је акт проти Дучићу тражећи од црквеног одбора да у својој режији и о своме трошку сруше споменик, а сав материјал од споменика да се превуче пред жупников двор. Црквени одбор је оклевао да изврши наредбу о рушењу споменика. Али кад се Камбер подршком из Загреба, утврдио на власти у Добоју, још је енергичније захтевао да се споменик сруши. Можда по Камберовом наговору пријавио се каменорезац Феликс Богдановић, који је споменик и поставио, да ће га без икакве штете порушити тако да се касније може опет поставити. Он је најмио раднике, поставио око споменика скеле, али није могао наћи чекрк помоћу кога би скидао огромне тешке делове споменика. Црквену општину овај посао стајао је 9.000 динара. Али како општина није имала новца да плаћа рад око рушења споменика, то је демонтирање споменика обустављено. Сада се лично понудио градитељ споменика Немац Франц Штумпф, који је руководио грађењем цркве у Добоју, и предложио да се споменик минира. Јер од тога неће бити велике штете, пошто је он саграђен од тврдог камена гранита. Експлозив за рушење дала је немачка војска, као и своје војнике за рад, те је тако споменик оборен 27. VI 1941. Године око 5 часова по подне.
 
 
=== Доње Селиште - Глина ===
"У Доњем Селишту срез Глина усташе су ухватиле 26 жена и одмах их у самом селу ножевима заклали. Хватање и клање ових жена трајало је све од раног изјутра до 4 часа по подне. пре убиства усташе су их приморале да им дају сав новац, а затим их на најсвирепији начин мучили. силовали и заклали. Усташа Жамић месар из Глине, ухватио је Кату Балтић одвео је у кукуруз, па је прво одрезао дојке, а затим прсте од руку и ногу и најзад заклао. Њезина снаха Ружица слушала је њене јауке, а на самом месту после одласка усташа, видела су се учињена зверства. Ружицу Сужњевић усташе су заклале, затим је у једној јами посадиле на главу и тако оставиле. Скоро по свим лешевима жена видело се много крви на полним органима од повреда ножевима. Жену Јове Маричића, земљорадника из Доњег Селишта усташе су такође ставиле овом приликом под нож, али је нису сасвим заклали. Мислећи да је мртва оставили су је, али после њиховог одласка дошао је њен муж са још неким сељанима, подигао је однео кући и положио на кревет. Остала је у животу, али јој је пререзан главни живац на врату, па јој глава виси и не може ходати".<ref>Највећи злочини садашњице : (патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945), Др. [[Драгослав Страњаковић]], Горњи Милановац Дечје новине (1991). ppстр. 225.</ref>
 
=== Доњи Лапац ===
 
=== Жута Локва - Бриње ===
У Жутој Локви срез Бриње, септембра 1941. усташе су "покупиле одреда све Србе, одвели у оближњу шуму и тамо убили".<ref>Највећи злочини садашњице : (патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945), Др. [[Драгослав Страњаковић]], Горњи Милановац Дечје новине (1991). ppстр. 259.</ref>
 
=== Загреб ===
 
=== Јајце ===
Стару цркву у Јајцу "усташе су најпре опљачкали, а затим претворили у јавни нужник"<ref>Највећи злочини садашњице : (патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945), Др. [[Драгослав Страњаковић]], Горњи Милановац Дечје новине (1991). ppстр. 171.</ref>
 
Јуна 1941. године усташе су у срезу Јајцу у Босни ишле по селима "злостављали људе и чупали им бркове".<ref>Највећи злочини садашњице : (патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945), Др. [[Драгослав Страњаковић]], Горњи Милановац Дечје новине (1991). ppстр. 198.</ref>
 
У срезу Јајце усташе су хапсећи људе по њивама у пољима , просипале ручак " а посуђе полупали о главе Срба и бацали".<ref name="automatski generisano28">Највећи злочини садашњице : (патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945), Др. [[Драгослав Страњаковић]], Горњи Милановац Дечје новине (1991). ppстр. 200.</ref>
 
=== Јастребарско ===
=== Копривница ===
 
У срезу копривничком већ 11. априла 1941. године одузето је све оружје од народа, па и ловачке пушке, и наређено је да на свакој кући, као и на цркви буде истакнута хрватска застава. По селима су одмах почели да вршљају чланови "Хрватске заштите" и да одводе поједине сељаке у затвор.<ref name="automatski generisano16">Највећи злочини садашњице : (патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945), Др. [[Драгослав Страњаковић]], Горњи Милановац Дечје новине (1991). ppстр. 75.</ref>
 
Из села Велике Мучне пресељено је 30 а из Великог Поганца - села у Копривничком срезу више српских сељачких имућнијих породица.
 
