Симеон I — разлика између измена

Симеон је рођен 864. или 865. године. Био је син бугарског кнеза [[Борис I|Бориса I]].<ref name="automatski generisano10">Zlatarski, Istorija na Pǎrvoto bǎlgarsko carstvo. стр. 280.</ref>, владара из династије [[Крум]]<ref>Dimitrov, Božidar. "Hramǎt "[http://www.historymuseum.org/404/ Sveti Četirideset mǎčenici]"" (in Bulgarian). National Historical Museum. Retrieved 2007-03-07.</ref>. Током владавине кнеза Бориса, Бугарска је покрштена (865. године)<ref name="automatski generisano10" /><ref name="automatski generisano8">Fine, The Early Medieval Balkans. стр. 132.</ref>. Симеон је читавог свог живота био хришћанин. Старији Симеонов брат [[Владимир Расате|Владимир]] био је одређен да наследи оца. Симеон је, због тога, предодређен за високог свештеника, евентуално бугарског архиепископа. Постат је на Универзитет у Цариграду да добије свештеничко образовање са тринаест или четрнаест година. Узео је име Симеон током боравка у цариградском манастиру<ref>грчка варијанта хебрејског имена "שִׁמְעוֹן" што значи "слушајући; Campbell, Mike. "Biblical Names". Behind the Name. Retrieved 2007-03-04</ref> Период од 878. до 888. провео је у византијској престоници<ref name="automatski generisano8" />, стекао добро образовање и учио реторику [[Демостен]]а и [[Аристотел]]а<ref>Liutprand of Cremona. Antapodosis, cap. 29. стр. 66. Cited in Drinov, Marin (1876). Južnye slavjane i Vizantija v X veke (in Russian). стр. 374.</ref> Такође је научио и [[грчки језик]], те га византијске хронике називају полугрком<ref name="automatski generisano1">Delev, Bǎlgarskata dǎržava pri car Simeon.</ref>

Од 888. године Симеон је поново у Бугарској. Настанио се у краљевском манастиру у [[Велики Преслав|Преславу]].<ref>Nikolova, Bistra . "Veliki Preslav". Pravoslavnite cǎrkvi prez Bǎlgarskoto srednovekovie (in Bulgarian). Sofia: Bulgarian Academy of Sciences. 2002. ISBN 978-954-430-762-2. pp. 88</ref> где је, под вођством Наума Преславског, ангажован у преводу верских књига са грчког на старословенски језик<ref name="automatski generisano8" />. Владимир је, у међувремену, наследио свога оца који се повукао у манастир. Владимир је покушао да поврати паганску религију и склопио је савез са [[Арнулф Карантанијски|Арнулфом Карантинским]], немачким владарем<ref>Annales Fuldenses. стр. 408. Cited in Runciman, A history of the First Bulgarian Empire. стр. 133.</ref>. Тиме је приморао Бориса да поново уђе у политички живот. Борис је збацио Владимира са престола, ослепео га и утамничио. Затим је свога сина Симеона прогласио новим владарем Бугарске<ref>Zlatarski, Istorija na Pǎrvoto bǎlgarsko carstvo. стр. 283.</ref><ref name="automatski generisano9">Todt, Biographisch-Bibliographisches Kirchenlexikon.</ref> То је учињено на сабору у Преславу. Том приликом је старобугарски језик проглашен јединим званичним језиком државе и цркве<ref>Crampton, R.J. "The Reign of Simeon the Great (893–927)". A Concise History of Bulgaria. Cambridge University Press. {{page|year=2005|isbn=978-0-521-85085-8|pages=16–17}}</ref><ref>Kalojanov, Ančo (2005-05-11). "[http://liternet.bg/publish/akaloianov/civilizacia.htm Slavjanskata pravoslavna civilizacija]" (in Bulgarian). Retrieved 2007-03-12.</ref> Бугарска престоница пренета је из Плиске у Преслав. Није познато због чега је Борис поставио Симеона, а не свог другог, старијег сина, Гаврила, на бугарски престо<ref name="automatski generisano10" />

Доласком Симеона на власт, дуготрајан мир, кога је његов отац Борис склопио са византијским царем [[Михаило III|Михаилом]], ближио се крају. Сукоб је избио када је византијски цар [[Лав VI Мудри]], наводно под притиском своје љубавнице [[Зоја Зауцена|Зоје]] и њеног оца [[Стилијанос Зауцес|Стилијаноса Зауцеса]], пренео државну царину из [[Константинопољ|Цариграда]] у [[Солун]].<ref name="automatski generisano1" /> Тиме је угрозио трговачке интересе Бугарске јер је царина била виша. Трговци су тражили заштиту од Симеона који је упутио протест Лаву VI. Међутим, византијски цар игнорисао је Симеонове протесте<ref>John Skylitzes. Skylitzes–Kedrenos, II. стр. 254.4–16</ref><ref>Runciman, A history of the First Bulgarian Empire. стр. 144–145.</ref> То је био повод за избијање [[Византијско-бугарски ратови|византијско-бугарског рата]].

