Википедија

Грљан — разлика између измена

Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
м Враћене измене Jovan Ducic 92 (разговор) на последњу измену корисника Kolega2357
Поништена измена 11797172 корисника Ванилица (разговор)
Ред 16:
'''Грљан''' је градско насеље у [[град Зајечар|граду Зајечару]] у [[Зајечарски управни округ|Зајечарском округу]]. Према попису из [[Попис становништва 2002. у Србији|2002.]] било је 2839 становника (према попису из [[Попис становништва 1991. у СФРЈ|1991.]] било је 3412 становника).
 
Грљан се први пут помиње у турском тефтеру из 1560. године. Из Грљана је чувени хајдучки харамбаша Тодор Костадинов и велепоседник Радул Глиоријевић, по коме носи име Радул-бегов конак у Зајечару. У Грљану основна школа постоји још од 1842. и једна је од најстаријих у зајечарској општини. Статус општине ова локална заједница имала је од 1839. до 1957. године. На територији Грљана налази се локалитет "Парајанкул", најочуваније утврђење некадашње одбрамбрене линије према Бугарској. Насеље има цркву посвећену св. Тројици, која је подигнута [[1899]]. године. Грљан је био седиште некадашњих предузећа ТИМБАС и Инвестградње. Сами Грљанци раније су били далеко чувени као кириџије, превозници на воловским запрегама.
Насеље има цркву посвећену св. Тројици, која је подигнута [[1899]]. године.
 
Сваке године, већ 19 година, у насељуГрљану се одржава традиционална културна манифестација „Сабор инструменталнихинструменталне солистатрадиције наБалкана", народнимрепубличког изворнимкарактера инструментима“и републичкогједан карактераје од најстаријих те врсте у Србији.
 
== Природне одлике ==
== Историја ==
Село Грљан налази се у источном делу Србије, у области средњег Тимока. Административно припада општини Зајечар, а смештено је на пет километара јужно од Града Зајечара – седишта општине. Насеље се простире на узвишеној левој обали Белог Тимока, покрај старог друма Зајечар-Ниш. Атар села заузима простор на обема странама Белог Тимока, у пространој долини коју је та река својом ерозијом стварала хиљадама годинама. Ова сразмерно велика речна долина је, у ствари, крајњи јужни део Зајечарске котлине, која је овде омеђена границама Старе планине – Вршком чуком и Малом чуком на истоку, односно Краварником, Грљанским венцем и Јоновим чукаром на југу. На јужној страни атар села допире до надомак Вратарничке клисуре, где се речна долина сасвим сужава. На западу је омеђена косама Воденичарског (двеста осамдесет осам метара) и Трешњевог брда (триста један метар), Куковог врха (двеста један метар) и заврша Парајанкулом (двеста тридесет осам метара). На северу је тимочка раван отворена према атарима Зајечара и Великог Извора. Већи део атара је у равници, док су ободне стране релативно благе и погодне за обрађивање.
Првобитно је село било засељено у планини, где су куће биле раштркане; доцније се преселило на месту где се налази сада, поред Тимока, „за време српске сеобе 1690—1737. год."
 
У првом Српско-Турском рату 1876. год од стране Турака је село било спаљено. Тада је изгорело преко тристотина кућа и школска зграда.
Атар Грљана простире се на површини од три хиљаде петсто тридесет седам хектара, а граничи се атарима катастарске општине Зајечар и села Велики Извор – северно, затим атаром села Прлите – источно, јужно атарима Вратарнице и Грлишта, а на западу атаром села Шљивара. Узаним земљишним појасом атар Грљана додирује границу са Републиком Бугарском. Некада је сеоски атар био нешто шири, али су неке потесе на југу (Колесар и део Орешака) преузели Вратарчани, док су други делови уступљени мештанима села Грлишта (Карапанчево). Поприличан део земљишта уз гранични појас, пак, је још кнез Милош Обреновић доделио Великоизворцима као накнаду за њихово земљиште које је при разграничењу са ондашњом Турском остало преко границе у Бугарској.
У марту 1883, иѕбио је сукоб иѕмеђу нараода и власти, приликом покушаја да се начини порески списак.
 
Географски положај Грљана врло је повољан јер се налази покрај важних и прометних саобраћајница – магистралног пута Кладово-Ниш и железничке пруге Прахово Пристаниште-Ниш. Сем тога, непосредна близина Зајечара, као значајног тржног центра општине и целе Тимочке Крајине, од великог је значаја за привреду Грљана. Грљан је добро повезан са свим околним селима, као и са оближњим рудником угља у рејону Вршке Чуке, који је од отварања такође имао важну улогу у привреди и развоју овог села.
 
Разноврсност рељефа и састав земљишта у овом делу тимочке долине резултат су врло сложене генезе и геолошке еволуције. На њихово формирање утицали су тектонски процеси, а и вулканске појаве, седиментација и ерозија прастарих мора и језера, као и деловање речних токова, који су после њих настали. Отуд овде сусрећемо појаву фосилних угљева – антрацита, масовних кречњака и доломита, конгломерата и пешчара, у висинским деловима, а у нижим слојеве језерских седимената и речних наноса променљивог састава: шљунак, песак и муљ.
 
Најплоднији део је равница између десне обале Белог Тимока и побрђа у рејону Прлите, Аврамице и Краварника на истоку. То је заправо доста пространа алувијална раван различитог механичког састава, са плодним површинским слојем наслага муљевитог наноса, настао честим плавинама Тимока. Већи потеси у том рејону су: део Орешака, Лунка, Аврамица и Аврамички поток, Острво, Тимочко поље, Прлитско блато. На левој обали такав потес је Кривуљ. Брдске стране повише ове равни, даље на истоку, покривају смеђа и смеђа кисела земљишта настала распадањем еруптивних и метаморфних стена, док на Краварнику преовлађују јурски пешчари и конгломерати.[[|<sup>1</sup>]] Због тога су у овом делу упрошлости углавном преовлађивале површине под оскудним пашњацима и проређеним шумама.
 
На левој страни алувијалне равни, где река никад не плави, пошто је десетак метара виша од десне, састав земљишта је другачији. Преовлађује смоница и тзв. смоница еродирана, док на косама у брдским висовима има нешто гајњаче, а у северном делу брдског венца су смеђа и кисела земљишта мање плодности. У јужном, плодније делу, потеси су: Горњи Виногради, Чиришак, Бачиште, Новине (или Принове) и Ђула. Северни део овог побрђа чине Куков Врх и Парајанкул. Куков Врх је некад био потпуно го и бескористан, због чега је после завршетка Другог светског рата добровољним радом мештана засађен багремом. Део подножја Парајанкула „Доњи виногради“ нешто је плоднији, па је у новије време у већем делу подигнут плантажни воћњак Воћно-лозног расадника „Грљан“ у Грљану, а има и нешто и приватних винограда и воћњака. Виши делови овог брда су под утринама и багремарима.
 
У крајње северном делу некада је била веома пространа сеоска утрина. Сада је то имање у поседу Воћно-лозног расадника, који на њему гаји воћне саднице, док мањи део заузима некада производни погон грађевинског предузећа „Тимоградња“ из Зајечара, за производњу бетонских елемената и сепарацију песка, данас у власништву Акционарског друштва Пут из Зајечара.
 
Више од половине атара села је под ораницама, воћњацима и виноградима, петнаест процената отпада на ливаде и пашњаке, а једна четвртина на шумско земљиште. Само је око двеста хектара неплодно и за културе неподесно тле, од којег се део односи на рударске ревире и друге објекте који служе руднику или су под јаловином.
 
Климатске карактеристике подручја Грљана подударају се са оним које владају у целој Зајечарској котлини. Због велике удаљености мора и отворености према Влашкој низији долином Тимока, којом континенталне ваздушне масе из источне и северне Европе продиру до Вратарничке клисуре, овде влада изразито континентална клима. За разлику од планинског дела Тимочког басена, у којем владају дуге и оштре зиме, а релативно краћа и свежа лета, у долинском рејону попут Зајечарске котлине лета су дуга, веома топла, док су зиме краће, али прилично оштре и са честим ветровима. Посебна климатска карактеристика, са негативним последицама, јесте оскудица у падавинама. Годишња висина падавина износи око шестсто двадесет пет милиметара. Највише падавина има у зимским месецима, али је њихов максимум у мају, а минимум у марту.[[|<sup>2</sup>]] Прве више температуре јављају се већ у марту и трају до новембра, што омогућује прилично дуг вегетациони период од око осам месеци. Околни висови знатно заштићују подручје Грљана од јачих ветрова. Најчешћи су кошавски ветрови, који долином Тимока долазе са североистока.
 
Због оскудице у падавинама, подручје Грљана не обилује знатнијим речним токовима. Мада средином атара протиче Бели Тимок, у дужини од око седам километара, његове воде се мало користе због доста спуштеног речног корита и најчешће малог водостаја. У прошлости је било више саграђених брана, са којих се вода јаругама спроводила до речних воденица. Његове притоке су углавном сиромашне водом. Изузетак је Аврамички поток, десна притока Белог Тимока. Остали водотоци су углавном међама атара суседних села, као што су Грлишка река на југу, Лубничка река на северу. Слично је и са десним притокама: поток Орешак према атару Вратарнице, односно поток Барбарош, на североистоку.
 
Некада су кроз само село протицала два потока, Рашов До и Куков врх. Оба теку са западних коса, из потеса по којима су добили своје називе. Због слабог прилива воде одувек су били слаби водотоци и са све сушнијим периодима готово су сасвим пресахли.
 
Оскудица у површинским водама одразила се и на сиромаштво у изворима пијаће воде. До Другог светског рата село служило водом са педесетак бунара и три изворске чесме. Од чесама је најпознатија Влашка чесма, у преко поточком крају, док је нешто слабија у дубодолини потока Куков Врх, у јужном делу села. Нешто више кладенаца има у подножју околних брда: Бачевски кладенац и Чоков кладенац.
 
Поред земље и вода, некада су највећа богатства села представљале простране шуме. Највише их је било у потесима: „Парајанкул – западно, Стаменова падина – јужно и Рудина – источно од села“.[[|<sup>3</sup>]] Нешто мањег пространства биле су још у потесима Бачиште, Новине, Краварник, Средок, Лозиште, Бађев поток, Чиришак, Јонов чукар, Ђелов врх, Пештара, Аврамица, Орешак, Чучове појате, Ђула, Фунија, Кривуљ и Трњак. Данас их је знатно мање, јер је већи део шума искрчен у току деветнаестог века ради проширивања земљишта, а у новије време непланском и неконтролисаном сечом површина под шумом још више су смањене. Некада је највише било храста лужњака, граба и јавора, затим цера, сладуна, јасена, тополе и врбе.
 
На источним ободима долине Тимока, у подножју Вршке Чуке, налазе се лежишта фосилног угља – антрацита. Изданци каменог угља у атару села Прлите почели су да се користе осамдесетих година деветнаестог века, а лежишта у Аврамичком потоку, у атару Грљана, откривена су у првој деценији двадесетог века. До Другог светског рата започета је експлоатација угља на новим ревирима у Бурдељу и Краварнику. Запошљавањем на овим рудницима и постројењима за брикетирање и транспорт угља, као и одржавању и изради опреме, многи мештана Грљана нашли су упослење и допунску зараду уз пољопривреду.
 
У приобалном рејону Белог Тимока развијена је и експлоатација песка и шљунка. Користе се давнашњи наноси узводно и низводно од Грљана. У северном делу атара, крај Лубничке реке, подигнута је и сепарација за пречишћавање и гранулирање овог важног грађевинског материјала, као и израда елемената од бетона.
 
== Насеље и становништво ==
Време настанка данашњег Грљана не може се прецизно одредити. Прве људске насеобине на територији атара овог села потичу још из праисторије. То су биле насеобине са малим бројем становника, који су настаљивали пећине и земунице на обронцима Вршке чуке и другим скровитим местима. Тек у античком периоду овде су била саграђена већа и дуготрајнија насеља унутар и покрај зидина већих кастела и других одбрамбрених утврда. Остаци тих насеља нађени су у потесу Манастириште, на Рудини, покрај врела Барбарош и у месту званом Трњак. У њима су, поред римских, а касније и византијских војних поседа, живели и домороци који су обрађивали поседе великодостојника, радили на објектима које су ови освајачи градили, као и на другим пословима унутар насеља. Њима су се касније придружили становници досељених словенских племена.
 
Први помен Грљана као насеља потиче из 1560. године. У турском дефтеру из те године уписана су два села са називом Горње и Долње Грлене, свако са по десетак кућа.[[|<sup>1</sup>]] Релативно касно помињање Грљана у односу на црноречка села чији су називи унети у турске дефтере готово сто година раније не мора значити да насеље није постојало пре 1560. Већи број претходних пописа није сачуван, па није искључено да је у неком од њих уписан и Грљан. Осим тога, зна се да први турски пописи нису обухватали насеља која су имала посебне обавезе и дужности према султану и држави, односно она која нису дата спахијама у тимар. То се у петнаестом веку односило на тзв. дервенска села, која су била обавезна да чувају царске друмове, нарочито у клисурама и другим опасним местима. Грљан се налазио поред таквог важног пута а, сем тога, од давнина је предео између Вршке чуке и реке Шашке код Вратарнице био познат по хајдуцима и другим одметницима и пљачкашима.
 
Природним прираштајем и новим досељавањима село се увећавало, тако да је крајем осамнаестог века имало сто двадесет кућа. Упоредо је текло и постепено ушоравање села поред друма, који је у то време пролазио кроз само село. Овај пут данас је главна улица у Грљану и носи назив Петра Витановића. Наспрам села друм се рачвао, па је једним краком продужавао према Великом Извору, а другим, преко јужних огранка Вршке Чуке, водио за село Чифлук и даље за Видин у Бугарској.
 
Омеђен Белим Тимокм са источне, а путно и железничком саобраћајницом са западне стране, село се ширило правцем север-југ. Због тога има издужен облик. данас је Грљан село збијеног типа, а по својим карактеристика спада у тимочки тип села. Због помањкања слободног простора, куће се нижу једна до друге, као у варошицама. Узрок томе биле су деобе породичних задруга, па су у раније пространим кућним плацевима ницале по две до три нове стамбене зграде и економски објекти. Тако су постепено нестајала велика дворишта, у којима је било башти и воћњака и доста слободног простора за друге кућне потребе.
 
Према памћењу старијих људи, некада је село било раздвојено великом баром и мочварним земљиштем на два дела, горњи и доњи крај. Бара се простирала у средишњем делу данашњег насеља (на простору између црквене порте и насипа железничке пруге). Касније је засипана и тако осушен слободан простор искоришћен је за изградњу школе и цркве.
 
Центар села се почео формирати још крајем осамнаестог века. Ту је за време Турака подигнут „турски хан“ – свратиште за турке пролазнике. Крај њега је изграђена штала за смештај четрдесет коња. Ово турско свратиште помиње се 1784, што указује да је још у то времеГрљан био једна од значајнијих путних станица на важном и прометном караванском путу Ниш-Видин, односно према Неготину и Кладову. После припајања ових крајева Србији, у близини турског хана подигнута је прва зграда „Обштинског примирителног суда“, општински кош, ар за коње, апсана, а убрзо потом, недалеко од њих, и сеоске механе, трговачки и занатски дућани и други објекти. У тако зачетом центру села готово век касније изграђен је и нови „Општински дом“ и „Дом Грљанске земљорадничке набављачке задруге“.
 
Према казивањима старијих мештана, Грљан је свој назив добио по првим досељеницима који су ту дошли из села Гурле у Каравлашкој, данашњој Румунији. Ове досељенике су њихови суседи из околних села називали Гурлијанима. Па је временом и насеље прозвано Гурлијане. Ради лакшег изговарања, касније је овај назив постепено прилагођаван, прво у Грлене, потом у Грљане и најзад у Грљан.
 
Овакво тумачење назива села је у супротности са очуваним предањем да је село засељено досељеницима из Влашке половином осамнаестог века. Како је већ истакнуто, први помен Грљана, као Долње и Горње Грлене потиче из 1560, дакле читава два века раније. Може се сматрати да забележено предавање представља само покушај народног домишљања да се протумачи настанак и значење назива овог насеља.
 
Новија ономастичка истраживања порекло села Грљан другачије тумаче. Сматра се да је име села настало од словенског придева ''грлен'', коиј означава нешто или неког који долази из грла, у овом случају из кланца.[[|<sup>2</sup>]] Како је познато да Бели Тимок долази из таквог „грла“, које чини Вратарничка клисура, а из тог јужног дела грљанског атара и речна долина се нагло шири као да и она „излази“ из тог планинког ждрела, онда заиста стоји могућност да народ такав предео назове ''грлен''. Временом се тај назив пренео и на само насеље које се уњему налазило. Упоређења ради, и назив села Грлишта има исту основу која произилази из чињенице да се и ово село налази иза теснаца Грлишке реке, а који и данас називају Грло. И у српском селу Бруснику (општина Зајечар) део села који се простире према старом „Селишту“ такође се назива Грљан. Конфигурација терена је слична, али није толико изразита као у случају Грлишта и Грљана.
 
Становништво Грљана је досељеничко, у прошлости двоетничко – влашко и бугарско и живело једно поред другог у збијеном насељу, без сукоба. Биће да је иста религија, православна, била повезујући чинилац. До балканских ратова у Грљану су, за време верских празника, играна два посебна кола, влашко и бугарско. Мешовитих бракова није било мало.
 
Зближавање етничких заједница отпочело је мобилизацијом септембра 1912. и одласком у ратове до 1918. године, када су патња и страдања војника зближили преживеле и њихове породице у селу.
 
Отварање рудника „Српски Балкан“ са погонима у Грљану запошљавали су се стручњаци са стране и настањивали у Грљану, комплетне породице или самци, који су постајали грљански зетови. Крајем двадесетих и почетком тридесетих година двадесетог века у Грљан су се почеле насељавати породице из планинских предела Књажевца и Пирота, одакле су потом Грљанци деценијама доводили снахе и зетове.
 
У 2002. пописано је четристо деведесет четири Грљанаца на раду у иностранству. Из прегледа броја становника види се да се њихов број повећавао до 1981, када је износио 3519 становника. Опадање броја становника у већини тимочких села траје више деценија. Грљанци се веома мало исељавају у Зајечар.
 
== Историја Грљана ==
 
=== Праисторија и стари век ===
 
Већи број локалитета и случајних налаза у атару Грљана и другим деловима зајечарске котлине пружају несумњив доказ да је у овом делу средњег Тимока још у праисторији било људских заједница. У непосредној близини Грљана, у атару суседног села прлите, уочени су трагови живота људи, по пећинама и окапина у клисури Прлитске реке (Влашки до) и пећини код врела Барбарош. У атару Прлите „налазило се једно праисторијско насеље са примитивним удубљењима, дубоким 1 – 1.5 метара и широким три метара ... у којим су нађене главе и кости оваца, свиња и срна, гвоздени и бронзани ножеви са једном и две оштрице, наруквице, окрнци керамике“.[[|<sup>1</sup>]] Још до пред крај деветнаестог века на платоу Вршке чуке могло се распознати „пет праисторијских терасасто постављених бедема“. По мишљењу истраживача који их је открио, ови бедемиод грубог камења подигнути су ради одбране насеља.
 
Према старости предмета нађених на овом терену, људи су овде живели још у доба неолита, тј. млађе камено доба (од око четири хиљада до две хиљаде година пре нове ере). Из тог периода потичу и две камене секире са непознатог локалитета у атару Грљана.[[|<sup>2</sup>]] Да ли је и овде у то време било сталних станишта, није познато.
 
Из металног доба на подручју Грљана има нешто случајних налаза. Тако су на локалитету „Трњак“ нађени делови керамичких посуда из периода бронзе (од 2000. до 800. године пре нове ере). Из тог периода потиче и један бронзани ножић, такође пронађн у грљанском атару, а у прлитском атару делови накита, оружја и керамике. Из гвозденог доба (од 800. године пре нове ере до почетка нове ере) у земуницама код Прлите нађено је гвоздено оруђе, наруквице и делови керамике.[[|<sup>3</sup>]] недалеко одатле нађен је керамички калуп за ливење накита, што може значити да је на овом терену рађено и на преради и обради метала.
 
Из периода римске владавине тимочким пределима у атару Грљана пронађени су многобројни материјални докази њиховог присуства. Тако се у месту званом „Манастириште“ налазе видљиве зидине већег римског насеља, чија намена није утврђена. По Фјуксу, који овај локалитет назива „Градиште“, остаци грађевина су несумњиво римског порекла. Судећи по нађеним деловима мермерних стубова и фино израђеним каменим степеницама, по делићима мермерне оплате и сличним остацима, може се претпоставити да је реч о већем и важнијем војном или управном центру са дужим временским трајањем. Бронзани и сребрни новац нађен на овом локалитету потиче још из доба Аурелијана (од 270. до 305. године), па све до Јустинијана (од 527. до 565. године). То значи да је овај „град“ живео и у доба Византије. Са истог локалитета потиче и вредна статуета „Оратора“ (говорника) из четвртог века, као и две бронзане статуе из шестог века.[[|<sup>4</sup>]]
 
Са подручја Грљана потиче и остава од шездесет шест комада римског новца, тзв. денара и антонијана. Ковани су у време Септимија Севера, Каракале, Гете, Елегабала и Гордијана III.[[|<sup>5</sup>]] Евидентно је да потичу са територија грљанског атара, па се на основу њихове бројности и разноврсности може закључити да је ту, поред војних поседа по кастелима, било и цивилних насеља. Кастели код Грљана и Прлите нестали су у време најезди варварских племена.
 
Сви наведени подаци показују да је на подручју данашњег грљанског атара било људских заједница почев од праисторије и антике, па после обнављања које је вршила Византија средином средњег века и преко турске владавине у новије доба, све до данас.
 
=== Турска управа ===
Већ крајем четрнаестог века, Турском царству прикључено су и крајеви Црна Река, Тимок, Сврљиг и Бања (област у Сокобањској котлини). Ове области остале су под турском управом готово пуно четристо педесет година, односно све до коначног ослобођења под кнезом Милошем Обреновићем 1833.
 
Видински санџак, војно-административна јединица образована од стране Турака, чинило је неколико мањих управних јединица – нахија. Највећа је била Видинска нахија, која се простирала у углу између Дунава и Тимока, док је у југозападном делу обухватала крајеве у средњем и горњем Тимоку.
 
Црноречку област у петнаетом веку чиниле су три мање регије са посебним називима: Кливје, Винишница и Црна Река. Грљан се налазио на простору Бинишнице, под којом се подразумева предео који чини угао између Црног и Белог Тимока, а обухватао је територију сливова Ласовачке, односно Грлишке реке, Планиничке и Лубничке реке, као и појас земљишта преко Тимока до огранака Вршке чуке, и то од Вратарничке до Вражогрначке клисуре. Након нове управне организације Видинског санџака извршене тридесетих година шеснаестог века од области Кливја, Црне реке и Винишнице образована је нахија Црна Река, који је тај назив носила све до ослобођења 1833, а убрзо потом озваничена као „Окружје Црноречко“.
 
У до сада најстаријем утврђеном попису из 1455. налазимо многа села чији су се називи и данас одржали, као што су Зајечар, Вратарница, Грлиште, Леновац. Села попут Грљана, Шљивара, Прлите и Великог Извора нису записана, што не мора значити да у то време нису постојала, јер је познато да насеља која су имала неки посебан статус нису била подложна спахијама, па зато нису ни пописивана.
 
Пространи садашњи атар села Грљан у средњем веку морао је имати више насеља, али због многих сеоба и смењивања станивништва није сачувано никакво предање о њиховом постојању. Међутим, чињеница је да у ободном делу грљанског атара постоје стара селишта, али називи тих села која су постојала у прошлости нису сачувана. Ипак, неки сачувани топоними указују на могучност да су на том терену била села: Ораховце у потесу Орешак, Мало Трново у потесу Трњак, Рудне у потесу Рудине и Доње или Горње Ујне (у називу потока Умље) у југоистичном делу атара.
 
На први помен овог села налазимо тек у попису из 1560. године и то као два посебна насеља – Горње и Долње Грлене. Није позната тадашња локација ових села, али је могуће да Горње Грлене било смештено на заклоњенијем платоу западно од данашњег села. У истом тефтеру уписано је и село Истубин, чије име препознајемо у сачуваном топониму Ступиње, у јужном делу села. Додуше, у атару села Велики Извор постоје места звана Мали и Велики Ступањ, што отежава лоцирање и идентификацију Истубина.
 
Од поменутих насеља највеће је у петнаестом веку било село Ораховце, са петнаест потпуних домаћинстава и два удовичка. Од становништва овог села спахија је убирао годишњи приход од 1801 аспре. Горње и Долње Ујне имала су само по пет потпуних домаћинстава. По попису из 1466. Ораховица је бројала тридесет два домаћинства, а Горња Ујна петнаест. Очигледно је да ово брзо увећање броја становника није последица природног прираштаја, већ резултат досељавања или пак повратак раније избеглог становништва при повлачењу аустријске војске из тимочке долине. Да би задржали постојеће и довели ново становништво, Турци су дажбине знатно умањили, тако да су у то време биле најниже баш на простору Црне Реке.
 
Крајем петнаестог и у првим деценијама шеснаестог века дошло је до новог таласа досељавања становништва. Османска власт је у граничном Видинском пашалуку почела насељавати групације становништва које су у то време биле познате под називом ''власи''. Биле су то групе сточара – номада, такође хришћана, којих је у доста великом броју било још и у Душановој царевини. Поменути власи немају етничко обележје, већ означавају одређену социјалну категорију. Врло покретни, они су брзо мењали место боравка у потрази за бољим условима живота. Власи су у турској царевини имали завидне повластице. Били су под директном влашћу султана и уживали његову заштиту. Њихове пореске обавезе биле су упола мање у односу на рајинске намете, а састојале су се од плаћања годишње суме од сваког огњишта, односно куће – „димнина“. Та дажбина се називала филурија или „влашки дукат“, а износила је осамдесет три аспри. Других намета су били ослобођени, али због тога су били обавезни да обављају полувојну или војну службу на граници, а на позив султана и у рату.Власи зу зато били колонизовани у пограничним деловима турске царевине.
 
Овакве повластице и права временом су привукли све већи број влашких породица и на територију Црне Реке. За њихово досељавање додељивана су празна села и селишта. Сасвим је могуће да су тада можда настала два села која се у попису из 1560. воде под називом Горње и Долње Грлене, од којих је настао данашњи Грљан.
 
Године 1530. турска управа приступа укидању „влашког статуса“ у Видинском санџаку, јер јој више није била потребна војна помоћ видинских влаха, пошто је граница након пада Београда и Будима померена далеко на север. Власи на тај начин губе раније повластице, принуђени су да дају харач, десетак и остале дажбине као зависни сељаци.
 
Већ 1560. извршено је потхарачивање влаха у Видинском пашалуку. У односу на 1530. годину, на основу пописа тридесет година касније јасно се виде последице нове политике османске империје. Од сто четрдесет дева села на „царској хасовини“ у Црној Реци у двадесет пет више није било ниједне куће, у четири је живело само по једно домаћинство, десет села имало је по две, а петнаест само по три куће. Очигледно је велики део породица, након губљења влашког статуса, одселио из Црне Реке не прихватајући обавезе и статус раје. Такође, уз називе двадесет пет насеља у попису из 1560. стоји напомена „расељено због зулума“.
 
Горње и Долње Грлене били су у саставу царског хаса у области Тимок. То значи да су њихови житељи били „царски“ власи, подложни султану и њему плаћали одређене дажбине – авариз, спенџу, десетак, као и порез на овце и козе и др. У то време били су изједначени са осталом рајом, али, пошто су живели на султановом добру као имунитетној области, нису били обухваћени управом санџак-бега јер су се влашка насеља сматрала „слободним“. Тако су Долње и Горње Грлене могла задржати своју самоуправу, бирати своје старешине и држати зборове на којима су решавали општа питања.
 
У сачуваним судским (кадијским) записима из осамнаестог века у зајечарској котлини помиње се неколико чифлука. Године 1718. и 1723. чифлучка газдинства успостављена су још и у околини Грљана и Лубнице.[[|<sup>1</sup>]] Ови чифлуци били су регистровани под називом „јурутлук“, што је значило да су смештени поред неког старог насеља (са остацима грађевина), а могуће и покрај неке воденице или старог воденичишта.
 
Поменути чифлук у Грљану спомиње се у документима и 1759. године, а вероватно је постојао и у време Пазваноглуа, тј. до првог ослобођења Црне Реке од Турака 1807. У данашњем атару Грљана нису запажени остаци овог газдинства, у његовој топонимији нема назива који би га наговештавали, а ни предања га не помињу.
 
=== Стање пред прво ослобођење од Турака ===
Становништво Црне Реке које није избегло пред зулумима све безобзирнијих и суровијих турских властодржаца, било је принуђено да покорно испуњава све њихове захтеве. Бавећи се претежно сточарством и помало земљорадњом, производило је све што му је за живот било потребно. међутим, дажбине у новцу и пољопривредним производима односиле су скоро све што је било произведено. Због тога је народ најчешће гладовао и живео у крајњој беди и несигурности.
 
Према извештају аустријског уходе Покорног из 1784. године, Грљан је тада имао „сто двадесет хришћанских кућа“ и један хан, у којем је било место за четрдесет коња. За ондашње време то се сматрало великим селом. По том истом извештају, те године Зајечар је имао „сто педесет хришћанских домова“. Ближе податке о изгледу насеља кроз која је прошао, Покорни није прибележио у свом извештају. Њега су занимали више путеви погодни за пролаз војске и успутне важне стратегијске тачке и положаји који се могу употребити у евентуалном рату са Турском. Тако је, описујући пут од Вратарнице до Грљана, на десној страни Тимока, прибележио да „сви путеви који се налазе у равници могу да се користе за возила“. Тимок се код Грљана прелазио без моста, а корито реке било је широко шездесет корака, а дубоко две стопе, „са пешчаним дном“ и обалом високом шест хвати, преко које води пут у село.
 
Искористивши тешко стање и анархију у земљи, у Видинском пашалуку власт је насилно преузео Осман Пазваноглу. Одметнувши се од централне власти, он је за себе приграбио све државне дажбине идруге приходе које је доносио тај пашалук. Пазваноглу је успео да створи јаку војску, пошто је у своју службу примио све противнике и незадовољнике султанових реформи. Пазваноглу је од народа покупио оружје, устројио полицијску власт, коју су по селима вршиле субаше уз помоћ својих оружаних стражара – сејмена. Он је такође за себе присвојио најбогатија села, најбоље ливаде и пашњаке, шуме, веће воденице и друга непокретна добра.По причању, Пазваноглу је у Црној Реци имао више хиљада ситне и крупне стоке, која је напасана по планинским суватима. Та стока се, поред бројности, одликовала и квалитетом. Народ верује да су још његовим настојањем овде запаћене свилоруне овце, набављене у Малој Азији и овде укрштане са домаћом стоком.[[|<sup>1</sup>]]
 
И поред тога што је било оптерећено наметима у новцу, кулуком и разним таксама, становништво Црне Реке је владавину Пазваноглуа запамтило као подношљиву, па и благу. Истицана је његова правичност према раји, као и његово настојање да се народ заштити од насилника. Није дозвољавано насилно одузимање од сељака хране, стоке или других ствари. Очигледно је да Пазваноглу својом политиком према раји желео да је придобије за своје планове, пошто је у периоду сукоба са султаном њему био потребан мир у пашалуку, а не незадовољство и буне.
 
У другим ситуацијама Пазваноглу је био веома оштар према онима који би на било који начин угрожавали његову власт и ли добра или привичегије које је поседовао. Према сачуваном предању, 1804. године, непосредно по избијању Првог српског устанка, његове чете су ухватиле групу хајдука недалеко од Вршке чуке. Њима су одсечене руке и ноге, као порука народу шта их може очекивати уколико се подигну на буну.[[|<sup>2</sup>]]
 
Овако строге казне имале су приличан утицај на становништво Црне Реке. Но, сви су изгледи да Црноречани у то време на буну нису ни помишљали, јер нити су имали оружја, нити вође који би их покренули и водили. Сем тога, Карађорђе и Шумадија су били далеко, а Видин и Пазваноглу прилично близу.
 
Устанак у Београдском пашалуку ипак је покренуо неке народне прваке па почну размишљати о могучностима за ослобођење Црне Реке, наравно уз помоћ устаничке војске. У такве су спадали милисав Ђорђевић, трговац из Ласова, Ивко Џаврић из Кривог вира и поп Радосав Живановић из Планинице. Они су се о Ускрсу 1805. састали у Грлишком манастиру ради договора о томе да ли и како народ подићи на устанак. Закључили су да у буну треба кренути, али пошто претходно добију из Србије нешто оружја, џебане и помоћ у војсци. Одмах су послали своје људе у Ресаву, да од српског војводе Милоја Здравковића Ресавца затраже савет и помоћ.
 
