Ту ће ући у круг ГетрудеГертруде Стајн и Езре Паунда, који ће подржати Хемингвејеве књижевне амбиције. Објавиће ''Три приче и десет писама'' ([[1923]]), ''У наше време'' ([[1924]]) и ''Пролећне бујице'' ([[1926]]). Ове књиге скрећу пажњу на ново књижевно име, а оно ће одједном блеснути 1926. године када излази један од његових најбољих романа ''Сунце се поново рађа''. То је био роман о људима „изгубљене генерације“ — израз Гетруде Стајн, којим је означена генерација младих која је преживела страхоте светског рата и из њега понела не само физичке него и душевне ожиљке, али и дубоко разочарење због изневерених идеала и померених вредности у послератној стварности. Хемингвеј живи, путује и пише: ''Збогом оружје'' ([[1929]]), ''Снегови Килиманџара'' ([[1935]]), ''Имати и немати'' ([[1937]]). Искуство из Шпанског грађанског рата преточиће у роман [[Za kim zvono zvoni|''За ким звона звоне'']] ([[1940]]), још један роман који ће освојити велики број читалаца и још више учврстити репутацију Ернеста Хемингвеја као великог писца. Популарности овога романа допринеће његова [[филм]]ска верзија са [[Гари Купер]]ом и [[Ингрид Бергман]] у улогама Роберта Џордана и Марије. После тога настаје велика пауза ћутања, али интензивног живота и путовања. Године [[1950]]. излази роман ''Преко реке па у шуму'', који критика проглашава најслабијим делом Ернеста Хемингвеја. То је погодило писца који [[1952]]. године објављује роман ''Старац и море'' и њиме задобије неподељена признања критике, [[Пулицерова награда|Пулицерову награду]] за књижевност, а [[1954]]. године и [[Нобелова награда|Нобелову награду]]. Када је осетио да му здравље попушта и онемогућава живот какав је желео да живи, извршио је самоубиство ловачком пушком [[1961]]. године, завршивши као и његов отац [[1928]]. године.
Постхумно је [[1964]]. године објављена мемоарска проза ''Покретни празник'' - о животу у Паризу и „изгубљеној генерацији“.