У јесен 894. године Симеон напада Византију са севера где су му Византинци пружили слаб отпор.<ref>Zlatarski, Istorija na Pǎrvoto bǎlgarsko carstvo. стр. 289.</ref>. Већина византијске војске ангажована је на истоку Анадолије у [[Византијско-арапски ратови|рату]] са Арабљанима<ref>Theophanes Continuatus. стр. 312., cited in Vasil'ev, A. (1902). Vizantija i araby, II (in Russian). стр. 88. стр. 104. стр. 108–111.</ref>. Војска коју је Лав послао на Симеона је одлучујуће поражена у Македонији<ref name="automatski generisano1" /><ref>Bakalov, Istorija na Bǎlgarija, "Simeon I Veliki".</ref> Бугари су побили многе архонте и византијске команданте. Међутим, даље напредовање ка Цариграду спречила је [[угарска инвазија на Европу|инвазија Мађара]]<ref>Zlatarski, Istorija na Pǎrvoto bǎlgarsko carstvo. стр. 289–291.</ref> Симеон је принуђен да брзо повуче своје трупе из Византије и брани северну границу. Касније је овај сукоб назван "првим трговинским ратом у средњовековној Европи" од стране бугарских историчара<ref name="automatski generisano3">Canev, Bǎlgarski hroniki. стр. 198.</ref>

Византинци склапају савез са [[Мађари]]ма против Бугара обећавајући им превоз преко [[Дунав]]а византијском морнарицом.<ref>Runciman, A history of the First Bulgarian Empire. стр. 145.</ref><ref name="automatski generisano3" />. Лав VI је, могуће, склопио савез и са Арнулфом Карантинским како би се осигурао да [[Франци]] неће подржати Бугаре против Византије<ref>Zlatarski, Istorija na Pǎrvoto bǎlgarsko carstvo. стр. 294–295.</ref>. Истовремено је талентовани војсковођа [[Нићифор Фока Старији|Нићифор Фока]] опозван из јужне [[Италија|Италије]] како би се супротставио Бугарима<ref>Runciman, A history of the First Bulgarian Empire. стр. 146.</ref>. Несвестан опасности са севера, Симеон је пошао у сусрет Нићифору. Две војске се, међутим, нису сукобиле већ је Лав VI понудио Симеону мир<ref name="automatski generisano6">Zlatarski, Istorija na Pǎrvoto bǎlgarsko carstvo. стр. 295.</ref>. Симеон није веровао Лаву већ је ухапсио изасланика и наредио да се речни пролази затворе конопцима и ланцима док се не обрачуна са Фоком. Два сукоба са Мађарима на северу резултирали су бугарским поразима. Симеон је приморан да се повуче у Силистру. Након пљачке бугарских територија, Мађари се повлаче ка северу<ref name="automatski generisano1" /> Симеон је, претходно, закључио примирје са Византијом (лето 895)<ref name="automatski generisano6" /> Сам мир није потписан јер је Лав VI тражио ослобађање заробљеника из трговинског рата<ref>Zlatarski, Istorija na Pǎrvoto bǎlgarsko carstvo. стр. 301–304.</ref>

Симеон је мир са Византијом често кршио и освајао је делове византијске територије у неколико наврата.<ref>Zlatarski, Istorija na Pǎrvoto bǎlgarsko carstvo. стр. 321.</ref> Бугари 904. године [[Пљачка Солуна (904)|освајају и пљачкају]] Солун, други по величини град у Византијском царству<ref>Zlatarski, Istorija na Pǎrvoto bǎlgarsko carstvo. стр. 324.</ref> Освајање града олакшала је претходна пљачка од стране Арабљана потпомогнутим грчким гусарем [[Лав од Триполија|Лавом од Триполија]]. Лав VI приморан је на нове уступке. Уговором из 904. године уступио је Бугарима територије данашње јужне Македоније и јужне Албаније. Гранична линија протезала се око 20 километара северно од Солуна<ref name="automatski generisano7">Bakalov, Istorija na Bǎlgarija, "Simeon I Veliki"</ref><ref>Zlatarski, Istorija na Pǎrvoto bǎlgarsko carstvo. стр. 334–337.</ref><ref>Uspenskij, F.I. (1898). "Pograničnyj stolb meždu Vizantiej i Bolgariej pri Simeone". Izvestija russkogo arheologičeskogo instituta v Konstantinopole (in Russian): 184–194.</ref>