Пошто су из Србије добили повољне вести и нешто оружја, као и обећање да ће им бити послато и нешто војске, поменути прваци почели су да буде народ. Ивко је деловао у кривовирском, Милисав у бољевачком крају и у селима до Грлишта и Лубнице, а поп Радосав у пределу између Планинице и Оснића до Злота и подгорца. У села око Зајечара нису залазили због јаких турских посада у њима.
 
Чим су окупили своје чете, по ранијем договору, окупили су се код села Илина, недалеко од Бољевца. У том селу напали су и освојили добро утврђену кулу сеоског субаше и побили све Турске који су се ту склонили. Такође су дошли до доста џебане и већег броја коња. Након тога су кренули на Зајечар, али су се недалеко од Бољевца сукобили са јаким одредом турске коњице, које је по налогу Пазваноглуа повео на устанике зајечарски војвода Ћор-Солиман. После огорчене битке Турци су сузбијени, али уз бројне губитке у погинулима и рањенима. Ту је рањен и сам Ивко Џаврић, који је убрзо и умро.
 
Пошто су се Турци повукли у Зајечар, а са њима и сеоске субаше са својим сејменима из свих бољевачких села, цео западни крај Црне Реке било је у рукама устаника. Старешине су израдиле план одбране и распоред своје војске, да би спречили упад Турака, јер су знали да Пазваноглу неће толерисати присуство устаника. Кнез Милисав и поп радосав улогорили су се са својим људима на Трешњевици под Тупижницом, штитећи путеве од Зајечара према Кривом Виру. Бок од Сокобање чувала је чета лазара Барјактаревића, која је послата од војводе Ресавца као помоћ устаницима.
 
Пазваноглу је припремио већи војни одред за сукоб са устаницима. Пре поласка, окупио је у Зајечару све сеоске кнезове села која нису пришла буни и посаветовао их да своја села држе у миру. Потом је, наводно, у устанички логор послао неколико угледнијих људи да саветују устанике да прекину са устанком и врате кућама, а да ће им он све опростити, јер зна да су то учинили по туђем савету.
 
Сазнање за долазак турске војске, али и показана воља за опроштај за учешће у буни , учинило је да се доста устаника поколеба, па је дезертерство постало готово масовно. Оставши без војске, кнез Милисав увидео је да је даља борба немогућа. Знао је да већу војну помоћ од Карађорђа не може да очекује, па је распустио остатак војске и вратио се у Ласово, а потом одселио у Ресаву. За стално се населио у Свилајнцу. Тада су и друге породице избегле у слободне крајеве Србије – Мораву, Ресаву, Хомоље, чак и у Шумадију и Пожаревачку нахију.
 
По угушењу буне, субаше су се вратиле у своја села и наставиле да још безобзирније израбљују народ. Буна им је показала да њихов положај није сигуран као раније, па су пожурили да што више отму од раје. То је исто чинио и турски муселим – црноречки војвода Ћор-Солиман.
 
У то време Карађорђеви устаници успели су да учврсте своје положаје на Морави код Ћуприји. За даље напредовање према Параћину и Нишу тада је постало неопходно да се од евентуалних упада Турака обезбеди правац од Видина преко Кривог Вира и Честобродице. Тај задатак добио је кнез Милисав Ђорђевић. Он је успео да окупи око осамдесет Црноречана и, пошто је добио педесетак војника од војводе Петра Добрњца, ушанчио се на Пониквама повише Кривог Вира. Чим се Црном Реком пронео глас да о доласку војске кнеза Милисава под устаничком заставом, многи су му се из збегова придружили. Њему су се придружиле и неке хајдучке чете, па је војска кнеза Милисава убрзо нарасла на близу пет стотина бораца, спремних да одбране друм ка Морави.
 
Из логора на Пониквама ова војска често је позивана да помогне у борбама у Поморављу – на Иванковцу, Параћину, код ражња и Алексинца, па и при освајању самог Београда. Тако, када се крајем јануара 1806. године сазнало да од Видина иде Пазваноглу са великом восјком, Милисављев одред учествовао је у борбама код Џивџибаре (Бели Поток), у сокобањском крају. Под командом војвода Петра Добрњца, Миленка Стојковића и Милоја Здравковића Ресавца, као и одреда Црноречана под Милисавом Ђорђевићем, са три стране напали су око три хиљаде Пазваноглуових војника и страховито их потукли. Сам паша са нешто преосталих војника једва се извукао из обруча бежећи према Гургусовцу и Видину. На бојишти је остало много погинулих и рањених Турака и велики ратни плен.
 
Сличан пораз доживео је и у Крајини, код Неготина. Ти порази натерали су га да сачини мир са Србима. Међутим, устаници су и даље упадали на „турску“ територију, чак до Тимока, па и преко њега, продирући коњицом према Кули и Белоградчику. Неки већи одреди повремено су крстарили долином Тимока како би спречили упаде јачих турских снага према Бањи и Ћуприји. Ипак, Црна Река ослобођена је од Турака тек када су Хајдук Вељко и кнез Милисав добили од Карађорђа одобрење да ослободе свој завичај.
 
=== Почеци борбе за ослобођење од Турака ===
Као и другим крајевима Србије, у Тимоку и Крајини хајдуци су се први супротставили све свирепијој и безобзирнијој туркој власти. Њиј је било поприлично још у првим деценијама турске владавине овим крајевима. Тако је у петнаестом веку хајдуковао са својом великом дружином чувени Новак Дебељак, на простору од Тимока до Нишаве. Народу далеко познатији био је Старина Новак, који је у другој половини шеснаестог века предводио јаку хајдучку дружину по бањском, сврљишком и тимочком крају. У тимочком крају извесно време је, крајем седамнаестог века, утеривао страх Турцима чувени хајдучки старешина Карапанџа (Кара-Панџа). Он је упадао из Влашке преко Дунава и деловао на простору „између Мајданпека и Видина и између Дунава на северу и Сврљишке бање и Пирота на југу“[[|<sup>1</sup>]] Као спомен на његов боравак у средњем Тимоку, и данас се неки потеси и други објекти називају по њему. Тако, у атарима села Заграђа и Грлишта постоји потес под називом „Карапанчево“, а на њему је и Карапанчин поток. У атару Ласова постоји једно место под називом „Карапанчина граница“, на којем је некада било граничевог дрвећа. По предању, ту је својевремено био логор Карапанчине дружине.
 
У ближој околини Грљана крајем осаманестог века већу хајдучку дружину предводио је Петко Васиљевић из села Заграђа. Хајдуковао је заједно са братом Нином, а око њих се убрзо окупило тридесетак људи из околних села. Када је дружина тако ојачала, запоседнут је друм Зајечар-Гургусовац (данашњи Књажевац) у Змијанцу, повише села Вратарница, као и кравански пут који је некада од Вратарнице, кроз клисуру Шашку, водио пречицом према Кули и Видину. Ту су многи Турци платили главом за своју осионост, а бројни трговци опљачкани од хајдука. Слично је било и у другим деловима Тимока и Црне реке. Поред рејона Вратарнице и Малог Извора, опасност од хајдука вребала је и на краванским путевима код Вршке чуке, нарочиту у пределу месту званог Затворница, и даље према речици Шашки. Једно место на том старом путу и данас носи назив „Зли дол“, свакако због хајдучких препада. Недалеко одатле, један топоним под називом „Ајдучка падина“ такође је остатак из времена бујања хајдучије у овом крају.
 
Услед великих зулума одметнутих турских јаничара, крајем осамнаестог века број одметника се знатно повећао, па су јадучке дружине бивале све многобројније. Саобраћај „царским“друмовима постао је сасвим несигуран. Караване су спроводиле јаке оружане пратње, а на најопаснијм местима Турци су поставиле страже. Аустријски ухода Франц Ксавер Покорни, који је путем од Видина према Гургусовцу прошао 1784. године, уочио је једну турску стражару у пределу Вршке чуке код Затворнице, а друге две у клисури Шашке. Свака је имала по два-три стражара.[[|<sup>2</sup>]] Други аустријски ухода, официр Росић, исте године забележио је у свом извештају да је предео око Вршке чуке био чувен због хајдука и да су због тога Турци морали да саграде дрвене чардаке за страже које су чувале путеве.
 
Сви су изгледи да се пред крај осамнаестог века у хајдуке одметнуо и Грљанац Тодор Костадинов, познатији као Тоша. Убрзо је придобио неке мештане да му се придруже, па је тако створио јаку хајдучку дружину, која је вероватно оперисала у реону Вршке чуке и Затворнице, као и у делу између Шљивара и Грлишта, према Братујевцу. Постоји интересантна прича о томе због чега је Тоша отишао у хајдуке:
 
„''Једном дође неки Турчин Тошиној појати. Тоша је био унутра, а отац и брат су стајали напољу. Турчин захте да га старац одведе у Грлиште, а овај рече: „Па како си, ага, дошао довде, моћи ћеш тако и отићи у Грлиште, јер је оно одмах иза брда.“ Турчин се ухвати за пиштољ и рече: „Море, пезевнк стари, хајде напред или ћеш остати ту мртав!“ У том изађе Тоша из појате, па ће Турчину: „Мани се, ага, тог старца, зар не видиш да је будала? Ја ћу те одвести у Грлиште, имам и ја тамо нешто посла.“ Пођу. Тоша је ишао напред. Кад су били кроз једну шуму, Тоша се заустави и рекне Турчину: „Видиш, ага, колику планину имам ја?“ – и покаже руком, те наоружаном Турчину завара очи, а онда га изненада удари тојагом по глави и тако га убију. Узме му одело и оружје, па се одметне у хајдуке.“[[|<sup>3</sup>]]''
 
Хајдук Тоша се касније спомиње као буљубаша над својим људима у одбрамбреном шанцу у Грљану, у време Првог српског устанка. Као и многе хајдучке дружине тог времена и његова се по избијању буне у Црној Реци придружила устаницима. Сви предводници тих дружина изведени су у буљук-баше, па су тако и даље командовали над својим људима у утврђеним шанчевима дуж Тимока.
 
=== Грљан у Првом српском устанку ===
Крајем августа 1807. склопљено је примирје после руско-турског рата. Одредбама овог мира обухваћена је и Србија. Између осталог, тада је утврђена гранична линија са Турском на Тимоку. Тако је Црна Река остала у српским рукама све до пролећа 1809. године. Чим су престале борбе, народ се постепено почео враћати кућама, па су села поново оживела.
 
Одмах по повлачењу Турака преко Тимока, дуж леве обале реке, све до ушћа у Дунав успостављен је војни одбрамбрени кордон наспрам турских положаја на десној обали. По налогу Карађорђа, Хајдук Вељко је наредио да се изграде утврђени шанчеви покрај свих путних прилаза и газова на Тимоку и другим важним стратегијским тачкама. У свим војним шанчевима постављене су војне посаде којима су командовале старешине – буљубаше. Командант свих шанчева душ Тимока био је кнез Милисав Ђорђевић.
 
Устанички шанац у Грљану изграђен је на узвишеној обали непосредно над Тимоком, наспрам газа којим се река прелазила, а на самом улазу у село од правца Вршке Чуке. нетачна је тврдња да се шанац налазио на Парајанкулу, јер је тај бастион подигнут знатно касније. Предстаже су биле постављене у мањем шанцу на нижем делу обале, у топољару једне истакнуте окуке Тимока. Из ових шанчева сталне страже су будно мотриле кретање Турака са друге стране реке и биле спремне да се супротставе нападу непријатеља. Иначе, шанчеве у то време представљали су један пространи и дубок ров, са земљаним бедемом наспрам угроженог правца, који је још био ојачан палисадима, тј. подебљим зашиљеним кољем и гредама.
 
Шанчеве је чувала стална посада од педесетак људи, а у кризним ситуацијама било их је преко стотину. У прво време били су то бећари Хајдук Вељка и кнеза Милисава, док је касније одбрана шанчева била поверена хајдучким дружинама из тимочког краја, које су се устаницима придружиле доласком Хајдук Вељка и кнеза Милисава.
 
Према архивској грађи из нешто каснијег периода, шанац у Грљану чувала је бивша хајдучка дружина поменутог грљанског харамбаше Тодора Тоше Костадиновог. И он је са својим људима пришао устаницима и прихватио обавезу да чува своје село од Турака. Тоша је од кнеза Милисава добио „чин“ буљубаше, те је тако постао старешина шанца и даље командовао својим људима. Његова дружина бројала је тада око четрдесетак хајдука. Тошина појава у Грљану морала је привући у устаничку војску извесни број Грљанаца, пре свега из редова оних неожењених – бећара. Иначе, Грљанци су, поред учешћа у раду на изградњи шанца и других војсци потребних објеката, имали обавезу да војску хране и снадбевају другим потребама.
 
У току 1808. године, у време примирја, на граничној линији дуж Тимока није било мира. Турци су повремено у мањим групама упадали преко Тимока ради пљачке, при чему су вршили насиља и убиства над онима који су им се нашли на путу. Наравно, ни Срби нису Турци остајали дужни, те су упадали преко Тимока дубоко у турску територију, нападли и пљачкали читава села, а плен доносили у сопствене шанчеве. Ови инциденти са мањим последицама углавном су били обострано толерисани. Међутим, после упада Хајдук Вељкових бећара у Велики Извор, који је био у турским рукама, турска страна уложила је оштар протест због кршења примирја, чији је гарант била Русија. Одмах је образована посебна комсија мешовитог састава (руско-турско-српска), која је обишла сва гранична насеља да би утврдила чињенично стање на граници. Комисија је сачинила „Списак турских преступа и злочина извршених у пограничним деловима за време примирја“, док је за Хајдук вељков упад у Велики Извор захтевано да се одмах узме на одговорност и скине са положаја. Правитељствујушчи Совјет Сербски одговорио је на то да то није дело Хајдук Вељка, већ хајдука који су пребегли из Бугарске, којих је било око де хиљаде.[[|<sup>1</sup>]] Карађорђе је потом издао заповест да нико не сме више прелазити на турску страну, а ко то буде чинио, биче најстроже кажњен.
 
Немири на граници претили су да ће се претворити у ратни сукоб, јер су Турци имали добар повод да примирје прекрше. Руска интервенција је то спречила, али је ситуација на граници све до краја 1808. године била опасна. Због тога су по шанчевима појачане посаде и повечана будност стража дуж целог кордона.
 
Почетком 1809. настављен је руско-турски рат, па је и примирје између Србије и Турске прекинуто. Пошто су главне турске снаге биле упућене на ронт према Русима, њихова одбрана на граници према Србији била је знатно ослабљена. То је омогућило да српске снаге, а нарочито одреди Хајдук Вељка лако прелазе границу и продиру дубоко у турску територију. Са својом коњицом Вељко је оперисао на правцу Ниша и Беле Паланке, а успео је да освоји и добро утврђени Белоградчик у Бугарској. При повратку са тих похода, са Вељковом војском прелазио је у Србију већи број српских породица из неослобођених крајева око Калне, Пирота, па и из бугарског Загорја. већи број фамилија из Загорја тада су остали у Грљану, Новом кориту, Вратарници, Заграђу и Зајечару.
 
После српског пораза на Чегру код Ниша, српска војска се морала повлачити долином Мораве према Шумадији. Долина Тимока остала је небрањена од правца Ниша, па је турска војска надирала према Гургусовцу и Зајечару. Истовремено су провалили долином речице Шашке код Вратарнице, па се и „црноречка“ војска морала повући планинским путевима према средишњем делу Србије. Као и раније, заједно са војском кренуле су и многе породице из приграничних и црноречких села и доста њих трајно се населило у Ресави, Хомољу и Пожаревачкој Морави.
 
Ова поновна окупација Црне Реке није дуго потрајала. Већ у јесен исте године ослучном контраофанзивом српске војске Турци су били принуђени на повлачење према Алексинцу и Нишу. Убрзо затим се у Црну реку вратио Милисав Ђорђевић са војском. Он је двадесет осмог октобра 1809. године од Карађорђа постаљен за „најглавнијег старешину“ бањске, пиротске, сврљишке и црноречке нахије. Овим актом је уједно са дужности смењен Хајдук Вељко, због многих притужби на његове поступке и непослушност према вишим властима.
 
Почетком 1811. године Карађорђе је спровео нову војно-управну организацију у Србији. Црноречка нахија тада је подељена на две војне и административне јединице – Црноречку кнежину и кнежину „под падину“ (касније „Вражогрначка“). За старешину црноречке кнежине одређен је Милисав Ђорђевић, а истим актом прогласио га за војводу. Под његову команду потпало је двадесет два села, између осталих и Грљан.[[|<sup>2</sup>]] Војвода Милисав управљао је шанцем у Зајечару, Грљану и Вратарници, али је и даље, као „командант црноречки“, водио главну реч у целој нахији.
 
И поред тога што је у току 1811. године на граничној линији било мирно, живот и рад се практично одвијао у ратном стању. Обрада земље и други пољопривредни послови нису се могли редовно и у пуној мери обављати, што је довело до смањења производње. Знатан део мушке радне снаге био је ангажован у устаничкој војсци као војници и стражари у шанцу и дуж границе. Сем тога, отежавајућа околност за Грљан била је чињеница да је половина његовог атара, онај преко Тимока, био у рукама Турака.
 
У грљанском шанцу се и даље са својим људима налазио Тодор Костадинов, као буљубаша у шанцу. У међувремену су у грљански шанац распоређени људи Филипа, „буљубаше Загорскога“. То су били чланови хајдучке дружине из бугарског Загорја који су пребегли на српску страну и придружили се устаницима. И поред строге забране, ове дружине су и даље упадале на турску територију и тамо пљачкале села. У писму од деветнаестог јуна 1812. Карађорђе је писао војводи Милисаву да је „и његов буљубаша Тоша из Грљана послао четрдесет ајдука и тако исто арају сиротињу...“. Наложио је да се Тоша ухвати и њему пошаље.[[|<sup>3</sup>]] Нема података о томе да ли је Тоша био послат на Народни суд и како је на суду прошао. Чини се да га је Милисав некако оправдао пред карађорђем, те је овај и даље остао буљубаша у Грљану. И Тоша и његови „ајдуци“ били су му итекако потребни за чување границе, јер су били искусни у борби са Турцима.
 
Обе хајдучке дружине, Тошина и она Филипа Загорског, оперисале су на истој територији по Загорју и у околини Куле, Салаша и Раковице у Бугарској. Због тога је између њих долазило до сукоба око плена. Да би на неки начин елиминисао њихову нетрпељивост, Карађорђе је забранио покушај да се Филип Загорски одстрани из кордона на Тимоку. Због тога је војводи Милисаву наложио „да не забрањује људе Вилипа Буљугбаше Загорскога који седе у Герљани у Герлишту у Извору у Заграцку но да иду с Вилипом да чувају своју стражу.“[[|<sup>4</sup>]] Филип је тада са већим делом људи чувао шанац на Шашки код Вратарнице, док му је део људства био распоређен у поменутим шанчевима крај Тимока.
 
И у наредној години поменуте хајдучке дружине настављају са упадима преко Тимока у циљу пљачке. Као главни мотив за те упаде они су пред својим вишим старешинама истицали потребу устаника за већом количином хране. Они су заиста дотеривали доста стоке и уступали војсци, али су успут доста опљачкали за себе. Поред осталих, у преписци између Карађорђа и војводе Милисава поново се помиње грљански буљубаша Тоша. Тако је крајем фебруара 1813. године наложено Милисаву „да наплати Тоши двеста четрдесет гроша за ајдуке Милојка и Рајка, које је он прије опљачкао, и четристо осамдесет за ајдуке Младена, Јона, Стојка и Пауна, који се сада код њега наоде, и што се сада наплаћује за они поару...што су у турској страни пређе учинили, и то ако не би наплатио, да зна да ће под одговор доћи.“[[|<sup>5</sup>]] Очигледно је да се ради о људима из хајдучке дружине Грљанца Тоше, а од поменутих засигурно је међу њима било још мештана из његовог села.
 
У пролеће 1813. постало је извесно да ће Турска напасти Србију. Почетком јула 1813. турска војска је тај напад и започела. Јаке турске снаге надирале су од Видина према Крајини и Тимоку, затим, од Ниша долином Мораве према Београду, а из Босне у западну Србију. И поред упорне и јуначке борбе, бројно слабије и лоше наоружане српске снаге нису се могле одупрети турској војсци. Падом Неготина и погибијом Хајдук Вељка битка за Тимочку крајину убрзо је решена у корист Турака. Не знајући за пад Неготина, војвода Милисав држао се са својим Црноречанима у зајечарском шанцу одбијајући непријатеља. Тек по напуштању вражогрначког шанца војвода Милисав сназнао је за Вељкову погибију и за Карађорђеву наредбу да се са војском повуче према Морави. Са његовом восјкому ново избеглиштво кренуле су многе породице тимочких и црноречких села. За њима је наступала турска војска, те је тако цела Тимочка крајина, а убрзо и цела Србија, поново пала под турску окупацију.
 
=== Поново под Турцима (1813-1833) ===
Победоносни повратак турске војске претворило се у свеопште насиље регуларних и нерегуларних трупа по свим насељима Црне Реке, Тимока и Крајине. Турски војници добили су одобрење својих старешина да дванаесто дана могу пљачкати и робити села и убијати мушки део становништва изнад петнаест година старости. О величини страдања Грљанаца и њиховог села у то време нема података, а и народно предање о томе ништа не казује.
 
Пошто су свој бес искалили над бунтовном рајом, турске војне власти су почетком октобра 1813. године објавили амнестију за све учеснике буне, сем за српске војне старешине. По смиривању прилика и дате амнестије, турске власти позвале су народ да се врати у села и у миру настави своје послове. Тада се већи део избеглих Грљанаца вратио на своја огњишта, прво они из ближих збегова, а потом и већи број породица избеглих у удаљеније крајеве Србије. немајући поверење у турску реч, известан број фамилија заувек је остао у местима у којима су нашли привремено боравиште и слободну земљу за обраду. Највише их је остало у областима ресаве, лаве, селима Хомоља и Пожаревачке Мораве.
 
У средњем делу Тимока Турци су поново успставили некадашњу војно-управну област – Црноречку нахију, која је опетпотпала под Видински пашалук. Нахијом је управљао турски „војвода“ – муселим, чије седиште је било у Зајечару. Управљање муселима нахијом ослањало се на помоћ субаша, који су поново постављени по свим селима. Они су били дужни да одржавају ред и мир у селима, да се старају о редовном извршавању пореских и других обавеза према турској царевини. Они су практично били основни носиоци и извршиоци пашалучке власти на терену, тј. административних и полицијских послова у нахији.
 
Устанак који је Милош Обреновић 1815. године подигао у Шумадији у тимочком и црноречком крају није имао никаквог одзива. Становништво је остало мирно и покорно, јер је већ имало горко искуство из претходних буна, а у то време није ни било истакнутих народних вођа који би народн повели у буну. Сем тога, након новог устанка у Србији, Турци су у пограничном крају према српској територији предузели обимне мере обезбеђења. Увећане су посаде шанчева по паланкама, ојачани положаји стража на свим путевима који воде из Србије, а субаше су биле обавезне да повећају број пандура по селима и утврде „куле“ у којима су живели. Доведени су и посебни коњички одреди од по више стотина војника, који су непрестано крстарили по целој нахији. У таквим условима није могло бити ни речи о подизању народа на устанак.
 
По свему судећу, још у то време Грљанци су почели у већем броју да се баве превозничким послом – рабаџијањем. Они су и раније обавезом кулука за Турске превозили до магаза у Видину товаре прикупљених натуралних дажбина: кукуруз, овас, сено, сламу, дрва и друго. Са већомслободом трговина појавила се и већа потреба са превозом еспапа из Видина, посебно соли, до тимочких паланки (Неготин, Зајечар, Гургусовац). на релацији према Видину превожени су земљораднички и сточарски производи. Послови превоза за потребе наших и турских трговаца доносили су приход у новцу, до којег је у то време било тешко доћи. Због тога се све више Грљанаца укључивало у рабаџијски посао, па су за те потребе одгајали издржљиве волове. Временом су грљанске рабаџије постале познате у целом тимочком крају, па и шире, као поуздани превозници. Понешто од тога ушло је и у пословице тимочког краја. Једна од њих, на пример, гласи: „Да ти не даде Бог да си грљанска крава и великоизворска женштина.“[[|<sup>1</sup>]]
 
Мирније и подношљивије стање трајало је све до 1818, када су у тимочке пределе доведененове и многобројније трупе, а и гарнизон у видинској тврђави знатно увећан. Боравак те војске проузроковао је додатне намете за становништво. Војне припреме слутиле су на то да се Турска спрема за поновни напад на Србију.[[|<sup>2</sup>]]
 
Као последица несношљивог стања на Тимоку и Црној Реци, поново се јавља хајдучија. Одметници су се удруживали у мање групе, запоседали планинске пролазе и клисуре и из заседа нападали на усамљене Турке или трговачке караване са малом оружаном пратњом. У непосредној околини Грљана такође је била појава хајдучије у данашњем приграничном делу са Бугарском. Нарочито је било опасно кретање путника и каравана кроз долину речице Шашке, у пределу Вратарнице и рејону места званог Затворница, као и на планинским превојима око Вршке Чуке и Кадибогаза.
 
Почетком 1821. године односи између Србије и Турске постајали су све заоштренији. Те године подигнут је устанак хетериста у Влашкој, па се код Турака јавила болазан да Срби и други покорени народи не искористе те немире и покрену буну за ослобођење своје браће у деловима под турском управом. У ту сврху Турци поново доводе јаке снаге у долину Тимока и предузимају изградњу нових шанчева на граничној линији са Србијом. Намера им је била да у шанчевима поставе посаду са по три стотина војника, с тим што би ова околна села била дужна да их хране. У граничним селима било је стационирано и по две стотине турских војника. Трупе су чиниле зулуме и пљачке по селима, вршили испаде на граничној линији и претили да ће упасти у Београдски пашалук. Један извештај о њима говори следеће: „Одкако је Црне Реке, оваквог зулума није било: трмке само бију, кошеве разбијају, а овнове кољеду, а рају низашта код себе не траже, нити зашта питају...“[[|<sup>3</sup>]]
 
Становништву оковг краја било је доста страдања, па је радије напуштало своје домове и трајно се пресељавало преко планина у унутрашњост. Са све тежим положајем раје, број избеглих био је све тежи. Кнез Милош наредио је да се све избеглице лепо приме и сместе у села покрај границе, како би те области ојачао. Такође је наложио да се на сваку избеглу пореску главу изда по једна мотика, рало, трнокоп и секира, а за прехрану по двеста ока пшенице и петсто ока кукуруза и нешто стоке и новца. Избегли су имали право да слободно секу гору из „правителствене“ (државне) шуме да могу изградити своје куће.
 
Видински паша је због тога предузео одређене мере како би рају задржао на својој територији. Наредио је да се неки непрописно утврђени намети врате на пређашњи ниво, да све што се од сељака узима мора платити, као и изградња ханова по селима, односно свратишта за Турке, како се раја не би узнемиравала. По наређењу Султана, тако се имала понашати и турска војска која се по Тимоку кретала. Извештаји из 1827. године показују да је регуларна војска заиста била коректна према хришћанима, иако је те године цела Тимочка крајина била преплављена трупама које су се окупљале за предстојећи рат са Русијом.
 
Изгледа да је јоп једна мера одиграла важну и смирујућу улогу у редовима раје. Турци су, наиме, дозволили увођење сеоске самоуправе хришћана. Села су, уз асистенцију и сагласност сеоског субаше, могли да бирају своју власт – сеоске кнезове и њихове помоћнике. По сачуваном предању, у Грљану је за време Турака више година узастопно био биран за сеоског кнеза извесни Витко. Он је и неколико година по ослобођењу 1833. године био поново биран за кнеза.
 
Захвљујући једном од ретко сачуваних докумената из тог периода, који се односи на Грљан, у могучности смо да сазнамо нешто више о неким догађајима и приликама из времена последње деценије турске владавине у овом крају. Реч је о једном судском предмету који је био пред „Зајечарским судом“ 1834. године, али се односи на знатно раније време и догађаје. Предмет говори о спору између житеља Грљана и Прлите око међе њихових атара. Међусобно су се спориле и турске спахије ових села, али и сами житељи села. Спор је настао око једне ливаде од „четири косе траве“, коју је још у време Пазваноглуа држао „Грљански спаија“. Након његове смрти исту ливаду присвојио је прлитски спахија и дао је извесном Преди из Прлите. Преда је ову ливаду „држао двадесет пет година, начинио је од осам коса“, тј. проширио је крчењем околног земљишта. Око 1820. године завадили су се „Грљански са Прлитским Турцима“, па они грљански присвоје исту ливаду и покосе је. Због тога Предин син, Боћа Предић, оде у Видин и пожали се „Ћехаја-бегу“. Овај га посаветује да сено са ливаде покупи за себе. Боћа је тако учинио, сакупио је три пласта, али му је неко после три дана сено запалио и оно је изгорело.
 
Ова дешавања изазвала су даље спор између Грљана и Прлите око синора између њихових атара. Да би тај проблем решили, они се договоре да о томе пресуди зајечарски муселим – Аџи-Рустем. Према ондашњем обичају, муселим је повео на лице места старије људе из три околна села да као сведоци заједно са њим непристрасно пресуде. Ова „комисија“ саслушала је обе стране у спору, а затим одредила и обележила међу између села. По том решењу, спорна ливада припадала је грљанском атару, а и сам прлитски спахија потврдио је тако утврђену међу. Тиме је завада између Прлите и Грљана окончана.
 
Међутим, спорну ливаду добио је извесни Јовањика из Грљана, а тапију му је издао сам муселим. Боћа Предић је и даље тврдио да је ливада његово власништво. Он је након ослобођења од Турака повео спор пред Нахијским судом у Зајечару, захтевајући да му Јовањика ливаду врати. Боћа је у међувремену, 1830. године, пребегао са породицом у Србију, па када се након четири године вратио у своје село, желео је да поврати раније изгубљену имовину.[[|<sup>4</sup>]]
 
Суд је Предићу саветовао „да се остави те ливаде у туђем синору“, али он није пристајао. Чај је захтевао да спор реши највећи земаљски суд – Народни суд Кнежевине Србије, па је Зајечарски суд Боћу послао Народном суду, са писмом у којем је детаљно описан цео случај. Шта је Боћа урадио на том Суду, није познато. Међутим, зна се да је у то време начелно усвојено да се по делима суђеним под Турцима поново не суди, јер би се тако могао „многи народ узнемирити и на ново Суд тражити“.
 
Ко је био „грљански спаија“ у описано време, такође није познато. Према сачуваном предању, селом је управљао сеоски субаша, који је постављен од највише власти видинског пашалука. Као последњи сеоски субаша помиње се Смаил-ага, као и његов стражар Реџеп.[[|<sup>5</sup>]] Предање ништа не говори о томе какав је био према хришћанима, а једино што се зна јесте да је имао доста земље у поседу – читав плодни потес звани Острво, као и велику воденицу на Тимоку. Ту су му биле штале и торови за стоку и друге економске зграде, док му је „кула“ у којој је живео морала бити негде у близини данашњег центра села. Ту се свакако налазио турски хан са шталама за смештај четрдесет коња, који је у свом извештају из 1784. поменуо аустријски ухода Франц Покорни.
 
=== Устаничка борба за ослобођење од Турака 1833. године ===
По завршетку руско-турског рата 1929. године настали су повољнији изгледи за боље дане народа на Тимоку, Црној Реци и Крајини. Изгубивши рат, Турци су миром у Једрену, између осталог, били обавезни да Србији предају шест нахија, међу којима и Крајину, Црну Реку, Гургусовачку, Бањску и Сврљишку нахију. Чинило се да ће ти крајеви и коначно бити слободни, након што је крајем 1830. године почело разграничавање са Турском узводно од ушћа Тимока у Дунав.
 
Рад руско-турске комисије на обележавању нове границе текао је споро, јер су га Турци отежавали на разне начине. Када је разграничење окончано, они су и даље одуговлачили са одласком да би што дуже могли да користе приходе у поменутим нахијама. Знајући да ће ускоро морати да оду, трудили су се да од народа приходују што више. Насиље и отимачина узимали су све више маха, стање је било неиздрживо, јер је лична и имовинска сигурност раје била сасвим доведена у питање.
 
