Симеон I — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м правопис |
м Bot: Pretvaranje običnih izvora koristeći ref imena da bi se izbjegli duplikati (pogledaj također FAQ) |
||
Ред 35:
== Детињство и младост ==
[[Датотека:First Bulgarian Empire.png|250px|мини|лево|Територија Првог бугарског царства током владавине Симеона Великог]]
Симеон је рођен 864. или 865. године. Био је син бугарског кнеза [[Борис I|Бориса I]].<ref name=automatski generisano10>Zlatarski, Istorija na Pǎrvoto bǎlgarsko carstvo. стр. 280.</ref>, владара из династије [[Крум]]<ref>Dimitrov, Božidar. "Hramǎt "[http://www.historymuseum.org/404/ Sveti Četirideset mǎčenici]"" (in Bulgarian). National Historical Museum. Retrieved 2007-03-07.</ref>. Током владавине кнеза Бориса, Бугарска је покрштена (865. године)<ref
Од 888. године Симеон је поново у Бугарској. Настанио се у краљевском манастиру у [[Велики Преслав|Преславу]].<ref>Nikolova, Bistra . "Veliki Preslav". Pravoslavnite cǎrkvi prez Bǎlgarskoto srednovekovie (in Bulgarian). Sofia: Bulgarian Academy of Sciences. 2002. ISBN 978-954-430-762-2. pp. 88</ref> где је, под вођством Наума Преславског, ангажован у преводу верских књига са грчког на старословенски језик<ref
== Први рат са Византијом ==
[[Датотека:Bulgarians defeat Byzantines under Krenites and Kourtikios.jpg|250px|мини|Бугарска војска Симеона Великог наноси пораз Византинцима у Македонији]]
Доласком Симеона на власт, дуготрајан мир, кога је његов отац Борис склопио са византијским царем [[Михаило III|Михаилом]], ближио се крају. Сукоб је избио када је византијски цар [[Лав VI Мудри]], наводно под притиском своје љубавнице [[Зоја Зауцена|Зоје]] и њеног оца [[Стилијанос Зауцес|Стилијаноса Зауцеса]], пренео државну царину из [[Константинопољ|Цариграда]] у [[Солун]].<ref
У јесен 894. године Симеон напада Византију са севера где су му Византинци пружили слаб отпор.<ref>Zlatarski, Istorija na Pǎrvoto bǎlgarsko carstvo. стр. 289.</ref>. Већина византијске војске ангажована је на истоку Анадолије у [[Византијско-арапски ратови|рату]] са Арабљанима<ref>Theophanes Continuatus. стр. 312., cited in Vasil'ev, A. (1902). Vizantija i araby, II (in Russian). стр. 88. стр. 104. стр. 108–111.</ref>. Војска коју је Лав послао на Симеона је одлучујуће поражена у Македонији<ref
Византинци склапају савез са [[Мађари]]ма против Бугара обећавајући им превоз преко [[Дунав]]а византијском морнарицом.<ref>Runciman, A history of the First Bulgarian Empire. стр. 145.</ref><ref
== Рат са Мађарима и мањи сукоби са Византијом ==
Ред 54:
Под изговором да Лав VI није ослободио све заробљенике.<ref>Runciman, A history of the First Bulgarian Empire. стр. 147.</ref>, Симеон предузима нов напад на Византију лета 896. године кренувши директно ка Цариграду<ref>Zlatarski, Istorija na Pǎrvoto bǎlgarsko carstvo. стр. 315.</ref>. У Тракији се сукобио са омањом, на брзину састављеном, војском Византинаца и нанео им [[Битка код Бугарофигона|пораз код Бугарофигона]]<ref>Zlatarski, Istorija na Pǎrvoto bǎlgarsko carstvo. стр. 316.</ref>. Лав VI је, на крају, ипак успео да одбије Бугаре који су доспели чак до Цариграда<ref>Zlatarski, Istorija na Pǎrvoto bǎlgarsko carstvo. стр. 317.</ref> Рат је завршен мировним споразумом који је формално трајао све до Лавове смрти 912. године. Византија је пристала на обавезу плаћања данка Бугарима и уступила им простор од Црног мора и Странџе до Бугарског царства<ref>Runciman, A history of the First Bulgarian Empire. стр. 148.</ref> У међувремену је Симеон наметнуо свој ауторитет Србији пружајући подршку српском владару [[Петар Гојниковић|Петру Гојниковићу]]<ref>Fine, The Early Medieval Balkans. стр. 141.</ref>
Симеон је мир са Византијом често кршио и освајао је делове византијске територије у неколико наврата.<ref>Zlatarski, Istorija na Pǎrvoto bǎlgarsko carstvo. стр. 321.</ref> Бугари 904. године [[Пљачка Солуна (904)|освајају и пљачкају]] Солун, други по величини град у Византијском царству<ref>Zlatarski, Istorija na Pǎrvoto bǎlgarsko carstvo. стр. 324.</ref> Освајање града олакшала је претходна пљачка од стране Арабљана потпомогнутим грчким гусарем [[Лав од Триполија|Лавом од Триполија]]. Лав VI приморан је на нове уступке. Уговором из 904. године уступио је Бугарима територије данашње јужне Македоније и јужне Албаније. Гранична линија протезала се око 20 километара северно од Солуна<ref name=automatski generisano7>Bakalov, Istorija na Bǎlgarija, "Simeon I Veliki"</ref><ref>Zlatarski, Istorija na Pǎrvoto bǎlgarsko carstvo. стр. 334–337.</ref><ref>Uspenskij, F.I. (1898). "Pograničnyj stolb meždu Vizantiej i Bolgariej pri Simeone". Izvestija russkogo arheologičeskogo instituta v Konstantinopole (in Russian): 184–194.</ref>
== Царска титула ==
Ред 61:
* Bǎlgarite i Bǎlgarija, 1.2.</ref>.
