Грађански рат у Камбоџи — разлика између измена

|подаци=~600.000 мртвих и 1.000.000+ рањених<ref>Ову процјену је дао принц Сиханук након завршетка сукоба. Прави бројеви никада неће бити познати. Shawcross,. ppстр. 379.</ref>

У периоду између раних и средњих шездесетих година принц Нородон Сиханук је љевичарском политиком заштитио свој народ од немира који су прогутали Лаос и Јужни Вијетнам.<ref>Isaacs, Hardy and Brown et al. ppстр. 54&ndash;58.</ref> 3. маја 1965. Сиханук је прекино дипломатске односе са Сједињеним Државама, прекинуо доток америчке помоћи и окренуо се [[Кина|Народној Републици Кини]] и [[Савез Совјетских Социјалистичких Република|Совјетском Савезу]] за економску и војну помоћ.<ref name="ihb83">Isaacs, Hardy and Brown,. ppстр. 83.</ref>

Године 1966. склопљен је споразум између принца и Кинеза који омогућава присуство Народне армије Вијетнама (НАВ) и Фронта народног ослобођења (ФНО) у Камбоџи и кориштење логистичких база уз границу на истоку земље.<ref name="Lipsman and Doyle,. ppстр. 127">Lipsman and& Doyle,. ppстр. 127.</ref> Такође је договорено да се дозволи кориштење луке Сихануквил комунистима који су достављали помоћ ФНО-у/НАВ-у у Вијатнаму.<ref>''Victory in Vietnam'',. ppстр. 465, fn. 24.</ref> Ипак, Комбоџа је на Женевској конференцији 1954. згарантовала неутралност.

Сиханук је био убјеђен да ће на крају Народна Република Кина а не Сједињене Државе имати контролу над [[Индокинеско полуострво|Индокинеским полустрвом]].<ref name="Lipsman and Doyle,. ppстр. 127"/>

Током исте године он је дозволио свом проамеричком министру одбране, генералу Лону Нолу да се обруши на љевичарске активности, оптужујући чланове партије Панчијачон за субверзију и покорност Ханоју.<ref>Isaacs, Hardy and Brown,. ppстр. 85.</ref> Истовремено, Сиханук је изгубио подршку камбоџанских конзервативаца, као резултат његовог неуспјеха да изађе на крај са погоршаном економском ситуацијом (погоршана смањеним извозом пиринча, од којег је већина отишла ФНО-у/НАВ-у) и растуће комунистичко војно присуство.

11. септембра Камбоџа је одржала прве отворене изборе. Кроз манипулацију и узнемиравање (и Сихануково изненађење) конзервативци су освојили 75% мандата у Народној скупштини.{{sfn|Chandler||pp=153&ndash;156.}}{{sfn|Osborne||ppp=187}} Лон Нол је изабран за премијера, а његов замјеник, Сирик Матак, ултраконзервативни члан Сисоват огранка краљевског клана и дугогодишњи Сихануков непријатељ. Поред ових дешавања и сукоба интереса између политичке елите Пном Пена, социјалне тензије створиле су повољан амбијент за развој домаћих комунистичких побуна у руралним областима.{{sfn|Chandler||ppp=157}}

Док је Сиханук био ван земље, у посјети Француској, антивијетнамски немири (полу-спонзорисани од стране владе) су одржани у [[Пном Пен]]у, за вријеме којих су амбасаде Сјеверног Вијетнама и Фронта Националног Ослобођења штрајковале.{{sfn|Shawcross||ppp=118}}{{sfn|Deac||pp=56&ndash;57.}} У одсуству принца, Лон Нол није учинио ништа да заустави ове активности.<ref>Lipsman and& Doyle,. ppстр. 142.</ref> Дванаестог марта премијер је затворио луку Сихануквил за Сјеверни Вијетнам и издао им немогући ултиматум. Све сјеверновијетнамске/ФНО снаге да се повуку из Камбоџе у року од 72 сата (до 15. марта) или ће се суочити са војном акцијом.{{sfn|Sutsakhan||ppp=42}}

18. марта 1970. Лон Нол је затражио да се у Народној скупштини гласа о будућности принцовог вођства нацијом. Сиханук је свргнут са власти гласовима 92-0.<ref>Lipsman and& Doyle,. ppстр. 143.</ref> Хенг Ченг је постао предсједник Народне скупштине, док је премијер Лон Нол добио ванредна овлашћења. Сирик Матак је задржао функцију потпредсједника владе. Нова влада је нагласила да је пренос власти употпуности праван и уставан, а добила је и признање већине страних влада. Биле су, и наставиће се, оптужбе да је америчка влада играла улогу у обарању Сиханука, али јасни докази никада нису нађени.{{sfn|Shawcross||pp=112&ndash;122.}}

Већина средње класе и образованих [[Кмери|Кмера]] је постала уморна од принца и поздравила је промјену власти.{{sfn|Shawcross||ppp=126}} Придружили су се војсци, за коју је повратак на америчку војну и финансијску помоћ био разлог за славље.<ref name="ld144">Lipsman and& Doyle,. ppстр. 144.</ref> Неколико дана након његовог свргавања, Сиханук, сада у Пекингу, апелује људима да се одупру узурпатору.<ref name="Isaacs, Hardy and Brown,. ppстр. 90"/> Демонстрације и немири су се догодили (углавном у областима под контролом НАВ/ФНО) али је влада опстала.{{sfn|Deac||ppp=69}} У једном инциденту у Кампонг Чаму 29. марта у разјареној гужви је погинуо брат Лона Нола, Лон Нил, који је поцијепао своју [[Јетра|јетру]], скувао је и појео.<ref name="ld144"/> Процјењује се да је тада 40.000 сељака почело да маршира на пријестоницу тражећи да се Сиханук врати. Они су растјерани, уз много жртава, од контигента оружаних снага.