=== Љубина - Двор на Уни ===
Свештеник Илија Врањешевић, парох љубински, срез Двор на Уни, ухапшен је 1. маја 1941. и одмах везан у ланце заједно са учитељем Богданом Драгишићем и бележником Михаилом Вичићем, обојица из Рујевца. Њега су заједно са 24 парохијана, оптужили као четнике и због тога их мучили на најсвирепији начин. Сваке ноћи између 11 часова и 1 по поноћи долазио им је у затвор поручник Пудић са више наоружаних усташа. Страшно су га тукли, а нарочито свештеника Врањешевића "пендрецима, ногама у трбух, кундацима, шамарима, а Пудић му је уз то чупао косу, бркове и браду, те потрбушке вукао по патосу., а све то уз најпогрдније псовке". После ове туче Пудић је пуштао пијане усташе да их немилосрдно туку од чега су "остајали не само патос (под) него и зидови крвави".<ref>Највећи злочини садашњице : (патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945), Др. Драгослав {{harvnb|Страњаковић, Горњи Милановац Дечје новине |1991. |pp. =151,152}}</ref>
 
=== Љубушки ===
 
=== Нова Градишка ===
У Новој Градишки још првих дана усташке владавине убијени су у затвору Гаврило Богдановић председник из Ковачевца, Никола Протић, поседник из Нове Градишке и Никола Поповић, сељак из Нове Пољане. Пошто су их убили, усташе су их обесили у затвору, као да су тобоже они сами извршили самоубиство.<ref>Највећи злочини садашњице : (патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945), Др. [[Драгослав Страњаковић]], Горњи Милановац Дечје новине (1991). ppстр. 91.</ref>
 
У јулу 1941. године из Нове Градишке исељено је 50 српских породица. Оне су прво отеране у логор Цапраг, а одатле пребачене у Србију.<ref name="automatski generisano21" />
 
=== Огулин ===
За време недељног вашара (пазарни дан) у Огулину, 28. маја 1941. године ухапшено је око 40 највиђенијих грађана и сељака из Огулина и околине. После тога крајем јуна огулинска општина преко добошара објавила да Срби убудуће могу слободно посећивати вашаре, међутим кад су неки сељаци из Горњих Дубрава дошли у Огулин на вашар, усташе су их ухватиле и убиле.<ref>Највећи злочини садашњице : (патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945), Др. Драгослав {{harvnb|Страњаковић, Горњи Милановац Дечје новине |1991. |pp. =191,192}}</ref>
 
Стевана Ђуричића свештеника из Огулина, усташе су крајем месеца маја, сачекале кад се враћао кући са дужности из огулинске болнице и ухапсили. Из Огулина је спроведен у Карловац, а из Карловца у Вргинмост, где је страховито мучен, да су његови јауци окупљали свет око затвора. Одатле је одведен у Глину у затвор где је настављено мучење. Поред других мука усташе су га присиљавале да једе људски измет. Када је он то одбио, стављен је на теже муке. Из Глине је одведен у полицијски затвор у Загребу у петрињској улици. Из ћелије је вођен два пута у подрум на мучење, где су га пљували, ударали по целом телу, газили и чупали му браду и бркове. Из Загреба је одведен у копривнички логор Даница. Ту га је видео прота Иса Пејиновић и како је био страшно имучен и унакажен, једва га је познао. Одатле је послат у Госпић, где му се губи сваки траг.<ref>Највећи злочини садашњице : (патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945), Др. [[Драгослав Страњаковић]], Горњи Милановац Дечје новине (1991). ppстр. 157.</ref>
 