Међутим, Александар није стигао да ратује са Симеоном. Умро је 6. јуна 913. године остављајући власт регентском савету на челу са [[Никола Мистик|Николом Мистиком]].<ref name="automatski generisano9" /> Многи Византинци нису прихватили Константина за цара већ су подржали претендента Константина Дуку. То је резултирало избијањем побуне у јужној Италији која је, заједно са наступајућом арапском инвазијом у источној Анадолији, ишла Симеону на руку<ref>Runciman, A history of the First Bulgarian Empire. стр. 156.</ref><ref>Zlatarski, Istorija na Pǎrvoto bǎlgarsko carstvo. стр. 353.</ref> Никола Мистик је покушао да преговорима одложи Симеонов напад, али су све молбе одбијене. Крајем јула или почетком августа Симеон напада Византију и без икаквог озбиљног отпора стиже до Цариграда<ref>Bǎlgarite i Bǎlgarija, 1.2.</ref>

Анархија у Цариграду престала је након убиства Константина Дуке.<ref name="automatski generisano4">Zlatarski, Istorija na Pǎrvoto bǎlgarsko carstvo. стр. 359.</ref>. Одмах је формирана влада на челу са патријархом Николом на челу. Никола је позвао Симеона на мировне преговоре<ref name="automatski generisano4" /> Симеон прекида опсаду. Дуги преговори резултирали су исплатом заосталих византијских дугова Бугарима и обећањем да ће се Константин VII оженити Симеоновом ћерком<ref>Runciman, A history of the First Bulgarian Empire. стр. 157.</ref> Међутим, најважнија одредба мировног споразума је признавање Симеона за цара од стране патријарха<ref>Fine, The Early Medieval Balkans. стр. 144–148.</ref><ref>Ostrogorsky, George (1935). "Avtokrator i samodržac". Glas Srpske kraljevske akademije (in Serbian) (CLXIV): 95–187.</ref>

Након завршетка рата са Византијом, Симеон је намеравао да казни српског владара Петра Гојниковића који је покушао да га изда склапајући савез са Зојом.<ref name="automatski generisano7" /> Симеон шаље двојицу својих команданата, [[Теодор Сигрица|Теодора Сигрицу]] и [[Мармаис]]а у Србију. Бугари су Симеона позвали на мировни састанак који би требало изгладити сукобе. Петар Гојниковић је на превару заробљен, свезан и одведен пред Симеона који га је утамничио. Гојниковић је остатак живота провео у тамници. Нови српски кнез постао је [[Павле Брановић]] кога је поставио Симеон. Тиме је, на неко време, обновљен утицај Бугарске на Србију<ref>Zlatarski, Istorija na Pǎrvoto bǎlgarsko carstvo. стр. 385–386.</ref>

У међувремену долази до промене на византијском престолу. Зоју је заменио адмирал [[Роман I Лакапин|Роман Лакапин]] који је постао савладар малолетног Константина. Убрзо је, међутим, Константина прогласио за савладара, а себе за византијског цара. Био је то повод Симеону да покрене нов рат. Између 920. и 923. године Симеон преко Тесалије допире до Коринтске превлаке, на истоку до Тракије и Дарданела и предузима опсаду Лампсака.<ref>Alexander Kazhdan, ed. (1991). [[The Oxford Dictionary of Byzantium|Oxford Dictionary of Byzantium]]. Oxford University Press.</ref><ref>Cawley, Charles (30 January 2011), Bulgaria: Symeon I 893–927, [http://fmg.ac/Projects/MedLands/Intro.htm Foundation for Medieval Genealogy], retrieved August 2012,[better source needed]</ref> Симеонове снаге појавиле су се пред Цариградом 921. године након освајања Једрена и [[Битка код Пегае|победе код Пегае]]<ref>Runciman, A history of the First Bulgarian Empire. стр. 164–165.</ref> Византинци су, у међувремену, поново покушали да побуне Србију, али је Павле Брановић замењен [[Захарија Прибислављевић|Захаријом Прибислављевићем]]. Симеон је склопио савез и са [[Фатимидски халифат|фатимидским]] калифом [[Абдулах ел Махди Билах]]ом који му је обезбедио флоту за напад на Цариград. Међутим, византија склапа мир са Арабљанима чиме је савез Бугарске и Фатимида окончан<ref name="automatski generisano1" />