У таквој ситуацији народ је почео помишљати на устанак, како би Турке на силу прогнао из своје земље. Очекивало се само да кнез Милош то одобри и да знак за буну, као и да потврди да ће буну помоћи. О томе сведочи једно писмо које је Младен Андрејевић из Зајечара упутио кнезу: „...народ се дигао па тера и мене да дижем. Ја не могу брез ваше заповести...Нама одвише досадише Турци. Лепу девојку Турци одведоше па потурчише, па Турци чине зулуме. Терају девојке и жене да им играју, па коју бегенишу они одводе те љубе. Турци опоганише вилајет...Наша наија Зајечарска и она оће да се дигне да истера Турке докле је држао Ајдук Вељко...“[[|<sup>1</sup>]]
 
Када се сазнало да су Параћинска и Крушевачка нахија ослобођене уз помоћ војске кнеза Милоша, Црноречани су се обратили тамошњим војводама за помоћ. О томе параћински војвода Јован Вељкович другог јануара 1833. године пише кнезу: „...А и тако Црноречани сви једнако долазе и плачу и ради да се дигнемо. Оћемо и ми као и ви, то нама кажу, а ми им кажемо немојте браћо но се притрпите мало за време. Када буде време ми ће би ласно јавити...“[[|<sup>2</sup>]] После таквог одговора народ се примирио.
 
У том периоду, као резултат настојања истакнутих појединаца да код легалних турских власти изборе колико-толико сношљивије стање, појавили су се нови народни предводници у свим деловима Црне Реке. Такви су у горњем делу Црне Реке били Милета Карабашевић, трговац из Кривог Вира, Станислав Јовановић, ћурчија, и Маринко Станковић, качар – обојица из Планинице. Они су са народним старешинама из доњег дела Црне Реке,обор-кнезом нахије Симом Николићем из Зајечара, Станојем Марковићем и Јеремијом Здравковићем из Рготине, попом Георгијем „Злотским“ и другима, одржавали сталну везу са кнезом Милошем преко српских војвода у приграничном делу Србије. У договору са њима они су припремали устанак и чекали знак кнеза Милоша да отпочну са буном.
 
Устанак у Црној Реци започео је као последица одбијања молби народа да турске пашалучке и нахијске власти смање дажбине. Наиме, сазнавши да се засигурно убрзо морају иселити из ових крајева, Турци „стану повећавати дације нарочито на стоку и натурати разне намете, да би што више исисали народ.“[[|<sup>3</sup>]] Народ је давао док је могао, а онда „изашље своје кнезове, с којим пође још читава гомила света да замоли муселима, да им спусти дације“. Зајечарски муселим је то сматрао буном, па је силом растерао народ, а неке српске старешине затворио као подстрекаче. После краћег времена пустио их је, уз савет да смире народ и да прикупе разрезане порезе и дажбине.
 
Кнез Милош искористио је хапшење народних представника као повод за буну народа, те је својим повереницима широм Тимочке крајине поручио да одмах започну устанак. Двадесет шестог априла побунио се сврљишки крај, док се народ Црне Реке подигао дан касније. За њима су устали Тимочани и Крајинци, па је цела Тимочка крајина узаврла од устанка.
 
У Црној Реци први су се подигли Кривовирци, предвођени Милетом Карабашевићем, који је окупио устанике из околних села, из њих протерао сеоске субаше и пандуре, те се са својим људима упутио ка Зајечару. Станислав Јовановић из Планинице, Врбовца и оближњих села покренуо је око „три хиљаде“ људи и такође кренуо на Зајечар. Део устаника повео је његов помоћник Маринко Станковић. Он је са својом колон прво напао посаду субаше у Оснићу и отерао је из села, а затим се упутио ка Зајечару. Код Гамзиграда је његова војска наишла на већу групу субаша и пандура избеглих из Подгорца, Злота, Сумраковца и Шарбановца, па се ту заметнуо први већи бој са Турцима. Турци су били приморани да се повуку у зајечарски шанац, претрпевши знатне губитке. У том боју погинуо је и сам Маринко.
 
Све три устаничке колоне састале су се пред Зајечаром и у њега упале двадесет осмог априла 1833. године. Пошто су видели да на њих иде велика маса устаника, Турци су без борбе напустили Зајечар и преко Тимока отишли у Велики Извор.[[|<sup>4</sup>]] Освајањем Зајечара делови Црне Реке на левој страни Црног Тимока били су очишћени од Турака. Пшто су остали без заштите војске из зајечарског шанца, субаше из села јужно од Зајечара ( Грљан, Грлиште, Заграђе и друга) такође су са својим слугама и пандурима побегли преко Тимока.
 
И поред ових првих успеха, победа устаника још није била коначна. Турци још увек били у непосредној близини, ушанчени на супротној обали Тимока. Њима је у међувремену приспело знатно појачање регуларних трупа са неколико топова. Првог маја 1833. године Турци су извршили изненадни напад на устанике. У силовитом препаду турска коњица натерала је Црноречане у бекство преко поља према Зајечару. У општем расулу Турци су сустизали бегунце и многе посекли сабљама. Том приликом погинуло је стотину седамнаест Црноречана, међу којима и Станислав Јовановић из Планинице.
 
Ова погибија, у историји позната и као „зајечарска сеча“, уздрмала је и поколебала предводнике и саме устанике, те замало није дошло до општег расула њихове војске. тада је команду преузео кнез Станоје Марковић из Рготине, успео да заустави бекство руље, да среди устаничке редове и спречи даље надирање Турака, који су се вратили преко Тимока у Велики Извор. У току исте ноћи, у помоћ устаницима пристигло је стотинак коњаника предвођених Милутином Петровићем Ером, братом Хајдук Вељка. Њега је послао кнез Милош чим је сазнао да је устанак отпочео. Убрзо за њим, у Црну Реку стигле су и нове чете из Србије.
 
У окршајима око Зајечара Грљанци као да нису учествовали. Међу мртвима и рањенима у поменутој „сечи“ нема ниједног из овог села. Судећи по забележеном предању, житељи Грљана су тих дана такође били на великим мукама. Хроничар је својевремено забележио да је тада неки паша са својом војском доша на „мост код Вишњара“, између Зајечара и Грљана. Ту је наводно позвао виђеније људе из села и питао их да ли желе да и даље остану под турском заштитом и управом. Када је добио негативан одговор, наредио је да се село и окупљени народ туче из топова. „Тада је много људи посечено у Грљану“[[|<sup>5</sup>]] – завршава ова прича. О наведеном догађају нема никакве потврде у писаној грађи из тог времена. Биће да се ова прича односи на догађаје који су се збивали на Белом Тимоку, на путу за Велики Извор, који су напред описани.
 
Због претњи видинског паше Срби су ужурбано припремали одбрану границе на Тимоку и довлачили нову војску. Међутим, због свих тих радњи Турци су стављени пред свршен чин. Кнезу Милошу је двадесет петог маја 1833. године приспела вест из Цариграда о султановој сагласности да се шест новоослобођених нахија припоји Србији. Убрзо потом, комисија за разграничење Србије и Турске обележила је нову граничну линију, чиме је дефинитивно цео тимочки предео припојен Србији. Турци су морали да оду и из Великог Извора и Прлите, јер је граница са Тимока, јужно од Вражогрнца, била померена на планинску косу Врше чуке и гребен Старе планине. Тако је и Грљану припало земљиште на десној обали Тимока, те село више није било на граничној линији, као што је то био случај у периоду Првог српског устанка.
 
Вишевековни боравак Турака у рејону Грљана није оставио виднијег материјалног трага. Сем зидина старог хана у центру села и чесме у „Прекопотоку“, других материјалних остатака нема. У топонимији села и атара такође нема назива који би подсећали на некадашње њихово присуство. Ни у народном памћењу није много остало као сећање на турско господство, које је и овде трајало вековима. Сви су изгледи да су Турци убрзо након одласка заборављени.
 
=== Грљан у слободи ===
Након ослобођења 1833. настали су бољи дани за становништво Грљана. Слобода, а пре свега лична и имовинска сигурност, слобода кретања и трговине пружали су далеко повољније услове за привређивање и живот људи. Од великог значаја за развој производних снага било је укидање турског феудално-спахијског система.
 
Грљан је ослобођење дочекао са око 160 домова и око хиљаду становника. Међутим, многе породице које су пред потаз 1813. године избегле у Хомоље, Млаву, Пожаревачку Мораву и друге крајеве, почеле су се враћати на своја стара огњишта. Према резултатима првог пописа у Србији, који је извршен у лето 1834. године, Грљан је имао 178 кућа и 1106 „душа“, од којих мушких „глава“ 534, а женских 572.[[|<sup>1</sup>]] Од укупног броја мушких глава по овом попису било је 245 „за војску способних“ (узраст од седам година на више). Грљан је тада припадао „Капетанији зајечарској“ (убрзо срез), у „Окружју црноречком“. У то време насеље са преко хиљаду становника сматрало се великим селом. У Србији су те године само тринаест вароши и тридесет пет села премашивали тај број житеља. Треба знати и да је 1834. године Зајечар имао само 241 кућу и 1439 житеља. У то време само је још пет села тадашњег црноречког округа имало више од хиљаду становника: Подгорац, Велики Извор, Злот, Вражогрнац и Рготина.
 
Један од циљева пописа био је и да се утврди број тзв. „пореских глава“ и изврши увид у имовинско стање сваког појединачног домаћинства. Носиоци пореске обавезе били су старешине домаћинства и сва ожењена лица у њима. Према наведеном попису, Грљан је имао 205 и ½ пореских глава. То значи да је у оних 178 домова било поприлично ожењених, а неодељених из породичних задруга. ово утолико пре, јер је повећи део пореских обвезника плаћао умањени порез због старости, тешких телесних недостатака или због слабог материјалног стања. Смањења су се односила ¾, ½ или ¼ од износа одређеног за пореску главу. Опорезивање је вршено на сонову утврђене величине земљишног поседа, као би, по речима кнеза Милоша, „онај више плаћао који више њива, и ливада, и стоке и богатства има“.
 
Попис из 1834. године обухватао је само оранице, ливаде, винограде и број стабала шљива. Величина поседа рачунала се старим мерама и то: њиве – у плуговима орања (дан орања око 0.365ха), ливада – бројем „коса“ (око 0.218ха), а виногради у броју „мотика“ (копачка надница, око 0.058ха) По том попису, укупно стање непокретне земљишне имовине Грљанаца 1834. године било је следеће:
 
Плугова орања: 815.5
 
Коса ливада: 832
 
Мотика винограда: 368.5
 
Дрвета шљива: 4866
 
Обрачунато у хектарима, произилази да је тада под ораницама било близу 300 хектара, под виноградима свега 21.5 хектар, односно око 320 хектара обрадивог земљишта. Под ливадама у својини мештана било је око 181.5 хектара. Ако се томе придода и земљиште под воћњацима, може се проценити да су те године Грљанци у својини имали укупно око 600 хектара, односно мање од 3.5 хектара у просеку по једном домаћинству. Очигледно да је далеко већи део грљанског атара био под пашњацима и шумама, махом као заједничка својина села, доцније третирана као општинска земља. Значајан део те „селске“ земље односио се на простране утрине у вишим деловима околних висова.
 
Скромне сетвене површине у првим годинама по ослобођењу последица су турског феудалног система. Завистан сељак није био заинтересован да више произведе, јер би морао више давати спахији, читлук-сахибији и турској управној власти. Са укидањем феудалних односа, уз истовремено признавање сељаку права пуне својине на земљу коју је тада обрађивао, из основа се променио интерес земљорадника за производњу. Слобода трговине, односно слободна продаја тржишних вишкова, такође је подстицала повећану ратарску производњу. Феудална рента, коју су Турци присвајали од сељака кроз разна давања у натури, замењена је новчаном обавезом, што је још више поспешивало робно-новчане односе.
 
Према „Тефтеру пореских глава“ из 1834. године, види се да су мештани Грљана те године били у обавези да на име „прихода спахијског“ годишње плаћају 1230 гроша и 6 пара. Ова дажбина састојала се из давања за главнину (главарина) – по два гроша за сваку пореску главу, укупно 456 гроша; на „свадбину“ – за две свадбе по два гроша; на три казана за печење ракије по два гроша, за попашу 630 свиња по четири паре за свињу, од меда за осамдесет ока - по седам пара за једну оку. Највећа пореска задужења су тада имали Јован Балов (34 гроша и 4 паре), Јовањика Стојанов (33 гроша и 24 паре) и Живко Костадинов (26 гроша и 9 пара)[[|<sup>2</sup>]]
 
Поред основног пореза било је и других дажбина, као што је порез на ситну стоку звани чибук. Поменуте 1834. године житељи Грљана су имали 2432 овце и козе, што се види из висине укупно разрезаног чибука. Највећи број оваца и коза имали су Живко Костадинов (127) и Рајко Витанов (123)[[|<sup>3</sup>]]. Број крупне стоке у то време није познат, али се може претпоставити да је било доста говеда, јер су већ у то време Грљанци, као рабаџије, својим запрежним воловима превозили со и другу робу из Видина и Радујевца по целој Тимочкој крајини. У целини гледано, у Грљану је сточарство било основни извор прихода. Житарице и остале ратарске културе углавном су гајене онолико колико је било потребно за исхрану чланова породице. Највише су сејани кукуруз, крупник, јечам, раш и нешто пшенице, а од осталих култура лан и поврће.
 
Могућност продаје вишкова ратарских и сточарских производа ускоро је изазвала потребу за поседовањем већих обрадивих површина. Тада је почело интензивније крчење шумских површина, заоравање сеоских утрина и других сеоских пасишта. Често је долазило до насилног присвајања имања оних породица које се после дуготрајнијег избеглиштва нису вратиле на своја огњишта. Због тога су неки од повратника морали да воде судске спорове са новим власницима да би повратили своју земљу. Такав је био горе поменути случај спорења између Јовањике из Грљана и Боће Предића из Прлите. Сличан спор водили су 1839. године пред „Зајечарским судом“ Манојло Првановић, „старином из Грљана, а сада из Ливадице Окружја Пожаревачког“, и Цветко Цолић, „житељ грљански“. Спор је вођен око дела имања које је наследила Манојлова жена Цвета после смрти свог оца Саве Цолића, брата туженог Цветка Цолића, обојица из Грљана. Подела је извршена „по решењу управљујућег тада турског суда“ и земља коришћена десетак година. Манојло Првановић је око 1829. године „због насилија турског, принуђен био из родног села свог заједно са фамилијом својом уклонити се, а цело непокретно и своје и женско имање оставити и у внутреност Србије, у селу Ливадици, где и сада живи, одбегнути“[[|<sup>4</sup>]] Недостаје документ са судском пресудом, али се може претпоставити да је Манојло добио парницу и повратио женино имање, које је до тада користио њен стриц Цветко, јер је по налогу виших српских власти суд признавао пресуде доношене у време турске управе.
 
Један од могућих начина да се релативно јевтино дође до земље био је откуп имовине Турака који су морали да напусте Србију. Хатишерифом Султана с краја 1833. године било је утврђено да се турско становништво мора иселити из свих насеља, сем београдске и других тврђава по Србији у којима је остала турска војна посада. Распродајом на брзину нису могли постићи одговарајућу цену према стварној вредности имовине, па су је имућнији Срби у многим случајевима откупљивали јевтино. Највише је откупио сам кнез Милош и његове више старешине и чиновници, али и богатији трговци и сељаци. Један од таквих био је и Грљанац Радул Глигоријевић, познатији као Радул-бег.
 
Радул је у атару свог села од бивших „грљанских“ Турака купио већи комплекс земље – плодни потес „Острво“ (сада познатији као „Вањово“ по каснијем власнику Јовану Вањи Лаловићу, зајечарском трговцу). Истовремено је и у Зајечару откупио доста земље, механу, куће и турски конак на спрат у самом средишту вароши. После извршене реконструкције, овај конак преуређен је за потребе музејских поставки о старом Зајечару и за ликовну галерију. Познат је као „Радул-бегов конак“.
 
Према предању које се памти код потомака Радула Глигоријевића, који и данас живе у Грљану (Радуловци и Стојковци, односно Тодоровци), њихов предак Глигорије дошао је у Грљан из Влашке 1760. године. Кажу да је био свештеник, један од првих у селу. Наследници су му били синови Радул и Гиђул, који су по имену оца понели презиме Глигоријевић. За старијег Радула прича се да је у млађим годинама служио код неког видинског „паше“. Од њега је и откупио многа од поменутих имања, као и воденицу „са дванаест витлова“ и кафану у Грљану, некадашњи турски хан у центру села. Радул се нагло обогатио, јер је извесна жена из његове повеће породице случајно наишла на бакрач пун дуката на њиховом имању у Рашовом долу. Тим златом је Радул откупљивао земљу и друге непокретности од Турака. Свом ранијем газди „паши“ у Видину није све ни исплатио, већ га негде у путу убио.[[|<sup>5</sup>]]
 
Пошто се тако обогатио, Радул се преселио у Зајечар, где се бавио трговином. Са овим занимањем налазимо га у зајечарским списима јо 1855. године. Према попису имовине и лица извршеном 1863. године, Радул Глигоријевић имао је у вароши: „меану и кафану са плацем, две куће са плацем, два дућана од тврдог материјала и кућу над њима од слабог материјала (поменути Радул-бегов конак), меану у Влашкој мали од слабог материјала, виноград од 1 ½ мотика на Белом брегу, браник у Лубничкој реци од 12 коса и њиву у Грљану од четири плуга.“[[|<sup>6</sup>]] Био је тада међу најимућнијима у Зајечару, јер је по процени имања од 1214 дуката био сврстан у VI класу, а по месечним приходима од 32 талира у V класу имућности. Имање које је имао у Грљану, Радул је оставио другом сину Тодору. Његови потомци су временом распродали земљу, тако да је од имовине у потесу „Острво“ остало мало у њиховој својини.
 
Поред земљорадње и сточарства, житељи Грљана су релативно рано почели да се баве и другим занимањима, ради остваривања допунске зараде. Били су то углавном сезонски послови, као што је био превоз робе – рабаџилук, простији занатски послови, брање руја ради продаје, а потом и отварање механа и занатских дућана. Према једном извештају из 1834. године, у којем се наводи: „...људи из црноречке нахије до сада су имали обичај у видинску нахију ићи и руј жњети, па и ове године неколико Зајечараца и Грљанаца изваде пасоше...отиду ови пре петнаест дана са женама и децом на сто двадесет кола...тамо им војвода сав руј узапти...“[[|<sup>7</sup>]], види се да се ради о већим количинама ове, у то време тражене сировине за штављење и бојење коже. О првим рабаџијама, пак, сазнајемо из једног судског документа из 1837. године у којем се вели: „Предстао је Исправичеству окружија црноречког неки Хаџи-Цока из Ловча и жалио се да је прошле године, пошто је купио козје и јареће коже, послао их на вилајет по неким кириџијама из Грљана и Зајечара, и да су они његовом ортаку предали мање седамнаест јарећих и тринаест козјих кожа...“[[|<sup>8</sup>]]Превоз робе у то време био је тежак услед хајдучких препада, али је доносио добре приходе. У недостатку других превозних средстава, роба је преношена на коњским самарима или превожена воловским запрегама. Превоз је био доста чест на релацији Зајечар-Кусјак, где се налазило велико складиште соли, или до пристаништа на Дунаву у Радујевцу, где је бродовима стизала разна роба. Грљанци су касније у већем броју прихватили тај посао, тако да је појединцима то био главни извор прихода. Као поуздани и вешти трговци, били су веома тражени од трговаца на мало и велико, па су путовали широм ондашње Србије, до Крагујевца, Пожаревца, па и Београда, до већих тржних центара у ондашњој Турској (Видин, Белоградчик, Ниш, Лесковац, Пирот итд.).
 
У првим годинама по ослобођењу, по селима су отваране механе, намњене путницима и кириџијама у пролазу. Грљан је још у другој половини осамнаестог века имао механско свртаишта, што знамо из извештаја аустријског уходе Покорног. Према сачуваном списку механа у срезу зајечарском из 1839. године може се видети да је Грљан имао четири механе, и то Николе Анђелковића, Јована Стојановића, Васила Барбуловића и Радула Димитријевића.[[|<sup>9</sup>]] За држање механе власници су били дужни да „Правителству“ (државној благајни) „од Митрова дне 1838. до Ђурђева дне 1839.“ плате полугодишњу „аренду“ од по тридесет гроша, односно шездесет гроша за целу годину. Овако велики број механа у то време говори да је друмски промет кроз Грљан био релативно велики.
 
Упоредо са уређивањем економских и политичких односа, у Србији је започело организовање нових органаза власти – управних и судских. У Црноречкој нахији (потом округу) образован је нахијски (окружни) суд, а затим окружно „исправичество“ (начелство) и образоване две капетаније – зајечарска и вражогрначка (од 1835. године срезови). Грљан је потпао под зајечарски срез.
 
Задржана раније остварена сеоска самоуправа све до краја 1838. године била је оличена у власти сеоског кнеза. У том периоду се као сеоски кнез помиње исти Витко који је још за време Турака био биран за сеоског кнеза. „Деда Витко“, како су га мештани запамтили, више пута биран је за сеоског старешину, јер је био поштен и правичан према својим сељанима. Са својим помоћницима и другим виђенијим људима расправљао је и судио ситне спорове мештане, мирио људе међусобно завађене, старао се о праведном коришћењу опште сеоске имовине и заштити усева од пољске штете. Са својим пандурима сеоски кнез био је дужан да одржава ред и мир у селу, а био је овлашћен да за ситне преступе виновнике кажњава „апсом или батињањем“. Тежи преступници упућивани су Окружном суду у Зајечару.
 
Из оскудних сачуваних списа тог времена може се наслутити да је по установљењу српске власти лична и имовинска сигурност људи утицала да су се сељани предано окренули својим свакидашњим пословима у пољу и са стоком. У међувремену је био отворен гранични прелаз под Вршком чуком са царинарницом, те су уз пасош наши трговци и рабаџије често одлазили својим послом на пијаце на турској територији у Бугарској. Граница је затварана када би се у суседству појавила нека заразна болест, као што је била куга 1838. године. Гранични промет је временом постајао све већи, а у њему су све више учествовали и мештани Грљана као превозници робе.
 
=== Формирање грљанске општине ===
Убрзо након доношења Устава Кнежевине Србије у 1838. години, у целој земљи су вршене припреме за формирање управних и судских органа. По том уставу били су предвиђени Општински, Окружни и Апелациони суд – као коначан судски орган. но, да би се образовали општински, тзв. „примирителни судови“, требало је прво организовати општине. У пролеће 1839. године у свим окружјима Србије приступило се том послу.
 
На основу добијеног налога у упутства, Окружно начелство у Зајечару сазвало је скуп највиђенијих представника сваког села. Ту им је протумачен нови Устав и извршен договор о томе која ће насеља имати самосталну општину, као и то која ће мања села бити припојена некој од општина. Тако је договорено да се будућој грљанској општини припоји село Шљивар, а великоизворској село Прлита. Затим је наложено да се на сеоским скуповима изврши извор општинских „частника“ – „председатеља и по два члана општинског примирителног суда“. Препорука је била да то буду „частни, савесни, безпристрасни и неподмитљиви, и од саме природе бистри“ људи.[[|<sup>1</sup>]]
 
Убрзо потом, на сеоском збору у Грљану извршен је избор чланова првог „примирителног суда општине грљанске“. Уз учешће представника среске власти, тада су изабрани:
 
Стамен Цанов, за председника општинског суда (касније познатији као главни кмет)
 
Нико Тодоров ( помоћник кмета)
 
Јован Стојанов (помоћник кмета)
 
Вероватно да је један од ових „помочника“ био делегиран да заступа село Шљивар, као део грљанске општине. После извршеног избора, они су пред сеоском влашћу положили заклетву да ће радити и судити савесно и непристрасно. Као накнада за њихов труд било је ослобађање од кулука, а председник општине био је ослобођен и плаћања „данка“ (пореза). Он је још добијао по два цванцика годишње од сваког пореског обвезника, наравно уз обавезу да „утерује“ уредно плаћање пореза и других дажбина од својих сељана. Њихов мандат у то време износио је три године.
 
Свако село у којем је било средиште општине било је дужно да што пре изгради себи „обштинску кућу“ за судницу, затим апсану и направе „мацке са дрвеним клиновима“, тј. справу за батињање осуђених лица.
 
Иначе, општински суд решавао је спорове око међа имања, право располагања сеоским утринама и шумама, затим спорове око самовласног присвајања туђе земље, доносио одлуке о томе када ће се започињати жетва и берба усева, а бринуо је и о чувању летине од пољске штете. Општински суд могао је судити само у споровима чија је вредност испод сто гроша, а код кривичнох случајева само за прекршиоце који су могли да се осуде на три дана затвора и на десет штапова батинања. За веће преступе кривци су били упућивани среском начелству, на даљи поступак. Суд је спорове решавао и доносио пресуду на основу здравог разума, али држећи се већ устаљених „обичаја народни“. Пошто су чланови општинских управа били махом неписмени људи, сеоски свештеник био је дужан да им сваке недеље чита њихове дужности и права како би их добро запамтили и тако праведније и по закону судили.
 
Из свега произилази да су општински судови били више полицијски, него судски органи. Као судски орган они су били потчињени Окружном суд у Зајечару, а као полицијски орган зајечарском среском начелству. Но, примирителни суд у Грљану настојао је да већину спорова решава „на лицу места“, а само тешке случајеве шаље срезу, односно Окружном суду. Пресуде су се углавном односиле на крађе, насиља и противљења „власти својој“[[|<sup>2</sup>]]
 
У време образовања „Општине грљанске“ у 1839. години село је имало 202 куће са 239 ½ пореских глава. Подручно село Шљивар тад је бројало свега 37 кућа и 39 пореских глава, због чега није могло имати самосталну општину. У односу на поменути попис из 1834. године Грљан је за пет година насрастао за двадесет четири домова и тридесет четири пореских глава. Овај пораст делимично је настао због природног прираштаја становништва, али и као резултат првих досељавања становништва из наших и бугарских крајева који су остали под турском управом. До краја исте године доселиле су се још неке породице, тако да је на крају 1839. године Грљан има 246 и ½ пореских глава. Из тефтера пореских глава за 1839. годину може се видети да је чак четрдесет осам Грљанаца било ослобођено плаћања пореза због старости, болести или сиромашног стања.
 
Грљанска општина свој приход остваривала је од процента добијеног као таксу за пресуде општинског суда, и то две паре на сваки грош вредности спора, као и од таксе која се наплаћивала за држање механе („механска аренда“). Тако је „буџет“ општине у 1841. године износио 1278 гроша и 24 паре, а састојао се из прихода од судске таксе и механске аренде. Једина ставка расхода у 1841. години, у износу од 54 гроша и 30 пара, односила се на поправку „обшчинске куће“.
 
Из наведеног може се закључити да је „Обштински примирителни суд“, непосредно по првом именовању његових чланова“, активно радио и постепено се уходавао у пословима из надлежности општинског органа власти. Судећи по малом броју пресуда, очито је да у првим годинама општински суд није много посла нити већих проблема у раду. Прво веће ангажовање било је у вези изградње „обштинске куће“, општинског коша, апсане, израде „мацке“, по злу познате справе за батињање осуђених криваца. На општинском плацу подигнута је штала – „ар“ за смештај коња. У 1841. години још увек је на челу општинске управе био Стамен Цановић, као и његови помочници Нино Тодоровић и Јон Стојановић.[[|<sup>3</sup>]]
 
Као велико сеоско насеље ,и уз заузимање општинара за напредак села, Грљан је међу првима у Округу црноречком добио сагласност власти за отварање основне школе. Сем Зајечара и Злота, а у краћем периоду и у Великом Извору, остала насеља округа била су без школе, а разлог је лежао у чињеници да су општине морале саме да плаћају учитеље и остале трошкове рада школе, а то многе општине нису биле у стању због малих општинских прихода. Двадесет осмог јула 1842. године Траило Пауновић, први грљански учитељ, почео је рад са децом. За свој рад добијао је двадесет талира на годишњем нивоу и „рану од обштине“.[[|<sup>4</sup>]] Од тада до данас основна школа у Грљану стално је постојала, а рад прекидала само у годинама рата и окупације током Првог светског рата.
 
Према попису извршеном двадесет трећег јула 1844. године број куча у Грљану нарастао је на двеста тридесет једну, а број становника на хиљаду двеста седамдесет шест. просек чланова по домаћинству износио је 5.52.[[|<sup>5</sup>]] Овако мали просек говори да су се веће задруге већ изгубиле, односно да су деобе браће у већини домаћинстава рано отпочињале. То је у то време било карактеристично за већину села са влашком већином житеља. Већи број нових домаћинстава настао је деобом већих задруга, а мање досељавањем са стране. Познато је да је у том периоду било појачање досељавање бегунаца из „Пиротске нахије“. одлуком власти, „Пироћанци“ избегли из Турске већином су настањени у Књажевцу, а нешто мање у Зајечару и оближњим селима.
 
О Грљану као насељу из прве половине деветнаестог века нема сачуваних описа. Тек десетак година касније нешто мало података о изгледу села дали су у својим путописима путници-истраживачи који су овуда пролазили. Познати путописац Феликс Каниц прошао је кроз село и о њему написао следеће: „Мост који води преко Тимока од Вратарнице за Грљан био је порушен услед високог пролећног водостаја реке. Тимок смо прешли преко газа. Село је значајно само пос војим многобројним гнездима рода. Још никада их нисам видео толико на једном месту. Скоро сваки кров је био покривен по једним гнездом. Читава јата ових дугоногих животиња једрила су изнад наших глава уз бучан лепет све док нисмо дошли до подножја једног слабо пошумљеног брда...“[[|<sup>6</sup>]] Роде које Каниц видео у толиком броју некада су настањивале село због близине мочварног земљишта, велике баре која је у то време делила село по средини, између Тимока и подножја Куковог врха. Некадашње постојање велике баре усред села потврђује народно памћење.
 
Нешто више података о селу пружа путопис београдских лицејаца, који су у лето 1863. године посетили Грљан. Ову екскурзију „великошколаца“ предводио је познати ботаничар Јосиф Панчић. Они су о Грљану написали: „Куће су у овом селу све ублизу као што је обично у овом крају, при томе су прилично саграђене и покривене ћерамидом. У овом селу има нешто Бугара међу којима и оних бегунаца из Турске, остало су власи...“[[|<sup>7</sup>]] Према овом опису, село је још тада било доста збијено, а куће боље грађене и, за разлику од многих села, покривене ћерамидом, а не сламом или шашом. Што се тиче становништва, лицејци и овде, као и при пролазу кроз село Рготина, греше, не спомињући део српског живља.
 
Један други путник и путописац, доцније познати српски генерал Јован Мишковић, обилазио је околину Зајечара 1862. године. Он је тада уочио потребу и дао предлог: „На устима Лубничке реке треба подићи један пољски опкоп, ако би се остало при кордонском систему ушанчења, који је ове 1862. године усвојен био и границе Србије утврђене биле.“[[|<sup>8</sup>]] Реч је о локалитету „Парајанкул“, у северном делу грљанског атара. На овом вису је нешто касније заиста почела изградња бастиона са казаматима за смештај артиљерије ради одбране источне границе. Ова одбрамбрени систем на прилазу Зајечару (Бели брег, Краљевица, Парајанкул) изграђиван је све до пред крај деветнаестог века. Бастиони су данас добро очувани и привлаче пажњу излетника.
 
Иначе, о настанку назива овог виса забележена је следећа прича у Шљивару: због заваде око међа извесни Павле убио је свог комшију Јанка. Турци су тада наредили да се Јанково тело натовари на кола и да се провезе око села, како би се за свагда обележила граница атара села Шљивар. Јанка потом закопају на брду више Грљана, испод неке крушке, те се од тада то песто зове Пара Јанкуло, односно Парајанкул, наводно због тога што реч „пара“ на влашком значи крушка (по другима поток).
 
=== Економско стање и привређивање у другој половини деветнаестог века ===
Три деценије по ослобођењу од Трака Грљан је доста порастао по броју домова и становника. До 1866. године село се проширило до чак три стотине шеснаест домова, док је евидентирано 1757 становника.
 
На основу делимично сачуваног детаљног пописа из 1863. године, може се сазнати нешто више о економском стању Грљанаца у то време. Попис је вршила посебна среска комисија коју су сачињавали начелник среза зајечарског, срески писар и један члан. Њима су као представници грљанске општине придодати општинари: Радул Димитријевић, „председатељ Примирителног Суда обштине Грљанске“ и чланови тог Суда Петко Панов и Јон Јанков. У раду комисије учествовало је још двадесетак виђенијих мештана у својству „проценитеља“. Попис је извршен у периоду од двадесет четвртог до двадесет седмог августа 1863. године.
 
Из сумарних података датих на крају пописне књиге може се бар у глобалу сагледати ондашње економско стање Грљана. Тако се види да је било пописано 321 домаћинство, а укључујући и пописану општинску имовину попис је садржавао 322 „броја“. Село је тада имао 1759 становника, од којих 900 мушких и 859 женских глава.
 
