Казанџија — разлика између измена

2.508 бајтова додато ,  пре 4 године
нема резимеа измене
== Историјат ==
Постојбином казанџијског заната сматрају се [[Персија]] и [[Индија]], које су богате рудом бакра. У [[Грчка|Грчкој]] се први пут помиње бакарно посуђе у 3. веку пре нове ере, а касније, преко Грка су се с овим посуђем упознали и [[Римљани]]. Међутим, у [[Европа|Европи]] се кроз читав средњи век користило земљано посуђе. [[Балкан]], на који су бакрено посуђе донели [[Турци]], био је једини део Европе на коме се ово посуђе производило и употребљавало. Казанџије се први пут помињу у 16. веку - године 1511. из [[Сарајево|Сарајева]] је за [[Дубровник]] за продају извезено 135 сахана (бакрених чинија, тањира) које су израдиле сарајевске казанџије. <ref>Гвозденовић 2009: Ирена Гвозденовић, ''Казанџијски занат'', у: Група аутора, ''Стари занати у Србији'', Београд : Етнографски музеј, 65-68.</ref>
Казанџијски занат у другој половини 19. века и почетком 20. века достиже свој врхунац. Између два светска рата, потражња за бакарним предметима постепено јењава. Појављују се фабрички производи. Индустрализација и модернизација неумољиво утичу на тихо нестајање овог старог заната. Данас, у 21. веку, казанџије се углавном баве производњом казана за печење ракије, казана за топљење масти, прскалица за виноград, котлића за рибљу чорбу и разним поправкама. Малобројих казанџијских занатлија има у Београду, Ваљеву, Нишу, Новом Саду, Лесковцу, Врању, а има их и по селима.
 
== Производи ==
Предмети од бакра били су у широкој употреби и у граду и на селу. Често су имали и декоративну функцију,нарочито они предмети и посуђе који су били украшени гравирањем.
 
== Казанџијске радионице ==
== Занатски ценри ==
==== Израда предмета ====
У Србији највећи занатски центри били су: Пирот<ref>http://www.anthroserbia.org/Content/PDF/Articles/64299eb1caa44950b36bc48090b2e8f0.pdf Занати у Пироту и околини</ref>, Ваљево<ref>http://www.anthroserbia.org/Content/PDF/Articles/24e9d575f2e147cfb0f9fde5ee343838.pdf Стари занати у Ваљеву</ref>, Ниш и Призрен.
Централно место казанџијске радионице била је ватра на којој се топио бакар, који је добављан у сировом стању. Након топљења, бакар је тешким чекићима развлачен у табле, а затим се приступало изради одређеног предмета.Како је бакар склон оксидацији при којој се ствара отровна метална патина, неопходно је да посуђе за јело и пиће буде калајисано након израде.
==== Сировине ====
Главне сировине у казанџијском занату су: бакар, калај и нишадор.
==== Алат ====
У казанџијској радионици најважнији су били наковањ, мех за дување ватре, дрвени и метални чекићи, казанџијска клешта, турпије и маказе. У савременом добу поред наведених ручних алата у казанџијским радионицама користе се и разне машине.
==== Еснаф ====
Казанџијски еснаф је био први занатски еснаф у коме су занатлије постале и трговци – трговали су бакром, калајем и свим казанџијским производима.
 
== Занатски ценрицентри ==
У Србији највећи занатски центри били су: Пирот<ref>http://www.anthroserbia.org/Content/PDF/Articles/64299eb1caa44950b36bc48090b2e8f0.pdf Занати у Пироту и околини</ref>, Ваљево<ref>http://www.anthroserbia.org/Content/PDF/Articles/24e9d575f2e147cfb0f9fde5ee343838.pdf Стари занати у Ваљеву</ref>, Ниш и Призрен. У њима је било породица које су се континуирано бавиле овим занатом и по 200 година. Често су и делови града или улица добијали називе по казанџијама које су ту радиле, нпр. [[Казанџијско сокаче.]]
 
== Референце ==
79

измена