Године 926. Симеонове трупе под вођством [[Алогоботур]]а нападају Хрватску која је била савезник Византије. Војска хрватског краља [[Томислав I Трпимировић|Томислава]] нанела је Бугарима потпуни [[битка на Босанским висоравнима|пораз на Босанским висоравнима]].<ref name="automatski generisano7" /> У страху од Симеонове одмазде, Томислав је прихватио да раскине савез са Византијом и успостави мир са Бугарима прихватајући status quo<ref>Canev, Bǎlgarski hroniki. стр. 225.</ref><ref>Runciman, A history of the First Bulgarian Empire. стр. 176.</ref>

Последњих месеци живота, Симеон је планирао нову опсаду Цариграда.<ref name="automatski generisano2">Cawley, Charles (30 January 2011), Bulgaria: Symeon I 893–927, Foundation for Medieval Genealogy, retrieved August 2012,</ref> упркос Романових очајничких молби за мир<ref>Zlatarski, Istorija na Pǎrvoto bǎlgarsko carstvo. стр. 489–491.</ref>. Симеон је умро 27. маја 927. године од срчаног удара у својој палати у Преславу<ref>Runciman, A history of the First Bulgarian Empire. стр. 176–77.</ref><ref>Canev, Bǎlgarski hroniki. стр. 226–227.</ref> Наследио га је малолетни син [[Петар I Бугарски|Петар I]] уместо кога је, као регент, владао ујак [[Ђорђе Сурсувил]]<ref name="automatski generisano2" /> Петар је закључио мировни споразум са Византијом октобра исте године. Мир је утврђен династичким браком Петра и Романове праунуке Ирене Лакапин. Бугарској су признате границе и статус бугарске патријаршије<ref>Fine, The Early Medieval Balkans.</ref>

Крај 9. и почетак 10. века представља најпродуктивнији период бугарске средњовековне књижевности.<ref name="automatski generisano5">Ivanova, "Introduction", Tǎržestvo na slovoto</ref> Рад [[Ћирило и Методије|Ћирила и Методија]] наставили су њихови ученици, [[Климент Охридски|Климент]], [[Наум Охридски|Наум]] и [[Константин Преславски|Константин]]. [[Библија]], дела [[Јован Златоусти|Јована Златоусток]], [[Василије Велики|Василија из Цезареје]], [[Кирил Александријски|Кирила Александријског]], [[Григорије Богослов|Григорија Богослова]], [[Атанасије Александријски|Атанасија Александријског]] и хроничара [[Јован Малала|Јована Малала]] и [[Ђорђе Амартол|Ђорђа Амартола]], преведена су на бугарски језик<ref name="automatski generisano5" /> Током Симеонове владавине настала су и бугарска дела [[Јован Егзарх|Јована Егзарха]] (Шестоднев), Константина Преславског и [[Црноризац Храбар|Црнорисца Храброг]]. Симеон је и сам дао допринос бугарској књижевности<ref>Ivanova, "[http://knigite.abv.bg/zv/zv1_4.html Pribavka ot samija hristoljubiv car Simeon]", Tǎržestvo na slovoto.</ref>

Симеон се женио два пута. Идентитет прве жене није познат. Са њом је имао сина [[Михаило Бугарски|Михаила]]{{sfn|Fine|1991|p=160}} који је рођен пре 913. године. Он је искључен из наследства 927. године и послат у манастир. Умро је 931. године након покушаја подизања побуне против Симеоновог сина Петра.<ref name="automatski generisano2" /> Са другом женом, ћерком утицајног Ђорђа Сурсувила, Симеон је имао три сина: Петра (који га је 927. године наследио на престолу и владао до 969. године), Ивана (који се побунио против Петра 928. године, а затим побегао у Византију)<ref name="automatski generisano2" /> и Бењамина који је, према лангобардском историчару [[Лијутпранд Кремонски|Лијутпранду Кремонском]], "имао моћ да се претвори у вука и друге чудне животиње"<ref>{{harvnb|Antapodosis||p=309}}</ref>