Укупна непокретна имовина Грљанаца 1863. године процењена је на износ од 42.168 дуката „цесарских“ (аустријских). У односу на друга села зајечарског среза сличне развијености, Грљан је по вредности имовине спадао у богатија среска насеља. Када се томе придода и велико богатство у сточном фонду, који овим пописом није био обухваћен, а по коме је Грљан такође предњачио, може се сматрати да је ово село сврставано међу привредно јака насеља.
 
Према вредности процењене непокретне имовине, домаћинства су сврстана у седам класа имучности, што је даље послужило за утврђивање висине пореских обвезника сваког домаћинства. Двадесетак породица није разврстано ни у једну од класа, што би значило да је тада било толико беземљаша.
 
По редним бројем 322 пописано је „имање обштине грљанске“ и то: „зданије примирителног суда и плац од један дан орања, школа, њива од четири дана орања, забран од двеста дана, утрина од двеста дана, спруд, плац за капелу и башта школаска од укупно двадесет један дан орања“. Стални месечни приход у то време општина није имала.
 
Године 1866. Грљан је достигао максимум у погледу броја сточних грла. Опадање у сточарству у непосредној је вези са све бржим ширењем ратарства. Природни прираштај становништва и стална досељавања избеглих из суседних неослобођених крајева изазвали су све веће потребе људи за храном. И сама држава подстицала је гајење ратарских култура, а и на тржишту су житарице биле доста тражене. До тада није било тржишних вишкова хране, него се производило онолико колико је било потребно за исхрану чланова породице и мало за продају, да би се обезбедио новац за исплату државних дажбина. Ова преоријентација изазвала је велику потражњу обрадиве земље. [[|<sup>1</sup>]] Настаје захватање општинских утрина, појачана је крчевина шумских површина и куповина. Прва на удару била је заједничка сеоска земља. Након исцрпљивања тих могућности, настала је јагма за земљом купопродајом, па јој је цена нагло расла. Због тога су своје поседе могли да увећају само најимућнији. Често је земља продавана ради отплате дугова сеоским зеленашима, код којих се сиротиња задуживала уз велике камате. Последица свега тога била је све већа диференцијација по имовном стању.
 
Што се тиче структуре ратарске производње, упоредних података нема. За 1867. годину се зна да су Грљанци те године засејали кукурузом њиве у „површини“ од 1581 дана орања, а под пшеницом било је свега 582 дана орања. Тада се сејала само јара пшеница. Кукуруз је био основна храна становништва кроз цео деветнаести и у првој половини двадесетог века и због тога су површине под кукурузом биле увек до три пута веће од оних под пшеницом. Земља је обрађивана воловским запрегама, којих је године 1866. у Грљану пописано 341 и свега шест коњских запрега. Орало се ралицама, којих је те године било 242.
 
Због примитивне обраде приноси су били мали. Према подацима из пописа обављеног 1890. године, принос кукуруза по хектару био је свега пет стотина килограма, а пшенице свега четири стотине. Са оваквим жетвеним приносима мали поседници нису били у стању да издржавају своје породице, те су били принуђени да се баве допунским занимањем као што је било рабаџијање, уколико су имали добре воловске запреге, или надничењем код богатијих сељака.
 
Иако је основна школа у Грљану отворена још 1842. године, за двадесет пет година њеног рада ефекти образовања још су били веома слаби. У години 1866. од 1757 становника било је само тридесет пет писмених, што представља два процента становника. Могуће је да се три године касније стуација променила, јер у селу постоји „Читаоница“. Својим извештајем од деветнаестог фебруара 1869. године окружни начелник обавестио је министра просвете и црквених дела да, поред читаонице у Злоту, „исто тако и у селу Грљану среза зајечарског установљена је читаоница из двадесет једног члана и обе ове читаонице већ су почеле дејствовати...“[[|<sup>2</sup>]] Читаоница је отворена залагањем великог грљанског учитеља Живана Петровића, који је у школи радио од 1863. године до почетка српско-турских ратова.
 
Чланови читаонице могли су бити тек свршени основци поменутог учитеља, као и млађе генерације Грљанаца који након завршетка школе научено нису заборавили. Било је примера и грубог понашања учитеља. Тако је се општинска управа неколико пута жалила властима у Зајечару на свог учитеља Глигорија Брајковића, због лошег опхођења према деци. Брајковић је премештен 1863, када је на његово место дошао учитељ Живан Петровић.
 
Да је писменост била у порасту, види се из резултата пописа извршеног 1874. године. Тада је у рубрику „писмено“ унето стотину шездесет два становника села. У време српско-турских ратова школа није радила, јер је школска зграда изгорела још у првом рату 1876. године, као и због скоро двогодишњег избеглиштва становништва. Због тога је у међувремену број писмених опао за половину. Тако је 1884. године било само осамдесет три писмених, од који само једна девојчица.
 
Према попису из 1874. године Грљан је имао 353 домова са 359 породица. Број становника порастао је на 1875. Природни прираштај у то време био је мањи, чему је узрок смањење наталитета и већа смртност одојчади и одраслих. Ако се зна да је и у том периоду било нових досељавања, онда је проблем демографског развоја био још изразитији.
 
=== Страдања у првом Српско-турском рату 1876. године ===
Када је почетком јуна 1876. године објављена мобилзација, обвезници првог и другог позива народне војске из Грљана кренули су у своје ратне јединице – Прву и Другу црноречку бригаду. Мобилизација је завршена осамнаестог јуна 1876. године[[|<sup>1</sup>]], а истог дана је кнез Милан Обреновић објавио рат Турској. Пре одласка на фронт, на Краљевици је извршена смотра трупа, освећене су ратне заставе и обављена је заклетва војника. Чекао се само да пристигну јединице из унутрашњости, које су додељене тзв. „Тимочкој војсци“ ради ојачања одбране на тимочком фронту, па да се крене на положаје. Уначе, „Тимочку војску“ чиниле су, сем црноречких и крајинских бригада, још и Пожаревачка и Браничевска бригада Дунавске дивизије. Том војском командовао је пуковник Милојко Лешјанин.
 
Тимочка војска, у јачини од око двадесет пет хиљада војника, имала је задатак да задржи турске трупе из правца Видина што даље од границе и спречи њихов продор у долину Тимока. У противном би био угрожен правац према Параћину и доведен у опасност „Моравски фронт“ код Делиграда, према Нишу.Тимочке трупе браниле су фронт од Дунава до Вратарнице, с тим што је војска била концентрисана углавном пред Кобишницом и код Зајечара.
 
Пошто је у рејону Зајечара граница била на висовима изнад Великог Извора, Прлите, Грљана и Вратарнице, турска војска би имала предност због повољнијег положаја. Због тога је Врховна команда наредила да јединице око Зајечара што пре изађу на границу и моментално заузму све доминантне тачке на њој, па и оне на турској страни, према Кули у Бугарској. Међутим, са тим се закаснило, јер се дуго чекало на долазак Пожаревачке и Браничевске бригаде. Осман-паша, командант турских снага које су наступале из Видина, није чекао на попуну свог корпуса, већ је избио на границу пре српских трупа. Одмах је запосео све важне стратегијске тачке изнад Тимока, а затим већи део трупа упутио према Великом Извору. Турцима су се успешно супротставиле две раније послате српске чете на положајима непосредно изнад Великог Извора и спречиле њихов продор ка Тимоку. Но, била је то само претходница главнине турских трупа, која је успела да потисне српске чете и заузме њихове шанчеве. Ту су се Турци добро утврдили и припремали за напад на Зајечар и остала места дуж Тимока.
 
Чим су пристигле њихове додатне трупе, Турци су у ночи између двадесетог и двадесет првог јуна сломили већ знатно појачану српску одбрану и заузели Велики Извор. Наша војска се морала повући преко Тимока и утврдила се на левој обали реке код Вражогрнца, Зајечара, Грљана и Вратарнице. Турци су по упаду у Велики Извор запалили цело село, пошто су га претходно потпуно опљачкали. Пред опасношћу од евентуалног турског упада многе породице из Грљана такође су напустиле село и кренуле према Хомољу и бољевачком крају.
 
У очекивању неминовне одсудне битке, на целом фронту дуж обале Тимока ужурбано су копани шанчеви и вршене друге припреме за одбрану. Пристигла је и Ваљевска бригада и друге мање јединице упућене са моравског фронта, као појачање одбрани Зајечара. Убрзо је по одлуци Врховне команде за команданта моравско-тимочког фронта именован генерал Черњајев. Намера те команде била је да се непријатељ одбаци из долине Тимока преко границе и на тај начин осујети надирање према Параћину.
 
У међувремену су у Грљан пристигле јединице мајора Хорстига, међу којима су били и неки батаљони Београдске бригаде. Пошто из овог места планирани напади на турске положаје код великог Извора, у Грљану је извршена концентрација војске и артиљерије. За потребу те операције на Тимоку код Грљана је подигнут и понтонски мост, а у згради Основне школе „прихватно завојиште“ за рањенике. Ту су још и изграђени провизорни одбрамбени шанчеви на обали у самом селу.
 
Извесно време Грљану није претила непосредна опасност од непријатеља. Турци су своје јаче нападе усмерили на део фронта према Вражогрнцу у намери да пређу Тимок и из тог правца зађу за бок српским трупама. тек када су двадесет четвртог јуна извршили продор преко границе из правца бугарског села Раковица, са циљем да клисуром речице Шашке допру до Вратарнице и тиме прекину друмску везу између Тимочке и Књажевачке восјке, Грљану је запретила непосредна опасност. Турске јединице дочекане су код „Затворничке пољане“, повише Грљана и Вратарнице, где су српске јединице по командом потпуковника Шандора Николића пружиле јак отпор непријатељу. Пуних седам часова вођена је жестока борба прса у прса, у којој је надмоћнији непријатељ, уз своје велике губитке у погинулим и рањеним, био принуђен да се врати на полазне положаје.[[|<sup>2</sup>]] Кнез Милан, главнокомандујући српске војске, тада је депешом наредио Николићу „да Вратарницу до последње капи крви брани“.
 
Прве последице рата Грљан је осетио тек тридесетог јуна. Тог дана је потпуковник Лешјанин, командант Тимочке војске, преузео општи напад на турске положаје око Великог Извора, у намери да их одбаци са тог простора и село ослободи. Напад је требало да уследи на целом фронту од Вражогрнца до Вратарнице. Било је планирано да десна колона, мајора Хорстига, коју су чинили десет батаљона пешадије, два ексадрона коњице и једна пољска батерије, крене из Грљана преко атара Прлите и заобиђе турско лево крило. Развила се жестока борба у којој су наше трупе успеле да освоје прве турске положаје. Међутим, због извесних неспоразума и изгубљених веза међу појединим јединицама овај српски напад је сузбијен, а војска је била принуђена да се врати на полазне положаје преко Тимока. По писању др Стевана Мачаја, који је са лекарима Браничевске бригаде Илијом Јовановићем и Миланом Младеновићем био додељен превијалишту у Грљану, тог дана било је око три стотине рањеника које су збрињавали до касно у ноћ, док нису и последњег послали у зајечарску пољску болницу. По његовом опису, завојиште у школској згради радило је у лошим условима, јер „осим сламе на поду, друге припреме није било“. Затим додаје: „Не имајући писара, грљански учитељ Коста, син Живана Петровића, који је богослов, би импровизован за писара, те једва стиже да прибележи имена рањених. Не могу пропустити да не споменем породицу учитељеву. Са највећим поштовањем трудио се младић услужношћу својом, те притече у помоћ, а тако исто и учитељка, нудила је рањенике пићем и погачом.“[[|<sup>3</sup>]]
 
Главна битка је тек предстојала. Врховна команда је чврсто одлучила да Осман-пашине трупе потисне са српске територије. са главног фронта код Делиграда Тимочкој војсци послато је појачање у виду дванаест и по батаљона и осамнаест топова. Они су доведени на прилазу Грљану, одакле је било планирано да као десна колона зађе непријатељу код Великог Извора иза леђа. Наиме, пошто ранији наступи српских трупа фронтално из правца Зајечара никако нису успевали, Черњајев је на ратном савету у Вратарници четвртог јула одлучио да Турке нападне заобилазно, преко бугарске територије десном колоном, коју је предводио потпуковник Бучевић. Истовремено је требало да наступа лева колона, такође из правца Грљана, али преко Прлите. Њу су чиниле јединице повучене са фронта код Зајечара: Црноречка, Београдска и Браничевска бригада. Левом колоном командовао је пуковник Лешјанин.
 
Битка код Великог Извора одиграла је шестог јула и била је судбоносна за даљи развој догађаја на „Тимочком фонру“. Рано изјутра колоне су кренуле из Грљана свака својим планираним правцем. Трупе десне колоне прешле су границу, заобишле Вршку чуку и упутиле се према Кули. Циљ је био да се непријатељу пресече одступница према Видину, а затим нападну с леђа турски положаји код Великог Извора. Међутим, у току марша генерал Черњајев одлучио је да се трупе хитно упуте на граничне висове повише Великог Извора – Бачиште, Рунтаву магилу и Рајков сават и на њима заузму турске шанчеве. Одатле је требало да нападну главни турски шанац на Пландишту. Колона пуковника Лешјанина наступала је директно ка главном турском упоришту у Великом Извору. Од ње се одвојио један мањи одред који је наступао преко Великог Ступња. Истовремено је требало да са зајечарске стране нешто слабије српске снаге демонстрирају напад на турске положаје, како би на себе привукле пажњу непријатеља и тако олакшале положај главних ударних колона.
 
Први удари колоне потпуковника Косте Бучевића били су успешни. У покрету је заузет вис бачиште, а убрзо су пали и Рајков сават и Рунтава могила. на тај начин је цело лево крило турских главних положаја на Пландишту било обухваћено српским трупама. Артиљерија се релативно блиског одстојања тукла по непријатељском упоришту, у којем су се на уском простору скупиле и оне групације посада које су се повукле са изгубљених положаја. Око поднева изгледало је да ће победа бити на српској страни и да ће непријатељ бити одбачен са српске територије или се предати. Међутим, пред одсудним нападом на Пландиште, стање ствари нагло се променило у корист непријатеља. Прво је устукнуо напад Ваљевске бригаде, јер је погинуо њен командант мајор Никола Петровић. Турци су брзо искористили тренутну збуњеност у бригади и потиснули је. Сем тога, део трупа упућених преко Ступња застао је у свом наступању због густих шикара на том правцу и закаснио при главном удару. Ипак, како-тако положај је консолидован и даље напредовање турске пешадије заустављено је, за кратко. Осман-паша је убрзо снатно ојачао снаге према колони пуковника Лешјанина, па је по српској пешадији осута жестока паљба. Фронт се нагло поколебао, напад је устукнуо, па је почело и повлачење. То је убрзо довело до кризе и колебања у десној колони Бучевића, поготово због непријатељске артиљерије и довлачења великих резервних снага. Српска пешадија је тако била принуђена да напусти своје положаје и да се брзо повлачи. Њихов одступ штитили су храбри артиљерци, који су са својим топовима остајали готово без заштите пешадије. Сва та војска поново се вратила у Грљан.
 
Тог дана српске јединице имале су велики број погинулих и рањених. нарочито су страдали јединице ваљевске бригаде, која је била највише на удару непријатељске артиљерије. У свом дневнику др Мачај о томе казује: „Једва одахнух душом. Тог врелог дана, што га јуче имадосмо, близу пет стотина рањеника. Осим оних при првој битци, имао сам и докторе Стејића. Петровића, Попса ... Пред мрак се број рањеника смањио. Пођем у Зајечар да тамо помогнем, али добијем налог да се одмах вратим у Грљан. Ту до два часа по поноћи натоварисмо још заосталих рањеника, те ујутро пођемо за Зајечар.“
 
Према опису др Мачаја, са друге стране Тимока више није било наше војске, а код војске која је остала у Грљану владало је растројство и неред. Даље пише: „Положај завојишта био је доста критичан. Школа од Тимока није удаљена даље од двеста педесет корака ... Да су случајно Турци, ма са малом силом на нас насрнули, ужасан би се неред створио.“
 
Срећом по становништво, Турци су десетак дана након тог догађаја били мирни. И они су у том боју имали велике губитке, па им је свакако требало доста времена да се консолидују. Тек двадесет петог јула наставили су са нападима у правцу Зајечара, али су их српске снаге сузбиле. Тада је дојављено да је Врховна команда донела одлуку да се Зајечар не брани, а војска повуче на нове положаје у подножју Ртња, на прилазу селу Лукову. О томе је народ обавештен, а истовремено наређена евакуација. Тако је преостало становништво морало да напусти своје куће и крене у удаљене збегове, старим путем уз Лубничку реку према Планиници и Бољевцу. У селу су остали само обвезници Народне војске, који су у шанцу изнад Тимока будно очекивали наступ непријатеља, а истовремено чували село од пљачкаша.
 
Зајечар је од српске војске напуштен ноћу између двадесет петог и двадесет шестог јула без борбе, Међутим, Грљан је пао у турске руке још двадесет четвртог јула.Тога дана једна турска бригада, под командом Хасан-паше, продрла је преко Вршке чуке. Хасан-паша „на јуриш је заузео Грљан и отворио топовску паљбу на несрећни Зајечар...“[[|<sup>4</sup>]] Још на прилазу Грљану турска претходница је запалила воденицу Тодора Радуловог „са шест каменова“ на Тимоку.Затим су турске трупе прешле реку и са свих страна напале слабу одбрану села. Сили преко хиљаду турских војника супротставила се мања посада редовне војске и шездесетак мештана – обвезника Народне војске. Према раније прибележеним казивањима старих Грљанаца, две чете Народне војске из овог села од наоружања имале су пушку „једнометку“ и по шездесет метака. Предвођене четовођама Радулом Вешковим и Тодором Трујићем, ове чете су удариле на турске нерегуларне јединице Черкеза, које су прве упале у село и почеле да га пале. „У жестокој уличној борби погинуло је тридесет осморо људи. Двојицу ухватили живе – Симу Тошића и Јована Бордијановића, довели насред села и ту зверски убили да би људе заплашили.“[[|<sup>5</sup>]] Према истом казивању, даље убијање похватаних војника спречио је старешина једног одреда турске коњице регуларних трупа који је тада ушао у село. Према другим сећањима, „у овом рату су се нарочито истакли својом храброшћу Радул Виковић и радул недељковић, који се одликовао борбом са Черкезима од којих је савладан и посечен.“[[|<sup>6</sup>]] Сем овог, зна се да је у рату погинуо и грљански свештеник, али му име није запамћено.
 
Пошто су борбе око села биле окончане, настало је систематско паљење села. То је била одмазда због пруженог отпора у којем је, по причању мештана, погинуло педесетак, а рањено стотинак турских војника. Цело село букнуло је у великом пожару. Тада је изгорело око три стотине кућа и још више кошева и других економских објеката у селу. Запаљена је и школска зграда и у њој је изгорело и тридесетак мештана који су ту били затворени. Изгорела је и зграда општинске суднице, општински кош, апсана и ар за коње, као идве механе (Стојана Стојковића и Стојана Водовића).
 
Након закљученог мира између Србије и Турске, турске трупе повукле су се преко границе. Убрзо потом, у другој половини фебруара 1877. године, у с су се почели враћати избегли Грљанци и затекли стравичну слику. Пошто су сви објекти били грађени од дрвета, све је изгорело до темеља и претворено у пепео. Капетан Д'Ормесон, који је овуда прошао почетком новембра 1877. године, у свом дневнику записао је: „Од Новог Хана (Минићево) до Зајечара, није остала ниједна кућа по селима кроз која смо пролазили: мали Извор, Вратарница и Грљане. Све је изгорело, а камење кућа разбацано. Несрећно становништво је себи направило бедне колибе од дрвета и блата, покривене стабљикама кукуруза...“[[|<sup>7</sup>]]
 
Заиста, да би се заштитили од зиме, тада су грађене примитивне колибе са по једном просторијом, Покриване су грањем и шашом сакупљеном по необраним кукурузним пољима. Насред колибе је било огњиште, па је кроз кров дим избијао на све стране. Због тога су личиле на пушнице, које су се димиле по целом селу. Сељаци из књажевачких села који су пролазили друмом ка Зајечару задуго су село називали „Упушена Грљана!“.
 
У другом Српско-турском рату 1878. године Тимочка крајина није била на удару непријатеља. Било је нешто погинулих и рањених, али је и овај рат економски тешко погодио становништво целе Србије. Народ је очекивао помоћ државе не би ли се колико-толико економски повратио и обновио производњу на својим поседима.Међутим, и сама држава била је у незавидној ситуацији. Државни дугови учињени зајмовима за ратне припреме и потребе у самом рату били су огромни. С друге стране, због рата у току ратних година порез и друге дажбине грађана нису убирани, па је државна каса била празна. Општине пострадалих крајева захтевале су од Народне скупштине да прогласи мораторијум на пет и више година за исплату годишњих пореза који су доспевали и изјасниле се против увођења приреза за отплату државнох дугова.
 
Народна скупштина је почев од 1877. године, па у наредних пет година била преплављена апелима и молбама за помоћ од стране грађана и општина сврљишког, књажевачког, црноречког и неготинског краја. Посланици страдалих округа су својим интерпелацијама тражили хитну интервенцију државе, ради пружања помоћи грађанима тих подручја. Сви ти апели нису много помогли, јер држава није била у стању да много учини у корист страдалника. Једино је донета одлука о одлагању плаћања пореза и приреза до краја 1880. године и додељено нешто помоћи становништву у новцу, храни и семену за сетву у 1879. години. Тако је становништву црноречког округа у 1878. години подељено 160.000 ока семена пшенице, јечма, ражи и кукуруза, а близу 35.000 грађана примило је и „новчану помоћ за исхрану и семе“[[|<sup>8</sup>]]. Колика је та помоћ била, види се из изјаве књажевачког посланика у Народној скупштини, који наводи следеће податке: „Храна је даван по једна ока на душу за 15-20 дана, а новац по 20 пара по глави на недљу и више дана, семе по 10 ока на душу.“
 
Три године после завршеног рата са Турском, стање у народу црноречког округа још увек је било веома тешко. Оно је још више погоршано због неродне 1879. године, па је завладала права глад. Људи су продавали или залагали своја имања да би члановима породице прибавили нешто хране.
 
У 1880. години грљанска општина упутила је Народној скупштини више апела да им се некако помогне. Тако је на седници Скупштине од двадесет трећег јануара 1880. године изнето да „Општина грљанска моли да се рок мораторијума одложи, а дугови за порез отплаћују на квартове.“ На истој седници прочитана је и молба којом „житељи села Грљана, који су у првом рату пострадали, моле да се изнађе начин, средство да им се што пре помогне.“ Тражено је да се што пре почне са исплатом „ратних реквизиција“ узетих у стоци и људској и сточној храни за потребе војске, као и исплата штете коју је војска чинила у току рата. Поред осталих, критикован је и министар просвете због тога што је из фонда за збрињавање свештеничке сирочади још није исплаћивана помоћ за „удовице свештеника из Зајечара и Грљана“, који су храбро погинули у рату 1876. године.[[|<sup>9</sup>]]
 
Обнова села трајала је десетак година. Доведени до границе беде, мештани су градили махом чатмаре покривене сламом и шашом. Упоредо су од лаког материјала подизани кошеви, обори и други неопходни објекти, потребни сваком пољопривредном домаћинству. Нешто касније они имућнији саградили су куће од тврдог материјала. Прву кућу зидану опеком саградио је Стојан Јовановић, а затим Боца Флорић. Захваљујући помоћи из школског фонда при надлежном министарству, 1882. године започета је изградња нове школске зграде. Међутим, буне које су настале 1883. године омеле су изградњу, па је школа довршена и пуштена у рад тек 1885. године. Истовремено, поново је саграђена „Општинска судница“ и обновљене зграде кафана. Живот у селу постепено се нормализовао, али у народу је тињало велико незадовољство, како због последица рата, још више због осионе власти чиновника. Тешко економско стање и незадовољство народа ускоро су довели и до отвореног масовног бунта против апсолутизма владара и грамзиве чиновничке бирократије у Србији.
 
=== Грљанска буна ===
У српско-турским ратовима (1876-1878) упропашћено, а наредним узастопним неродним годинама презадужено и економски потпуно исцрпљено, становништво источне Србије све је отвореније изражавало своје незадовољство владајућим режимом. Већ почетком 1882. године то незадовољство почело се јавно исказивати спорадичним немирима сељака у Поречу, Кључу и Крајини, па су се потом пренела на села црноречког округа.
 
Први немири изазвани су због неприхватљивих поступака власти у вези са поновљеним изборима за допуну посланичких места у Народној скупштини, после оставке радикалских посланика. То је буна мештана Салаша који је угушио тзв. одред чувара јавне безбедности, од народа прозван „сејмени“, јер су их по злу подсећали на истоимене одреде турских плаћеника.
 
Већ почетком 1883. у Салашу, Копривници и другим крајинским селима дошло је до новог бунта против власти. Повод ових немира била је наредба Владе да се, на основу Закона о заштити стоке од заразне болести говеђе куге, у свим пограничним окрузима заведе сточни катастар и изврши жигосање говеда. То је узнемирило сељаке, јер су радикали пронели глас да се ради о попису стоке како би се на основу тога за свако грло плаћао посебан прирез. Салашани су одбили да изведу стоку пред за то одређену комисију, па су „сејмени“ поново интервенисали и акција била силом спроведена.Слично се догодило и у поречко-речком срезу крајинског округа, где су „сејмени“ интервенисали.
 
Убрзо је следио и у бунт у Грљану, где су немири били још масовнији и по власт опаснији. Сматра се да је власт намерно изазвала револт Грљанаца, да би тако као подстрекаче буне разоткрила радикале. Повод за немире у селу био је покушај власти да начини нови „порески списак“, са потуним подацима о имовном стању пореских обвезника ради разреза висине пореза. Са тим циљем је у Грљан тринаестог марта 1883. дошла среска комисија, предвођена среским начелником Миланом Стевановићем. Он је сазвао сеоске кметове и одборнике да учествују у раду комисије у згради општине. Како је још раније пронет глас да се то чини ради повећања пореза, убрзо се пред општинском судницом окупио већи број људи, који су почели да протестују против рада комисије. Начелник је тада наредио да се народ разиђе, док су окупљени узвратили захтевом да комисија моментално напусти село. Пошто је комисија наставила рад, разјарена маса је провалила у зграду и растерала чланове комисије, па и своје одборнике. Среска комисија морала је да напусти Грљан.
 
Дан касније је у Грљан дошао и сам окружни начелник Алекса Јоцић, праћен писарима и пандурима. Управо тада су мештани Грљана држали збор пред зградом Општине, на којем су желело да изаберу новог кмета, „на место дотадашњег полтрона који се, судећи по оном како се понашао претходног дана, морао уклонити са положаја представника села“.[[|<sup>1</sup>]] Начелник их је упозорио да се избор кмета не може вршити напречац и без знања власти, већ „по начину одређеном законом“. Затим је са свог списка прозвао девет метана Грљана, који су се претходног дана највише истицали у подбуњивању народа. Требало је да се одмах пријаве властиа у Зајечару ради ислеђивања због сумње да су били главни виновници немира.[[|<sup>2</sup>]] По неким сећањима старијих мештана, међу њима су били Петар Петровић Апостол, Стан Удовичић, Јолка Дикић, Стојан Ниновић, Коста Ванкић, Јанко Радуловић.[[|<sup>3</sup>]] Чим је начелник завршио са прозивањем осумњичених, Грљанци су одлучно и солидарно устали у њихову одбрану. Пошто је видео решеност Грљанаца да ће се супротставити одвођењу својих земљака, начелник је одредио рок неколико сати да се окривљени сами пријаве иследним органима у Зајечару, па се са својом пратњом вратио у град.
 
Пошто се нико од прозваних није одазвао начелниковој наредби, следећег дана, петнаестог марта у село су дошли „сејмени“ да ухапсе и спроведу окривљене у Зајечар. Стражари су ишли од куће до куће и хапсили осумњичене бунтовнике, једног по једног доводили пред зграду општине и везивали. Народ се поново окупио и грдио сејмене, а тадашњи председник општине Јон Јоновић дао је знак једном од присутних младића, Нини Стојковићу, да ослободи ухапшене. Искористивши метеж, они су побегли кућама, али су поново ухапшени и одведени у Зајечар.
 
Приликом ислеђивања ухапшени су се бранили да су само заједно са осталим мештанима учествовали у протесту против рада комисије и да нису водили, нити подстрекивали масу на бунт. Но, власт је желела да пошто-пото радикале разоткрије као изазиваче побуне, па је настављено са провокацијама и оптужбама. Тако су поменути притвореници двадесетог марта доведени у Грљан да би се, наводно, извршила реконструкција догађаја од тринаестог марта. Према ондашњој штампи, у Грљан је тада кренула читава поворка упарађених чиновника, пандура и чувара јавне безбедности, водећи испред себе оптужене. Поворку је предводио фијакер помоћника окружног начелника, а за њим је ишло осам везаних Грљанаца. Иза њих је на свом „бесном белцу“ јахао срески начелник окружен својим пандурима, а на крају поворке налазио се ескадрон „сејмена“.
 
Међутим, убрзо се овај тријумфални улазак у село претворио у крах. Пред општинском зграду поворку је дочекала маса мештана, која је осула погрде на чиновнике и стражаре. Како захтеву да се оптужени пусте није удовољено, не презајући од пандура и стражара, Грљанци су навалили на њих и сатерали их до зидова општинске зграде. Пошто су им зидови штитили леђа, успели су некако да се одбране, али су у метежу мештани ослободили тројицу притвореника.
 
Да би избегао крвопролиће које је било на помолу, начелник је издао наредбу својим људима да се повуку из села. Тако су заплашени чиновници и њихова пратња кренули у Зајечар необављена посла. Међутим, пошто нису успели да ослободе све становнике, маса Грљанаца пошла је за њима да својим протестима издејствују њихово пуштање на слободу. Овој маси озлојеђених мештана на самом улазу у град испречио се кордон „сејмена“ са исуканим сабљама, који су имали наредбу да свакако онемогуће њихов упад у Зајечар. Када је народ стигао до кордона, старешина чувара јавне безбедности повикао је да не иду даље, већ да се мирно врате у село. Грљанци су им одговорили погрдним речима и почели да бацају каменице на стражаре. Они су одговорили пуцањем у ваздух, а када ни то није помогло, учинили су јуриш на народ и почели сељаке тући кундацима и сабљама. Тада се маса разбежала, јер је више њих било рањено и окрвављено сабљама и повређено од копита стражарских коња. После ових догађаја у селу се вратила стара власт. Неколико притвореника осуђено је на две године затвора, а казну су издржавали у пожаревачком затвору. Само је малолетни Нина Стојковић осуђен на месец дана затвора.
 
Слични догађаји десили су се и у селу Гамзиград, где је приликом жигосања стоке пружен жесток отпор уз употребу оружја. Обе ове буне у селима зајечарског среза – „Грљанска“ и „Гамзиградска“ буна наговештавале су да предстоји још масовнији и озбиљнији сукоб народа са режимом. То се остварило већ у јесен 1883. године избијањем Тимочке буне, на територији која је у ратовима са Турцима највише страдала и економски највише посрнула.
 
=== Грљан током Тимочке буне ===
И поред тога што су и сами били незадовољни својим економским стањем и понашањем чиновника, Грљанци нису учествовали у Тимочкој буни. Скорашње лоше искуство у сукобу са стражарима и окружним пандурима одвратило их је од такве идеје. Сем тога, након хапшења истакнутих чланова Месни одбор радикалне странке био је знатно ослабљен, па није имао довољно храбрости да покрене село на бунт. С друге стране, у првим данима распламсавања буне Грљан није био непосредно угрожен нити захваћен притисцима предводника побуне. Тек при крју буне, када су побуњеници кренули на Зајечар, Грљанци су осетили њене последице.
 
Када је део „бољевачке“ устаничке восјке, посебно коњица Добросава Петровића, сишла у долину Белог Тимока, приморавајући успут силом становнике подтупижничких села да пођу на Зајечар, вршен је притисак и на становнике Грљана да им се придруже. Они који су се благовремено склонили по удаљеним појатама, тај притисак нису ни осетили, али је зато онима у селу било теже. Ипак, Грљанци су остали равнодушни према тим позивима и претњама, па се нико није одазвао. Као последица таквог држања мештана, бунтовничка војска је током кратког боравка у селу учинила доста штете на имовини Грљанаца. Било је чак и пљачке, паљевина и намерног уништавања тек сакупљене летине по пољима. Заплашени таквим поступцима бунтовника, из села су побегли председник општине, његови помоћници и чланови општинског одбора. Председник општине обавестио је власт у Зајечару да се побуњеничка војска спрема за напад на град.[[|<sup>1</sup>]]
 
У раним јутарњим часовима двадесет седмог октобра 1883. године побуњеници су кренули из Грљана ка Зајечару. Већ у пола шест ујутро они су напали војну посаду у утврђеном шанцу на Краљевици, заузели га и одатле се сјурили на варош. Пошто нису наишли на било какав отпор војске или полиције, устаници су се растурили на све стране. Расуло и бахатост устаника искористили су војници тада малобројног зајечарског гарнизона и нешто заосталих пандура, па су хватали и затварали групице побуњеника.
 
