Казанџија — разлика између измена

260 бајтова додато ,  пре 4 године
нема резимеа измене
{{ВикиБиб2016}}
[[Слика:Kazandzija.jpg|мини|250px|Казанџијска радња]]
'''Казанџија''' (перс.-тур.) занатлија који прави казане и друго бакрено посуђе,<ref>Шкаљић 1985: Абдулах Шкаљић, ''Турцизми у српскохрватском језику'', Сарајево: Свјетлост. </ref> углавном [[казан]]е за ракију, али такође и казане за спремање [[Храна|хране]], [[џезва|џезве]] и друге производе. Део посуде у коме ће се налазити [[храна]] се [[калајисање|калајише]] јер је оксид [[Бакар|бакра]] [[отров]]ан.
Казанџијски [[занат]] постоји више од пет векова и један је од најстаријих заната у [[Србија|Србији]].
 
== Историјат ==
Постојбином казанџијског заната сматрају се [[Персија]] и [[Индија]], које су богате рудом бакра. У [[Грчка|Грчкој]] се први пут помиње бакарно посуђе у 3. веку пре нове ере, а касније, преко Грка су се с овим посуђем упознали и [[Римљани]]. Међутим, у [[Европа|Европи]] се кроз читав средњи век користило земљано посуђе. [[Балкан]], на који су бакрено посуђе донели [[Турци]], био је једини део Европе на коме се ово посуђе производило и употребљавало. Казанџије се први пут помињу у [[16. век|16. веку]] - године [[1511.]] из [[Сарајево|Сарајева]] је за [[Дубровник]] за продају извезено 135 сахана (бакрених чинија, тањира) које су израдиле сарајевске казанџије. <ref>Гвозденовић 2009: Ирена Гвозденовић, ''Казанџијски занат'', у: Група аутора, ''Стари занати у Србији'', Београд : Етнографски музеј, 65-68.</ref>
Казанџијски занат у другој половини [[19. век|19. века]] и почетком [[20. век|20. века]] достиже свој врхунац. Између два светска рата, потражња за бакарним предметима постепено јењава. Појављују се фабрички производи. Индустрализација и модернизација неумољиво утичу на тихо нестајање овог старог заната. Данас, у [[21. век|21. веку]], казанџије се углавном баве производњом казана за печење ракије, казана за топљење масти, прскалица за виноград, котлића за рибљу чорбу и разним поправкама. Малобројих казанџијских занатлија има у [[Београд|Београду]], [[Ваљево|Ваљеву]], [[Ниш|Нишу]], [[Нови Сад|Новом Саду]], [[Лесковац|Лесковцу]], [[Врање|Врању]], а има их и по селима.
 
== Производи ==
== Казанџијске радионице ==
==== Израда предмета ====
Централно место казанџијске радионице била је ватра на којој се топио бакар, који је добављан у сировом стању. Након топљења, бакар је тешким чекићима развлачен у табле, а затим се приступало изради одређеног предмета.Како је бакар склон [[оксидација|оксидацији]] при којој се ствара отровна метална [[патина]], неопходно је да посуђе за јело и пиће буде калајисано након израде.
==== Сировине ====
Главне сировине у казанџијском занату су: [[бакар]], [[калај]] и [[нишадор]].
==== Алат ====
У казанџијској радионици најважнији су били наковањ, мех за дување ватре, дрвени и метални чекићи, казанџијска клешта, турпије и маказе. У савременом добу поред наведених ручних алата у казанџијским радионицама користе се и разне машине.
==== Еснаф ====
Казанџијски еснаф је био први занатски еснаф у коме су занатлије постале и [[трговци]] – трговали су бакром, калајем и свим казанџијским производима.
 
== Занатски центри ==
У Србији највећи занатски центри били су: [[Пирот]]<ref>[http://www.anthroserbia.org/Content/PDF/Articles/64299eb1caa44950b36bc48090b2e8f0.pdf Занати у Пироту и околини]</ref>, [[Ваљево]]<ref>[http://www.anthroserbia.org/Content/PDF/Articles/24e9d575f2e147cfb0f9fde5ee343838.pdf Стари занати у Ваљеву]</ref>, [[Ниш]] и [[Призрен]]. У њима је било породица које су се континуирано бавиле овим занатом и по 200 година. Често су и делови града или улица добијали називе по казанџијама које су ту радиле, нпр. [[Казанџијско сокаче.]].
 
== Референце ==
79

измена