Девијантност (социологија) — разлика између измена

=== Психолошке теорије девијантности ===

Међу најзначајнијим психолошким приступима девијантном понашању припадају радови С. Фројда, Е. Х. Ериксона и Е. Фрома. Фројд говори да је структура личности тродимензионална, а чине је Ид, Его и Суперего. Ид је урођена компонента личности и садржи све оно што је код особе психолошко и наслеђено, пре свега инстинкте и нагоне. Делује примитивно, неограничено, неспутано. Затим, не познаје никаква правила и законе, па је извор свега анималног и неорганизираног у човеку. Его делује по начелу реалности. Захваљујући томе, напетост створена у организму због пораста инстинктивне активности, остаје сачувана све док није откривен реалан циљ који ће задовољити неки нагон. Суперего се поступно усваја и развија социјализацијским процесом, под утицајем позитивних и негативних санкција. Будући да тежи идеалном, Суперего не делује по начелу реалности и непрестано се сукобљава с Егом, Идом и реалношћу.

Ерик Е. Ериксон, уместо Ида, главним покретачем свих психичких процеса сматра Его.

Ерик Фром спада у скуп тзв. неопсихоаналитичара који су настојали да докажу већи утицај социјалних и околинских фактора на развој и психопатологију појединца, а склоност криминалном понашању анализира у контексту људске деструктивности и карактера. Успоређујући људску и анималну деструктивност, Фром поставља хипотезу о бенигној и малигној агресији.

 

== Литература ==

* {{Cite book |ref= harv|last=Fromm|first=Erich|title=Anatomija ljudske destruktivnosti|year=1989|publisher=Naprijed|location=Zagreb}}

* {{Cite book |ref= harv|last=Звончаревић|first=Младен|title=Социјална психологија|year=1981|publisher=Школска књига|location=Загреб}}