Када су вође побуњеника схватиле да Зајечарци не прихватају побуну, као и то да им је војска десеткована, са преосталим побуњеницима вратили су се према Грљану. Поново је учињено доста штете при пролазу кроз грљански атар. Вршена је и насилна реквизиција намирница и других потребних ствари неопходних за исхрану и коначење војске.
 
„Књажевачка војска“ заузела је положаје на међи грљанског и зајечарског атара, на Лубничкој реци и оближњим висовима у рејону Парајанкула. Двадесет деветог октобра Љуба Божиновић, командант ове војске, послао је поруку команданту одбране Зајечара, потпуковнику Блажу Јурковићу, да град преда или ће у противном са својом војском град напасти. Јурковић није имао довољно војних снага да би могао да одбрани град од побуњеника, али је очекивао да ће му помоћ убрзо стићи. Он је знао да је фронт побуњеника на Честобродици код Кривог Вира пробијен, да су побуњеници растурени и да редовна војска убрзано иде у помоћ Зајечару. Због тога је настојао да добије у времену, па је преговарање отезао. Преко гласника одговорио је Божиновићу да је затражио од своје више команде одобрење за предају, али да још није стигао одговор.Командант побуњеника је тада дао рок од два сата да се град преда, или ће наредити напад. Када је Јурковић и тај ултиматум одбио, предводници побуњеника одлучили су да о предаји Зајечара даље преговарају са предаставницима општине. Јурковић је на то пристао, па су на преговоре код Лубничке реке послати Алекса Тодоровић, главни кмет, др Лаза Илић, истакнути радикал и још петнаест других грађана. Они су тада уговорили примирје у трајању од пет дана, чиме су обе стране биле задовољне.
 
После овог догора, „књажевачка војска“ се повукла са положаја на Лубничкој реци према Вратарници. Грљанци су тек тада могли да одахну, али су ипак били у страху, јер су се налазили између војске побуњеника пред Вратарницом и краљевске војске, која се очекивала из правца Зајечара. Исте вечери у Зајечар је стигао XV батаљн редовне војске, који је издвојен из „честобродичког одреда“, одређеног од Врховне команде да у црноречком округу угуши побуну. Још исте вечери су у Грљан послате две чете тог батаљона „с налогом да ово село заузму и да становнике још исте вечери обезоружају.“Одузето оружје одмах је пренето у војне магацине у Зајечар.[[|<sup>2</sup>]]
 
Дан касније, командант одреда потпуковник Александар Протић покренуо је своје трупе према Вратарници још у пет сати ујутро. Без икаквих препрека и отпора, војска је убрзо умарширала у Грљан. пошто село није учествовало у буни, војска није чинила никакве репресалије, нити је било хапшења. Одред се у Грљану поделио у две колоне. Десну колону чиниле су две чете пешадије и један вод пољске батерије, под командом мајора Аксентија Јовановића. Леву колону су, поред пешадије, чинили још и одељење коњаника, једна брдска батерија и два брдска топа. Са овомколоном пошао је сам командант одреда потпуковник Протић. Пошто је требало да се крећу по непознатом и брдовитом терену, за водиче леве колоне узето је неколико мештана.
 
У бици са побуњеницима код Вратарнице настала је права катастрофа за побуњенике и до њиховог потпуног слома. Устаници су се разбежали по шумама и планинама, а њихове вође су се криле по селима крај границе, очекујући згодну прилику да се пребаце у Бугарску и тако избегну Преки суд. Брзом расплету битке су изгледа допринели и сами Грљанци, што се види из чињенице да су, на предлог потпуковника Јурића, били награђени са по шездесет динара. То су били Фирко Баџевић, Стојан Босовић, Вељко Јотић и Никола Узуновић.[[|<sup>3</sup>]]
 
Пошто у буни нису учествовали, а оружје су мирно предали, пред Преки суд није изведен ниједан мештанин Грљана. Једина жртва буне из Грљана био је Владимир Јолић Влајчо, који је погинуо у свом винограду приликом напада војске код Орешака.[[|<sup>4</sup>]]Према процени комисије општинског суда у Грљану, укупна вредност причињене штете износила је 1500 динара.
 
=== Развој рударства у Грљану ===
У последњој деценији деветнаестог века у Тимочкој крајини започиње шири развој рударства. Тада је откриврено неколико рудника угља у књажевачком крају и у околини Зајечара. Међу првима је откривен рудник каменог угља у атару села Прлите, надомак Грљана. Истражни радови започети су још 1880. године, у рејону Вршке Чуке. Истраге су дале добре резултате, како по могућности угљених слојева, тако и у погледу квалитета. Прву повластицу за експлоатацију угља добио је 1884. године Јозеф Хирш, „велезакупац из Будимпеште“. Међутим, пошто је за отварање рудника и изградњу неопходних рудничких постројења и инсталација био потребан неопходан капитал, Хирш је шестог јуна 1887. године своја „рударска права“ продао новоформираном Српском индустријском безименом друштву „Тимок“, са седиштем у Бриселу, у Белгији.[[|<sup>1</sup>]]
 
У то време потражња квалитетног каменог угља за потребе индустрије, железнички и водени саобраћај била је веома велика. Угља из „Мајдана Вршка чука – Прлита“ поседовао је одговарајући квалитет (преко седам хиљада калорија), па је то, као и релативно мала удаљеност од Дунава, пресудно утицало да се инвестира белгијски капитал. Рачунало се на велики профит продајом угља за бродове у доњем току Дунава. да би се то реализовало, претходно је требало отворити рудник, изградити индустријску железницу до Дунава, а код пристаништа у радујевцу подићи фабрику за брикетирање угљене прашине.
 
Одмах по добијању концесије, радови су отпочели на свим тим постројењима. Ангажована је многобројна мануелна радна снага из околних села, посебно из најближих – Прлите и Грљана. Они су радили и на изградњи железничке пруге од рудника према Великом Извору и Вражогрнцу, а даље и мештани села крај осамдесет километара дуге трасе до Радујевца. Ову прву пругу у Тимочкој крајини локално становништво је одмах назвало „Белгијска пруга“. Белгијским инвеститорима се журило, па су у почетку раднике добро плаћали, па су радови брзо напредовали. То је сиромашном слоју сељака омогућило да брже дођу до новца неопходног за издржавање породице, плаћање пореза и одужење дугова зајмодавцима.
 
До краја 1889. године били су завршени сви припремни радови за експлоатацију угља, изграђена железница и брикетница, па је производња започела. Део радника који су на тим радовима били ангажовани остао је да ради у руднику као рудари, а мањи број добио је запослење на железничким постројењима. У првим годинама рада на руднику је радило око сто седамдесет пет радника, највише као рудари у окнама и јамама, а остали на спољним рудничким инсталацијама. Највише новопечених рудара било је из оближње Прлите, нешто мање из Грљана, а касније су им се придружили и сиромашни сељаци из Шљивара, Вратарнице и других околних села. Сви су били неискусни у тешком и опасном рударском послу, па је због тога често долазило до тешких повреда на раду, а нису били ретки ни смртни случајеви.
 
У наредних десетак година стотинак грљанских пољопривредника променило је своје дотадашње занимање, с тим да та преоријентација није била ни брза, ни лака. Због тешких радова под земљом, али и због дуготрајног радног времена од по дванаест и више сати, многи су брзо одустајали и враћали се њиви. Међутим, притиснути тешким економским приликама, већи број Грљанаца могао је да бира једино између рада у далекој Влашкој и у руднику. Тако је силом прилика Грљан све више постајао и село рудара.
 
Само неколико година по отварању рудника, Белгијска компанија запала је у тешкоће. Због неочекиваног проблема у већем пласману угља производња на руднику знатно је смањена и због тога је велики број радника отпуштен. Тако је 1894. и 1895. године било запослено свега по двадесет пет радника. У наредним годинама тај број је нешто повећан, па је 1896-97. године радило седамдесетак, 1898. године осамдесет шест, а 1899. године деведесет шест радника. Дневна призводња износила је око деведесет тона. Почетком двадесетог века број запослених радника удвостручен је, тако да је 1903. године било сто осамдесет шест, а 1908. године чак двеста осамдесет радника, од којих је било двадесетак странаца.[[|<sup>2</sup>]] Рудник је тада достигао свој пун замах захваљујући великој потрошњи каменог угља за потребе све развијеније тешке индустрије.
 
Повећана потражња угља довела је до појачане експлоатације рудара и осталих радника на руднику Вршка чука. Белгијско друштво је настојало да већом производњом надокнади застој у отплати уложеног капитала, као и да оствари што већи профит. У том циљу непрекидно су повећаване норме рудара, завођене ригорозне дисциплинске мере, за чији прекршај су увођене казне у новцу, па и отпуштање с посла. Званично радно време износило је једанаест часова ефективног рада, што је значило да се у то не рачуна прозивка, спуштање у јаму и време потребно да се дође до места рада. Тако су рудари на раду проводили тринаест и више часова. При том, они нису имали право на паузу за ручак, нити бар краћи предах од напорног рада. С друге стране, услови рада били су све тежи. Радило се на све већој дубини, уз све горе обезбеђење ходника и галерија, а уз недовољну вентилацију. Било је све више несрећа, а почеле су да харају и болести изазване тешким и дуготрајним радом у води, блату и угљеној прашини. Многи су оболели од запаљења плућа, туберколозе, силикозе и реуматизма. Уз све то, наднице су биле све мање, јер је Управа рудника од зараде рудара одбијала знатан проценат на име казни за неизвршавање норме или разних прекршаја.
 
Бојећи се да не остану без посла, радници су толерисали овакво пнашање послодаваца двадесет година. У то време није било синдикалних организација или радничких савеза, који би раднике заштитили од претеране експлоатације и самовоље власника рудника. Савез рударских радника основан је у Србији тек 1904. године. Пододбори овог савеза убрзо су били организовани, али по градовима. Управе рудника нису дозвољавале приступ руднику активистима ове организације, бојећи се подбуњивања својих радника. Када је у Зајечару 1905. године основан Пододбор рударских радника, одмах је предузео покушаје да ступи у контакт са рударима Вршке чуке. Захљаљујући упорности чланова Пододбора, успели су да да се повежу са неким смелијим рударима, као што су били браћа Првуловић из Прлите и Радул Станојевић Черчел из Грљана.
 
Чим је Управа рудника сазнала да су се неки рудари придружили Пододбору, отпустили су их, како би тако застрашили остале. У томе су у почетку успевали разноврсним оштрим мерама. Истовремено су и даље спречавали долазак међу рударе активиста Пододбора из Зајечара. Ипак, двадесет петог јуна 1906. годинеодржан је збор око две стотине рудара и поред настојања управника да скуп растури. Тада су рудари први пут јавно саслушали говор Марка Лазића, представника Пододбора. Он им је указао на који начин треба да се боре против својих послодаваца не би ли свој положај побољшали. Охрабрени од своје организације, а уз агитовање браће Првуловић, Черчела и других, рудари постепено прилазе чланству свог Савеза. Половином 1907. године у чланству је било око осамдесет радника са Вршке чуке. Убрзо потом, у Грљану је одржан велики раднички збор којем су присуствовали запослени са Вршке чуке. Да би спречио одржавање збора, управник рудника наредио је да се тог дана, иако је била недеља, мора радити. Међутим, овог пута радници нису послушали наредбу.[[|<sup>3</sup>]]
 
Одговор управе убрзо је уследио. Око стотину рудара је тада кажњено умањењем једне наднице. Не желећи више да толеришу овакво понашање Управе, радници су првог септембра 1907. године одбили да иду на посао. Био је то први штрајк рудара са Вршке чуке. Управник је тада позвао жандармерију да интервенише и силом натера рударе да се врате у јаме. Среске власти су наредиле општинским управама да утичу на раднике својих села да не прекидају посао у руднику, уз претњу да ће за то одговарати. Чак је наређено да се наплата пореза и приреза убрза, а ко своје обавезе не исплати, да му се запленом ствари одужи дуг према држави. Полиција је такође претила, саслушавала појединце и провоцирала раднике да би изазвала немире. Рудари су све то у миру претрпели и остајали при својим намерама да штрајк наставе. Тек пошто је дошло до интервенције војске, која је заједно са жандарима хватала и спроводила на рудник раднике, штрајк је крајем септембра исте године окончан.
 
Радници су се надали да ће Компанија из овог штрајка извући одређене закључке, али је Управа рудника наставила са старим методама. већ почетком године отпуштено је тридесетак рудара под оптужбом да су бунтовници, а неки због тога што су певали радничке песме. Истовремено је шездесеторицу казнила одбијањем по једне наднице.
 
Огорчени оваквим поступцима Управе, радници су запретили да ће напустити посао ако се отпуштени на посао не врате, а кажњенима не врате наднице. Управа је одбила захтеве радника, оценивши да радници, поучени претходним искуством, неће смети да обуставе рад. Међутим, петог јануара 1908. године радници дневне смене нису хтели да сиђу у јаму док се њихови захтеви не испуне. Ноћна смена им је дала подршку, мада је наређено да рудари остану у јами и наставе рад. Они су такође одбили да раде и остали у јами. Рудари су одмах изабрали штрајкачки одбор, а истовремено основали свој Пододбор рударских радника. Чланству је моментално приступила половина од преко три стотине радника вршке чуке. Изабрана Управа Пододбора одмах је о штрајку обавестила Главни одбор Рударског савеза у Београду и затражила да њихови представници дођу на рудник и помогну испуњавању штрајкачких захтева.
 
Изасланици Главног одбора Драгиша Лапчевић и Илија Милкић дошли су у Вршку чуку већ осмог јануара. Рудари су тада одржали свој збор на којем су истакли своје захтеве. Основно што се од управе рудника захтевало било је следеће:
 
* Да се радно време сведе на осам часова дневно, а наднице повећају и уведу платне књижице, како би радници знали ша примају и шта им се одбија.
* Да се деца испод четрнаест година старости не примају на посао.
* Да се радници без кривице не могу отпуштати, а да о кривицама расправља Управа Пододбора заједно са директором рудника.
 
У циљу здравствене заштите и сигурности на раду радници су тражили:
 
* да се одмах подигне чекаоница за прозивку радника
* да се котарица у којој се радници спуштају у окна и јаме потпуно обезбеди
* да се у руднику не сме вршити нужда, већ да се раднику за такве потребе допусти излазак из јаме на рачун радног времена
* да се радницима у окнима обезбеди у довољној количини пијаћа вода
* да се радницима омогући лечење
* да се недељно врши лекарска контрола
* да се подигне купатило за раднике, уз бесплатно коришћење
 
На ове захтеве управа је одговорила да не може да их прихвати без сагласности Компаније из Брисела. Заправо, решавање по захтевима штрајкача је одлагано, јер се опет очекивала интервенција и помоћ среске власти, полиције и војске за сузбијање штрајка. Убрзо се на руднику поново појавила жандармерија, наводно да заштити имовину Компаније и интервенише у случају нереда. По закону, без таквог повода власт није имала право да омета штрајк. Поучени од радничких активиста, радници су били мирни, али стално присутни на руднику. Тада су и Управа и жандармерија покушали да испровоцирају раднике, истерујући их из кафана и вређајући их, али нису успели. Радници су и даље остајали мирни, а Управа ништа није чинила у погледу испуњења штрајкачких захтева. Штрајк се настављао.
 
Управа је тада покушала да пронађе нове раднике, али штрајкачи су успевали да их убеде да не раде на руднику, јер ће на тај начин погоршати положај штрајкача. У међувремену је за патње рудара са Вршке чуке сазнала цела Србија. Добијани су телеграми и писма подршке, а стизала је и извесна помоћ у новцу и храни. Управа је успела да пронађе нове раднике тек крајем априла 1908. године. новим рударима наднце су нешто повећане, добили су нешто боље услове рада и живота на руднику, па је рудник поново прорадио.
 
Рудари који су изгубили посао на Вршкој чуки једним делом запослили су се у околним рудницима, а неки се вратили пољопривреди. Међутим, убрзо се указала потреба за радном снагом на припремним радовима за отварање нових рудника у околини. Тако су око 1910. године започели већи истражни радови у јужној подгорини Вршке Чуке. Белгијско друштво је још раније открило издашне изданке каменог угља у Аврамовом потоку, у атару Грљана, а истраживали су и рејон „Бурдеља“ и Краварника у рејону Прлите, односно Вратарнице. Из непознатих разлога, могуће услед недостатка капитала, Друштво је своју првобитну повластицу свело на четрдесет два рудна поља, која нису обухватала поменута нова рудишта. За изданке угља у „два сграија истражна поткопа“ у Аврамовом потоку, које су започели Белгијанци, заинтересовао се Ђорђе Генчић. Овај бивши министар, пореклом из Великог Извора, након политичке каријере почео се интересовати за рударство. Он је наставио радове у тим поткопима у току 1910. и 1911. године, а анализе су показале исплативу издашност и квалитет угља (преко седам хиљада калорија), па је Генчић двадесет петог јануара 1912. године добио повластицу од државе на терен од сто седамдесет рудних поља.[[|<sup>4</sup>]] Повластица се односила на велики простор у деловима прлитског, грљанског и вратарничког атара, тј. на шире делове Аврамовог потока, Бурдеља и Краварника. Назив фирме био је „Влада Генчић и браћа“, а сам рудник је касније назван „Српски Балкан“.
 
Овај рудник, Грљану знатно ближи, привукао је знатан број радника из тог села. Они су радили још у фази истражних и припремних радова, а потом и на инсталирању неопходних рударских уређаја. Касније се њихов број увећао на преко стотину. Још у припремној фази за отварање рудника видело се да ће и овде рудари до максимума бити искоришћавани и слабо плаћени. Већ почетком 1912. године Радничка комора у Београду добила је обавештење да је фирма „Влада генчић и браћа“ закинула рударским радницима на руднику Аврамица и Краварник 878 динара надница.[[|<sup>5</sup>]]
 
У току балканских ратова радови на отварању рудника текли су нешто успореније, јер су многи рудари војни обвезници отишли у рат. Исто је било и са Првим светским ратом, када је рад потпуно прекинут у другој половини 1915. године, јер је држава била окупирана. Иако је тимочки крај потпао под окупацију бугарске војне управе, Немци су рудник преузели и задржали за своје ратне потребе. Одмах су довели своје стручњаке и нешто рударске технике и убрзано радили на отварању рудника. Тако је „Српски балкан“ своју производњу започео у годинама рата и то за туђе потребе. Да би убрзали транспорт до фабрике брикета у Радујевцу, Немци су изградили индустријски колосек од рудника у Аврамици до „Белгијске пруге“, на излазу из Влашког дола, ниже Прлите.
 
=== Привредно и културно стање на прелазу у двадесети век ===
Економски опоравак села у источној Србији након српско-турског рата и Тимочке буне био је врло отежан и дуготрајан. Томе је у великој мери допринело све брже и потпуније преовладавање тржишне, робно-новчане привреде, која је принудила сељаке да са сточарско-натуралне пређу на ратарску робну производњу. Последица тога било је убрзаније распадање дотадашњих породичних задруга на више мањих домаћинстава. У таквим околностима у најтежем положају била су сиромашна и средње имућна сељачка домаћинства. Са мало земље и веома ниске приносе, такве породице нису могле да подмире ни годишње потребе у исхрани својих чланова, док су оне угроженије имале храну „до Божића“. Таква пољопривредна производња није могла да обезбеди тржишне вишкове, па је завладала велика оскудица у новцу. То је многе доводило у велике дугове према сеоским зеленашима, па су многа имања зато јавно продавана на лицитацијама, као накнада зајмодавцима.
 
Сељаци који су остајали без земље били су принуђени да надниче на имањима богатијих породица или да потраже посао ван села. Део Грљана нашао је запослење на радовима које су Белгијансци започели крајем осамдесетих година на отварању рудника и на изградњи индустријске железнице Прлита-Радујевац. Но, када су ови радови завршени, мањи број примљен је на рад у рудник, док је већи број поново остао без посла.
 
Незапослени су пронашли посао одласком у печалбу у Влашку. У то време румунским велепоседницима, бојарима, недостајала је радна снага за рад на њиховим великим имањима. Иако се знало да су у Влашкој услови живота и рада били веома тешки и слабо плаћени, ипак је велика маса незапослених прихватала и такве услове и сваке године, у сезони пољопривредних радова, одлазила на привремени рад. Раднике су врбовали и одводили наши људи, тзв. драгомани, који су за свој труд око набавке и довођења радника код бојара добијали знатну накнаду. Они су и од зараде радника добијали проценат.
 
Поворка печалбара кретала је у рано пролеће, а из Влашке се враћала у касну јесен. Према извештајима ондашње штампе: „Многи се отуда и не враћају. Када се враћају, изгледају испијени до костију, исцрпљени експлоатацијом бојара, јер се цело лето хране само качамаком и спавају на голој земљи, а раде најтеже послове. они не личе више на људе, већ на сенке од људи. Многи од њих, због рђаве хране и рђавих животних услова, умиру код куће.“[[|<sup>1</sup>]]
 
Одлазак Грљанаца у Влашку јењавао је откако су почели истражни и припремни радови за отварање рудника у Аврамовом потоку, три и по километара удаљеног од Грљана, као и радови на изградњи железничке пруге Зајечар-Књажевац 1909. године. Радови на тим објектима захтевале су већи број радника, што су Грљанци добрим дело искористили.
 
Далеко већи број становника остао је на пољопривреди. Поред њих је још увек било поприлично оних који су се бавили такође традиционалним занимањем – рабаџијањем. Познати по поузданости, ови превозници су са својим издржљивим воловским запрегама крстарили друмовима широм Србије, од Дунава до београда. Најчешће су превозили со из Кусјака на Дунаву у вароши у унутрашњости Србије, а из Београда, Крагујевца и других већих трговачких места довозили индустријску и другу робу намењеној дућанџијама и трговцима у Зајечару, Књажевцу и Неготину. Та њихова путовања била су напорна и опасна због хајдучких заседа. Трајала су по више недеља, јер се стока због тешко проходних путева морала често одмарати. И поред свега тога, рабаџијање је доносило релативно добру зараду грљанским кириџијама. Када је почетком 1912. године пуштена у саобраћај узана железничка пруга Зајечар-Параћин, а половином 1914. године пруга широког колосека Зајечар-Прахово Пристаниште, овај посао је постепено јењавао, да би почетком Првог светског рата сасвим престао.
 
Ратарска прозводња у последње две деценије деветнаестог века преузима примат у односу на раније преовлађујуће сточарство. Сетвене површине се проширују, донекле се и мења структура коришћења земљишта. Највише се гајио кукуруз, пшеница, јечам, овас и крупник.
 
У току деценије пред Балканске ратове сточарство је поново доживело известан полет у развоју. Осетно је повећан број грла говеда и број оваца, али је знатно смањен број коња, свиња и коза. Напредак у сточарству огледао се у настојању мештана да свој сточни фонд оплемене бољим расама. Грљанци су и раније били познати одгајивачи говеда, псебно волова и бикова неопходних за обраду земље и превозничке послове. Због тога су радо прихавтили старање о расном приплодном бику добијеном половином 1892. године од Окружног одбора у Зајечару. Тада су у Аустрији набављена тридесет два бика сименталца који су раздељени по већим селима округа у циљу оплемењивања стоке. Бољестојећи домаћини набављали су и одгајали и добре полукрвне коње, јер је добар коњ у то време био знак богатства и друштвеног престижа. Најбоље коње у Грљану поседовао је Јован Витановић, дугогодишњи председник грљанске општине. Већ на првој изложби коња на изложби коња тек основаног Тимочког коња јахача „Кнез Михајло“, одржаној у Зајечару двадесет првог маја 1891. године, изложени двогодац Витановића добио је седму награду
 
У вези са сточарством у Грљану занимљива је белешка Косте Марковића, учитеља грљанске основне школе, која потиче из 1898. године:
 
„Појата нема свака сеоска кућа, али неке имају по две. Свега има на три стотине појата. Ое су свуд око села по целом атару. Појате се помештају због поделе имања међу браћом и због груписања имања. Оне су плетаре. Код њих има трла и справа за бућкање. Тамо се баве чланови породице наизменице, а занимају се чувањем и храњењем стоке преко целе године. Праве обичан сир („велије“ и ситан) и масло. Сир, масло, вуну и овце продају највише у Зајечару.“[[|<sup>2</sup>]]
 
У свом извештају учитељ Марковић наводи да Грљанци имају пивнице у својим виноградима „у близини села Грлишта, у месту званом Карапанчево. У њима се баве Грљанци за време бербе винограда и кад отачу вино.“
 
Упркос економским приликама, Грљанци су смогли снаге и подигли нову зграду школа која је прве ученике примила 1885. године, готово пуних десет година након паљења старе зграде од стране турских черкеских одреда. Изградњу школе помогао је округ, али главни терет трошкова поднели су мештани. Само десет година касније започели су акцију за подизање парохијске цркве у селу, коју су планирали још пре српско-турских ратова. Црква је завршена 1899, а освећена 1900. године.
 
У настојању да не изостану у односу на задружни покрет у другим селима, Грљанци у јесен 1898. године оснивају своју прву задржну организацију – Земљорадничку набављачку задругу. према евиденцији Главног савеза земљорадничких задруга Србије о стању задружних организација на дан тридесетог јуна 1899. године, грљанска земљорадничка задруга основана је четрнаестог октобра 1898. године. Према тој евиденцији, тридесетог јуна 1899. године Задруга је располагала готовином од једанаест динара и осамдесет пара, док је седморици задругара дала зајама од сто шездесет динара. Рубрика „колико има задругара“ остала је празна, па о томе нема званичних података.
 
Према својевременом казивању Јована Рајковића, првог председника Задруге, оснивача је било десет, а убрзо је чланству приступило педесет мештана. Даље говори да задружни дућан радио у приватним просторијама, а да је роба набављана чак у Београду, пошто је тамо била јевтинија. Изгледа да је пословање у почетку било лоше, али да је „магационер Данило Рачојкић поправио стање рада.“[[|<sup>3</sup>]] У Хроници Грљана се наводи исказ Рајковића да је Задруга основана 1908. године, што је очигледна грешка. Основни мотив оснивања Задруге био је да се обезбеди јевтинија роба задругарима, јер су сеоске и варошке дућанџије профитирале узимајући велику маржу. Задружни дућани су робу продавали по знатно нижим ценама. Због тога, као и због могућности за добијање кредита уз врло мале камате, Земљорадничкој задрузи приступало је све више задругара. У периоду ратне 1911. и 1912. године Задруга је обуставила рад, али је обновљена убрзо по завршетку Првог светског рата.
 
По усељењу у нову зграду, грљанска основна школа радила је у много бољим просторним условима. Порастом броја ученика остварили су се услови за отварање још једног одељења, па је почев од школске 1886/1887. године школа имала два одељења. Школске 1892/1893. године школа је у два одељења имала седамдесет шест ученика, од којих само две ученице. Број женске деце обухваћене школовањем нешто се повећао почев од школске 1894/1895. године, када је отворено и треће одељење, од којих је једно чинило тзв. женску основну школу, у којој је радила учитељица. Женска школа је чак радила у посебној згради, у врло лошим условима. Од школске 1897/1898. године почиње да ради и четврто одељење. Само постојање развијене основне школе и сталан боравак четворо учитеља били су од великог значаја за даљи културни и просветни развој Грљана. Ово нарочито важи за период од 1900. до 1912. године, у време службовања Вукашина и Лепосаве Поповић.
 
Доласком брачног пара Поповић Грљан је добио не само врсне учитеље и васпитаче деце, већ и успешне покретаче многих школских и ваншколских програма и акција. Њиховим упорним радом оплемењено је школско двориште, које је уједно и проширено. Засађен је и врло лепо уређен школски воћњак, који је служио за углед мештанима, а у другом делу дворишта и школска башта, такође примерено обрађена. На слободном простору око школе посађене су липе, а у црквеној порти стабла кестена. У самој школи и свуда око ње све је било уредно и чисто, па је и то служило као добар пример деци и родитељима. Практичан део наставе учитељи су одржавали у школском врту и башти.
 
Осим у школи, Лепосава и Вукашин Поповић доста су радили на просвећивању младих. Вукашин је сељацима често држао предавања о унапређењу пољпривредне производње, а Лепосва течајеве из домаћинства. На иницијативу учитеља, у Грљану је основана и прва Стрељачка дружина, а потом и певачко друштво. Памти се да је хор гостовао и у Београду и освојио прво место. Тада је за најбољег соло певача народних песама проглашен Петар Панић. Заједничким радом учитељи су створили „Ђачко позориште“, једно од првих те врсте у Србији. Са програмом овог дечјег позоришта гостовали су у Зајечару и другим местима. Овај пар учитеља је великим ентузијазмом, упорним трудом и конкретним примерима у раду и понашању много задужио Грљанце.
 
У првој деценији двадесетог века, демографски развој Грљана је био констатан. Број домова и становника се стално увећавао, тако да је 1910. године достигао број од 454 кућа и 2583 становника. Сталан пораст становништва допринео је даљем ширењу насеља.
 
Крајем деветнаестог века нови друм Књажевац-Зајечар урађен је у макадаму поваљан, па је стари пу према Вратарници, на десној страни Тимока, напуштен. Када је двадесет осног јануара 1915. године пуштена у саобраћај железничка пруга Зајечар-Књажевац, Грљан је добио још једну значајну везу са већим околним местима. Треба додати и све боље изгледе за развој рударства у непосредној близини Грљана, који су постали извесни почетком радова на отварању рудника „Српски Балкан“.
 
=== Верске прилике ===
Јужно од села, недалеко од данашњег гробља, налази се пространи потес од народа назван „Манастириште“. Овај топоним на левој обали Тимока казује да је у давној прошлости ту можда заиста постојао манастир или сеоска црква. И у северном делу атара, крај Лубничке реке, мештани казују да се један део потеса „Трњак“ такође назива „Манастириште“. Да су на овим местима постојали сакрални објекти предања ништа не говоре.
 
Све до ослобођења од Турака 1833. године становници Грљана су своје верске потребе обављали у десетак километара удаљеном манастиру Светог Петра и Павла у селу Грлиште. Та црква, познатија као „Грлиштански манастир“, служила је народу јужног дела Црноречке нахије од Планинице и ласова па све до Белог Тимока. Ту је још пре одласка Турака радила „манастирска школа“, у којој је известан број деце поменутог дела Црне Реке стекао прву писменост. Непостојање цркве и школе у Грљану у првим деценијама по ослобођењу од Турака условили су видну општу заосталост становништва. Чак и по оснивању школе и доласку првих свештеника, још дуго је владала неписменост, сујеверје, пагански обичаји. Иста је ситуација била у другим црноречким селима.
 
Када је 1834. године у Зајечару подигнута црква, као знатно ближа од поменутог манастира више је коришћена од верника околних села, па и Грљана. Исте године установљена је Тимочка епархија, са седиштем у Зајечару. Доласком владике, црквене прилике постепено су сређиване. Поред осталог, многа села добила су своје свештенике.
 
Није познато ко је био први грљански свештеник. Према сачуваном предању, био је то поп Глигорије, који је дошао из Влашке као свештеник и остао у Грљану.[[|<sup>1</sup>]] Ово је могло битн крајем осамнаестог века. По казивању његових потомака, он је био отац горе поменутог Радул-бега. Тек у пописним листама становништва Црне Реке из 1844. године налазимо име другог свештеника, Тодора Брајковића. У 1861. помињу се чак два грљанска свештеника, поменути Брајковић и Станоје Јовановић. По несигурним каснијим подацима, њих је заменио извесни поп Цанко, а њега Милија Марковић.[[|<sup>2</sup>]] Чини се да је Милија био свештеник који је храбро погинуо у борби са Турцима 1876. године. Након српско-турских ратова парохију преузима Илија Миљковић, а убрзо за њим извесни „поп Филип из Видина“.
 
Међу првим свештеницима „са свршеном београдском богословијом“ за грљанског пароха постављен је Радивоје Миленковић. У време Тимочке буне као свештеник у Грљану помиње се Љубомир Милетић, из познате свештеничке породице из Леновца. У време поменутих свештеника не памти се да је у селу постојала бар капела за вршење најосновнијих верских обреда. Према подацима из пописа обављеног 1863. године, у којем се поред остало имовине грљанске општине помиње и „плац за капелу“, изгледа да су мештани имали намеру да подигну још у то време.
 
