Логор Билећа — разлика између измена

'''Логор Билећа''' је био [[Сабирни логор|концентрациони логор]] у [[Билећа|Билећи]], који је у периоду од јануара до новембра [[1940]]. године користила [[Влада Краљевине Југославије]] за изоловање политичких противника – углавном [[Комунизам|комуниста]] и [[Антифашизам|антифашиста]].

 

 

 

== Историјат ==

Убрзо по доношењу ових измена „Закона о заштити јавне безбедности“ дошло је до хапшења великог броја лица, који су код полиције били евидентирани као комунисти или су се већ налазили на издравању затворских казни због пропагирања комунизма.

 

 

Поред логора у Билећи, готово истовремено, крајем децембра 1939. године, био је формиран још један логор за комунисте — при постојећем затвору у Лепоглави. [[Логор Лепоглава]] служио је за изолацију комуниста и антифашиста хапшених на територији тада успостављене [[Бановина Хрватска|Бановине Хрватске]]. За разлику од логора у Билећи, који је под притиском јавности био расформиран, логор у Лепоглави је наставио да постоји све до [[Окупациона подела Југославије у Другом светском рату|окупације Југославије]], када су управу над логором преузеле [[Усташе]], које су касније већину затворених стрељале.

Прва група од 25 затвореника доведена је у логор у Билећи [[18. јануар]]а [[1940]]. године и у њој су се налазили углавном истакнути београдски комунисти похапшени, уочи [[Нова година|Нове године]]. Међу њима су била и тројица чланова [[Централни комитет Савеза комуниста Југославије|ЦК КПЈ]] – [[Моша Пијаде]], [[Иван Милутиновић]] и [[Иво Лола Рибар]]. После ове групе, доведено је неколико комуниста из [[Нови Сад|Новог Сада]], а затим почетком фебруара група комуниста из [[Македонија (држава)|Македоније]] и на крају група комуниста из [[Словенија|Словеније]]. У логор у Билећи су такође били затварани и [[Југословени у Шпанском грађанском рату|бивши учесници Шпанског грађанског рата]], који су се легално вратили у земљу, после одлуке Владе од октобра 1939. године.

 

 

За веома кратко време, грађани Билеће и читавог билећког среза су били обавештени о постојању логора. Убрзо потом дошло је до отворених протеста грађана Билеће, али и становиштва околних дрезова, против даљег постојања логора. Писана је и петиција Божидару Крстићу, бану [[Зетска бановина|Зетске бановине]], у којој је захтевано да се сви затвореници пусте на слободу. Грађани Билеће су посебно били ангажовани за укидање логора и на све начине су покушавали да помогну логорашима — организовали су прикупљање добротворних прилога, а стазу којом су жандарми водили затворенике од логора до реке [[Требишњица|Требишњице]] посипали су цвећем.

Такође кампања против логора у Билећи, вођена је и у осталим деловима земље. Посебно у Београду и Словенији, где су током фебруара и јуна, растурани протестни летци. Писана су и протестна писма потпредседнику Владе [[Влатко Мачек|др Влатку Мачеку]] и минитру унутрашњих дела [[Станоје Михалџић|Станоју Михалџићу]]. Под притиском јавности, већ половином маја из логора је био пуштен део истакнутијих затвореника, а коначно затварање логора уследило је [[25. новембар|25. новембра]] [[1940]]. године, када је и последња група затвореника напустила логор.

 

 

== Познати затвореници ==