=== Осијек ===
Лав Досједел, свештеник из Белог Брда, срез Осијек, овако описује мучење у осијечком затвору: "Дању и ноћу морали смо стајати, јер није имало где да се седне а камоли легне. Појединци су од умора, жеђи и глади падали у несвест, док су неки, а нарочито живчано слабији полудели. Увече је увек почињало суђење. Изводили су нас у салу пред судију - усташу у црној униформи који је одређивао казне: кундачење, батињање по голом телу наквашеним ужетом, набијање трновог венца на главу, лизање пода, гутање гуме (многи су издахнули у страшним мукама удавивши се - гумом). узајамно уједање, истезање тела конопцима, пробијање зглобова итд. Све ово одиграло се уз непрестано кундачење од пијаних усташа. Ујутру одводили би нас потпуно изнемогле натраг у собе, да продужимо муке стојећи без мицања на једном месту".<ref name="automatski generisano28" />
 
Из Осијека и околних села Даља и Бјелог Брда насилно су пресељене 93 староседелачке породице, које су прво отеране у Босну а затим пребачене у Србију. У њихове куће насељени су Хрвати из Далмације<ref>Највећи злочини садашњице : (патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945), Др. [[Драгослав Страњаковић]], Горњи Милановац Дечје новине (1991). ppстр. 118.</ref>
 
=== Оточац ===
 
=== Оштарије - Јосипдол (Карловац) ===
Многе Србе су усташе и месне власти хапсиле у возовима, иако су имали уредне путне исправе. Почетком августа 1941. године на станици у Оштаријама, изведени су из воза Чеда Поповић и његов брат Јоса, Петар Манојловић и Раде и Малден Муњас сви из Отока, мада су имали пропусницу "од немачких војних власти" да путују у Србију. Прва двојица су одведена у Огулин и касније убијена.<ref name="automatski generisano19">Највећи злочини садашњице : (патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945), Др. [[Драгослав Страњаковић]], Горњи Милановац Дечје новине (1991). ppстр. 192.</ref>
 
=== Пакрац ===
Велики део хрватског народа схватио је оснивање НДХ као прилику за обрачунавање са свима омраженицима, на првом месту са Србима. Стога је од првог дана почело хапшење и прогањање Срба и уништавање свега што носи српско обележје. У Пакрачком срезу одмах после 6. априла, а нарочито после проглашења независне државе, на српским кућама су осванули натписи: "Бјежте Срби, долази Павелић (ЖАП)", "Србе на врбе, свиње преко Дрине" (ЖАП)".<ref name="automatski generisano7" />
 
У местима среза пакрачког усташе су ишле од села до села палиле поједине куће, пљачкали и убијали народ.<ref>Највећи злочини садашњице : (патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945), Др. [[Драгослав Страњаковић]], Горњи Милановац Дечје новине (1991). ppстр. 265.</ref>
 
У Пакрацу су усташе обилазиле српске куће и приморавали све чланове српских породица да купе по цени од 50 динара, траку са натписом "православац". Усташе су од Срба захтевале да дају прилоге за издржавање хрватске војске.<ref>Највећи злочини садашњице : (патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945), Др. [[Драгослав Страњаковић]], Горњи Милановац Дечје новине (1991). ppстр. 109.</ref>
 
У Пакрачком срезу, у општини Чаглић, исељено је цело село Скендеровац.<ref name="automatski generisano21" />
=== Плитвичка језера ===
 
Крајем маја 1941. године хрватске усташке власти су покренуле све Србе из села око Плитвичких језера и протерале их у Двор у Босну, "са мотивацијом да на Плитвичким језерима и околици, као хрватском купалишном месту, не сме бити ниједног Србина". Њихове куће домаћи Хрвати су прво опљачкали па онда већину попалили. Сви ови Срби исељени су по наредби великог жупана у Бихаћу Љубомира Кватерника. Међутим после три месеца, када је италијанска војска запосела Лику, ови су се Срби вратили на згаришта својих домова. Прота Богуновић Никола парох у Притоци, као очевидац каже да су месеца јуна 1941. протеране све српске породице из цијеле општине Плитвичких Језера. Све што су имали од покретне имовине остало је у кућама. "Једне кишне ноћи сав тај народ, праћен наоружаним усташама, превезен је на реквирираним колима околних села непосредно испред мог парохијског стана у Притоци. Поворка кола трајала је три часа. сав овај народ избачен је и остављен по селима од Босанског Петровца до Дрвара".<ref>Највећи злочини садашњице : (патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945), Др. Драгослав {{harvnb|Страњаковић, Горњи Милановац Дечје новине |1991. |pp. =118,119}}</ref>
 
