Отворите главни мени

Промене

м
razne ispravke; козметичке измене
{{Социологија}}
[[Датотека:Social Network Diagram|thumbnail]]
У социологији, девијантност представља свако понашање које одступа од норми и вредности, прихваћених у некој друштвеној средини, друштвеној скупини или друштву као целини.<ref name="automatski generisano1">{{cite book|last=Haralambos|first=Michael|title=Uvod u sociologiju|year=1980|publisher=Globus|location=Zagreb}}</ref> Само постојање неког нормативног и вредносног оквира нужно претпоставља и облике одступања од општекорисног, које може имати крајње позитивне последице, преко безазленог, до кршења норми које штите приватно власништво или грубо напада на темељне вредности као што су здравље и живот. Зависно од облика одступања, остварује се и друштвена реакција од награде преко незаинтересираности до благе и тешке казне.
 
Девијантност је релативна, што значи да не постоји апсолутни начин да се дефинше девијантан чин. Девијантност се може дефинисати само у односу на неки одређени стандард, а нема стандарда који би били фиксни или апсолутни. Као таква, девијантност варира од времена до времена или од места до места. <ref name="automatski generisano1" />
== Социолошки приступ девијантности ==
 
Крајем деветнаестог и почетком двадесетог века, социолози озбиљније и целовитије приступају проблему девијантности. Два ранија приступа у којима социологија покушава да да свој другачији допринос проучавању девијантности, називају се социјална патологија и социјална дезорганизација. <ref name="automatski generisano2">{{cite book|last=Звончаревић|first=Младен|title=Социјална психологија|year=1981|publisher=Школска књига|location=Загреб}}</ref>
=== Социјална патологија ===
Социјална патологија је покушај примене биолошке концепције девијантости на друштвене оквире, јер представници ове теорије полазе од уверења да здраво друштво има неке универзалне законе, па исто тако може развити патолошке и абнормалне појаве, као што су криминал, самоубиство, алкохолизам, насиље, зависност, проституција и менталне болести.
* Болест унутар друштва
* Болест појединих особа
Узроци су: лоше наследство, психички поремећаји, ментална заосталост, ментална поремећеност, алкохолизам, недостатак образовања, индивидуалан неморал, па особинска неприлагодљивост или болест. <ref name="automatski generisano2" />
Социјални патолози не сматрају битном чињеницом временске и просторне промењивости девијантног, које не може бити упоређено с болешћу какав је рак, који је универзално и увиек болест. Људи који се слажу око тога шта значи „здрав организам” нису сложни око тога што значи „здраво друштво”, што је здраво или болесно понашање, или шта је уопште девијантно а што нормално.
 
=== Социјална дезорганизација ===
Умножавање културалних различитости у друштву и питање егзистенције универзалних вредности, значили су крај социјално-патолошке концепције. Посебно су значајне друштвене промене проузроковане Првим светским ратом и Великом светском кризом, праћене општим усељавањем, урбанизацијом и индустриализацијом у САД. Непрегледно мноштво „новопридошлих“ особа из разних културних окружења у урбана америчка подручја, покренуо је брз развој чиниоца потребних за пораст девијантности. Била су нужна нека нова објашњења. Потреба за оквиром је задовољена с развојем теорије социјалне дезорганизације, које су изворно поставили {{Томас Знаниецки|Thomas Znaniecki}} и {{Чарлс Кули|Charles Cooley}} 1918. године. Корен проблема види се у друштвеним нормама и активностима заједнице, а девијантност је резултат неједнаког друштвеног развоја, с много друштвених промена и сукоба који делују на индивидуално понашање.
Социјална организација постоји када је видљив високи степен унутрашње кохезије, која повезује појединце и институције у друштву, а подразумева велико слагање око циљева и око норми које равнају понашање.<ref name="automatski generisano2" /> Насупрот томе, када је консензус важних вредности и норми изврнут и када се традиционалне норме не примењују, наступа социјална дезорганизација. Друштвене промене су често праћене друштвеном дезорганизацијом, међутим, мало се пажне посвећује питању зашто неке промене за последицу имају социјалну дезорганизацију, а неке поспешују социјалну организацију.
 
