Ђанбатиста Вико — разлика између измена

Викова верзија реторике често се види као резултат његових хуманистичких и педагошких критика. У ''De Nostri Temporis Studiorum Ratione'' ("О реду школских дисциплина нашег времена"), представљен на почетку церемоније 1708., Вико је тврдио да онај ко "намерава каријеру у јавном животу, било у судовима, сенату, или проповедаоница" треба учити да "господари уметношћу тема и да брани обе стране контроверзе, било да се ради о природи, човеку или политици, у слободнијем и светлијем стилу изражавања, тако да могу да науче да се ослањају на оне аргументе који су највероватнији и имају највећи степен истинитосне вредности". Као краљевски професор латинске речитости, био је Виков задатак да припреми студенте за високо образовање у закону и судској пракси. Његове лекције су се , поводом тога, бавиле формалним аспектима реторичког канона, укључујући аранжман и испоруку. Викоов приговор на модерну реторику је да се одсеца од здравог разума. У својим предавањима и по целини свог рада, Викоова реторика почиње са централним аргументом или "средњим роком" (''medius terminus''), која се затим поставља да разјасни тако што би пратио ред ствари које се уздижу у нашем искуству. Вероватноћа и околност задржавају њихов значај пропорционално, и откриће , које се ослања на теме, замењује аксиоме изведене кроз рефлектујуће апстракције. У традицији класичне римске реторике, Вико покушава да научи говорника као достављача "''Oratio''", да говор мора да има разлог/ред у свом срцу. Оно што је од кључног значаја за уметност говорења је уређена веза између здравог разума и краја који је сразмеран са њим.  

* Вико, Ђанбатиста. "О најдревнијој мудрости Италијана: Откривена од порекла латинског језика", Превод: Л. М. Палмер. Итака: Cornell UP, 1988.