Међутим, Александар није стигао да ратује са Симеоном. Умро је 6. јуна 913. године остављајући власт регентском савету на челу са [[Никола Мистик|Николом Мистиком]].<ref
Анархија у Цариграду престала је након убиства Константина Дуке.<ref name=automatski generisano4>Zlatarski, Istorija na Pǎrvoto bǎlgarsko carstvo. стр. 359.</ref>. Одмах је формирана влада на челу са патријархом Николом на челу. Никола је позвао Симеона на мировне преговоре<ref
Убрзо након Симеоновог одласка, Константин VII вратио је мајку Зоју из манастира. Зоја је успела да фебруара 914. године преузме власт уклонивши патријарха Николу из владе. Мир са Симеоном је прекинут. Симеон је напао Тракију лета 914. године и освојио Једрене. Зоја Симеону шаље поклоне како би га приволела да пристане на мир и Византинцима уступи Једрене. Наредних година Симеон је своју војску ангажовао око Драча и Солуна, али није постигао значајније успехе. Зоја склапа мир са Абасидским калифатом, а настоји да склопи споразуме и са Печенезима, Србима и Мађарима како би они Бугаре напали са леђа. Ове намере су осујећене захваљујући Симеоновој дипломатској вештини.
Ред 73:
== Рат са Србима и последње борбе са Византијом ==
[[Датотека:Skylitzes Simeon sending envoys to the Fatimids.jpg|350px|мини|Симеоново посланство на фатимидском двору]]
Након завршетка рата са Византијом, Симеон је намеравао да казни српског владара Петра Гојниковића који је покушао да га изда склапајући савез са Зојом.<ref
У међувремену долази до промене на византијском престолу. Зоју је заменио адмирал [[Роман I Лакапин|Роман Лакапин]] који је постао савладар малолетног Константина. Убрзо је, међутим, Константина прогласио за савладара, а себе за византијског цара. Био је то повод Симеону да покрене нов рат. Између 920. и 923. године Симеон преко Тесалије допире до Коринтске превлаке, на истоку до Тракије и Дарданела и предузима опсаду Лампсака.<ref>Alexander Kazhdan, ed. (1991). [[The Oxford Dictionary of Byzantium|Oxford Dictionary of Byzantium]]. Oxford University Press.</ref><ref>Cawley, Charles (30 January 2011), Bulgaria: Symeon I 893–927, [http://fmg.ac/Projects/MedLands/Intro.htm Foundation for Medieval Genealogy], retrieved August 2012,[better source needed]</ref> Симеонове снаге појавиле су се пред Цариградом 921. године након освајања Једрена и [[Битка код Пегае|победе код Пегае]]<ref>Runciman, A history of the First Bulgarian Empire. стр. 164–165.</ref> Византинци су, у међувремену, поново покушали да побуне Србију, али је Павле Брановић замењен [[Захарија Прибислављевић|Захаријом Прибислављевићем]]. Симеон је склопио савез и са [[Фатимидски халифат|фатимидским]] калифом [[Абдулах ел Махди Билах]]ом који му је обезбедио флоту за напад на Цариград. Међутим, византија склапа мир са Арабљанима чиме је савез Бугарске и Фатимида окончан<ref
У Србији Захарија диже побуну против Симеона. Подржан је од стране многих Бугара исцрпљених Симеоновим бескрајним кампањама против Византије. Симеон је у Србију послао Сигрицу и Мармаиса.<ref>Zlatarski, Istorija na Pǎrvoto bǎlgarsko carstvo. стр. 446–447.</ref> Међутим, бугарска војска је доживела катастрофални пораз који је Симеона нагнао да закључи мир са Византијом и прикупи снаге за гушење српског устанка. Симеон шаље војску на челу са [[Часлав Клонимировић|Чаславом Клонимировићем]] који је требало да замени Захарију (924). Захарије је избегао у Хрватску. Српски жупани позвани су у Бугарску да Чаславу положе заклетву. Сем постављања Часлава на власт, Бугари су заробили и побили жупане, а Србија је припојена Бугарској<ref>Zlatarski, Istorija na Pǎrvoto bǎlgarsko carstvo. стр. 459.</ref>
Ред 85:
Након (или евентуално за време) смрти патријарха Николе (925. година), Симеон је Бугарску архиепископију уздигао на ранг патријаршије.<ref>Fine, The Early Medieval Balkans. стр. 156.</ref> Ово је вероватно повезано са Симеоновим преговорима са папом [[Јован X|Јованом X]] између 924. и 926. године. Симеон је настојао да издејствује признавање своје царске титуле од стране папства<ref>Mladjov, Ian (1999). "Between Byzantium and Rome: Bulgaria and the West in the Aftermath of the Photian Schism". Byzantine Studies/Études Byzantines: 173–181.</ref>
Године 926. Симеонове трупе под вођством [[Алогоботур]]а нападају Хрватску која је била савезник Византије. Војска хрватског краља [[Томислав I Трпимировић|Томислава]] нанела је Бугарима потпуни [[битка на Босанским висоравнима|пораз на Босанским висоравнима]].<ref
== Смрт ==
Последњих месеци живота, Симеон је планирао нову опсаду Цариграда.<ref name=automatski generisano2>Cawley, Charles (30 January 2011), Bulgaria: Symeon I 893–927, Foundation for Medieval Genealogy, retrieved August 2012,</ref> упркос Романових очајничких молби за мир<ref>Zlatarski, Istorija na Pǎrvoto bǎlgarsko carstvo. стр. 489–491.</ref>. Симеон је умро 27. маја 927. године од срчаног удара у својој палати у Преславу<ref>Runciman, A history of the First Bulgarian Empire. стр. 176–77.</ref><ref>Canev, Bǎlgarski hroniki. стр. 226–227.</ref> Наследио га је малолетни син [[Петар I Бугарски|Петар I]] уместо кога је, као регент, владао ујак [[Ђорђе Сурсувил]]<ref
== Култура и религија ==
Ред 94:
Током Симеонове владавине, Бугарска је достигла свој културни врхунац. Постала је духовни центар словенске Европе.<ref>Lalkov, Rulers of Bulgaria. стр. 23–25.</ref><ref>Delev, Zlatnijat vek na bǎlgarskata kultura.</ref> Симеон је наставио политику свога оца Бориса. Успостављао је и ширио словенску културу и привлачио научнике и писце у Бугарску у Преславску и Охридску књижевну школу које су основане током владавине Бориса. Највише резултате школе су постигле током Симеонове владавине<ref>Ivanova, "[http://knigite.abv.bg/zv/zv_uvod.html Introduction]", Tǎržestvo na slovoto.</ref>
Крај 9. и почетак 10. века представља најпродуктивнији период бугарске средњовековне књижевности.<ref name=automatski generisano5>Ivanova, "Introduction", Tǎržestvo na slovoto</ref> Рад [[Ћирило и Методије|Ћирила и Методија]] наставили су њихови ученици, [[Климент Охридски|Климент]], [[Наум Охридски|Наум]] и [[Константин Преславски|Константин]]. [[Библија]], дела [[Јован Златоусти|Јована Златоусток]], [[Василије Велики|Василија из Цезареје]], [[Кирил Александријски|Кирила Александријског]], [[Григорије Богослов|Григорија Богослова]], [[Атанасије Александријски|Атанасија Александријског]] и хроничара [[Јован Малала|Јована Малала]] и [[Ђорђе Амартол|Ђорђа Амартола]], преведена су на бугарски језик<ref
Нова бугарска престоница, [[Велики Преслав|Преслав]], изграђена је у велелепни културни и верски центар Бугарске. У Преславу се налазило преко 20 цркава и манастира, импресиван краљевски двор и Златна црква.<ref>Delev, Zlatnijat vek na bǎlgarskata kultura</ref> Развој бугарске уметности у периоду Симеона показује и керамичка икона [[Теодор Стратилат|Теодора Стратилата]] у преславском стилу<ref>[http://web.archive.org/web/20070127095604/http://www.museum-preslav.com/colectr.html Risuvana keramika]". Muzej Preslav. Archived from the original on January 27, 2007. Retrieved 2007-03-10.</ref>
Ред 100:
== Породица ==
[[Датотека:Preslav Golden Church Klearchos 2.jpg|250px|мини|лево|Златна Симеонова црква у Преславу]]
Симеон се женио два пута. Идентитет прве жене није познат. Са њом је имао сина [[Михаило Бугарски|Михаила]]{{sfn|Fine|1991|p=160}} који је рођен пре 913. године. Он је искључен из наследства 927. године и послат у манастир. Умро је 931. године након покушаја подизања побуне против Симеоновог сина Петра.<ref
Симеон је имао и неколико кћери. Једна од њих удала се за Константина VII 913. године. Овај брак поништен је доласком на власт Константинове мајке Зоје{{sfn|Fine|1991|p=148}}.
|