=== Подравска Слатина ===
 
=== Пријебој - Кореница ===
У малом селу ПријебоjуПријебоју, на Плитвицама код Коренице, живео је гостионичар Иван по народности Хрват који је дошао из Америке. Због његове велике дебљине и огромног стомака сељаци су му дали надимак "волоња". Његова жена Ружа помагала му је у гостионичарском позиву. За време масовног покоља Срба у том месту Ружа је својеручно клала сељаке Србе, мештане доведене из околине. Сваки дан су усташе доводиле мање или веће групе несретних људи које је жена Ивана "волоње" пред својом механом клала и убијала.<ref name="automatski generisano20" />
 
=== Притока - Бихаћ ===
 
=== Равно Рашће - Глина ===
У лето 1942. године приликом једног напада усташа и домобрана на село Равно Рашће срез Глина, одведено је много жена и деце. Том приликом одведено је троје деце Стојана и Кате Паланчанина, и то Никола стар 12 година, Драгица 11 и Петар 6 година. Деца су прво транспортована у затвореним вагонима у [[Логор Јасеновац|Јасеновац]] у којима су остала 8 дана под стражом без хране. Одатле су их аутобусима пребацили у [[Логор Стара Градишка|Стару Градишку]], стрпали их у једну велику бараку, раније шталу за коње. Прва три дана нису добили ништа за храну, а четвртог су добили неко "упарено брашно". Пошто су одвојили децу од родитеља, сву женску децу до 9 година послали су у Порићанце, а у Градишци су остали само мушкарци изнад 12 година, које су обукли у усташку униформу. Од неколико хиљада, колико их је ту било, хрватске власти су око 400 дечака послали у [[Горња Ријека (Хрватска)|Горњу Ријеку]] ради похађања школе, од којих је 200 помрло. Збох напада партизана на Горњу Ријеку усташе су са децом побегле у Јаску, а када су партизани заузели Јаску, заробили су све усташе и око 7000 деце, која су ту била у логору. После 24 часа партизани су напустили Јаску, повели су са собом децу до [[Мрзло Поље Жумберачко|Мрзлог Поља]], где су их немциНемци бомбардовали. Тада су [[Народноослободилачка војска Југославије|партизани]] одвојили одраслије дечаке и повели их са собом а остале оставили у Мрзлом Пољу, где су их поново преузеле усташе, потрпале у аутобусе и одвели у [[Самобор]]. Ту су остали 8 дана у једном логору. Одатле су одведени у [[Загреб]], уписани код црвеног крста и после неколико дана распоређени. Мали Никола био је смештен код Антона Јежека у Великом Буковцу код Лудбрега, где је чувао марву и радио све кућне послове. Јежек и његова породица су га терали да иде у католичку цркву, али он то није хтео чинити. Сестра Николина Драгица, која је из Градишке послата у Порићанце, нашла се са братом у Мрзлом Пољу. Ту је неко време остала код жупника, али како је била сврабљива, није је хтео даље задржати, већ ју је уступио једној жени. Код ње је била 6 недеља. Одатле су је усташе одвеле у Самобор, затим у Загреб па у Лудбрег, и најзад је и она доспела у Велику Буковицу. Ту ју је узео католички жупник Мата Гожин, дао је у школу код часних сестара, које су је приморале да сваке недеље иде у католичку цркву. Николини и Драгичини родитељи који су били избегли у Србију, успели су да их преко пријатеља, нађу у Великој Буковици, и да их 12. јула 1943. године доведу у Србију. О трећем детету нису ништа могли дознати.<ref>Највећи злочини садашњице : (патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945), Др. Драгослав {{harvnb|Страњаковић, Горњи Милановац Дечје новине |1991. |pp. =231,232}}</ref>
 
=== Рудо ===
У Рудом у Босни чим су отишли Немци и усташе успоставили своју власт одмах су почели терор над Србима."Хрватски војници" су по Рудом хватали и мушкиње и женскиње и резали им са опанака носеве, бацали са глава шајкаче и мараме и одузималис сељачке копоране и јелеке, при чему су гадно псовали, вређали, женскиње срамотили па често и шамарали. По српским сељачким кућама се почело са пљачкањем.<ref> Највећи злочини садашњице : (патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945), Др. [[Драгослав Страњаковић]], Горњи Милановац Дечје новине (1991). ppстр. 78.</ref>
 
