Самостална радикална странка — разлика између измена

нема резимеа измене
м (Разне исправке)
Нема описа измене
 
== Историја==
После неуспелог [[Ивандањски атентат|Ивандањског атентата]] на бившег краља [[Милан Обреновић|Милана]], за који су без доказа оптужени [[Народна радикална странка|радикали]], страначки прваци на челу са Пашићем нашли су се на оптуженичкој клубиклупи. Под претњом да буде осуђен на смрт, Пашић је суду оптужио сопствену странку оптужи за бунтовнички рад и изјави да је због тога треба распустити, што му је донело помиловање, али због тога је изгубио ауторитет међу члановима странке.{{sfn|Popović-Obradović|2008|pp=81}}
 
Самосталну радикалну странку је основала група радикала либералнијих видова, тј. онога што се још назива ''радикални либерализам'', иступивши из [[Народна радикална странка|Народне радикалне странке]] 1901. године. За разлику од мањих либерала и напредњака, „''самосталци''“ су заступали праве оновремене западњачке либералне ставове. Саму Самосталну радикалну странку су основали у [[Београд]]у 1902. године, а први председник јој је био [[Љубомир Живковић]]. Сукоб је настао због радикалско-напредњачке фузије и приближавања народних радикала двору, односно [[Обреновићи]]ма. У основи странка није признавала априлски октроисани устав који је краљ [[Александар Обреновић]] наметнуо и није хтјела нову директиву народних радикала, у радикалско-напредној фузији. Идеолошки, самосталци су били умеренији и више на лево оријентисани од „''старих''“, друге струје радикала под вођством [[Никола Пашић|Николе Пашића]], који су полако постајали конзервативни и залазили ка националистичкој десници, што ће постати основа тзв. српског радикализма до данашњег дана. Својим програмом самостални радикали се залажу за повратак оригиналним идеалима Радикалне странке из прошлог века: једнодомно народно представништво, парламентарну монархију, смањење пореза и стварање балканског савеза између слободних нација на [[Балканско полуострво|Балкану]], што ће доцније бити замењено идејом стварања [[Југославија|Југославије]].
 
Самостална радикална странка временом брзо јача и скоро се изједњачујеизједначује са Народном радикалном странком, која је у тренутку поделе уживала готово неоспорну народну подршку. Од 1905. до 1912. године председник јој је [[Љубомир Стојановић]], у чијем времену су једини пут самосталци на власти под владом академика Стојановића 1905. и 1906. године. После Стојановића постаје [[Љубомир Давидовић]], који остаје лидер СРС-а до краја. Последњи од три Љубе који су водили самосталце је убедљиво највећи печат дао СРС-у и највећи допринос.
 
 
Анониман корисник