Драчевица (жупа) — разлика између измена

Драчевица је добила име по словенској ријечи драч (ситно, трновито жбуње) што одговара и данашњој оклини тог краја. Жупа се дијелила на три поља: Суторину (са ријеком Суторином и потоком Тртор, на којем је данас насеље [[Суторина]]) Камено поље (данас насеље [[Камено (Херцег Нови)|Камено]]) и Кутско поље (са Кутским потоком, који предио је данас насеље [[Кути]]). Камено или Каменско поље, повучено у брда било је мање је значајно од друга два. Кутско поље је представљало центар жупе, а изнад њега се налазе рушевине [[црква Светог Томе у Кутима (Херцег Нови)|цркве св. Томе]] , из IX вијека. Изнад Суторинског поља, у данашњем насељу [[Сушћепан]]у , налази се црква св. Стевана, из IX вијека. Дуж [[Бока Которска|обале]] је кроз жупу пролазио [[Римски путеви у Црној Гори|римски пут]] , а одвајао се од мора долином Суторине, ка Конавлима. Тјеснац [[Пролаз Вериге|Вериге]] (Catena) у [[Бока Которска|Боки Которској]] , који је скраћивао пут из [[Дукља|Дукље]] до Травуније , налазио се на путу између жупе Драчевице и сусједне жупе Рисна. Није потврђено да је плодно поље (настањено почетком IX вијека) око [[Бијела (Херцег Нови)|Бијеле]] (између Рисна и Драчевице) припадало некој од ове двије жупе. Драчевицом су владали травунијски жупани и кнежеви, од почетка IX вијека. Након [[Часлав Клонимировић|Часлава Клонимировића]] , попут цијеле области, била је у вазалном односу, под [[Византијско царство|Византијом]]. По писцу [[Летопис Попа Дукљанина|Барског родослова]] , први покушај да се сусједна, дукљанска држава, осамостали након пада државе македонских Словена, дошао је током 1018. године, баш из Травуније, преко Драчевице. Драгомир, стриц дукљанског кнеза Владимира (убијеног на превару у Преспи, двије године раније) спустио се са војском у Боку Которску, прешао Вериге и заузео [[Дукља|Дукљу]]. Међутим, романски градови на обали, нијесу се лако мирили са словенском влашћу. На градски патрицијат се нарочито ослањала византијска политика. Драгомира убијају Которани на острву св. Гаврила (Св. Марко) код [[Тиват|Тивта]] , у цркви арханђела Гаврила.

== У држави Зети ==

== Жупа у Србији Немањића ==

Жупа се налазила у средњовјековној држави Србији скоро два вијека, од времена [[Стефан Немања|Стефана Немање]] , до [[1373]]. године. Са титулом великог жупана, али и почасном титулом „краља“ Диоклитије, Далмације, Требиња, Топлице и Хвосна (између осталог и по натпису са цркве св. Луке, у Котору, из 1195. године) [[Вукан Немањић]], син врховног владара и великог жупана, Стефана Немање, добија самим тим на управу и жупу Драчевицу. Као велики жупан и „краљ“ наведених области, у држави врховног владара [[Стефан Владислав|Стефана Владислава I Немањића]] , помиње се [[Ђорђе Немањић]] (син [[Вукан Немањић|Вукана Немањића]]) у чије су вријеме, [[1241]]. године, [[Монголи]] преко Далмације и жупе Драчевице продрли у [[Зета|Зету]] и похарали [[Котор]], [[Свач]] и [[Дриваст]]. [[Стефан Вукановић Немањић]] (градитељ [[Манастир Морача|манастира Мораче]], у 1251 – 1252. години) такође је „краљ“ ових области, као и краљица [[Јелена Анжујска|Јелена]] (мајка краља [[Стефан Урош II Милутин|Милутина]]) која је „поморском земљом“ уорављала тридесетак година. „Поморском земљом“ (Зетом и осталим приморским областима) су управљали и српски престолонаследници („ млади краљеви“) [[Стефан Урош III Дечански|Стефан]] и [[Стефан Душан|Душан]]. Послије смрти, кнеза [[Vojislav Vojinović|Војислава Војиновића]] (око [[1350]]. ставилац на двору [[Стефан Душан|Стефана Душана]] и наследник свог брата, великог хумског жупана [[Алтоман Војиновић|Алтомана Војиновића]], а током година распада српског царства, најмоћнији обласни господар у тзв. Рашкој земљи) појављује се његов братанић [[Никола Алтомановић|Никола (Милоша) Алтомановић (Војиновић)]]. У сукобима са стричевом удовицом, књегињом Гоиславом , између осталих подручја, осваја и жупу Драчевицу (око јесени [[1367]] – краја [[1368]]. године). Након пропасти Николе Алтомановића (Војиновића) у сукобу са Коалицијом (бан Твртко, кнез Лазар и угарски краљ Лудвиг Први) долази до подјеле његових посједа од стране побједника, а ослијепљени Никола, као изгнаник (и последњи изданак угледне породице Војиновића) завршава у једном манастиру у Зети.