Са отварањем основне, а касније и продужене, школе за старију децу, затим оснивањем прве сеоске читаонице, писменост и опште просвећење народа допринели су да се верске прилике у селу знатно поправе. Већ почетком седамдесетих година деветнаестог века створено је погодно тле за покретање иницијативе за изградњу сеоске цркве. Рат са Турцима 1876. године омео је почетак градње. У наредне две деценије економска ситуација становништва није допуштала реализацију ове идеје.
 
Тек почетком деведесетих година деветнаестог века стање се поправило захваљујући трговином стоком и сточним производима. У то време за пароха у Грљану именован је Велимир Антонијевић, који је ту службовао од 1891. до 1910. године. Овај свештеник памти се по томе што је у сарадњи са школом и њеним учитељима доста урадио на народном просвећивању. Уз његово ангажовање и иницијативу, поново је покренуто питање изградње цркве у селу. Уз подршку општинске управе и велики одзив мештана, почев од 1895. године поново је сакупљен грађевински материјал, а новчаним прилозима допуњаван је већ постојећи фонд готовине. Неколико година доцније почела је изградња.
 
Црква је завршена 1899. године. Изграђена је од „тврдог материјала у византијском стилу“. Висока и пространа, доминирала је селом. Унутрашњост цркве живописао је Милисав Марковић. По оцени стручњака, грљански храм „по иконостасу и по живопису истиче се изнад свих цркава у околини“.[[|<sup>3</sup>]] Црква је посвећена Светој Тројици. На први дан Духова 1900. године храм је осветио владика тимочки Мелентије. У знак сећања на тај дан у цркви је постављена спомен плоча са натписом:
 
„Овај храм св. Тројице сазидан је за време владе Краља Србије Александра I 1899. године, а освећен је од епископа тимочког Г. Мелентија 18. маја 1900. године.“
 
Дан освећивања цркве био је до тада највећи догађај у Грљану, поготово што су освећењу присуствовали краљеви Милан и Александар Обреновић, који су тих дана били у посети Тимочкој крајини. Уз њих је дошло много других званица из реда државних чиновника и разних удружења. У великој порти, која се простирала од школе до старог друма, приређено је велико славље. Општинска управа и одбор цркве приредили су ручак за госте и народ. Потом је настављено са народним весељем, којем је присуствовало цело село. Памти се да је прво коло повео млади краљ Александар Обреновић, што је охрабрило народ да се ослободи пред високим званицама и настави весеље.[[|<sup>4</sup>]]
 
Од дана освећивања до данас црква је непрекидно радила, изузимајући дане окупације од 1915. до 1918. године. Већ у првим месецима бугарске окупације ликвидирано је више свештеника у области Тимока. међу њима је првог децембра 1915. убијен и грљански парох Радисав Пешић. У том периоду администрацију цркве водили су зајечарски свештеници. По завршетку Првог светског рата црква је поново прорадила, када је за пароха постављен Милан Поповић. У 1922. години заменио га је Петар Петковић, а овог исте године Захарије Раденковић, бивши борки парох. Као млад и вредан свештеник знатно је унапредио црквени живот у својој парохији. У његово време службовања подигнут је парохијски дом, црквена канцеларија, подигнут вењак, уређена црквена порта и изграђен споменик палим у ратовима 1912-1918. године, такође у порти цркве. Овај свештеник доста је допринео привредном и културном развоју села.
 
Судећи по многим заветинама, које је некада село прослављало у разним деловима грљанског атара, по прихватању крсних слава, брижном односу према цркви и гробљу, као и прихватању других верских обичаја, верски живот између два светска рата достигао је задовољавајући ступањ развијености. За најстарију се сматра заветина од Светом Николи двадесет другог маја, а после 1923. године установљене су нове заветине: Вознесење, Петровдан, и пророк Јеремија, Према подацима из 1936. године, као заветине се још спомињу и „Спасовдан у месту Парајанкул, други дан духова у месту Чоков кладенац, петровдан у месту Аврамица“, док се о пророку Јеремији заветина одржавала у месту званом Бачевски кладенац.[[|<sup>5</sup>]] Пред Други светски рат највећи број породица у Грљану славило је Светог Николу, Свету Петку и Светог Василија.[[|<sup>6</sup>]]
 
Током друге повине двадесетог века Црквена општина у Грљану је такође посвећивала већ традиционалну бригу о своме храму. О томе сведочи натпис на спомен плочи у унутрашњости цркве која гласи:
 
„Овај храм Сошествија светог дуга у Грљану обновљен је лета господњег 1965. године, за време епископа тимочког г.др. Емилијана, а под црквеном управом:
 
Председник црквене општине Никола Ј. Рајковић
 
Одборници: Божа Бугаревић, Сава Миковић, Радомир П. Павловић
 
Старешина цркве грљанске протонамесник Петар Тошић“
 
Године 1977. саграђен је и звоник цркве, а потом је „електрифицирао звона цркве свете Тројице двадесет осмог августа 1992. донатор Нешић Ранко са породицом.“[[|<sup>7</sup>]]
 
=== Грљан и Грљанци у ратовима од 1912. до 1918. године ===
Убрзо после потписивања ратног савеза Србије, Црне Горе, Грчке и Бугарске 1912. године, народ је схватио да поново предстоји рат са Турцима. Мобилизација је започела седамнаестог септембра 1912. године, па су војни обвезници првог и другог позива упућена на одређена мобилизацијска места у Зајечару и Књажевцу. Упоредо су путем ратних реквизиција од сељака узимана запрежна стока и кола и то најчешће уз ангажовање власника као возара. Они су били одређени да превозе ратни материјал, војну опрему, људску и сточну храну. Првопозивци су преко Ћустендила у Бугарској били упућени на фронт према утврђеном Једрену, а другопозивци према Врању. Тако су Тимочани и Црноречани били учесници великих битака при освајању Једрена и код Куманова.
 
Обе тимочке дивизије су се у овим ратним окршајима истакле борбеношћу, али било је и доста жртава. Само у Кумановској бици Четрнаести пук Тимочке дивизије је имао педесетак погинулих и већи број несталих, заробљених и рањених. У тој бици пали су Грљанци: Видоје Баљевић и Владимир Стефановић, поднаредници – код Куманова, а Сава Кочић и Јон Сандић пали су код Једрена.[[|<sup>1</sup>]]
 
Срећом по народ, Први балкански рат није дуго трајао. Примирје је склопљено већ двадесет првог новембра 1912. године. Међутим, трупе се нису враћале кући јер је уследио рат са Бугарском. Због тога су трупе које су ослободиле Македонију упућене на границу према Бугарској између Штипа и криволака, док је Тимочка дивизија првог позива по повратку из Бугарске задржана за одбрану фронта код Пирота и превоја Свети Никола, повише Калне. Одбрана Тимочке крајине је у прво време остала на трећепозивцима из овог краја, који су то били без потребне војничке опреме и наоружани пушкама застарелог модела.Убрзо је на овај фронт стигла Шумадијска дивизија другог позива, па је одбрана границе знатно ојачана.
 
Изненада и без објаве рата, бугарска војска је седамнаестог јуна 1913. године напале српске трупе на македонском фронту. Тимочка дивизија тамо је водила тешке одбрамбрене борбе, посебно код Криволака. Међутим, имали су велике губитке у погинулим, рањеним и заробљеним војницима, а поготово због болести.
 
На тимочком фронту било је мирно до двадесет другог јуна 1913. године, када су бугарске трупе напале српску војску у рејону Зајечара, а у књажевачком крају положаје код Кадибогаза. На фронту код Зајечара непријатељ је успешно сузбијен, али је на Кадибогазу фронт пробијен. Освајањем овог стратегијски важног превоја претила је опасност Књажевцу, а с бока и одбрани код Вратарнице. Дан касније Бугари су заузели Краљево Село (Минћево), одакле су левом колоном кренули према Књажевцу, а десном према Вратарници. Тада је у Зајечару и околним местима завладала паника и народ се масовно почео склањати у збегове. Књажевац је пао у руке непријатеља двадесет четвртог јуна, док је наступање бугарских трупа заустављено одлучном одбраном на линији између Грлишке реке и Вратарнице. Убрзо потом су се непријатељске снаге повукле из долине Тимока преко границе, па се народ вратио у своје домове.
 
Већ 1914. године поново су почеле, добро познате, ратне припреме. На висовима дуж обода зајечарске котлинепоправљани су одбрамбени војни објекти и подизани нови.Очекујући објаву рата, Врховна команда наредила је мобилизацију сва три позива дванаестог јула исте године. Тимочке дивизије првог и другог позива ушле су у састав Прве армије и распоређене код Смедеревске Паланке и Раче Крагујевачке. Обе дивизије биле су активно укључене у све велике битке вођене у првој фази рата – на Јадру, Церу, Колубари и одбрани Београда. У тешким борбама пао је већи број Грљанаца. Тако су по мачванским селима изгубили животе:
 
Никола Штрбановић
 
Цветко Динић
 
Стан Пијовић
 
Никола Живковић
 
Јон Владуцић
 
У Церској бици, на Церу и Гучеву погинули су:
 
Јован Ноковић
 
Стојан Туцовић
 
У одбрани Београда погинули су:
 
Димитрије Туцић
 
Лазар Нинић
 
У контраофанзиви на Космају погинули су:
 
Никола Јотић
 
Јован ценић
 
Код Раље су погинули:
 
Аранђел Удовичић
 
Станко Анчић
 
Од задобијених рана и заразних болести током 1914. године умрло је у болницама у Пожаревцу, Ужицу, Пожеги и другим местима још двадесетак Грљанаца.
 
Једанаестог октобра 1915. година на страни непријатеља се нашла Бугарска. На тимочком фронту у прво време ситуација је била повољна. Команданти тог сектора оценили су да је могућ противудар у правцу Видина, али Врховна команда то није одобрила, јер је стање форнта на северу и западу било тешко. Бугарска војска је четрнаестог октобра покушала напад у правцу Зајечара, али је он убрзо био одбијен. Дан касније вођена је већа борба између Вршке чуке и речице Шашке, у рејону Затворнице, па непријатељ и ту био сузбијен и враћен на полазне положаје. Опет је затражено одобрење за упад наших снага на непријатељску територију, али је стигло наређење за повлачење у долину Мораве. Аустријске и немачке трупе освојиле су Београд и веома брзо надирале долином Мораве према Крагујевцу и Параћину, па је претила опасност од одсецања војске на тимочком фронту од главнине српских снага. Тако је двадесет шестог октобра започело повлачење из долине Тимока преко Бољевца према Параћину. Заједно са војском пошао је већи број породица из тимочких села. Мештани Грљана избегли су преко Шљивара и Братујевца и склонили се у забитијим деловима лубничког атара. Већ двадесет седмог октобра Зајечар са околним селима пали су у руке бугарске војске, а убрзо потом и остали делови Тимочке крајине. Код Кривог Вира сусреле су се јединице немачке и бугарске армије. Од тог момента у наредних три године Тимочка крајина налазила се под окупацијом.
 
Бугарска војска и жандармерија започеле су терор над становништву у свом окупационом делу. први на удару били су свештеници, који су затварани и мучени, а затим, под изговором да их воде владици у Видин, убијани на Краљевици или на путевима према граници. Тако је и страдао Радисав Пешић, грљански парох. Радисав је са својом породицом благовремено избегао у Параћин, али је желео да се врати у своју парохију. Добио је дозволу од бугарских власти за повратак, али је моментално ухапштен и спроведен у зајечарски затвор. Од седамнаестог новембра, када је ухапшен, па до краја истог месеца његова породица није успела да сазна ништа о њему. У ноћи првог децембра он је заједно са слатинским свештеником Петром Савићем изведен из тамнице и наводно поведен у Видин, али је пред Великим Извором убијен.
 
Бугарска власт је за председника општине у Грљану довела свог човека, извесног Јончу Иванова. Савременици тврде да се Јонча показао као добар човек и умерен у захтевима према селу. Неколико пута је спасавао становнике од већих контрибуција, а појединце од сигурне смрти. Постоји прича да је покушао да спречи стрељање двојице Грљанаца, Рацка Ђергова и Милана Игњатовића, који су побегли из бугарске интернације и у грљанском атару ухваћени. Иванов би успео у томе да у том тренутку није наишла патрола бугарске жандармерије из Зајечара и моментално извршила егзекуцију. Тада су Милану Игњатовићу запалили појату, затим су хтели и кућу, али Иванов је то успео да спречи.[[|<sup>2</sup>]]
 
Јонча није успевао да спречи своје земљаке у пљачкама и насилништвима. То је посебно било тешко у последњим месецима бугарске окупације, када су пред својом капитулацијом Бугари настојали да што више опљачканих добара пребаце преко границе. Реквирираним запрегама тада је у Бугарску однето много житарица, отерано доста преостале стоке и однет опљачкан инвентар школе, алат и пољопривредне машине и уређаји са рудника, железнички вагони, чак и шине са рудничких ревира и „Белгијске пруге“.
 
Током повлачења преко Албаније своје животе изгубили су:
 
Петар Јовановић
 
Тодор Трујић
 
Тодор Траиловић
 
Радул Кочић
 
Ђорђе Гургулицић
 
Милан Чучовић
 
Јован Гушљевић
 
Милан Ђерговић
 
Лазар Нецић
 
Никола Тошић
 
На Крфу су умрли:
 
Радул Фировић
 
Игњат Игњатовић
 
Цветко Симоновић
 
Истовремено су други преживљавали тешке дане у заробљеничким логорима у Аустрији, Мађарској и Бугарској. Већи број њих није преживео заробљеништво. Према непотпуним подацима, у логорима је умрло тридесет три Грљанаца.
 
У периоду окупације у Грљану је помрло тридесетак људи и деце, јер је било много оболелих у току епидемија заразних болести тифуса и тзв. „шпанске грознице“. Само у току 1918. године од тифуса је умрло десет особа.[[|<sup>3</sup>]] Зараза је беснела и читаве две године по завршетку рата.
 
Било је и Грљанаца који су се истакли у току рата. Михајло Гугујоновић био је трубач у штабу Прве српске армије, којом је командовао војвода Степа Степановић. Преживео је ратне операције током 1914. године, повлачење преко Албаније и пробој Солунског фронта. Породица Дуцић, чији је он предак, чува успомену на свог претка и његова сећања из рата.
 
Крај рата у Грљану уследио је тек у јесен 1918. године. Половином октобра пронео се глас да се од Ниша крећу ослободиоци – делови Прве српске армије и француске колонијалне трупе генерала Гамбете. Да је ослобођење на прагу, видело се по ужурбаној евакуацији непријатељских комора и паници која је захватила бугарске окупационе трупе. Затим је следило и повлачење немачких јединица из правца Књажевца према Зајечару. Увече седамнаестог октобра појатари су донели вест да су ослободиоци стигли у Вратарницу. Сутрадан, осамнаестог октобра 1918. године ослободилачке трупе су без отпора ушле у Грљан уз одушевљени дочек читавог села. Српски и француски војници даровани су од жена чарапама и другим поклонама.
 
=== Привредни и културни развој између два рата ===
Иако је рат завршен 1918. године, повратак преживелих ратника трајао је све до објављивања демобилизације 1921. године. Прво су стигли рањени и болесни борци отпуштени из војних болница, за њима логораши из заробљеничких логора и они који су били депортовани у радне логоре у Бугарској, а потом и демобилисани војници. Међу њима више није било близу две стотине Грљанаца погинулих и умрлих на бојиштима, страдалих при повлачењу преко Албаније, изгинулих на Солунском фронту и у завршним биткама за ослобођење земље.
 
Грљан је из рата изашао са знатним мањком људског потенцијала и то млађих и најпродуктивнијих житеља. Према статистичким подацима из 1921. године, у односу на попис становништва из 1910. године тај мањак износио је 378 људи.И док је у предратном периоду сваки десетогодишњи период било бележен прираштајем од око двеста педесет до три стотине нових становника, у 1921. пописној години он је био негативан. Током ратних година и наталитет је био мањи, што је додатно негативно утицало на популациони развој село. Другим речима, шестогодишњи ратни период Грљану је донео мањак од око шест стотина становника. Према попису из 1921. године Грљан је имао 457 домова, свега три више него 1910. године. У периоду пред поменуте ратове, у пописном интервалу 1900-1910. година био је бележен пораст од око педесет нових домаћинстава. према томе, могло се очекивати да око 1920. године Грљан премаши пет стотина домова, што је рат онемогућио. Због великих људских губитака и просек броја чланова по домаћинству пао је са 5.68 у 1910. години на 4.82 члана у 1921. години.
 
Материјална штета Грљанаца у годинама рата такође је била доста велика. Мада ратних разарања у селу није било, због мањка млађе радне снаге пољопривреда у целини је трпела, посебно ратарска производња. Део и тако умањене производње плениле су окупаторске трупе и власти путем реквизиција, а при повлачењу и систематском и организованом пљачком хране, стоке и покретних добара. Сточни фонд десеткован је још приликом мобилизације 1912. године, а потпом и по избијању Првог светског рата. Тада су за потребе војске мобилисане коњске и воловске запреге са колима, од којих се у Грљан мало вратило. Најдрастичније смањење је код оваца, за 1428 грла, број говеда у односу на 1910. годину био је мањи за 176 грла, док је коња остало једва десет процената.
 
Неколико година након рата Грљанцима је на име накнаде ратне штете, из репарација поражених држава, додељено неколико десетина коња, говеда и оваца. Стока је била подељена сиромашним и у рату страдалим домаћинствима.
 
Вишегодишњи заједнички војнички живот и ратно другарство учинили су да се отклоне ранији неспоразуми, неповерење и несугласице који су били чести између становника појединих крајева села различитог етноса. Међу млађим нараштајем под овим утицајима такође је постепено долазило до зближавања, а потом и орођавања између српских, влашких и других родова. Прича се да су Влајне радо примане за снахе, јер су доносиле већи мираз од других у селу.
 
Стечено ратно другарство бивших ратника доста је допринело да се у првим послератним годинама сложно ради на даљем развоју села. Већ по повратку првих група са фронта 1919. године, „Солунци“ су одмах скинули са власти председника и општинске кметове који су село водили током окупације. До званичног избора нове изабрана је привремена општинска управа: Јован Раковић за председника општине, а за кметове Милан Бурковић и Јован Шабановић.
 
Новоизабрана општинска управа водила је село до општинских избора 1920. године. У међувремену су у селу основани месни одбори нових грађанских партија – Демократске и Земљорадничке. Обновљен је и рад Радикалне странке, док је на руднику „Српски Балкан“ основана Комунистичка радничка партија. Пред општинске изборе Демократска и Земљорадничка странка су се удружиле, те су на изборима истакле заједничке кандидате. Тако удружени успели су да надгласају радикале: Петра Витановића, кандидата за председника, као и Ђорђа Калинића и Јована Ницуловића, кметовске кандидате. Из „коалиције“ су тада изабрани Јован Рајковић, за председника, а за кметове Коста Водовић и Јован Шабановић.[[|<sup>1</sup>]]
 
Једна од првих успешних акција нове општинске управе било је оснивање „Грљанске земљорадничке набављачке задруге“. Покретачи поновног оснивања задружне организације у селу били су Јован Рајковић и Јон Јоновић. Њихову иницијативу подржао је већи број мештана, који су Задрузи приступили као њени оснивачи. Иако се задруга у првим годинама свог рада оријентисала углавном на набавку индустријске робе широке потрошње и њену продају преко задружне продавнице, корист за задругаре била је очигледна. Продајна маржа била је минимална, па је цена робе била нижа од оне у сеоским дућанима. За кратко време се број чланова Задруге знатно повећао. каснијим увођењем „штедног одељка“ и других облика задружне делатности чланству Набављачке задруге приступило је скоро свако домаћинство.
 
Након четворогодишњег мандата земљорадничко-демократске општинске управе, на општинским изборима у 1924. години победу су изборили радикали, а предсендик општине постао је Петар Витановић, а за кметове Јован Богдановић и Стојан Петровић. На следећим изборима, одржаним 1927. победили су кандидати Земљорадничке сттанке. Тада је за председника општине изабран Најдан Јовановић, а за кметове Стамен Цанић и Сава Удовичић. Пред те изборе грљански радикали раздвојили су се, па је једна фракција, незадовољна одређеним поступцима Петра Витановића, јавно агитовала против његовог избора. Нарочито је ошзро упућивана критика против „династије“ Витановић, Јована и петра, који су сматрани сеоским богаташима који су своја велика имања стекли користећи власт у општини, као и добре везе са челницима среске и окружне власти у Зајечару.
 
Моћ и везе Витановића дошле су до изражаја нарочито у периоду после укидања Видовданског устава шестог јануара 1929. године, после чега је уследила забрана рада свих политичких партија и удружења. Чим је истекао мандат легално изабраној општинској управи, за председника грљанске општине декретом је постављен Петар Витановић. За сеоске кметове именовани су Стојан Бугаревић и Радул Чучовић. Убрзо потом Витановић напушта радикале и придружује се режимској Југословенској националној странци. Као припадник ове странке, кандидован је за народног посланика на парламентарним изборима петог маја 1935. године. Противкандидати су користили памфлете и вербалне клевете против њега, па није изабран. Ипак, на парламентарним изборима једанаестог децембра 1938. године изабран је за народног посланика зајечарског среза, као кандидат Југословенске радикалне заједнице.[[|<sup>2</sup>]] Пошто је постао народни посланик, више се није кандидовао за председника општине. На општинским изборима 1938. године за председника је изабран Стојан Бугаревић, а за кметове Радул Чучовић и Цветко Јанковић. Ова општинска управа радила је све до почетка Другог светског рата, односно окупације 1941. године.
 
Уз све ширу и ангажованију делатност Задруге пољопривредна производња постепено је осавремењивана применом све већег броја индустријских пољопривредних алатки и оруђа за производњу, па и употребом семенске и хемијске робе. Нарочито је узнапредовало сточарство набавком расне приплодне стоке. Некадашње преовлађујуће екстензивно сточарење по природним пасиштима и уз бачије и бројне појате широм грљанског атара све је више замењивано шталским узгајањем крупне стоке.Ситна стока је углавном и даље боравила ван села, у торовима код појата и то и у зимском и у летњем периоду. Прелаз на шталско сточарење је доста учинио да се број бачија и појата знатно смањи. Током деветнаестог века их је у грљанском атару било око три стотине, док је 1936. године њихов број пао на сто шездесет девет. Те године највећи број појата налазио се у месту званом „Под Рудине“, затим у потесима „Парајанкул“, „Равнице“, „Чиришак“, „Горњи виногради“, „Рашов дол“ и „Краварник“. У новије време већи број ових појата потпуно је напуштена.
 
У ратарској производњи дошло је до знатних промена у структури сетвених површина. Ранија основна култура кукуруз све је више уступао простор пшеници, мада је и до марта 1941. године био основна хлебна храна Грљанаца. Постепено је унапређивано воћарство, а посебно виноградарство, засадима на америчкој подлози. За исхрану стоке све се више сејала детелина. Напредак у пољопривредној производњи био је очит, али није био од већег утиваја на подизање животног стандарда искључиво пољопривредног произвођача. Цене пољопривредних производа биле су ниске, док је индустријска роба била сувише скупа за сељаке. Уз то, вишкове ратарске и сточарске производње било је тешко продати. Житарице и живу стоку куповали су углавном месни трговци на велико, док се на зајечарској пијаци продавао сир, вуна и овце.
 
Општа економска криза узроковала је и у Тимочкој крајини тешко стање код локалног становништва. Владала је велика незапосленост, индустрија и рударство налазили су се у кризи, тешко се долазило до новца. Поново је дошло до веће диференцијације између сиромашних и богатих.
 
И поред свега, Грљан је као насеље привредно и културно напредовало. Тај напредак био је углавном у вези са даљим развојем рударске производње у оближњим угљенокопима. Проширењем постојећих и отварањем нових ревира јавила се потреба за запошљавањем нове радне снаге, а Грљан је као најближе место био главни извор нових рудара и радника. Сем тога, 1924. године започети су радови на изградњи постројења за брикетирање ситнозрног угља. Истовремено је почела изградња жичаре за превоз угља од „Српског Балкана“ до Грљана, у чијем је јужном делу грађена Фабрика брикета. такође је у то време саграђен индустријски колосек од Брикетнице до железничке станице у Грљану, ради лакшег транспорта до државне железнице. На свим овим објектима такође су радили Грљанци, остварујући тако извесну зараду.
 
У току 1926. године започета је електрификација села, па се Грљан сврстао у једно од ретких села у Тимочкој крајини које је у међуратном периоду добило електричну енергију. Електрификација је започета као приватна иницијатива Боже Кузмановића, трговца из Грљана, који је у Грљану подигао млин на електрични погон. За потребе млина изградио је далековод од трафо-станице код зајечаске болнице до млина. Пошто је и у селу подигнута трафо-станица, било је могуће даље развођење електричне струје по селу ради индивидуалног коришћења за потребе домаћинстава, кафана и других локала. Стотинак домаћинстава се одмах прикључило, док су остала, посебно сиромашније породице, струју у своје домове увела знатно касније. До краја Другог светског рата електрику је користило 637 домаћинстава, готово цело село. У то време многа села су тек започињала електрификацију.
 
Почетком тридесетих година у селу су подигнута два значајна објекта. Прво је 1930. године Набављачка задруга подигла свој Дом са канцеларијом, продавницом мешовите робе, магацином и мањом салом за седнице управног одбора. Зграда је саграђена на плацу који је бесплатно уступио Јован Рајковић, први председник ове задружне организације. Она се налазила у центру села, а срушена је када је започела изградња новог, великог Задружног дома – данас Дом културе. Две године касније саграђен је и „Општински дом“ са радним просторијама за делатност општинске управе и администрације. Материјал за зграду Општине прикупљен је још за време Јована Рајковића, председника општине, а саграђена је у току мандата Петра Витановића. У овом објекту се до недавно налазила Месна канцеларија села.
 
Извесна комунална делатност одвијала се и у оквиру потреба школе и цркве. Ограђено је и уређено школско двориште и школска башта са примерним воћњаком. Црквена порта је такође ограђена и уређена. У току 1932. године подигнут је и освећен споменик палим Грљанцима у ратовима 1912-1918. године, такође у порти цркве. У то време власт је инсистирала на редовном одржавању путева трећег и четвртог реда и саобраћајних објеката на њима, мостова и пропуста. Грљанцима су највише проблема задавали мостови преко Тимока, јер су бујичне воде често квариле и односиле њихове дрвене контрукције. Такође су морали да раде на одржавању државног друма Ниш-Зајечар, који је тада водио западном ивицом села. Сви ови радови обављани су кулуком мештана. Према „Списку кулучара Тимочке области за 1927. годину“, Грљан је давао 643 „кулучарске наднице“, јер су те године биле 643 пореске главе са „непосредним порезом“ у износу од 7.140,20 динара. Сваки порески обвезник био је дужан да годишње ради на оправци, одржавању и изрдаи нових путева осам радних дана у току године, четири дана у пролећним, а четири у јесењим месецима.[[|<sup>3</sup>]]
 
Десетак одина по завршетку рата у селу започиње доста развијена активност на клтурно-просветном и спортском плану. Почев од 1928. године па у анредних пет година основано је неколико културних и спортских дружина и организација, које су окупљале знатан број сеоске, махом мушке, омладине. Иницијативу за њихово организовање углавном су покретали месни учитељи и њихови сарадници из Зајечара. Тада већ прилично развијена четвороразредна основна школа, која је око 1930. године имала од две стотине до две стотине двадесет ученика, захваљујући ангажованом раду четвроро учитеља постаје значајан центар окупљања ваншколске омладине и других грађана заинтересованих за разноврсне друштвене активности. Тако је међу првима при школи основана школска књижница, коју су могли корисити и одрасли мештани. Књижницу је водио учитељ Димитрије Јанићијевић. До тада су се могле користити само брошуре и популарне књиге из пољопривреде и задружни листови и часописи у задружној читаоници.
 
Учитељи су били иницијатори и за оснивање Певачке дружине у Грљану. Млади просветни радници Александар Јотовић и Димитрије Јанићијевић успели су да 1930. године окупе двадесетакмлађих Грљанаца, претежно из реда земљорадника и нешто тада малобројних службеника и људи самосталних професија. Хор је увежбавао и њиме дириговао Александар Јотовић, уз повремену испомоћ његовог колеге Димитрија Јанићијевића, такође члана хора. Временом је хор нарастао на око четрдесет чланова.
 
Репертоар певачке дружине састојао се из световних и духовних хорских песама, а повремено и народних мелодија. Повремено су припремани и краћи позоришни комади, што је омогућило да се Дружина разноврснијим програмом представи публици у селу и другим локалним насељима. Хор је повремено певао и у месном храму, као црквени хор, а коришћен је и приликом опела на сахранама умрлих. Појање овог хора при сахрањивању брзо је прихваћено, те су многи самртници изричито захтевали од укучана да при том чину учествује хор Певачке дружине. Касније се делатност ове Дружине све више сводила црквено и погребно појање, што је донекле умањило интересовање њених чланова. Ипак, Певачка дружина активно је радила све до пред рат 1941. године.
 
Први тенор: Стојан Балуновић, Радомир Панић, Радивоје Панић, Јован Начић
 
Други тенор: Димитрије Јанићијевић, Велимир Илић, Душан Јанковић, Видоје Богојевић
 
Баритони: Милан Балуновић, Јован Начић, Трифун Тодоровић, Рајко Витановић
 
Басови: Коста Јанићијевић, Стојан Трифуновић, Жика Станисављевић, Сава Богојевић
 
Од спортских активности у Грљану је међу првима заживео фудбал. Први покушаји за оснивање фудбалског клуба датирају још 1927. и 1928. године. Покретачи су били Коста Јанићијевић, кафеџија, Петко Цветковић, службеник и Станоје Јовановић, наредник. Њихова иницијатива није уродила плодом. Фудбал се играо извесно време, али из личног задовољства и интересовања. Тек 1932. године је фудбал у Грљану заживео, оснивањем Фудбалског клуба „Хајдук“. За председника клуба изабран је Стојан Јовановић, а за сектерата Велимир Илић. Уређено је игралиште, па су потом организоване прве утакмице са сличним сеоским фудбалским клубовима. Фудбалски клуб је био активан све до 1940. године. Први састав Фудбалског клуба „Хајдук“ 1932. године:
 
Голман: Петар Станчуловић Бибик
 
Бекови: Вучко Рајковић, Радомир Рајковић
 
Халф линија: Стојан Живковић, Милош Живковић, Стојан Јовановић
 
Навални ред: Велимир Илић, Петар Баљевић, Радисав Станчуловић, Петар Илић
 
Године 1932. основан је „Соко“, као огранак Соколског друштва у Зајечару. Иницијатори и организатори Соколске чете били су браћа Михајло и Богољуб Бошковић, чланови зајечарског Сокола. Старешина грљанске чете био је Стојан Јовановић, начелник Петар Павловић, а секретар Велимир Илић. Нешто касније старешинство над четом преузео је учитељ Александар Јотовић. Он је надаље са успехом водио ову организацију, пропагирајући и спроводећи идеју соколства међу сеоском омладином и школском децом.
 
Соколско друштво у Грљану је у свом развоју успело да достигне завидан ниво од стотину педесет чланова и добре такмичарске резултате. Исте године по оснивању, грљанска соколска чета освојила је прво место на окружном слету у Зајечару и као награду добила соколску заставу. Такмичење је било екипно у следећим дисциплинама: надвлачење конопца, пењање уз конопац и скоковима у вис и у даљ. У истим дисциплинама чета је потом учествовала у жупском слету у Нишу, где је такође освојила прво место. Следеће, 1933. године грљански соколи учествовали су на Свесавезном соколском слету у Љубљани.
 
Убрзо потом, следило је оснивање Стрељачке дружине у Грљану. И у њеном основању и раду учествовали су грљански учитељи. Дружина је за јратко време окупила педесетак чланова омладинског и старијег узраста. Обука и гађање вршени су на импровизованом стрелишту у близини железничке станице, а затим је саграђено право стрелиште, пред почетак рата.
 
Уз помоћ просветних радника активно је деловао и Месни одбор Црвеног крста. Њима се у раду прикључио и месни парох Захарије Раденковић. Он је посебно заслужан по иницијативи и активности за подизање споменика палим борцима у Балканским и Првом светском рату, као и по томе што је уређена порта цркве. Учествовао је у активностима задругара на подизању Дома земљорадничке задруге, као и при оснивању месног одбора Народне одбране и Соколске чете.[[|<sup>4</sup>]] Био је веома ангажован и у раду Црвеног крста. Као ватрени поборник и члан Демократске странке, при крају свог службовања у Грљану био је испровоциран од присталица противничких странака, те је из пиштоља нехотице лишио живота човека који је једне ноћи 1935. године, подговорен од других, насрнуо на његову парохијску кућу. Због тога је смењен са дужности пароха у Грљану и рашчињен.
 
