Злочини усташа у Другом светском рату — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м Bot: Pretvaranje običnih izvora koristeći ref imena da bi se izbjegli duplikati (pogledaj također FAQ); козметичке измене |
м Dodavanje datuma u šablone za održavanje i/ili sredjivanje referenci |
||
Ред 67:
=== Босански Петровац ===
У Босанском Петровцу, 27. јула 1941. усташе су ухапсиле 50 Срба а преко ноћи довели у затвор већи број, и то оних које дању нису могли ухапсити. Неке од похапшених усташе су одмах по хватању убиле пред затвором среског суда, а остале ноћу у самом затвору.<ref>{{harvnb|Страњаковић|1991|pp=253,254}}</ref>
=== Брезовац - Бјеловар ===
Ред 93:
=== Бугојно ===
У Бугојну су маја 1941. Почела прва страдања српског народа. У првој групи било је 22 најугледнија грађанина и сељака који су ухапшени и поубијани изнад села Ивањске, 31. маја 1941. године.<ref>Јован Поповић, свештеник Бугојно 3. XI 1947. год. (П)</ref>
=== Бунић - Кореница ===
Ред 158:
Више је примера да су усташе и њихове присталице наређивали Србима да легну и они по њима да газе. Исто тако са неке узвишице, обично стола и ормара, усташе би у цокулама скакале на Србе који су лежали потрбушке на поду. У затворима у Госпићу често се дешавало да дођу пијане усташе и нареде затвореницима да легну на патос обично "у једној великој соби која је за то била одређена. Затвореника је морало доћи толико да својим телима покрију цео патос, онда би усташе у војничким цокулама играли коло на телима тих мученика".<ref>Највећи злочини садашњице : (патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945), Др. [[Драгослав Страњаковић]], Горњи Милановац Дечје новине (1991). стр. 199.</ref>
Приликом интернирања једне групе Срба из Госпића на Велебит, 26. августа 1941. после 36 часова вожње у затвореним теретним вагонима без воде и хране, на једној станици ушао је у вагон усташа Ивица из Госпића са још "једним Хрватом у цивилном оделу" и рекао затвореницима да могу добити храну ако између себе покупе сав новац који имају. Гладни и жедни Срби су скупили 8.500 динара и предали му, а он им је тобоже за тај новац купио пасуља, скувао и поделио свакоме по кашику. Међутим тај пасуљ Србима је послала италијанска војска која се тада налазила у Јастребарском.<ref name="automatski generisano8">Највећи злочини садашњице : (патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945), Др. [[Драгослав Страњаковић]], Горњи Милановац Дечје новине (1991). стр. 111.</ref>
=== Грабовац Бански - Петриња ===
Ред 303:
=== Љубушки ===
Видовдански талас усташког геноцида захватио је и српско становништво љубушког среза. Од свих јама љубушког краја посебно се издавја она на Хумцу, која се налази у огради тамошњег фрањевачког самостана. При масакрирању и и бацању Срба у ту јаму, у ноћи између 30. јуна и 1. јула, и поред јаукања и запомагања невиних жртава, нико од „Кристових слугу“ из тог самостана није изашао да погледа шта се то дешава.
=== Мала Градуса - Петриња ===
Ред 462:
Посебно желимо да подробније опишемо масовни покољ Срба у селу Смиљану, крај Госпића, родном месту једног од највећих светских научника и проналазача. Овај нечувени покољ Срба у Смиљану почео је 1. и трајао до 8. августа 1941. године. Око два сата после подне 8. августа 1941. године усташе су ухватиле 33 особе и затвориле у кућу Миланка Катића, затим су кућу запалили и у њој сви изгорели. Спасила се једино Марија, кћер Петра Катића, бекством из запаљене куће у Велебит где је живела осам дана само од воде и траве. Последњи дан је успела да дође у везу са одметнутим оружаним одредом, уврстила се у њихове редове и активно учествовала у личком устанку. Тог истог дана и у исто време запаљена је кућа Петра Лемајића, у којој је било више особа. Из куће су се чули страховити јауци, због који су усташе пуцале из пушке у ту запаљену дрвену кућу. Сви који су били унутра изгорелил су. Истога дана, после подне између 3 и 4 сата Лука Пејановић са још 70 људи одведен је на плантажу у Пазариштима где су сви поклани. Тога истог дана заклан је код своје куће Дане-Лукин Пејиновић, а Никола Пејиновић је одведен од куће и убијен. Затим су похватани Јово и Петар Пејиновић, Петрова жена Милка и синови Никола и Милан, један унук и више непознатих особа, око 20 душа и сви у кући Петровој живи спаљени. Када се Јово Пејиновић , сав избезумљен од страха и чуда примакао запаљеној кући, која је већ догоревала, усташе су га ухватиле и бациле у Петрову кућу, која је већ догоревала. Истог дана у Смиљанском Пољу усташе су ухватиле Петра Пејиновића (Пацанова) и и тројицу његових синова и пред кућом убили. Затим је ухваћено 120 особа повезано и одведено у шуму Брезик, близу Широког моста и ту су сви поклани или из пушке поубијани. Из ове групе спасао се Љубан Басарић, муж Марије рођене Пејиновић. И њему су као и осталима ноге биле увезане жицом, али га је његова кћи дете од 9 година одрешило рекавиши му: "Ти бежи остави нас а ми ћемо овде изгинути". Љубан је изашао и почео да бежи, али су га усташе приметиле, припуцале и раниле га у обе руке. Како је био млад и јак успео је да побегне. Августа 1948. налазио се у Загребу као официр Југословенске армије. Трећег августа ухваћени су Јовица Пејиновић из Смиљанског Поља са децом, Миле Пејиновић са женом и седморо деце затим сви Лемајићи и Врањеши из Смиљанског Поља и стог дана су спаљени у кући Васе Лемајића.
