Јав, Прав и Нав — разлика између измена

Услијед немогућности поимања појма загробног живота и његових димензија и граница, Словени су вјеровали да се ''живот након смрти'' налази с друге стране мора. У корист томе говори обичај сахрањивача - полагање мртвог у чамац који бива гурнут у море. Понекад би, због раздаљине од мора, Словени своје мртве спаљивали, а претходно би их симболично стављали у чамац. Мишљење да је други свијет негдје преко преко мора поткрепљује и српско вјеровање да [[куга]] када долази да мори људе прелази преко мора. Значајну улогу такође има вода, посебно текућа, која има значајну улогу у погребном култу: када се пере одећа умрлог у ријеци након погреба, обавезно се симболично пусти неки мањи дио одјеће низ воду. Такође вода која је била крај покојника се просипа у поток или ријеку. Према другом вјеровању, загробни живот се налази под земљом и њему је могуће приступити из свијета живих кроз неку пећину или јаму. Словени су, поред обреда са водом, своје мртве сахрањивали и закопавали у поља, при чему је покојниково лице окретано ка Сунцу које се рађа. Арапски путописац [[Ибн Фадлан]] је забиљежио да је, ипак, код Словена обичај спаљивања преминулог био најчешћи.

 

 

== Извори ==