=== Грљанска земљорадничка набављачка задруга ===
До поновног оснивања Земљорадничке задруге у Грљану дошло је 1920. године. Иницијативу за поновно организовање покренули су истакнути политички прваци – Јон Јоновић, некадашњи вођа либералне странке у Грљану и Јован Рајковић, тадашњи председник грљанске општине. Стручну помоћ пружио им је тада познати задружни активиста Ђорђе Жикић, учитељ у Вратарници и члан Главног одбора земљорадничких задруга у Београду. Ову иницијативу прихватило је двадесет шест угледних мештана, као њени оснивачи. Ова нова задружна организација добила је назив „Грљанска набављачка земљорадничка задруга“. За првог председника Задруге изабран је Јован Рајковић, за књиговођу Јон Јоновић, за благајника Јован Богдановић, а за магационера Трифун Лилић. У раду управе истакли су се као сарадници Најдан Јовановић и Јован Димитријевић. Многи истичу да је главни организатор и „душа“ задруге био Јон Јоновић и то од њеног оснивања, па све до 1932. године.[[|<sup>1</sup>]] За његове заслуге у задружном раду 1928. године одликован је златном медаљом од стране Главног савеза земљорадничких задруга.
 
Задруга је свој рад отпочела са педесетак чланова и шездесет удела. До 1925. године број задругара нарастао је на сто педесет, а да би пет година касније достигла број од преко две стотине чланова. Делатност је обављала преко своје продавнице, која је била добро снадбевена индустријском робом широке потрошње. Роба је продавана уз маржу од свега пет процената, тако да је била знатно јевтинија од приватних сеоских продавница и трговинама у Зајечару. Такву конкуренцију сеоске дућанџије нису издржале, па су своје радње морали да затворе.
 
Све до 1930. године Задруга није имала своје просторије, већ је радила у кући Трифуна Лилића. Тада је Јован Рајковић Задрузи уступио свој плац у центру села, с тим да се на њему изгради кућа за потребе Задруге. Ова иницијатива и помоћ Јона Јоновића и осталих чланова Управе уродила је плодом, па је 1930. године саграђена за оно време лепа и пространа зграда – „Дом Грљанске набављачке задруге“. Објекат се налазио на простору који сада заузима улазни део Дома културе. Имала је продавницу, магацин, канцеларију за рад Управе и мању салу за задружне седнице. У сали је била смештена и задружна читаоница, у којој се могла читати задружна штампа и популарне брошуре из области пољопривреде.
 
Поред набављачко-продајне делатности, Задруга се касније почела бавити и другим пословима. Тако је при Задрузи радио „Штедни одељак“, из којег је потом настала „Кредитна задруга“. Чланови улагачи штедње добијали су од ње кредите на две године за санирање штета после већих природних непогода и у смртним случајевима, уз минималну камату од два процената. Убрзо је основана и „Сточарско-земљорадничка селекциона задруга“, која је доста допринела развоју сточарства у селу. Тако су била набављена четири бика сименталске расе из Швајцарске, па су у наредним годинама многа домаћинства своју домаћу стоку заменила овим врсним расним говедима. При тој Задрузи отворена је и млекара, која је у селу дневно сакупљала око две хиљада литара млека. преко ње је набављена и пољопривредна опрема, алати и машине, а такође и семенска роба. Све три задруге касније су се спојиле у јединствену задружну организацију.
 
Овако широко, разноврсно и успешно пословање Задруге допринело је њеној великој популарности у селу. Томе је знатно допринела млађа генерација добрих пољопривредника и задругара, која је после 1930. године преузела вођење Задруге. Тада је за председника изабран Стојан Јовановић, а за књиговођу Велимир Илић. Међутим, реалније сагледавање успешности њеног деловања није могуће, јер пословна документација није сачувана, па финансијски ефекти рада задруге у периоду 1921-1940. године нису познати. Из неколико сачуваних записника Управног одбора једино се може сазнати да је на платном списку било по пет-шест лица: председник, књиговођа, благајник, два магационера и један служитељ. Председници Задруге након Стојана Јовановића били су: Стојан Драгановић (1937), Велимир Илић и Петар Панић (1938), Стојко Чикиревић (1939) и Јован Голубовић (1940).[[|<sup>2</sup>]]
 
Успешан рад задруге учинио је да задругарству масовно приступа и омладина, тако да је пред рат 1941. године грљанска задруга имача близу четири стотине педесет задругара.[[|<sup>3</sup>]] С обзиром да је у то време Грљан имао нешто преко пет стотина тридесет домова, може се слободно рећи да је у целини био задружно село.
 
=== Развој рударске индустрије и њен утицај на развој Грљана ===
Радове на отварању рудника „Српски Балкан“ у Аврамовом потоку започете 1912. године наставили су Немци након окупације Србије 1915. године. Због великих потреба за угљем, они су радове знатно убрзали и уложили велики капитал у рудничке инсталације, машинска постројења и транспортна средства.
 
По ослобођењу, рудник је неоштећен и спреман за експлоатацију враћен ранијем власнику – фирми „Браћа Генчић“. Почетком 1919. године започела је производња, па су те године извађене 2273 тоне висококалоричног угља.[[|<sup>1</sup>]] Ову производњу је остварило сто тридесет осам рударских радника, махом из Грљана. У наредним годинама производња угља била је у сталном порасту, јер су отварани нови ревити и запошљавана многобројна радна снага. Међутим, пошто је угаљ великим делом био ситан, продаја је слабо ишла јер су га у таквом стању само неке фабрике могле користити. Због тога је извесно време дневно вађено око педесет тона, једва трећина могућег дневног капацитета.
 
Да би остварио шири пласман угља на тржишту, Ђорђе Генчић уложио је велики капитал у изградњу постројења за брикетирање ситног угља и у друге пратеће рударске објекте. Тако је 1923. године на јужној периферији Грљана започета изградња „Брикетнице“ и већ следеће године пуштена у рад. Уз Фабрику брикета саграђена је електрична централа, која је слућила искључиво за потребе рудника. У исто време је подигнута „ваздушна“ жичара за транспорт угља од рудника до Брикетнице, у дужини 3.5 километара. Саграђен је и краћи крак индустријског колосека од Брикетнице до железничке станице у Грљану, ради везе са железницом нормалног колосека Ниш-Прахово Пристаниште. Овом изградњом транспортних инсталација престала је потребно са ускотрачном железничком везом рудника за „Белгијску пругу“, па је пруга на траси од Аврамице до Влашког дола демонтирана.
 
Поменути радови које је Генчић отворио биле су од велике економске користи за Грљанце. На свим тим пословима углавном је радило локално становништво, тако да је већи део мушке радне снаге сиромшних домаћинстава нашао привремено запослење у тешким послератним годинама. Стално или повремено запослење већи број Грљанаца нашао је и на руднику „Српски Балкан“. Према евиденцији „Братинске благајне“ тог рудника, само у периоду 1919-1921. године на угљенокопу је радило преко две стотине становника Грљана.
 
У периоду 1919-1924. године производња угља бележила је сталан пораст, али благ и за власника недовољан. Након подизања „Брикетнице“, производња је нагло скочила, јер је и потражња за брикетом била већа. Са почетком брикетирања угља, прошириле су се могучности за бољи пласман угља, јер су га таквог могле користити топионице, ливнице и друге фабрике. То је изазвало проширење производње угља у постојећим и отварање нових окана и ревира у ближој околини „Српског Балкана“.[[|<sup>2</sup>]]
 
Захвљаљујући тада савременим „Куфинал“ пресама, капацитет „Брикетнице“ био је две стотине тона брикета за шеснаест, односно три стотине тона за двадесет часова рада. У технологији брикетирања угљеној прашини додавано је шест до осам процената смоле.[[|<sup>3</sup>]] Овај састојак је набављан у великим количинама из Чехословачке. Поред борског рудника, брикетиран угаљ су нарочито користиле цементаре у Беочину и Раљи и шећерана у Бечкереку.
 
У „Брикетници“ је радило тридесетак радника који су годишње производили просечно нешто преко десет хиљада тона брикета. У 1929. години од укупно 471 запосленог у свим постројењима „Српског Балкана“, на брикетирању је радило тридесет осморо радника, док је у 1932. години због смањене производње угљенокопа овај посао је обављало двадесет седам радника.
 
Због запуштености у току рата, рудник „Вршка Чука“ у Прлити производњу је обновио нешто касније. И на овом руднику радио је већи број рудара из Грљана. Ту су услови били знатно тежи, јер се радило у дубоким окнима и његовим ревирима. Због тога је и експлоатација угља била све тежа. На другој страни Вршке чуке Генчић и даље ради на проширењу производње у рударским јамама. У близини „Српског Балкана“ отворен је рудник „Нови Балкан“, познатији као „Бурдељ“. Нову повластицу ради проширења рудоносних поља Генчић је узео 1935. године. Производња је требало да започне 1937. године, али се те године ова повластица водила као неактивна. У 1938. години Ђорђе Генчић је умро, тако да до реализације проширења рудника није дошло.
 
Постоје индиције да су власници „Вршке чуке“ и Генчић тридесетих година преговорали о спајању „Српског Балкана“ и „Вршке чуке“ у јединствено рударско предузеће у циљу рентабилније производње. До таквог споразума није дошло, јер власници нису могли да се договоре око висине учешћа у добити. Као што је познато, ови рудници су након Другог светског рата, а по извршеној национализацији, спојени у јединствени угљенокоп под називом Рудник „Вршка чука“ са дирекцијом у Грљану, односно Аврамици.
 
Велика економска криза захватила је и угљенокопе. Најтеже је било у периоду 1929-1935. године. Презадужено сиромашно становништво потражила је спас радом у Генчићевим рудницима, али ни тамо није било много боље. Пласман угља био је слаб, јер су многе фабрике обуставиле производњу. И оно што је било продато, тешко се могло наплатити. Настала је велика оскудица у новцу, па су зараде радницима исплаћиване са закашњењем од по више месеци. радници су често исплаћивани у рудничким боновима – металним „тантузима“ са којима се могло куповати само у рударској кантини, наравно уз више цене. Незадовољство радника било је велико, али им није могао помоћи ни раднички синдикат ни радничке партијске организације.
 
Незадовољство је порасло након велике рударске трагедије у руднику „Српски Балкан“ двадесет првог јануара 1935. године. Због недовољне вентилације рударских ровова, дошло је до експлозије гасова, при чему је погинуло тринаест рудара, од тога шест Грљанаца.Више њих је у овој несрећи теже повређено. И пре ове несреће било је смртних случајева од повреда задобијеним при раду у окнима „Српског Балкана“ и оближњим коповима. У периоду 1925.1941. године у њима је страдало десетак Грљанаца. Још више их је умрло усред рударских професионалних обољења – силикозе, туберколозе, запаљења плућа.
 
Почетком следеће године у „Српском Балкану“ избио је општи штрајкарадника због неисплаћених надница. О том штрајку раднички лист „Пролетер“ је писао:
 
„...од првог јануара рудари не примају исплату и тако мизерних и гладних надница. Мјесто новаца, управа у рудничком дућану издаје рударима разне хране и хљеба на рачун плате. Цијене су много скупље но у дућанима, тежина хљеба је осамсто грама, а на наплаћује се као цио килограм и то им се не даје у довољној количини, тако да рудари и чланови њихових фамилија трпе глад.
 
Рудари, напуштајући рад, демонстрирали су пред управом рудника и тражили исплату зарађених надница. Управа рудника изјављује да нема новаца, док њен власник Генчић, чувени милионер, сједи у Београду.
 
Радници су чврсто одлучили да не прекидају штрајк све док им се не исплати и последња зарањена надница.“[[|<sup>4</sup>]]
 
Према писању тог листа, у штрајку је учествовало шест стотина рудара из свих генчићевих рудника у рејону Грљана. Овом приликом штрајк није био сузбијен уз помоћ жандармерије и војске као раније, јер је имао мирнији ток и краће је трајао. Власник је био принуђен да рударске зараде што пре исплати како производња не би трпела, а рудничке јаме и постројења не пропадају због неодржавања.
 
=== Грљан и Грљанци у Априлском рату ===
Када је 1939. године Немачка започела агресију на суседне државе, у народу се јавио страх од могућег новог рата. Страх од рата још више је појачан очевидним припремама југословенске војске, које с започели у јесен 1940. године. Обвезници су позивани на вишемесечне војне вежбе, а дуж граничне линије се почело са радовима на изради запречних и других одбрамбрених објеката на путним правцима из Бугарске.
 
Када је двадесет седмог марта 1941. године збачена влада која је потписала Тројни пакт, било је јасно да је рат на прагу. Мештани, поучени искуством из ранијих ратова, одмах су прионули на посао да за своје укућане обезбеде сигурнија склоништа по појатама, што даље од пута. Већи део становника се склонио по појатама, па су у селу углавном остали старији мештани да имовину сачувају од пљачке.
 
У исто време у селу је вршена делимична мобилизација војних обвезника свих годишта од 1892. до 1915. Тако је од старијих годишта (1892-1895) мобилисано педесетак људи, који су убрзо послати да са осталим вршњацима из других места зајечарског округа чувају границу према Бугарској. Од наоружања добили су само пушке. У Грљану је било седиште штаба 55. граничне чете, чији се рејон заштите простирао између Вршке чуке и речице Шашке.[[|<sup>1</sup>]]
 
Мада се рат сваког часа очекивао, тек трећег априла је у свим армијским областима наређен први степен приправности, док општа мобилизација још није била завршена. Објављена је тек седмог априла, када су немачке трупе из више праваца продрле на територију Краљевине Југославије. Тек тада су мобилисани преостали војни обвезници из Грљана, укупно две стотине људи. Део њих ушло је у састав 312. пешадијског пука ратне формације под командом Анте Живуловића, док је део мобилисаних распоређен у јединице 20. пешадијског пука, који је упућен у правцу Сокобање и Алексинца.
 
У моменту објаве рата Тимочка дивизија била је у току концентрације у рејону Књажевца, а требало је да буде на фронту дуж венца Старе планине све до ушћа Тимока. Крајинска дивизија, попуњена са око деведесет процената људства, још се налазила у рејону Бољевца, а требало је да штити границу дуж Дунава од Неготина до Ђердапа. У току распоређивања јединица било је великих пометњи, непотребних „шетњи“ појединих делова дивизије, а снадбевање ратним материјалом било је веома лоше.
 
Већ шестог априла немачке трупе из правца Куле у Бигарској покушале су напад према Зајечару. Око једанаест сати комбиноване пешадијске, артиљеријске и оклопне јединице почеле су покрет према југословенским положајима на граници, пошто су претходно отвориле артиљеријску ватру. Сат времена касније девет немачких бомбардера бацило је бомбе на југословенске положаје. Тада су артиљеријске јединице 20. пешадијског пука Краљевине Југославије одговориле ватром, па су се немачке трупе вратиле назад у Кулу.[[|<sup>2</sup>]] Радило се само о фингирању пробоја, како би се пажња наше Врховне команде одвукла од главног правца немачког напада из Бугарске – према Пироту и Нишу долином Нишаве. То се види и по томе што наредних дана на целој линији тимочког фронта није било јачих напада.
 
Супротно од ситуације на тимочком фронту, осмог априла пао је Пирот, а деветог априла и Ниш. Одмах након пада Пирот, командант Пете армије, чије су дивизије штитиле долину Тимока, наредио је повлачење свих снага на линију Сврљиг – Тупижница – Дели Јован. Тако је скоро цео тимочки предео препуштен непријатељу и поред тога што на том делу фронта није било напада непријатеља.
 
Убрзо по повлачењу наше војске, претходница немачких трупа, које су надирале од Пирота преко Калне, избила је у долину Тимока. Њена главнина, Четврта брдска дивизија, ушла је у небрањени Књажевац већ једанаестог априла. немачке моторизоване трупе су дванаестог априла ушле у Грљан, а дан касније заузеле Зајечар.
 
Истовремено су јединице 20. пешадијског пука Тимочке дивизије водиле жестоку борбу са јаким деловима 11. оклопне немачке дивизије, које су покушале пробој из правца Алексинца према Сокобањи, а њен заштитнички одред код села Читлук са деловима Четврте брдске дивизије из правца Књажевца. Током целог дана дванаестог априла јединице Тимочке дивизије успешно су се у Бованској клисури супротстављале тенковским и пешадијским нападима Немаца и при том успеле да заробе двадесет пет немачких војника са два тенка, шест мотоцикла и два противавионска топа.[[|<sup>3</sup>]] Тек тринаестог априла, пошто је немачка артиљерија снажном и прецизном ватром по положајима двадесетог пука успела да погоди осматрачницу команде пука, а при том су од гранате погинули командант пука, његов ађутант и неколико војника, отпор југословенске војске био је сломљен и уследила је предаја јединица непријатељу. У тим биткама погинули су Грљанци Ђорђе Стефановић, поручник, и Петар Павловић, поднаредник.
 
=== Немачка окупација ===
По уласку у Грљан, главнина немачких трупа упутила се према Зајечару и Неготину, а једна јединица од коко пет стотина војника се задржала у селу. Сместили су се у халама Брикетнице, згради школе и згради у којој је пре тога боравила гранична команда. Убрзо по доласку, командант немачке јединице наредио је сазивање збора у центру села. Људима је лакнуло када су видели да нема уобичајене пљачке и насиља окупатора, што се могло протумачити тако што није било борби и отпора при њиховом надирању.
 
Немци су позвали становништво на ред и мир, да се својим кућама врате сви који су избегли из села и да наставе свој досадашњи рад. Уједно су наредили и да се преда оружје и сва војна опрема заостала при евакуацији југословенске војске. Такође су захтевали да постојећа општинска управа настави свој рад и извршава наређења немачких власти. Тада су управу сачињавали Петар Витановић, као председник, и Стојан Бугариновић и Радул Ниновић. Међутим, пошто је Витановић био мобилисан, на дужности председника заменио га је Бугариновић. Већ четрнаестог априла немачка јединица напустила је Грљан.
 
Наредбом војне команде за Србију од двадесетог априла 1941. године успостављена је организација окупационе управе. За територију некадашње Моравске бановине, којој је припадао и тимочки округ, образована је обласна војна команда – Фелдкоманда 809 – са седиштем у Нишу. У Зајечару, као средишту округа, формирана је окружна команда – Крајскоманда 857, која је имала војно-управну и полицијску власт над целом Тимочком крајином. Убрзо је успостављена и српска цивилна управа – окружно и среска начелства, у чијој су надлежности биле све општинске управе.
 
Немачка окупациона управа донела је строга правила: забрана кретања становништву после двадесет сати, а ко се после тог времена нађе на улици или у пољу биће стрељан без суда; забрана слушања свих радио станица осим немачких; касније забрана и самог радиопријемника.
 
Још у току 1941. године, првој години окупације, изабрана је нова општинска управа. Избору је претходио договор предводника бивших странака Стојана Јовановића, Петра Витановића и Велимира Илића о томе да је потребно да се изаберу „коалициони часници“ општине. Избор је пао на Петра Лилића, радикала, који је изабран за председника општине, Перчу Панића, из Земљорадничке странке, за првог кмета, и Милоша Цанића, из исте странке, за другог кмета. Према казивању савременика, циљ таквог споразума био је да се при бирању општинских одборника избегну могуће компликације од стране завађених чланова појединих странака, што би даље могло да доведе до сукоба између припадника различитих етноса у селу. Мада је у међуратном периоду дошло до задовољавајућег зближавања између влашког и српско-шопског дела становништва, још увек је постојала опасност да се покрену старе размирице и нетрпељивост.
 
Захваљујући таквој „политици“ сеоских првака избегнута су већа раслојавања мештана и по основу идеолошке опредељености, која је у селима зајечарског среза већ 1941. године била све израженија. Могуће је да због таквог става и четничка организација Косте Пећанца у Грљану није имала успеха. Слично је прошла и пропагадна акција за добровољни приступ у Недићеву Српску државну стражу. Само тројица Грљанаца ступила су у редове те војне формације, под принудом или да би избегли одговорност због ранијих грехова. С друге стране, када је почетком августа исте године почео да делује партизански покрет у Тимочкој крајини, Грљан је остао по страни у догађајима који су у вези са тим следили.
 
У другој половини маја 1941. године започело је смењиване немачких оперативних јединица посадним трупама. Тако је територију округа запосео трећи батаљон 741. пешадијског пука, од кога су три његове чете у почетку биле стациониране у Зајечару, а једна у рејону Ђердапа. Због важности Бора за не,ачку ратну индустрију. већи део тих јединица је касније тамо стациониран, ради заштите рудничких постројења. Објекте на рудницима у Аврамици, Бурдељу и Вршкој чуки, као и Брикетницу са електричном централом у Грљану, у почетку је штитио само један вод стражара. Јавну безбедност у селу вршили су месни стражари које је одређивала општинска управа од „поузданих грађана“. Касније је полицијску власт у селу и стражаре на рудницима заменила Српска државна стража, чији су припадници регрутовани из редова бивше жандармерије и извесног броја добровољаца, који су у тим јединицама нашли запослење.
 
Већ почетком лета 1941. године уследиле су извесне мере и акције окупатора које нису слутиле ништа добро за пољопривредне произвођаче. Да би за своје ратне и цивилне потребе обезбедили пољопривредне производе, храну и сировине, окупаторска управа наредила је попис стоке. Истовремено је следила наредба о забрани клања стоке без одобрења власти. Извршен је и попис вршалица. на овом послу радила је општинска управа и ове мере указивале су на то да ће окупатор већ при првој жетви предузети систематску реквизицију житарица на самом гувну, што се убрзо и десило. Слично је било са стоком и то према утврђеној квоти за свако село коју је немачка власт уз помоћ српских цивилних органа управе одређивала. Даљи разрез давања у селу по домаћинствима одређивала је ошштинска управа. У погледу извршавања тих реквизиција председници општина били су лично одговорни да се наређење доследно и на време изврши.
 
У току лета 1941. године у Зајечар су почели да стижу транспорти избеглица из делова Југославије који су потпали под тзв. Независну државу Хрватску и македонских крајева под окупацијом Бугара. Четрнаестог јула стигао је први такав транспорт избеглица из Славоније. Тим поводом одбор за збрињавање избеглица упутио је апел за пружање помоћи и смештај избеглих породица. Из овог и касније пристиглих транспорта известан број избегличких породица упућен је на смештај у Грљану и мештани су их срдачно дочекали. Већи део грљанских породица примио је тада избегле у своје домове у селу, док су неки смештени по појатама и у рудничким колонијама у Аврамици и на руднику „Вршка чука“. Месни одбор за абрињавање избеглица, на челу са Јованом Кошутићем, бившим царинским службеником, бринуо је о њиховом смештају и другим њиховим потребама.[[|<sup>1</sup>]] Добар део одраслих убрзо се запослио у руднику, док су остали испомагали у обради земље својих домаћина или радили у наполици на имањима мештана. Деца избеглица су моментално укључена у наставу основне школе.
 
=== Ослободилачки покрет ===
За устанички покрет и партизане Грљанци су сазнали тек почетком септембра 1941. године, после њиховог успешног напада на руднике „Ртањ“ и „Боговина“ и упада у Бољевац. Постојање неких „шумаца“, како их је народ у почетку називао, као и њихове акције против окупаторске силе изазвали су радозналост и радост људи због отпора немцима. Истовремено су та сазнања унела и дозу страха због могућих одмазди које су немачке окупаторске власти најавиле одмах по окупацији земље, а применили су их бомбардовањем и спаљивањем Подгорца и Злота.
 
Први сусрет са партизанима село је доживело седмог септембра 1941. године. Према извештају Одељења за државну заштиту, „у ноћи 6/7 о.м. бандити су напали општину Грљанску и на зграду општинске суднице бацили раучну бомбу, испалили неколико метака па се удаљили.“[[|<sup>1</sup>]] Циљ ове акције, за коју се сматра да су је извели делови Заглавског партизанског одреда, био је да се запали општинска архива, као што је у том периоду чињено у многим селима. Изгледа да се од тога одустало због страха од могуће брзе интервенције немачких патрола.
 
У ноћи између четрнаестог и петнаестог октобра исте године, партизани су минирали железнички мост на Грлишкој реци, надомак грљанског атара и запалили дрвене подупираче моста у Вратарници. Због тога је железнички саобраћај дуже време био у прекиду. Због сличних учесталих акција у Србији уследила је наредба да се крај друмских и железничких комуникација посеку шуме у ширини по пет стотина метара са сваке стране. Када ни то није помогло, изграђени су бункери поред свих важнијих саобраћајних објеката, који су имали сталну војну посаду.
 
После првих већих напада партизанских одреда на руднике и комуникације у Тимочкој крајини, зајечарска Крајскоманда затражила је војна појачања за њихову одбрану. Додатне војне снаге пристигле су тек пошто је објављено да је и Борски рудник у опасности. У првим месецима партизанских дејстава таква опасност није претила рудницима у рејону Вршке чуке и Грљана, јер су били прилично удаљени од зона у којима је она била изразитија.. Касније се показало да ће јаче војно обезбеђење и ту бити неопходно.
 
Иако су партизански одреди крајем јесени били разбијени, прусуство њихових група се повремено осећало. Због тога су немачке војне власти почетком 1942. године у Зајечару образовале полицијску команду од пет стотина војника, које су биле распоређене у Зајечару, Књажевцу, Бору, Неготину и Грљану. Посада послата у Грљан била је смештена у рејону Брикетнице са задатком да тај објекат и електричну централу брани од могућих диверзија. Убрзо су ту подигнути и бункери, који су били поседнути све до јесени 1944. године.
 
Почев од друге године окупације до пред крај рата у свим приграничном селима био је веома развијен шверц робе у којој се у то време оскудевало. У томе су у зајечарском крају предњачили мештани Великог Извора и Грљана. Преко границе из Бугарске се шверцовао дуван, шибице, со, гас за осветљење, шећер и друга роба, па и стока. Једна од главних тачака за окупљање шверцера била је воденица Нине Рајковића у близини села. У шверц су се, почев од пролећа 1942. године, активно укључивали и бугарски војници чије су јединице доведене у Тимолку крајину ради чувања путних и железничких комуникација.
 
Након неуспеха четничке организације Косте Пећанца да у своје редове придобије већи број присталица у Грљану, ситуација у селу била је махом мирна и без већих последица по људе. С друге стране, ни устанички покрет партизана није имао озбиљнијег упоришта у току 1941. године. У селу је од комуниста остао стари Радул Станојевић, рудар-социјалиста. Извесне везе са Комунистичком партијом Југославије имао је млади кожарски радник Андра Илић из Грљана. Као радник у Фабрици кожа у Зајечару, још пред рат учествовао је у мањим акцијама КПЈ. Када је напустио посао у Кожари, вратио се у своје село одакле је одржавао извесне везе са ондашњим партијским руководиоцима Љубомиром Нешићем и Живаном Васиљевићем. Преко њих је повремено добијао пропагадне летке и растурао их по селу, у Брикетници и рударским радионицама. Сличне везе имао је Јован Панић, чиновник српске администрације, такође из Грљана.
 
У току окупације ово познанство и везе са Илићем и панићем искоришћавано је, те им је наложено да раде на стварању партизанских пунктова на територији грљанског атара, а касније су коришћени за неке мање акције. Тако је Андра Илић, од поверљивих људи из села, симпатизера народноослободилачког покрета, оформио мању групу коју су чинили: Јован Ветовић, Љубомир Шулц и Јован сандић. Њима су се касније придружили Виден Стојановић и Илија Марковић, рудари. Као сталан и сигуран пункт за ову везу одређена је појата Живана Панића, оца Јована Панића, која се налазила близу Грлишке реке.
 
Као партизански пунктови служиле су још појата Јована Пуцовића, у рејону Мале чуке, Стојана Дуцића Точе и Јона Димитријевића, у непосредној близини рудника „Српски Балкан“. На појати Јона Димитријевића био је смештен избеглица Миле Радусин, који се убрзо декларисао као присталица партизана. Радусин је успео да око себе окупи неколицину истомишљеника из реда својих земљака избеглица рудара и мештана и уз њихову помоћ прикупљао је информације о стању безбедности на рудницима, организовао прикупљање хране за борце, прихватао болесне и рањене партизане. Слично партизанско упориште и прихватилиште било је на појати Стојана Дуцића Точе.[[|<sup>2</sup>]] У стану Кошутића у самом селу извесно време деловао је пункт симпатизера НОР-а, али је због велике опасности да буде откривен од полиције далеко мање коришћен.
 
=== Стање на рудницима током немачке окупације ===
Основни циљ и задатак немачке окупационе управе био је да се природна богатства и постојећи привредни и људски потенцијал максимално искористе за задовољење њене ратне привреде. За окупатора је од посебног привредног интереса била источна Србија, због богатих налазишта бакра, гвожђа и злата у рејонима Бора и Младанпека у угљенокопа у басену Тимока. Због тога су још са привим трупама у Бор стигли и стручњаци који су одмах организовали радове на обнови разорених рударских и топионичарских постројења како би експлоатација што пре започела. За успешну производњ бакра у Бору Немцима је био потребан квалитетан висококалоричан угаљ, па су убрзо немачки инжењери доведени у руднике „Вршка чука“ и „Српски Балкан“ да их оспособе за производњу. Такође су одмах предузети радови на оспособљавању Брикетнице у Грљану и жичаре од ње до „Српског Балкана“.
 
Производња у рудницима започета је почетком лета 1941. године. Да би обезбедили потребну радну снагу, Немци су војнике бивше рударе ослобађали заробљеништва. Многи су се сами пријавили управама рудника, јер се прочуло да ће сви незапослени бити интернирани у ратне логоре у Немачкој. Касније се испоставило да није било места за страховање, јер је још јуна 1941. године генерални опуномоћеник за привреду у Србији утврдио подручје које је било „затворено за врбовање радне снаге за Рајх“. Поред осталих, у то подручје спадали су срезови: бољевачки, зајечарски, сврљишки.[[|<sup>1</sup>]] То је учињено да би се у том рударском басену сачувала потребна радна снага за угљенокопе и борски рудник.
 
У свом извештају Банској управи у Нишу, Начелство среза зајечарског крајем августа 1941. године наводи да у руднику „Српски Балкан“ ради око четири стотине, а у „Вршкој чуки“ око сто осамдесет радника. Већи део њих био је из Грљана, а међу њима и избеглице смештене у селу, по појатама у околини и малим рударским колонијама у Аврамици и у руднику „Вршка чука“.
 
У сачуваним месечним извештајима од марта до децембра 1943. године, које је шефу Војне управе за Србију подносила управа обједињених рудника „Српски Балкан“ и „Вршка чука“, стоји да производња угља у њима није текла како је планирано. Управа се стално жалила на недостатак радне снаге, на слабу ефикасност рада сељака-непрофесионалаца, на недостатак репроматеријала, на отежан транспорт због честих партизанских диверзија на саобраћајницама. Рудари су често одсуствовали са рада у сезони пољских радова, а и због слабе зараде у односу на пољопривреду. Због слабих зарада падао је учинак и професионалних рудара. С друге стране, стално је ургирано да се производња повећа, јер су потребе рудника и постројења у Бору за каменим угљем биле велике. Угаљ са „Вршке чуке“ је тада био коришћен за погон борске термоцентрале, без чије електричне енергије није могућа производња у погонима електролизе и другим постројењима у Бору.
 
Кда су у лето 1943. године започете диверзије и напади партизанских јединица на руднике у овом рејону, производња је све више и чешће довођена у питање. Тешкоће у испоруци угља настале су још средином јула исте године, након напада и демолирања железничке станице у Грљану. Управа рудника у свом извештају вишим инстанцама наводи: „Због препада партизана на станицу Грљан, којом приликом је она била запаљена, били смо приморани да вагоне ради мерења пребацимо на железничку станицу Зајечар, што веома отежава несметано одвијање посла.“[[|<sup>2</sup>]] Ова партизанска акција уследила је непосредно после успешног онеспособљавања вршалица у кругу Пољопривредне школе и станице у Лубничкој реци, у непосредној близини Зајечара (бивши Институт за пољопривреду).
 
У извештају за август стање на рудницима се описује као забрињавајуће јер су „у ноћи дванаестог августа партизани извршили препад на погон рудника „Српски Балкан“ и причинили приличну штету појединим машинама и алату. Због тога рудник није радио четири дана. Ради отклањања настале штете, морао је бити употребљен последњи резервни материјал, тако да резерви више нема“.[[|<sup>3</sup>]] О овом нападу партизана окружни начелник из Зајечара, својим актом од четрнаестог августа 1943. године, известио је шефа српске државне безбедности у Београду и навео још да је било „око тридесет наоружаних бандита који су оштетили машинска постројења. Из рудника су однели експлозивни материјал и повели са собом Цветка Младеновића и Милана Пицуловића радника“.[[|<sup>4</sup>]] Сем што је на неколико дана рад у руднику био прекинут, овај први напад имао је велики психолошки ефекат. Према извештају управе рудника, „фреквенција и ефекат рада“ су опали, јер су „како радници тако и надзорно особље због препада партизана заплашени и депримирани“.
 