У кући Стевана Пејиновића, спаљене су 32 особе. Неким чудом спасило се само троје деце. Сва ова лица пре спаљивања била су ножевима избодена, а нека и заклана. Девојчица Сара Пејиновић, кћи Миланова стара 12 година задобила је осам рана по телу. Лежала је у несвести. На њу су усташе бациле мртву жену Пиље Пејиновића. Заједно са њом у кући је било убијено и њено двоје деце, женско од 8 и мушко од 5 година. Пошто се на запаљеној кући срушио кров, усташе су отишле, Сара се освестила, а Пиљина деца дошла су себи. Кад су прозори почели да горе Сара је обадвоје рањене деце успела да избаци кроз прозор напоље па је и сама за њима искочила. Брат и сестра тешко рањени, ухватили су се за ручице и пошли кући. Уз пут су свратили на бунар неких Ковачевића, ту су се опрали и продужили пут. Уз пут су сусрели камион пун италијанских војника који су их узели, одвели у Обровац, у Далмацију, а затим у болницу у Задар. Деца су се излечила, мушкарац се вратио својој кући, а девојчица се запослила и остала у Задру под заштитом Италијана, где се налазила и августа 1948. године. Међутим године 1945. усташе су ухватиле Пиљу Пејиновић заједно са овим дечком , обојицу заклале у Смиљану. Када је искочила из запаљене куће Сара Пејиновић побегла је у оранице, где су се налазиле неке хрватске куће. Када су је становници тих кућа видели како рањена бежи повикали су усташама "Ето вам једно дијете утече". Ипак је она успела да побегне и у јулу 1948. године налазила се у Госпићу, али су се на њој још тада добро примећивали трагови претрпљених мука и ужасног страха. 7. августа усташе су похватале код кућа у Бужину: Косту, Јелу и Филипа Лемајића, Мила, Марију, Ђуру, Илију и Милку Пејиновић са шесторо деце, затим Милку Пејиновић са два сина, Марију кћерку покојног Марка, са сином, снахом и дететом, Даницу са две кћери и све их затвориле у кућу Лемајића и запалиле. Међутим Ђура Лемајић је "био сасечен" и његов леш бачен у ватру. У кући Дмитра Пејиновића Пацанова, у Смиљанском Пољу , 7. августа око 4 сата по подне усташе су у једну кућу затвориле 68 особа, врата и прозоре су "даскама заковали кућа затим запаљена и сви унутра изгорели".<ref>Највећи злочини садашњице : (патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945), Др. [[Драгослав Страњаковић]], Горњи Милановац Дечје новине (1991). стр. 255256.257</ref>
Пре рата смиљанска парохија бројала је преко 1.000 српских душа, 1948. године било их је свега 112, од којих је само 30 особа становало у Смиљану, остали су живели у Госпићу, јер у своме месту нису имали зграда у којима би могли да станују. Прота Пејиновић је 1948. године био у Смиљану и овако га описује: парохија смиљанска данас је празна. У том лепом и романтичном месту данас је човек срећан да нађе некога живог кад кроз село пролази. Свуда влада нема тишина, тако рећи и птице у гајевима не певају. На човека ова пустош , развалине и паљевине, ова тишина, оно гробље порушена црква и парохијски стан делују неисказано тешко и мучно, тако да би човек најволео да почива у оној раци, у којој су заједно сахрањена 462 Србина-православца".<ref>Највећи злочини садашњице : (патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945), Др. [[Драгослав Страњаковић]], Горњи Милановац Дечје новине (1991). стр. 257.</ref>
Ред 476:
=== Српске Моравице ===
Месеца јуна 1941. око 30 усташа помогнути домаћим присталицама похапсили су све виђеније Србе из Српских Моравица, а међу њима и старог протојереја и архијерејског намесника Владимира Дујића, одатле су их све послали право у Огулин, а после два дана у логор Даницу код Копривнице. У логор су стигли 17. јуна и на самом улазу страшно претучени и измрцварени. Проту Дујића ударио је неки усташа предметом по очима, разбио му наочаре које су га повредиле, ухватио за браду исчупавши прамен длаке заједно са кожом . Проту је облила крв, али ни гласа није пустио од себе овај стари свештеник". 30. јуна прота је са још 250 Срба упућен у Госпић где је са још неким свештеницима, између 1. и 2. јуна, страховито претучен, и од тада му се губи савки траг.<ref>Највећи злочини садашњице : (патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945), Др. [[Драгослав Страњаковић]], Горњи Милановац Дечје новине (1991). стр. 156.</ref>
[[Усташе]] су жени проте Дујића из Српских Моравица "забијали су игле у лице и чело и потпуно је унаказили".<ref name="automatski generisano5" />
| |||