Виктор Франкл — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Поправљене везе: Депресија → Klinička depresija |
м razne ispravke |
||
Ред 18:
| држава_смрти = [[Аустрија]]
}}
'''Виктор Франкл''' ({{јез-нем|Viktor Frankl}}; [[Леополдштат]], [[26. март]] [[1905]] — [[Беч]], [[2. септембар]] [[1997]]) био је [[Аустрија|аустријски]] [[Неурологија|неуролог]] и [[психијатар]], познат и као човек који је преживео голготу [[Холокауст]]а. Најпознатији је као оснивач [[логотерапија|логотерапије]], тј. терапије смислом, чије су технике и циљ концентрисани на смисао егзистенције и тражење тог смисла. Франкла сматрају оснивачем Треће бечке психијатријске школе<ref>Виктор Франкл, Нечујан вапај за смислом: Психотерапија и хуманизам, Београд: ИП ''Жарко Албуљ'', 2000</ref>, после [[Психоанализа|психоанализе]] Сигмунда Фројда и [[Индивидуална психологија|индивидуалне психологије]] [[Алфред Адлер|Алфреда Адлера]]. Франкл је тражење смисла сматрао примарном мотивационом снагом у човеку називајући је ''воља за смислом'', насупрот принципу задовољства из класичне психоанализе, односно Адлеровој вољи за моћ.<ref name="automatski generisano1">Виктор Франкл, Нечујан вапај за смислом: Психотерапија и хуманизам, Београд: ИП ''Жарко Албуљ'', 2000, Предговор српском издању</ref>
Најпознатија књига Виктора Франкла је ''[[Man's Search for Meaning]]'' (Човекова потрага за смислом) - у Србији позната под називом ''Зашто се нисте убили: Тражење смисла живљења'', која описује његова искуства у [[Концентрациони логор|концентрационом логору]], где он говори о тражењу смисла живљења и где нуди разлог за живот, упркос тешким околностима.
Ред 51:
И питам се не би ли све то могло да се прошири изван појединачног људског живота и примени на продужење живота човечанства у целини. Можда је истина да и човечанство има своју шансу да преживи атомско доба ако се људи, и сви народи, окупе на заједничким задацима, ако сви буду захваћени не само оним што [[логотерапија]] назива вољом за смислом већ и заједничком вољом за једним заједничким смислом?''<ref>Виктор Е. Франкл, Зашто се нисте убили: Тражење смисла живљења, Београд: Ж. Албуљ, 1994, Предговор српском издању од Виктора Франкла</ref>
1946. године Франкл је постављен на чело Поликлинике за неурологију у Бечу где остаје до 1971.<ref name="automatski generisano2">[https://en.wikipedia.org/wiki/Viktor_Frankl Viktor Frankl - Wikipedia, the free encyclopedia<!-- Botovski generisani naziv -->]</ref>
1947. се оженио Елеонором Швиндт. Они су добили ћерку Габријелу, која је постала дечји психолог.
Ред 57:
1948. Франкл је добио докторат из [[Филозофија|филозофије]].
1955. постао је професор неурологије и психијатрије на Универзитету у Бечу, а као гостујући професор предавао је на [[Харвард Универзитет|Харварду]], [[Кембриџ]]у, Универзитетима у Даласу, Питсбургу, Масачусетсу, Сан Дијегу (Калифорнија), где је 1970. основана и катедра за логотерапију, теоријски правац чији је он оснивач.<ref name="automatski generisano1" /> У Бечу је 1992. основан ''Институт Виктор Франкл''.
Франкл је умро 2. септембра 1997. године, у 92. години живота. Иза њега остала је његова супруга Елеонора, ћерка др Габријела Франкл-Весели, унуци Катарина и Александар, и праунука Ана-Викторија, као и 39 књига преведених на 40 светских језика. <ref name="automatski generisano2" />
== Заоставштина ==
Виктор Франкл је сматрао да су психоанализа и индивидуална психологија недовољно посвећене људској димензији, која мора бити окосница теоријског и практичног рада сваког психотерапијског правца.<ref name="automatski generisano1" /> Он је сматрао да се проблеми људи који се обраћају за психолошку помоћ не односе толико на сексуалност или осећање инфериорности, већ да је у њиховом корену потреба да се задовољи потреба за смислом. Франклова психологија се назива ''висинском'' јер он говори о вери у људску хуманост, и само веровање у више људске тежње може помоћи да се оне покрену и развију.
У оквиру логотерапије, која се сматра једном од категорија [[Хуманистичка психологија|хуманистичке психологије]], Франкл је развио две иновативне технике: парадоксну интенцију (супротну намеру) и дерефлексију. Неколико аутора тврди да је логотерапија једина која је успела да развије псиохотерапијске технике у правом смислу те речи.<ref>Kaczanowski, G., u A. Burton, Modern Pszchotherapeutic Practice. Palo Alto, Science and Behavior, 1965</ref>
| |||