=== Рујница - Цазин ===
=== Сански Мост ===
 
У време злочина у Босанској Костајници извршен је покољ Срба и у месту и срезу Сански Мост.<ref>Највећи злочини садашњице : (патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945), Др. [[Драгослав Страњаковић]], Горњи Милановац Дечје новине (1991). ppстр. 250.</ref>
 
Изузев 12 Срба који су успели да побегну у Србију, сви остали људи из Санског Моста су побијени.<ref name="automatski generisano25" />
 
=== Сјеверско - Рогатица ===
У селу Сјеверско срез Рогатица усташе су "у школској згради затворили око 70 Срба - жена, деце, стараца, бацили у зграду бомбу, а затим зграду запалили и унутра су скоро сви изорели. Три жене су успеле да побегну из запаљене зграде и са опаљеним лицем дошле у Ужице. Слично се догађало у многим другим местима НДХ.<ref>Највећи злочини садашњице : (патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945), Др. [[Драгослав Страњаковић]], Горњи Милановац Дечје новине (1991). ppстр. 268.</ref>
 
=== Сјеничак - Карловац ===
=== Славонска Пожега ===
 
У срезу Славонска Пожега, људи су одвођени и дању и ноћу у усташке затворе, али су само ноћу саслушавани и старшно мучени. После саслушања неке су оставњали у затвору, да би их и у наредним ноћима стављали на муке, а потом испребијане и измучене пуштали кућама. Неки су, пак после мучења одводили у оближње поље или у шуму и ту их убијали. По причању другог свештеника из истог среза над Србима је одмах почео "незапамћен терор". И по дану и по ноћи усташе су тукли , мучили, пљачкали и убијали Србе. " Нико није био сигуран. Свештеницима је забрањивано савко чинодејство. Јдне ноћи су и мене напали. Претресли су ми кућу, тобоже тражећи оружје, и оптужили ме да сам пуцао у сопствени раио-апарат када је Павелић говорио при оснивању хрватске државе, иако је апарат био потпунио неоштећен. У мојој парохији било је око сто усташа, који су одмах предузели читаву хајку на Србе. И људи и жене и деца морали су бежати готово сваког дана из куће у шуму и сакривали се. Тог дана у мојој парохији погинуло је 14 Срба, а многи су премлаћени да никада оздравити неће. Пуцало се и убијало свуда.<ref>Највећи злочини садашњице : (патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945), Др. Драгослав {{harvnb|Страњаковић, Горњи Милановац Дечје новине |1991. |pp. =74,75}}</ref>
 
У местима и селима славонско-пожешког среза Срби су морали око руке да носе траку са натписом „православац“<ref>Јован Кукић, свештеник у Ољасима, срез Славонска Пожега у Жагубици 20. јула. 1941. године (П)</ref>
Посебно желимо да подробније опишемо масовни покољ Срба у селу Смиљану, крај Госпића, родном месту једног од највећих светских научника и проналазача. Овај нечувени покољ Срба у Смиљану почео је 1. и трајао до 8. августа 1941. године. Око два сата после подне 8. августа 1941. године усташе су ухватиле 33 особе и затвориле у кућу Миланка Катића, затим су кућу запалили и у њој сви изгорели. Спасила се једино Марија, кћер Петра Катића, бекством из запаљене куће у Велебит где је живела осам дана само од воде и траве. Последњи дан је успела да дође у везу са одметнутим оружаним одредом, уврстила се у њихове редове и активно учествовала у личком устанку. Тог истог дана и у исто време запаљена је кућа Петра Лемајића, у којој је било више особа. Из куће су се чули страховити јауци, због који су усташе пуцале из пушке у ту запаљену дрвену кућу. Сви који су били унутра изгорелил су. Истога дана, после подне између 3 и 4 сата Лука Пејановић са још 70 људи одведен је на плантажу у Пазариштима где су сви поклани. Тога истог дана заклан је код своје куће Дане-Лукин Пејиновић, а Никола Пејиновић је одведен од куће и убијен. Затим су похватани Јово и Петар Пејиновић, Петрова жена Милка и синови Никола и Милан, један унук и више непознатих особа, око 20 душа и сви у кући Петровој живи спаљени. Када се Јово Пејиновић , сав избезумљен од страха и чуда примакао запаљеној кући, која је већ догоревала, усташе су га ухватиле и бациле у Петрову кућу, која је већ догоревала. Истог дана у Смиљанском Пољу усташе су ухватиле Петра Пејиновића (Пацанова) и и тројицу његових синова и пред кућом убили. Затим је ухваћено 120 особа повезано и одведено у шуму Брезик, близу Широког моста и ту су сви поклани или из пушке поубијани. Из ове групе спасао се Љубан Басарић, муж Марије рођене Пејиновић. И њему су као и осталима ноге биле увезане жицом, али га је његова кћи дете од 9 година одрешило рекавиши му: "Ти бежи остави нас а ми ћемо овде изгинути". Љубан је изашао и почео да бежи, али су га усташе приметиле, припуцале и раниле га у обе руке. Како је био млад и јак успео је да побегне. Августа 1948. налазио се у Загребу као официр Југословенске армије. Трећег августа ухваћени су Јовица Пејиновић из Смиљанског Поља са децом, Миле Пејиновић са женом и седморо деце затим сви Лемајићи и Врањеши из Смиљанског Поља и стог дана су спаљени у кући Васе Лемајића.
 
