Псковско-печерски манастир — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене |
|||
Ред 31:
Године [[2013]]. манастир је званично обележио 540. годишњицу од оснивања. Један је од ретких православних манастира на тлу Русије који никада није затваран, чак ни у периоду комунистичке власти. Од фебруара [[1920]]. до јануара [[1945]]. манастир се налазио у границама тадашње независне [[естонија|Естоније]], и у том периоду словио је за најважнији религјски центар православних [[Сети|Сета]] (етничке групе [[естонци|Естонаца]]).
== Историја ==
=== Оснивање манастира === Савремени манастирски комплекс налази се на крајњем западу [[псковска област|Псковске области]] Русије, недалеко од границе са [[естонија|Естонијом]], на неких 340 километара југозападно од [[Санкт Петербург]]а, и на око 50 километара западно од града [[Псков]]а, односно на југоисточној периферији древног града [[Печори]]ја. Манастир је основан на маленом [[пешчар]]ском узвишењу препуном бројних мањих пећина [[ерозија|ерозивно]]-[[суфозија|суфозионог]] порекла. Некада је на том подручју протицао поток Каменец.<ref>-{Агапов И. А. О возможном происхождении пещер Псково-Печерского монастыря. В сборнике научных трудов "Христианство в регионах мира (Христианская архаика), отв. ред. М. Ф. Альбедиль, Ю. Ю. Шевченко, « СПб., Петербургское Востоковедение, 2011.}-</ref><ref>-{«Псково-Печерский монастырь» (СПб., типография Эдуарда Веймара, 1860)}-</ref>
Иако је званичан датум оснивања манастира година [[1473]], извесно је да је монашки живот у пећинама на том подручју започео знатно раније, а постоје подаци да је локално становништво знало за постојање пећина још [[1392]]. године.<ref>-{А. Б. Постников Судьба старых библиотек псковских церквей и монастырей Псков. Научно-практический, историко-краеведческий журнал № 31, 2009}-</ref> Према једној од легенди из манастирских летописа, крајем [[XIV век]]а су два [[изборск]]а ловца, отац и син Селиш, у дубокој шуми у близини потока Каменца чули гласове „који су певали тако богоугодно и савршено, док се мирис тамјана ширио околном шумом”.<ref name="Оснивање манастира">{{cite web|title=Основание обители|url=http://www.pskovo-pechersky-monastery.ru/letopis/5-osnovanie-obiteli|publisher=Официальный сайт Свято-Успенского Псково-Печерского монастыря|accessdate=22. 3. 2016}}</ref> Недуго после тог догађаја, када је локални сељак Иван Дементијев секао дрвеће на месту данашњих пећина, „изненада се међу корењем дрвећа указао улаз у пећину, а над самим улазом је стајало написано ''Богомстворене пећине'' ({{јез-рус|Богом зданныя пещеры}})”.<ref name="Оснивање манастира" /> Дементијев је касније тај део земље око пећина поклонио манастирском братству.
На основу старих предања и летописа извесно је да су у пећинама на подручју данашњег манастира своје уточиште пронашли монаси из [[Кијевско-печерска лавра|Кијевско-печерске лавре]] који су се ту склонили од учесталих прогона [[Кримски Татари|кримских Татара]]. Међу тим првобитним монасима летописи помињу само преподобног Марка, који се на тај начин сматра и праоцем манастирског братства.<ref name="Оснивање манастира" /> Као званичан датум оснивања Псковско-печерског манастира узима се [[1473]], година када је преподобни [[Јона Псковско-печерски|Јона]] освештао малену пећинску цркву посвећену [[Велика Госпојина|Успењу Пресвете Богородице]]. У многим летописима, укључујући и манастирске, преподобни Јона се сматра оснивачем самог манастира. Пре него се замонашио, преподобни Јона је служио као свештеник (световног имена Јован) у цркви [[Свети Ђорђе|Светог Ђорђа]] у граду Јурјеву Ливонском (данас естонски [[Тарту]]), а у [[ливонија|Ливонију]] је дошао као православни мисионар. Како је у време његовог службовања у Ливонији долазило до честих прогона православног словенског становништва од стране Ливонаца и Немаца, Јован је страхујући за живот своје породице напустио Тарту и упутио се у правцу [[Псков]]а. У Пскову је први пут чуо за постојање ''Богомстворених пећина'' и одлучио је да се настани у близини тог светог места. Јован је уз помоћ супруге Марије у