Драгутин Гостушки — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене |
Нема описа измене |
||
Ред 7:
| држава_рођења = [[Краљевина Југославија]]
| датум_смрти = {{Датум смрти|1998|9|21|1923|1|3}}
| место_смрти = [[
| држава_смрти =
| женски_пол =
Ред 34:
Филозофском факултету (Уметност у еволуцији стилова, дисертација рађена
без ментора). Исте године унапређен је у звање вишег научног сарадника, док је
звање научног саветника стекао 1974. године.Као
линије: теоријско-научни, и рад у области уметничке критике. Најзапаженији
резултати научног рада припадају пољима теорије музике и компаративне
естетике. Синтезу својих погледа изложио је у монографији Време уметности
(1968). Избор значајних текстова обухваћен је другом његовом књигом –
Уметност у недостатку доказа (1977). Музиколошке студије, филозофске и
уметничке есеје, као и историјске прегледе савремене југословенске музике
објавио је у иностраним (Musical Quarterly, Atlantic, Fenerate, International
Review of the Aesthetic and Sociology of Music) и домаћим часописима (Звук, Дело,
Летопис Матице српске). Од 1963. до 1968. године радио је као референт и
редактор периодичне публикације Свеске Института за теорију књижевности и
уметности (данас Институт за књижевност и уметност). Био је такође члан
редакција Уметничке ревије, културне Данас, часописа Култура, и члан
савета Encyclopedia-е moderna-е.У периоду од 1974. до 1978. г.
обављао је функцију директора Института.<ref>Front Matter. (1977). Front Matter. International Review of the Aesthetics and Sociology of Music,8(1), 1–4.</ref>
== Композитор ==
Компонује умерено модерна, претежно лирски обојена дела, служећи се понекад и стилизованим обележјима фолклора. Проучавао је естетске проблеме уметности. Написао је монографију ''Време уметности'' (докторска теза 1968), и збирку есеја ''Уметност у недостатку доказа'' Београд [[1977]]. и више студија и чланака.
Његов жанровски разноврстан композиторски опус обухвата око четрдесет дела.
Најуспелије композиције доживеле су велики број извођења (хорске минијатуре
Scherzo in “SCH” и Еlegia in “О”, обе из 1973), биле су награђене у земљи и у
иностранству (симфонијски Scherzo, 1949; балет Реми, 1960; Трио за клавир,
виолину и виолончело, 1950) и уврштене су у нотне и дискографске антологије
југословенске музике (соло песма Смијешно чудо, 1947; Concerto accelerato за
виолину и оркестар, 1961).Zloković, Nada. <ref>“Towards Synthesis...”. International Review of the Aesthetics and Sociology of Music 7.2 (1976): 267–270.</ref>
Поред двомесечног студијског боравка у Паризу, где је боравио као
стипендиста (1955), учествовао је на већем броју научних скупова и музичких
манифестација у земљи и иностранству (Минхен, 1950; Париз, 1959, 1968;
Варшава, Краков, Катовице и Гдањск, 1958; Будимпешта и Токио, 1961; Арецо,
1962; Берлин, 1963; Копенхаген, 1972; Букурешт, 1972; Брно, 1973).<br />
Уметничком, и, посебно – музичком критиком, бавио се од почетка
педесетих година. Текстове је најпре објављивао у листовима Република, Борба,
Политика и НИН, потом је водио рубрику музичке критике у Борби (1957–1960;
1967–1970), да би почетком седамдесетих година постао стални дописник НИН-
а. Интегрални опус уметничке критике обухвата око 400 текстова, посвећених
не само актуелним музичким, ликовним и позоришним догађајима, већ и
генералним уметничко-теоријским и естетичким темама.2
Био је ангажован и на многобројним стручним, селекторским и
друштвеним пословима. Почетком шездесетих (1962) изабран је за члана
Интернационалног комитета за уметност са седиштем при UNESCO-у Паризу.
Био је сарадник југословенске Комисије за културне везе са иностранством,
члан Градског одбора за културу у Београду, члан комисије за културно-
историјске науке Републичке заједнице за научни рад, члан Комисије за
капитална дела Републичке заједнице културе. Осим тога што је био члан
Савета Београдске филхармоније, Коларчевог народног универзитета,
Културног центра Београда и Музичке академије, био је такође један од
иницијатора и члан Савета Београдских музичких свечаности (БЕМУС-а),
председник и вишегодишњи члан Селекционе комисије Октобарског салона,
члан организационог одбора Седмог Београдског џез фестивала (1977) и
Уметничке комисије Југословенских хорских свечаности (Ниш).
Присно је сарађивао и са електронским медијима, посебно са
Телевизијом. У опусу телевизијских емисија издваја се серија Рађање српске
музичке културе (осам емисија, уредник Снежана Николајевић, 1986–87).
Пензионисан је 3. јануара 1988. године. Преминуо је 21. септембра 1998
<ref>NEUERSCHEINUNGEN/RUNDFUNKSENDUNGEN/AUFNAHMEN. (1960). NEUERSCHEINUNGEN/RUNDFUNKSENDUNGEN/AUFNAHMEN. The World of Music, 2(5), 118–118.</ref>
| |||