У кући Стевана Пејиновића, спаљене су 32 особе. Неким чудом спасило се само троје деце. Сва ова лица пре спаљивања била су ножевима избодена, а нека и заклана. Девојчица Сара Пејиновић, кћи Миланова стара 12 година задобила је осам рана по телу. Лежала је у несвести. На њу су усташе бациле мртву жену Пиље Пејиновића. Заједно са њом у кући је било убијено и њено двоје деце, женско од 8 и мушко од 5 година. Пошто се на запаљеној кући срушио кров, усташе су отишле, Сара се освестила, а Пиљина деца дошла су себи. Кад су прозори почели да горе Сара је обадвоје рањене деце успела да избаци кроз прозор напоље па је и сама за њима искочила. Брат и сестра тешко рањени, ухватили су се за ручице и пошли кући. Уз пут су свратили на бунар неких Ковачевића, ту су се опрали и продужили пут. Уз пут су сусрели камион пун италијанских војника који су их узели, одвели у Обровац, у Далмацију, а затим у болницу у Задар. Деца су се излечила, мушкарац се вратио својој кући, а девојчица се запослила и остала у Задру под заштитом Италијана, где се налазила и августа 1948. године. Међутим године 1945. усташе су ухватиле Пиљу Пејиновић заједно са овим дечком , обојицу заклале у Смиљану. Када је искочила из запаљене куће Сара Пејиновић побегла је у оранице, где су се налазиле неке хрватске куће. Када су је становници тих кућа видели како рањена бежи повикали су усташама "Ето вам једно дијете утече". Ипак је она успела да побегне и у јулу 1948. године налазила се у Госпићу, али су се на њој још тада добро примећивали трагови претрпљених мука и ужасног страха. 7 августа усташе су похватале код кућа у Бужину: Косту, Јелу и Филипа Лемајића, Мила, Марију, Ђуру, Илију и Милку Пејиновић са шесторо деце, затим Милку Пејиновић са два сина, Марију кћерку покојног Марка, са сином, снахом и дететом, Даницу са две кћери и све их затвориле у кућу Лемајића и запалиле. Међутим Ђура Лемајић је "био сасечен" и његов леш бачен у ватру. У кући Дмитра Пејиновића Пацанова, у Смиљанском Пољу , 7 августа око 4 сата по подне усташе су у једну кућу затвориле 68 особа, врата и прозоре су "даскама заковали кућа затим запаљена и сви унутра изгорели".<ref>Највећи злочини садашњице : (патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945), Др. [[Драгослав Страњаковић]], Горњи Милановац Дечје новине (1991). ppстр. 255.256255256.257</ref>
 
Пре рата смиљанска парохија бројала је преко 1.000 српских душа, 1948. године било их је свега 112, од којих је само 30 особа становало у Смиљану, остали су живели у Госпићу, јер у своме месту нису имали зграда у којима би могли да станују. Прота Пејиновић је 1948. године био у Смиљану и овако га описује: парохија смиљанска данас је празна. У том лепом и романтичном месту данас је човек срећан да нађе некога живог кад кроз село пролази. Свуда влада нема тишина, тако рећи и птице у гајевима не певају. На човека ова пустош , развалине и паљевине, ова тишина, оно гробље порушена црква и парохијски стан делују неисказано тешко и мучно, тако да би човек најволео да почива у оној раци, у којој су заједно сахрањена 462 Србина-православца".<ref>Највећи злочини садашњице : (патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945), Др. [[Драгослав Страњаковић]], Горњи Милановац Дечје новине (1991). ppстр. 257.</ref>
 