маленој пећини саградио цркву посвећену Великој Госпојини. Пре него је градња цркве завршена, његова жена Марија се тешко разболела и непосредно пре смрти она се замонашила и узела монашко име Васса. На тај начин је монахиња Васса постала првом [[постриг|пострижницом]] Успењског манастира. Након смрти супруге, и сам Јован је примио монашки чин, узевши монашко име Јона. Руска православна црква слави преподобног Јону заједно са преподобним Марком 29. марта/11. априла, а преподобну Вассу 19. марта/1. априла. Наследних преподобног Јоне јеромонах Мисаил саградио је на брду изнад пећина дрвену цркву и монашку келијицу, али су обе грађевине убрзо уништене у нападу [[ливонски ред|ливонских војски]] на манастир, док је сва манастирска имовина опљачкана. Иако се у наредним годинама манастирско братство јако смањило, а манастир је живео у великом сиромаштву, монашка заједница је ипак успела да се очува.<ref name="Оснивање манастира" />
=== Успон манастира током ХVI века ===
[[Датотека:LebedevKV CarIvan4GrozPrMI.jpg|мини|десно|250п|Цар Иван Грозни моли игумана Корнилија да му да монашки чин]]
[[Датотека:KorneliusPskov.jpg|мини|десно|250п|Место на којем је убијен игуман Корнилије]]
Манастир је обновљен и проширен у време столовања игумана Дорофеја током двадесетих година [[XVI век]]а, и у том периоду обновљена је Успењаска црква и у оквиру ње дограђена је припрата посвећена преподобним [[Антоније Печерски|Антонију]] и [[Теодосије Печерски|Теодосију]], оснивачима Кијево-Печерске лавре, а изграђени су и бројни пратећи објекти. Свим радовима руководио је дијак Мисјур Мунехин, који је касније сахрањен на манастирском гробљу као прва особа ван манастирског братства.
Године [[1521]]. манастир је дошао у посед чудотворне иконе Успења Мајке Божије са житијем, коју је насликао иконописац Алексеј Мали по наруџби извесних трговаца Василија и Теодора (Теодор се касније замонашио и постао монах Теофил, сахрањен је у овом манастиру).<ref name="Процват">{{cite web|title=Расцвет обители в ХVI веке|url=http://www.pskovo-pechersky-monastery.ru/letopis/6-rastsvet-obiteli-v-xvi-veke|publisher=Официальный сайт Свято-Успенского Псково-Печерского монастыря|accessdate=22. 3. 2016}}</ref> У том периоду манастир се спустио ка долини Каменца, а монашке келије саграђене су насупрот Успењске цркве. У време игумана Герасима донесена су правила манастирског живота којих се у неизмењеном облику монаси придржавају и данас.
Највећи успон манастир је доживео за столовања игумана [[Корнилије Псковско-Печерски|Корнилија]] у чије време је саграђен манастирски конак ([[1541]]), проширена Успењска црква и ископане нове пећине. Око манастира је саграђен утврђени камени зид ([[1558]]—[[1565]]) који је штитио манастир од упада са стране. Подигнута је и надвратна црква посвећена [[Свети Никола|Светом Николи]] ([[1564]]. или 1565). Игумана Корнилија убио је [[1570]]. лично цар [[Иван Грозни]] на капији манастира, након што је игуман одбио царев захтев да га рукоположи у чин монаха. Према предању цар се након тог чина покајао и сам је унео тело преподобног Корнилија у порту Успењског храма. Од тога дана тај пут од Никољских врата до Успењске цркве назива се ''Крвавим путем''.
Након градње заштитнх зидина, Успењски манастир је постао и стратешки важно утврђење и важна утврда на крајњем западу руске државе. Крајем октобра [[1581]]. војска пољског краља [[Стефан Батори|Стефана Баторија]] напала је манастир, и након вишедневне опсаде успела да пробије одбрамбене зидине код Благовештењског храма (5. новембра). Међутим, иако су успели да пробију заштитне зидине, захваљујући храбром отпору монаха и малобројних војника Пољаци нису успели да уђу у манастир.<ref name="Опсаде">{{cite web|title=Противостояние польско-литовскому войску|url=http://www.pskovo-pechersky-monastery.ru/letopis/7-protivostoyanie-polsko-litovskomu-vojsku|publisher=Официальный сайт Свято-Успенского Псково-Печерского монастыря|accessdate=22. 3. 2016}}</ref>
[[Датотека:Kloostrimüür.jpg|мини|ц|750п|Део манастирских зидина]]
=== Манастир од XVII до краја XIX века ===
== Референце ==
| |||