Већина становништва, и урбано и рурално, свој бијес и фрустрације су искаљивали над вијетнамским становништвом земље. Лон Нол је позвао 10.000 добровољаца да повећају бројност лоше опремљене армије Камбоџе, која има 30.000 војника, али је успио да претрпа војску са преко 70.000 регрута.{{sfn|Deac||ppp=71}} Шириле су се гласине да би НАВ могао да организује офанзиву чији би циљ био Пном Пен. Параноја се повећавала и то је покренуло насилне акције против 400.000 етничких Вијетнамаца у Камбоџи.<ref name="ld144"/>

Лон Нол се надао да би могао користити Вијетнамце као таоце против активности ФНО-а/НАВ-а. Тада је почело убијање. У градовима и селима широм Камбоџе, војници и цивили су тражили своје вијетнамске комшије како би их убили.{{sfn|Deac||ppp=75}} 15. априла, тијела 800 Вијетнамаца су плутала низ [[Меконг]] у Јужном Вијетнаму.

Јужни Вијетнам, Сјеверни Вијетнам и Фронт Народног Ослобођења (ФНО) оштро су осудили ове грозне акције.<ref>Lipsman and& Doyle,. ppстр. 145.</ref> Лон Нол је у свом извињењу [[Хо Ши Мин (град)|Сајгону]] (тада главном граду Јужног Вијетнама) рекао „да је било тешко разликовати Вијетнамске грађане који су били [[Народни фронт за ослобођење Јужног Вијетнама|Вијетконг]] и оних који то нису. Дакле, сасвим је нормално да је реакцију камбоџанских војника, који се осјећају изданим, тешко контролисати“.<ref>Lipsman and& Doyle,. ppстр. 146.</ref>

Откада су Црвени Кмери покренули сувосезонску офанзиву за заузимање опкољеног клавног града 1. јануара 1975. године, Република је била у хаосу. Економија је пропала, транспортна мрежа сведена на ваздух и воду, жетве пиринача смањене за четвртину, а залихе слатховодних риба (главни извор бјеланчевина) су драстично опале. Цијене хране су повећане за 20 пута од предратног нивоа, а незапосленост се више није ни мјерила.<ref>Lipsman and& Weiss,. ppстр. 119.</ref>

Очајне, али утврђене, јединице републичких војника, од којих је многима понестало муниције, укопали су се у околини пријестонице и борили се све док их Црвени Кмери нису побиједили. Од посљедње седмице марта 1975. око 40.000 комунистичких трупа су опколили град и почели са доставом ''удара милосрђа'' половини републиканске војске.{{sfn|Snepp||ppp=279}}

12. априла, уз констатацију да је све изгубљено (и без обавјештења Кмерске владе), САД су евакуисале особље своје амбасаде хеликоптером у операцији Eagle Pull. 276 евакуисаних, укључујући и амбасадора Џона Гантера Дина, друге америчке дипломате, в. д. предсједника Саукама Хоја, више владине званичнике Кмерске Републике и њихове породице, и чланове медија. Све у свему, 82 америчка, 159 камбоџанских и 35 осталих држављана су евакуисани.<ref>Републикански петогодишњу рат коштао је САД око милион долара дневно &ndash;укупно $1,8 милијарду војне и економске помоћи. Операција ''Freedom Deal'' коштала је додатних $7 милијарди. Deac,. ppстр. 221.</ref> Иако су позвани од стране амбасадора Дина да се прикључе евакуацији (и на изненађење многих Американаца), принц Сисоват Сирик Матак, Лонг Борет, Лон Нон (Лон Нолов брат), као и већина чланова кабинета Лона Нола су одбили понуду.<ref>Isaacs, Hardy and Brown,. ppстр. 111.</ref> Сви су одлучили да дијеле судбину свог народа. Њихова имена нису објављена на листама мртвих и многи су вјеровали тврдњама Црвених Кмера да бивши државни званичници неће бити убијени, али ће бити добродошли да помажу у обнови Камбоџе. Касније, погубљени су од стране Црвених Кмера.

Након што су Американци (и Саукам Хој) отишли, седам чланова Врховног комитета, на челу са генералом Саком Суцаханом су преузели власт над Републиком која је била у колапсу. До 15. априла је и посљедња чпврста одбрана града је сломљена од стране комуниста. У раним јутарњим сатима 17. априла комитет је одлучио да пресели сједиште владе у провинцију Одар Минчај на сјеверозападу. Око 10 часова на радију се емитује глас начелника генералштаба ФУНК-а Меја Си Чана, наређујући свим снагама ФУНК-а да прекину паљбу јер су у току преговори за предају Пном Пена.{{sfn|Ponchaud||ppp=7}} Рат је завршен, али ужасни сан Црвених Кмера ће се остварити у новопроглашеној Демократској Кампучији. Трупе Црвених Кмера су одмах почеле насилно празнити град, возити становништво у села и убијајући хиљаде људи у тим процесима.