=== Сремска Каменица ===
У Сремској Каменици усташе су одмах отпочеле пљачкање и развлачење покућства из официрских и подофицирских станова. Жандармеријске школе, из Енглеско-југословенске болнице за децу туберкулозних костију, из многобројних вила и станова Срба, Новосађана, расејаних по каменичким виноградима, затим из Домаћичке школе Краљевског фонда и то у корист тамошње римокатоличке жупне цркве. Усташе су отимале и оно мало понеких ствари, стоке и другог, српским изгнаницима из бачких колонија, који су се непрегледним масама пешице преко Фрушке горе, повлачиле у правцу својих некадашњих огњишта, остављајући за собом, гробове деце, стараца и старица, помрлих од умора и глади и злостављања. Одузимало се одело, обућа, и све до доњег рубља војницима Србима који су се враћали својим кућама у Бачку и обратно из Бачке у Србију.<ref>Највећи злочини садашњице : (патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945), Др. [[Драгослав Страњаковић]], Горњи Милановац Дечје новине (1991). ppстр. 102.103102103</ref>
 
У Сремској Каменици прописују се драконске казне за оне који у одређеном року не скину ћириличне натписе са радњи и кућа". Премазани су сви натписи писани ћирилицом на приватним и јавним зградама. Такође се уништавају и све књиге писане ћирилицом. "Трговачки натписи ћирилски на кућама одмах скинути". На "граду" деспота српског светог Стевана Штиљановића усташе су са дечурлијом полупале национални и верски грб. Све националне слике а на многим местима и иконе покупљене су из надлештва и кућа и спаљене у општинском дворишту.<ref>Највећи злочини садашњице : (патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945), Др. [[Драгослав Страњаковић]], Горњи Милановац Дечје новине (1991). ppстр. 81.</ref>
 
=== Сремска Митровица ===
=== Српске Моравице ===
 
Месеца јуна 1941. око 30 усташа помогнути домаћим присталицама похапсили су све виђеније Србе из Српских Моравица, а међу њима и старог протојереја и архијерејског намесника Владимира Дујића, одатле су их све послали право у Огулин, а после два дана у логор Даницу код Копривнице. У логор су стигли 17. јуна и на самом улазу страшно претучени и измрцварени. Проту Дујића ударио је неки усташа предметом по очима, разбио му наочаре које су га повредиле, ухватио за браду исчупавши прамен длаке заједно са кожом . Проту је облила крв, али ни гласа није пустио од себе овај стари свештеник". 30 јуна прота је са још 250 Срба упућен у Госпић где је са још неким свештеницима, између 1. и 2. јуна, страховито претучен, и од тада му се губи савки траг.<ref>Највећи злочини садашњице : (патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945), Др. [[Драгослав Страњаковић]], Горњи Милановац Дечје новине (1991). ppстр. 156.</ref>
 
[[Усташе]] су жени проте Дујића из Српских Моравица "забијали су игле у лице и чело и потпуно је унаказили".<ref name="automatski generisano5" />
 
=== Тузла ===
У Тузли су усташе, првих дана по оснивању НДХ, формирали једну свечану поворку, дошли са музиком пред споменик краља Александра, одсвирали посмртни марш и оборили споменик кличући Павелићу. Затим је поворка отишла до дома Краља Петра и ту на исти начин срушила бисту Краља Петра, а пред реалном гимназијом бисту др. Ђорђа Лазаревића. Затим су дошла кола за ђубре градске општине па су на њих натоварили све бронзане остатке поменутих споменика и одвукли.<ref>Највећи злочини садашњице : (патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945), Др. Драгослав {{harvnb|Страњаковић, Горњи Милановац Дечје новине |1991. |pp. =80,81}}</ref>
 
У Тузли су скинуте табле на којима су имена улица написана ћирилицом и постављене нове са именима римокатолика и муслимана написаних латиницом. Владичанској канцеларији у Тузли дат је рок од 3 сата да се скине ћирилички натпис са установе једне њихове задужбине.<ref>Највећи злочини садашњице : (патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945), Др. [[Драгослав Страњаковић]], Горњи Милановац Дечје новине (1991). ppстр. 82.</ref>
 