== Теорије девијантности ==
 
=== Биолошке теорије ===
Значај органских чиниоца, као узрока девијантног понашања први је нагласио италијански војни лекар Чезаре Ломброзо {{јез-итал|Cesare Lombroso}} теоријски обликујући „рођеног злочинца” <ref name="automatski generisano1" /> . Од 1885. до 1915. године деловало је светски познато Друштво за криминалну антропологију, а потом све до 1969. године Друштво за криминалну биологију. Криминална антропологија се бавила „мерењем” телесних садржаја, на основу чега је изводила закључке о криминалном понашању, док криминалну биологију занима однос између наследства и окружења, наглашава значај околине за криминално понашање, сматрајући злочин биосоцијалном појавом.
Истраживање биолошких чиниоца људског понашања тек у новије време поприма значај који му припада. Оно не само да обухвата правац експерименталне психологије, него и остале правце. Посебно место заузима правац истраживања о хуманој генетици која се односи на тзв. кромосомске аберације. Кромосомска аберација се јавља код полних хромозома. Тамо се уз нормалну XX и XY комбинацију појави и предбројни Y хромозом, те на тај начин добијамо женски кариотип XXY и мушки XYY. Код женских особа са кариотипом XXY је установљен нижи раст, ментална заосталост, а понегде и стерилност. Код мушких особа са кариотипом XYY јавља се чешћи високи раст, јака ћелавост, кратковидљивост и мања ментална заосталост. Неки истраживачи су установили везу носиоца XYY кариотипа са склоношћу криминалним делима без мотива, и то у време раније младости, што је после оспоравано, јер су уочени XYY кариотипи који никада нису били склони криминалу.<ref>{{cite book|last=Fromm|first=Erich|title=Anatomija ljudske destruktivnosti|year=1989|publisher=Naprijed|location=Zagreb}}</ref> Истраживања у хуманој генетици су на овом пољу актуална, а у неким се земљама користе и у судској пракси (САД).
Биолошке теорије о девијантности еволуирале су од облика „биолошког апсолутизма” до жеље која жели издвојити само релативне и научно доказиване органске чињенице и процесе који су повезани с неким облицима девијантног понашања. Тиме су пружиле своје резултате и закључке као могући прилог општем, научно обухватном тумачењу девијантности.<ref name="automatski generisano2" />
=== Психолошке теорије девијантности ===
Међу најзначајнијим психолошким приступима девијантном понашању припадају радови С. Фројда, Е. Х. Ериксона и Е. Фрома. Фројд говори да је структура личности тродимензионална, а чине је Ид, Его и Суперего. Ид је урођена компонента личности и садржи све оно што је код особе психолошко и наслеђено, пре свега инстинкте и нагоне. Делује примитивно, неограничено, неспутано. Затим, не познаје никаква правила и законе, па је извор свега анималног и неорганизираног у човеку. Его делује по начелу реалности. Захваљујући томе, напетост створена у организму због пораста инстинктивне активности, остаје сачувана све док није откривен реалан циљ који ће задовољити неки нагон. Суперего се поступно усваја и развија социјализацијским процесом, под утицајем позитивних и негативних санкција. Будући да тежи идеалном, Суперего не делује по начелу реалности и непрестано се сукобљава с Егом, Идом и реалношћу.
Сврстава се међу најпопуларнија објашњења девијантности, а више је усмерена ка проблемима криминала и деликвенције него другим девијантним формама. Будући да почетна претпоставка говори о девијантном понашању као резултату одсутности социјалне контроле или спречавању девијантности, аутори се углавном слажу да би „без контроле” људи били слободни да чине све што им се учини као природна потреба, док се мишљења разликују у погледу потребног степена контроле у друштву.
Теорија контроле наглашава да је свако мотивисан за криминални чин и да нема посебне мотивације неопходне за објашњење девијантног понашања, па стога није неопходно појаснити мотивацију. Разлог деловања неких особа с таквом мотивацијом је у чињеници да притисак других особа на ту особу повремено попушта и на крају нестаје.
Травис Хирши објашњава како друштвена контрола неутрализује склоност девијантости:
* оданост - односи се на повезаности особе с групом кроз осећаје и афекте, поштовање и кроз социјализацију групних норми;
* обавеза - описује степен до ког особа развија најниже нивое конформистичког понашања, знајући да девијантни чин који угрожава друге условљава санкције;
1.506.851

измена