У затвору у Тузли постојао је нарочит начин мучења Срба. У једној посебној соби налазило се једно велико буре "на чијим се дугама изнутра са свих страна били причвршћени железни ексери. Често су усташе изјутра изводили по више затвореника и једног по једног трпали у буре, па онда буре котрљали тако да су ексери парали тело, а из рана је цурила крв коју су усташе другим затвореницима показивали". Затим су их измучене вадили из бурета и секли им уши, нос вадили очи и зубе, одсецали руке и ноге, док нису умрли.<ref name="automatski generisano6" />
 
=== Чокадинци - Нашице ===
Из села Чокадинаца у срезу Нашичком исељени су сви добровољци, а на њихова места насељени сељаци из Хрватског Загорја<ref>Највећи злочини садашњице : (патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945), Др. [[Драгослав Страњаковић]], Горњи Милановац Дечје новине (1991). ppстр. 116.</ref>
 
=== Чуклинац - Козарска Дубица ===
У дворишту среског суда у Шиду истерали су жене, децу и људе, пустили воду из чесме и натерали их "да седну у воду", а [[усташе]] су то гледале и тиме се забављали. Како су сви имали руке везане на леђима, а од силних батина изнемогли, многи нису могли да седну на земљу, већ су потрбушке падали. Виктор Томић их је ногама тукао и газио по њима.<ref name="automatski generisano5" />
 
Усташе су у августу [[1942]]. године затвориле много Срба, а међу њима и Кузмана Славујевића. Када је око 5 сату ујутро дотеран у двориште среског начелства "и видео доведену малу српску децу, толико је био ганут, а у исто доба и разјарен, да је усташама псовао мајку". Како су му руке биле везане на леђима, ухватио је зубима најближег усташу за гушу". У том моменту му је прискочио Виктор Томић, ударио га железном полугом по глави тако жестоко да је одмах онесвешћен пао на земљу. Да би га привели свести, полили су га водом, однели у подрум, где је било других Срба затвореника, и ту му пред свима најпре чупали клештима нокте са ногу и руку, а потом му ножем одрезали обе руке заједно са плећкама, те је у највећим мукама умро.<ref>Највећи злочини садашњице : (патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945), Др. [[Драгослав Страњаковић]], Горњи Милановац Дечје новине (1991). ppстр. 271.</ref>
 
У Шиду су Срби ужасно тучени и на све могуће начине злостављани. Домаће усташе су их нагониле да један другоме лижу крв из рана, па их онда пустили кућама. Кузману Славујевићу су пред већим бројем Срба, чупали клештима нокте, са руку и ногу "а потом ножем одрезали обе руке заједно са плећкама тако да је у највећим мукама умро". У дворишту котарске општине у Шиду Србе су тукли "кочевима, секирама, столицама, и неким гуменим пендрецима, који су на врху имали неко шиљато железо које је са жртава чупало месо".<ref>Највећи злочини садашњице : (патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945), Др. [[Драгослав Страњаковић]], Горњи Милановац Дечје новине (1991). ppстр. 202.</ref>
 
У селима шидског среза у разним саопштењима се увек наглашавало да се то и то „забрањује Жидовима, Циганима и Србима“<ref>Бранко Савић, свештеник из Моровићасрез Шид, у Кораћици 1. септембра 1941 (П)</ref>
 
== Уцене ==
Срби су између осталог уцењивани и у виду разних контрибуција. Тако је у Шидском срезу појединим селима било одрђено да плате 100,150 па и више стотина хиљада динара. Село Батковац имало је да плати 150.000. Разрез је био учињен према имовном стању грађана, тако да су појединци имали да дају између 5.000 и 20.000 динара. Сваком Србину који није дао новац саопштавано је да се одмах сели у Србију, а целокупна имовина му је одузимана у корист хрватске државе. При полагању новца свако је мора да потпише изјаву да новац даје драговољно "за унапређење усташког покрета". Угледни трговац Молдован из села Јамена, није донео тачно назначену суму у одрђени час, па је због тога заклан у усташком стану у Шиду.<ref>Највећи злочини садашњице : (патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945), Др. [[Драгослав Страњаковић]], Горњи Милановац Дечје новине (1991). ppстр. 110.</ref>
 
Напомена: Вероватно село Батровац у оригиналу село Батковац.
1.506.851

измена