У наредном месецу ситуација у рудницима „Вршке чуке“ била је још сложенија. Поред сталне опасности од партизанских диверзија, управа се жали да недостају вагони за транспорт угља, да је довоз јамске грађе са подручја Доњег Милановца скоро престао, да се број радника у бугарским погонима „Нови Балкан“ и „Вршка чука“ знатно смањио, а да обвезници Службе рада већ дуже време не долазе на посао. Управа је и даље инсистирала на војном обезбеђењу рудника.
 
Све осетнији недостатак радне снаге на овим рудницима угрозио је производњу угља, па је окупатор предузео мере да преко српских цивилних власти обезбеди неопходно људство. Већ у октобру 1943. године број радника осетно је повећан мобилисање сељака на „четворомесечни обавезни рад“. Овом принудом обухваћен је поприличан број Грљанаца. Међутим то није много помогло немачкој управи рудника, јер су ефекти рада мобилисаних били слаби. У извештају за октобар 1943. године директор рудника у вези са тим наводи:
 
„Како ти радници нису рудари, могућност њихове примене су ограничене а и радни ефекат је због тога слаб. Угља је овог месеца веома слабог квалитета, јер ти радници – упркос свих опомена – не спроводе ваљану сепарацију угља. Због ванредне ситуације у срезу Зајечар, радништво је веома унземирено и несигурно. Такво стање има поражавајуће дејство на читав погон...“[[|<sup>5</sup>]]
 
Поред наведених проблема, транспорт угља и снадбевање рудника јамском грађом и другим неопходним материјалима у то време били су веома отежани због све веће угрожености путева и железничких пруга у овом делу Србије. Да би превезли цемент из Поповца код Параћина или јамску грађу из околине Кривог Вира и Јабланице, Немци су морали да обезбеђују јаку оружану пратњу транспортима камиона и возовима. Због честих прекида комуникација крајем лета 1943. године уследила је наредба Војног заповедника Србије да се појача обезбеђење железничке пруге Ниш – Зајечар – Прахово. Ова веза се сматрала помоћном у случају да дође до дужег прекида саобраћаја на прузи Београд – Ниш. Због тога је наређено да се изграде „стражарске куле – осматрачнице“ крај свих већих мостова, тунела и других угрожених објеката.[[|<sup>6</sup>]] Истовремено, пошто се одустало од војног обезбеђења узане железнице параћин – Зајечар, бугарска посада са те релације повучена је и пребачена на правац Ниш – Прахово ради појачаног обезбеђења те пруге. Тада је на деоници те пруге од Зајечара до Вратарнице подигнуто неколико већих бункера крај мостова на Лубничкој и Грлишкој реци и на Белом Тимоку код Вратарнице. У самом Грљану код Брикетнице такође су изграђени мањи бункери и стално поседнути јаком стражом, ради обезбеђења Брикетнице и електричне централе која је снадбевала рудник струјом.
 
Иако је Управа рудника „Вршка чука“ у више наврата апеловала да се обезбеди војна заштита рудника, окупатор није имао слободну оружану силу да том захтеву удовољи. Та њихова слабост партизанима је била позната, јер су били добро обавештавани од сарадника на рудницима. Тако је у ноћи између осмог и деветог новембра 1943. године Други батаљон зајечарског партизанског одреда „Миленко Брковић Црни“ напао сва три рудника у рејону Вршке чуке. Према извештају српске полиције, осмог новембра око двадесет два часа „једна група од око сто комуниста напала је на рудник „Српски Балкан“. Ту су из магацина узели динамит и други експлозив, па порушили компресор и граник. Са машина су узели све каишеве и уништили једну машину, па потом натоварили експлозив и са машином довезли се до бремзе. Ту су такође порушили један компресор и један граник као и један трансформатор и жичаницу, која води за Вршку чуку. Из магацина су однели 6000 килограма шећера, 970 килограма масти, 40 килограма пиринча, 600 килограма зејтина, 300 килограма брашна, 250 килограма дувана, 60 килограма сапуна и друге намирнице које су натоварили на двоја кола и отерали у правцу Вратарнице. Деветог новембра исти су напали железничку станицу у Грљану.“[[|<sup>7</sup>]] О овом нападу Управа рудника известила је више инстанце да је „већи део постројења делимично или потпуно уништен. Како је жичара такође порушена, потребно је угаљ превозити камионима до Грљана. Руководство рудника скоро четрнаест дана чека да ти камион стигну.“ У истом извештају наводи се и следеће: „Све до препада, управи рудника је, иако уз крајње напрезање, ипак било могуће да особље рудника бар у извесној мери задржи на окупу. Сада је питање радника постало тако тешко, па још и сада – иако је од тога прошло неколико недеља – поједини ревири уопште не раде.“[[|<sup>8</sup>]]
 
Уништавање рудника угља веома је погодило производњу бакра у Бору. О томе је директор рудника Кребс обавестио своју централу. Према извештају за децембар 1943. године, произилази да је у том месецу производња руде у Бору спала за преко десет хиљада тона у односу на новембар.
 
После препада осмог новембра војне мере обезбеђења су појачане на свим ревирима рудника у рејону Вршке чуке. Рудничке објекте чувале су јединице Српске државне страже, па се више није толико стрепело од напада партизанских одреда. И поред тога, извршени су нови препади у ноћи између седмог и осног децембра 1943. године. Седмог децембра око двадесет два часа група партизана напала је прво рудник „Нови Балкан“, а сутрадан у четири часа ујутро и „Српски Балкан“. Ове нападе одбила је посада Српске државне страже.[[|<sup>9</sup>]] У свом извештају за децембар исте године Управа рудника и даље се жали да „поједине групе партизана и даље узнемиравају радништво“. У том месецу још увек је велики проблем Немаца транспорт угља, јер се превоз обављао само једним камионом до Брикетнице у Грљану.
 
Слични проблеми постојали су у периоду јануар-јун 1944. године. Копање угља поново је почело фебруара те године, јер је жичара од Аврамице до Грљана поправљена тек крајем јануара. Одмах након тога почела је поправка жичаре Вршка чука-Аврамица. Број радника је и даље био незадовољавајући, а ефекти рада слаби. На рудник су доведени Италијани који су по капитулацији Италије задржани као заробљеници и употребљавани претежно као рударски радници у многим рудницима у Србији. Од Крајскоманде из Зајечара захтевано је да се принудом обезбеди четрдесет радника из два најближа села. Та села били су Грљан и Прлита, у чијим атарима су се рударска окна и налазила. У близини рудника био је подигнут логор за „Италијане-интернирце“, којих је у почетку било седамдесет пет, а упућен је захтев да им се упути још толико.[[|<sup>10</sup>]] У току јуна 1944. године директор рудника и даље тражи нову радну снагу, јер због недовољног броја рудара прети потпуни престанак рада њему поверених рудника. Интересантно је што у извештају за јун 1944. године по први пут стоји да га подноси „Управа рудника каменог угља „Српски Балкан“ Ђорђа А. Генчића“.
 
У току лета 1944. године рудници Вршке чуке и даље таворе са производњом због недовољног броја радника. Крајем августа, када су започеле борбе за коначно ослобођење источне Србије, када је Бугарска већ капитулирала, а Црвена армија избила на обале Дунава, немачка привредна управа у Србији и даље се нада наставку производње бакра у Бору и угља у рудницима тимочког басена. Чак двадесет деветог августа 1944. године од организације ТОТ тражи се да обезбеди додатну радну снагу за тимочке руднике и то за „Српски Балкан“ и „Вршку чуку“ сто педесет, а за рудник у Боговини двеста педесет радника.У то време били су ослобођени знатни делови територије сокобањског, бољевачког и тимочког среза, а јединице Двадесет треће српске ударне дивизије су кренуле према Зајечару. Само недељу дана касније, петог и шестог септембра немачка управа се евакуисала, те је производња на ревирима Вршке Чуке престала.
 
=== Догађања у Грљану 1943-1944. године ===
Иако је партизански покрет сузбијен у току 1941. године, немачки окупатор је почетком 1942. године ојачао малобројне војне снаге довођењем трупа бугарско окупационог корпуса (шеснаеста дивизија) и једног батаљона Руског заштитног корпуса. Знатно су ојачане и снаге Српске државне страже.
 
Близина јаког непријатељског гарнизона у Зајечару, страх од одмазде окупатора, као и слаба упоришта и малобројност симпатизера и присталица устанка у селу условили су да ни та страна није имала скотжро никакву подршку мештана. Најављене оштре мере одмазде и снажна антикомунистичка пропаганда заплашили су народ. Општинска управа се старала да се одржи ред и мир у селу, како се окупатор не би изазивао. Са истим циљем општинари су били спремни да се у свему удовољи захтевима окупаторске власти и „да се да све што се тражи само да се главе сачувају“.[[|<sup>1</sup>]] Пошто у том смислу ранија општинска управа на челу са Стојаном Бугариновићем није задовољила, изабрана је нова са Петром Минићем као председником општине. Страначке вође такоиђе су водиле помирљиву политику према окупатору и максимално настојале да се избегну размирице и сукоби. У току јула 1942. године Петар Витановић, бивши народни посланик и Радомир Нешковић, месни свештеник, одрћали су предавања мештанима против комуниста.
 
За разлику од партизанског, четнички покрет Драће Михајловића имао је јаче упориште у Грљану. То је било могуће јер је командир станице Пољске државне страже у селу Мирко Коњокушић отворено пропагирао идеје четничког покрета. Организовање војних формација те организације у области Тимока започело је у јесен 1942. године, истовремено са расформирањем одреда Косте Пећанца. Део људства Пећанчевих одреда се прикључивао у бригаде војске Драже Михаиловића, а такође и известан број припадника Српске државне страже. То је нешто доцније учинио и Коњокушић и са собом повео још четворицу својих војника.
 
Прва већа манифестација четничких снага у Грљану догодила се двадесет седмог јануара 1943. године.[[|<sup>2</sup>]] Тада је у село дошла њихова већа јединица, већим делом на коњима и добро наоружана. Командант јединице је тада сазвао збор мештана код општине, где је уз митинговање говорено о потреби и значају организовања четничког покрета за Србију. Том приликом четници су позвали сељаке да им се као добровољци придруже.Одзив Грљанаца био је слаб, јер су се прикључила само четвпжорица досељеника у Грљан. Тек неколико месеци касније четничком покрету приступило је и десетине других мештана.
 
Упоредо са формирањем војних јединица, четници су организовали сопствене теренске органе. У сваком насељу образовани су тзв. равногорски одбори и постављени команданти села, а у седиштима бригада и судови. Приликом избора општинских одбора четничка организација је такође остваривала свој утицај и настјала да се изаберу њима лојални људи. Тако је 1943. године у Грљану изабрана нова општинска власт, са Андрејем Удовичићем као председником општине, док су за кметове изабрани Перча Панић и Милан Балуновић. За команданта села постављен је Велимир Илић. Нова управа такође је настојала да се одржи мир и сузбијају нежељене појаве. Истовремено су стваране добре везе са представницима српске власти и војске, као и са немачким управником рудника, што је касније доста допринело да се избегну уобичајене репресалије и одмазде због напада на руднике и саобраћајне комуникације. Захваљујући тим везама, месне власти су благовремено обавештавале појединце о могућем хапшењу од стране немачке полиције, а понеки и пуштен из општинског затвора да не би доспео у руке Гестапоа.
 
Све до 1943. године једина жртва окупације био је Милорад Боцоковић – чувар пруге, ког су Немци стрељали септембра 1941. године у Сврљигу. Почев од лета 1943. број жртава из Грљана бивао је све већи. Већи број настрадалих пали су као жртве одмазде окупатора због оружаних акција партизанских јединица на руднике и друге објекте у близини села. Због тих напада партизана Крајскоманда у Зајечару, потпомогнута Гестапоом, предузимала је све ригорозније мере према становништву, не би ли престали напади на немачку живу силу и објекте за које су били заинтересовани. Једна од мера окупатора била је и хапшење талаца.
 
После формирања Тимочког партизанског батаљона петнаестог јуна 1943. године напади на руднике, саобраћајне објекте, па и живу силу непријатеља су учестали. Тимочка чета тог батаљона је испрва оперисала у рејону између Књажевца и Вратарнице, а нешто касније је повремено деловала надомак Зајечара. У том периоду у Зајечарском срезу су више села активиране месне партизанске групе – десетине. Оне су чиниле ситне диверзије, као што су сечење веза, растурање пропагадних летака, исписивање антифашистичких парола, а повремено су се прикључивале партизанским јединицама ради извршења већих диверзија. У јеку вршидбе 1943. године једна партизанска група, потпомогнута месним десетинама из оближњих села, спалила је вршалицу са локомобилом на гумну у Воћно-лозном расаднику на јужној периферији Зајечара. Иста групација упала је на железничку станицу у Грљану, демолирала станичне уређаје и зграду запалила.[[|<sup>3</sup>]] Немачка посада, која је недалеко од зграде станице чувала објекте Брикетнице и рудничке централе, није реаговала на тај напад партизана. Потом су уследили напади у Вратарници и Грлишту, где су такође онеспособљене вршалице. Ове акције предузимане су са циљем да се спречи контролисана врша и реквизиција пшенице од стране окупатора.
 
Вероватно због тих акција партизана, немачка полиција је у Грљану ухапсила седморицу мештана и спровела их у зајечарски затвор. Према извештају српске полиције, разлог за изведено хапшење био је непознат. Дан касније су у Шљивару бугарски војници ухапсили двадесет седам мештана, под сумњом да су учествовали у нападу на железничку станицу у Грљану. Након истраге део њих је ослобђен, док је већи део спроведен у концентрациони логор у Зајечару, где су задржани као таоци. Слично се догодило нешто раније, десетог јула, после напада на путнички воз код железничке постаје Грлишка река. Претражујући терен, немачке јединице из грљанских појата одвели су Милоша Тошића, земљорадника, његовог четрнаестогодишњег сина Радомира и Петра Милојковића, седамнаестогодишњег младића, који су као таоци такође задржани у зајечарском логору. Ови таоци стрељани су у знак одмазде због партизанских дејстава у току лета.
 
Половином фебруара 1944. године Грљан умало да доживи судбину Подгорца и Злота, села која су Немци за одмазду спалили, а већи део становника стрељали. Разлог за то окупатор је нашао после убиства свог радника Меншникова, грађевинског техничара који је радио на Брикетници у Грљану и убијен четрнаестог фебруара 1944. године. Пошто се радило о службенику рудника „Српски Балкан“, управник тог предузећа Херман Мајер је о том случају обавестио своје претпостављене. Раног јутра немачке полицијске снаге од око стотину војника опколиле су село са свих страна и потом из кућа истеривали мушкарце и жене и сакупљали их у центру села. Чим је сазнао шта се у Грљану дешава, управник рудника Мајер одмах је дошао у село и покушао да обузда бес команданта полицијске јединице, јер се бојао да ће у случају масовне одмазде изгубити рударе у којима је рудник јако оскудевао. То би сигурно довело до прекида производње угља, за коју је он био одговоран вишим немачким властима. Препирка која је настала између њих завршила се компромисом. У спасавању Грљанаца ангажовао се и Немац Волтер. Одустало се од намераване одмазде ширих размера, али су Немци одвели тридесет мушкараца и предали их Гестапоу. Убрзо је њих двадесет упућено на принудни рад у Борски рудник, док су десеторица наредна три месеца задржана као таоци.[[|<sup>4</sup>]] Касније су сви враћени својим кућама.
 
Пошто је у међувремену Бугарска потписала капитулацију, Немаци нису више могли да очекују војну подршку њихових снага у долини Тимока. Немачке посадне и полицијске трупе биле су недовољне да бране читаву територију источне Србије, што је омогућавало брзо надирање јединица Народноослободилачке војске од правца Сокобање преко Књажевца и Бољевца према Зајечару и Дунаву. Већ четвртог септембра 1944. године јединице Двадесет треће српске дивизије заузеле су Књажевац и одмах кренуле низ долину Тимока. Ове снаге су страдан допрле до близу Вратарнице, Грлишке реке, Заграђа и Горње Беле Реке, а шестог септембра пристигле су на прилазу Грљану. Тако је Грљан дочекао своје прво ослобођење. Весеље је прекинуто када је восјка морала да крене на Зајечар, у којем је још увек јака немачка посада давала отпор.
 
Дан касније ослобођен је и Зајечар, после једнодневне тешке и крававе борбе. Већ осмог септембра у Грљану је сазван збор, на којем је изабран Народноослободилачки одбор општине, као привремени месни орган власти, а за председника општине изабран је Живан Панић. Међутим, истог дана у село је стигло обавештење да се из правца Ниша према Зајечару креће јака моторизована немачка колона, састављена од војних јединица и оклопних возила која су се убрзано повлачила из Грчке. Њима су се прикључиле и колоне јединица из Бугарске, које су се кретале од Пирота преко Калне ка Тимоку. Да би се избегле жртве приликом борби и евентуалне репресалије Немаца над становништвом, наређено је да се народ склони из села која су се налазила на правцу кретања непријатеља. Грљанци су масовно пошли у привремени збег према појатама у Краварнику и према Шљивару.
 
Партизани су порушили мостове на путу Зајечар-Вратарница. Претходница немачких трупа била је пред Грљаном већ деветог септембра. На комуникацији Вратарница-Грљан Немцима се супротставила Двадесета бригара Четрдесет пете дивизије и успела да их сузбије према Књажевцу. Тек у другом налету, пошто је пристигла главнина немачких снага, Немци су се пробили према Зајечару. Део немачких трупа задржао се у рејону Грљана, у самом селу и по околним висовима да би се штитио путни правац Зајечар-Ниш, као и према граници са Бугарском, одакле се очекивало надирање снага Црвене армије.
 
Када су Немци ушли у село, оно је готово било пусто. Озлојеђени због учесталих повлачења, немачки војници започели су безобзирну пљачку напуштених домова. Неколико смелијих Грљанаца, међу којима Милан Балуновић, Стан Јовановић, предвођени Францом Позером са рудника као тумачем, вратили су се у село како би покушали да спрече даљу пљачку. Обратили су се молбом немачком команданту, који им је одговорио да у селу влада безвлашће, јер нема општинске власти, односно да ће се пљачка наставити док се месна власт не успостави. Ови су се тада одмах договорили да Балуновића прогласе за привременог председника грљанске општине и томе обавесте немачког команданта, који је издао наредбу да се обустави пљачка и заведе ред у селу. Какав-такав мир прекинут је када су Немци узели четрдесет мештана за таоце, јер су у више махова пресецане телефонске линије у рејону грљанског атара. На молбу општинара они су убрзо пуштени, с тим да се обавежу да ће сами чувати њихове телефонске линије.
 
Све до пред крај септембра 1944. године друмом из правца Књажевца повремено су пролазиле немачке колоне моторизоване пешадије, која се убрзано повлачила из јужног дела Србије. Те јединице су већим делом упућиване ка Неготину и Дунаву, где је већ био започет десант трупа Црвене армије из Румуније. У Зајечару постојећа војна посада ојачана, тако да је бројала преко хиљаду војника.
 
Истовремено су јаке моторизоване немачке патроле непрекидно крстариле свим важнијим путним правцима из долине Тимока да би их заштитили од напада Народноослободилачке војске и себи обезбедили одступницу. На те патроле и веће колоне вршени су стални напади. Тако су у ноћи између двадесет осмог и двадесет деветог септембра два батаљона Двадесете српске бригаде из заседе, на путу Грљан-Вратарница, напали једну немачку колону са тридесет три камиона и једанаест тенкова. Борба је трајала више сати, а Немцима је нанет осетни губитак у техници и људству. Пошто су Немцима притекле у помоћ јединице из Зајечара, напад је био обустављен. Дан касније је на истом месту нападнута колона од шест стотина војника коју су штитила три тенка. Ова колона је разбијена и враћена према Књажевцу.[[|<sup>5</sup>]]
 
Последњих дана касније Грљанци су сазнали да су Руси прешли Дунав и да надиру према Зајечару из правца Нњготина и из Бугарске. само неколико дана касније, у вечерњим часовима трећег октобра претходница Црвене армије подржана тенковима допрла је до источне периферије Зајечара. Убрзо је град би опкољен са свих страна совјетским и нашим јединицама.
 
Борбе око Грљана вођене су шестог и седмог октобра 1944. године. Непријатељ је услед тешких губитака и опасности да буде опкољен био принуђен да се повуче у Зајечар. Тада су неке јединице Црвене армије успеле да продру иза леђа Немцима долином Лубничке реке и ослободе село Лубницу. У току ових борби од залуталог метка страдао је Стојан Костић, а од авионске бомбе Георгина Славуловић. Филип Јоњечевић у току борби био је тешко рањен, пренет је у руску војну болницу у кули у Бугарској и тамо умро.
 
По коначном ослобођењу, осмог октобра 1944. године образован је месни народноослободилачки одбор у Грљану, чији је први председник био Живан панић, а за чланове одбора изабрани су Видоје Гачић, Вељко Вељковић, Живко Живковић, Миша Бошковић, Перса Балуновић. Месни народни одбор формиран је после избора двадесет седмог октобра 1947. године. У селу су формиране и организације: Народни фронт, Комунистичка партија, Народна омладина, Савез комунистичке омладине Југославије и Антифашистички одбор жена. Задаци ових организација били су првенствено учвршћивање нове власти и преваспитавање грађана и прихватање социјалистичких идеја.
 
Непосредно по ослобођењу војне команде НОВЈ отпочеле су мобилизацију људства ради попуне ратних јединица. До краја 1944. године мобилисано је око двеста педесет Грљанаца и упућено у војен јединице које су учествовале у даљим борбама за ослобођење Југославије. На бојиштима је живот изгубило двадесет три борца, док је већи број рањен и лечен по војним болницама. У целом ратном периоду село је изгубило педесетак становника.
 
=== Период након Другог светског рата ===
Месни народни одбор у Грљану доба постојања општине бавио се текућим пословима: наплата пореза, поправка моста, попис становништва, насипање улица, постављање чувара и друго. Међутим, најважнији актуелни послови у послератном периоду били су спровођење обавезног откупа пољопривредних производа и изградња задружног дома.
 
Месни народни одбор у Грљану извршио је обавезан откуп кукуруза, а помоћ му је пружила Месна фронтовска организација.
 
Изградња задружног дома започета је у пролеће 1948. године и објекат је имао површину у основи седам стотина три квадратна метра. Почео се користити 1950. године, а сала од 1952. године. До двадесет шестог марта 1952. године до градилишта је превезено две стотине хиљада цигала са пољске циглане, превезено је педесет кубних метара песка, исечено и превезено сто кубних метара дрвне грађе за печење креча и испечен вагон креча.[[|<sup>1</sup>]] Самодопринос за изградњу задружног дома, уведен наредне године, износио је преко пет стотина хиљада динара, као и за подизање моста на Тимоку. У целости је градња завршена 1955. године. Уграђено је две стотине седамдесет шест хиљада цигала које су кулуком израђене у Муљаку. Камен је довезен са каменолома у Вршкој чуки, а песак из Тимока.[[|<sup>2</sup>]]
 
У јуну 1955. године спроведена је територијална подела на комуне (општине). У Грљану је формирана општина која је обухватала Прлиту, Вратарницу и Заграђе. Године 1957. извршена је нова територијална подела, у којој су Грљан и околна села ушла у састав општине Зајечар. По статуту општине Зајечар, Грљан са Аврамицом представља сеоску месну заједницу. Насеље Грљан, као и четири села око Зајечара, приградског је карактера. Месне заједнице постоје од 1963. године.[[|<sup>3</sup>]]
 
Други месни самодопринос у Грљану уведен је 1969. године и то за изградњу нове школске зграде са дванаест учионица, фискултурном салом и осталим потребним просторијама. Грађани Грљана самодоприносом су обезбедилили 148.898,85 динара. Акције Месне заједнице имале су помоћ рудника „Вршка чука“, у којем је Грљанац Павле јанчић Пацко био директор и председник Савета месне заједнице. Тада је завршена изградња нове школске зграде (1972. године) и пришло се асфалтирању улица.
 
Задружни домови у зајечарској општини најпре су били у власништву земљорадничких пољопривредних задруга. Грађени су средствима грађана и добровољним радом, са наменом да буду центри културно-забавне и друштвено-политичке активности. Крајем јуна 1973. године Месне заједнице преузимају домове.
 
Аутоматска телефонска централа са две стотине бројева уведена је у Грљану самодоприносом 1977. године.
 
Акција за изградњу, модернизацију и реконструкцију путне мреже у општини Зајечар покренута је 1970. године под називом „Општина на асфалту“ и настављена 1980. године. Мештани четрдесет два сеоска насеља у општини Зајечар изјаснили су се за завођење новог самодоприноса и покретање акције „Село на асфалту“.
 
Месна заједница Грљан је једина 1975. године у Тимочкој крајини добила признање за изузетну активност на саветовању Републичке конференције Социјалистичког савеза радног народа у Аранђеловцу.
 
У том периоду организација Месне заједнице састојала се од Скупштине месне заједнице, Извршног одбора месне заједнице, савета, комисија, координационих одбора, подружница. Постојали су савети за политички систем и развој месне заједнице, самоуправне друштвено-економске односе, пољопривреду и снадбевање, стамбену и комуналну делатност; комисија за материјално-финансијско пословање; координациони одбори за спровођење избора, обележавање традиција и прослава, ОНО и ДСЗ, активност друштвених организација и удружења грађана, кадровску политку. Постојало је седам подружница по рејонима: Савез комуниста, Социјалистички савез омладине, борци, пензионери, феријални савез, ловачко друштво, Црвеи крст, Фудбалски клуб „Рудар“, Културно-уметничко друштво „Саша Грос“. Било је наведено осамдесет једно лице које је било изабрано у некој од набројаних активности. Тренутно у Грљану постоји Савет месне заједнице који броји девет чланова.
 
Средства за рад Месне заједнице су средства која Општина Зајечар пренесе Месној заједници, средства од коришћења простора у Дому културе, средства од продаје гробних места, средства од дозволе за постављање привремених објеката у центру села. Средства из наведених извора недовољна су. Ради намирења све већих потреба за комунално уређење насеља, Скупштина општине Зајечар почетком октобра 2002. године је донела одлуку о увођењу накнаде за коришћење грађевинског земљишта у Грљану, као приградском насељу. Одређивање висине за свако домаћинство вршено је по сложеној методологији, узимањем у обзир бројних чинилаца и њиховим вредновањем. Предрачун је урадило општинско предузеће „Простор“, које је укључено у акције Месне заједнице на уређењу насеља.
 
== Основна школа у Грљану након Другог светског рата и вртић "Пламенак" ==
Посебан проблем након Другог светског рата представљала је дотрајала школска зграда, која је претила да се сруши. Настава школске 1945/46. године извођена је у општинској сали, задружној сали и у једној приватној кући. Нова школска зграда, са четири учионице и осталим просторијама изграђена је у кратком року и у септембру 1947. године је завршена. У том периоду у Грљану су организовани курсеви описмењавања које су водили грљански учитељи, док је осталу организацију и просторије обезбеђивао Месни народни одбор. Читалачке групе водиле су активисткиње Антифашистичког фронта жена.
 
Наставак школовања након четвртог разреда, покушаван више пута у прошлости, није успевао. Почетком педесетих година усталила се настава у вишим разредима. Основна школа у Грљану, као потпуна осмогодишња школа, почела је да ради првог септембра 1953. године. Јуна 1954. године прва генерација свршених ученика осмог разреда полагала је нижи течајни испит.
 
Ова школа у прво време постојања носила је назив „АВНОЈ“, а касније име некадашњег учитеља у Прлити и књижевника Владислава Петковића Диса.
 
Спроведеном рационализацијом, започетом школске 1956/57. године, ученици виших разреда, прво из Прлите, затим из Вратарнице и других села у јужном делу општине Зајечар наставили су школовање у Основној школи у Грљану. Укидањем осмогодишњих школа у околним селима и довозом уленика виших разреда у Грљан наметнула се потреба изградње веће школске зграде. Закључено је да се подигне нова школа са дванаест учионица, фискултурном салом и осталим потребним просторијама. Сачињена је конструкција финансирања, при чему је највећи учесник била општина Зајечар, а затим грађани Грљана, путем месног самодоприноса. Градња је започета 1970. године и 10. октобра 1971. године, у време директора Драгутина Јовановића, отворена је новашколска зграда у укупној корисној површини од деветсто осамдесет квадратних метара. Овом изградњом и раније постојећим простором, школа има седаманест учионица и остале потребне просторије. наредне школске године изграђени су спортски терени.[[|<sup>1</sup>]]
 
Организациони облици слободних активности ученика били су ученичка задруга „Полет“, настала из активности младих природњака, клуб младих техничара, покрет младих горана, одред извиђача, културно уметничко друштво, Подмладак Црвеног крста. Школа повремено издаје лист „Школа и ми“, у којем су ученици из секција и дружина објављивали своје радове.
 
Међу ученичким дружинама у Основној школи, одред извиђача у Грљану постигао је веома запажене резултате. Основан је 1961. године, када су формиране две чете извиђача и две чете планинки. Почетком осамдесетих година одред је био на зимовању и таборовању на Охридском језеру и добио звање „Одред орлова“, затим 1986. године и „Златну плакету извиђачке заставе“.
 
После Другог светског рата школски врт у Грљану постојао је до 1946. године, до почетка градње нове школске зграде и станова за учитеље који су подигнути на простору врта. За практичну обуку ученика школи је додељена њива на сеоској утрини поред железничке станице.
 
У другом полугодишту школске 2002/2003. године, Основна школа „Владислав Петковић Дис“ са радошћу је примила вест да је вишегодишња учитељица Вера Гургулицић примила у Београду високо одличје и назив „најдражи учитељ“.
 
Дечји вртић пламенак изграђен је 1987. године. Налази се у саставу установе за децу „Ђулићи“ у Зајечару. У вртићу бораве три узраста: јаслена група до три године, мешовита група до седам година и предшколски узраст. Свака група деце има пространу просторију у облику ћириличног слова Г, што оставља утисак малог комфорног стана. Вртић има пространо двориште, на чијем се ободу налазе стабла воћака.
 
== Привреда Грљана у периоду након Другог светског рата ==
Развој привреде у Грљану, посебно у првој половини двадесетог века, почео се разликовати од осталих сеоских средина из многобројних разлога, од којих су најистакнутији:
 
* рад рудника „Вршка чука“ од 1883. године и рудника „Српски Балкан“ од 1912. године и запослење многих Грљанаца, у првој генерацији као рудари, а каснијим као занатлије и службеници
* повољан географски положај насеља близу града, а на саобраћајници Ниш-Дунав
* изградња железничке пруге
* досељавања појединаца и целих породица
 
=== Воћарство ===
Пре готово сто година на јужним падинама брда Краљевица до Лубничке реке, између Грљана и Зајечара, основан је „Велики расадник“, касније Центар за пољопривредна и технолошка истраживања. Нижа пољопривредна школа школа постојала је у Расадник од 1906. године, у почетку као Огледна пољопривредна станица која је у свом саставу имала и огледно имање. Касније је при Станици формирана и школа за практичну обуку синова напредних земљорадника. Године 1910. школа је прерасла у Нижу пољопривредну школу.
 
=== Сточарство ===
Почетком трећег миленијума један мањи број домаћинстава у Грљану почео је фармерско гајење оваца расе „витемберг“, које се јагње два пута годишње са по два јагњета, али се не музу.
 
На „Тодорову суботу“ у Грљану су приређиване коњске трке, на којима је учествовало четири до пет радних коња. Одгајивач Стојан Боцоковић имао је тркачку кобилу „Влаињу“, која се појављивала на коњским тркама подно Краљевице у Зајечару, надмећући се са расним коњима из Великог Извора. Многи Грљанци присуствовали су овим тркама, навијајући за свог џокеја Љубомира Фирковића „Коколанчу“.
 
Последњи наступ грљанских коњаника био је двадесет осмог септембра 1980. године, при дочеку гостију из братимљене општине Вержеј из Словеније.
 
Велики и незаобилазни допринос развоју сточарства, посебно говедарства у Грљану пружила је Земљорадничка задруга, која је у послератном периоду пролазила кроз различите организационе и друге трансформације, али је сточарство увек било на првом месту.
 
Задруге је основала сточарски одсек 1954. године, који је у почетку имао сто пет, а касније две стотине дванаест чланова, а број задругара кретао се око четири стотине педесет. Број уматичених говеда повечао се са четрдесет три на сто четрдесет грла, а откуп млека са петсто на хиљаду петсто литара дневно.
 
На првој рејонској сточарској изложби у Зајечару 1955. године Божидар Бугаревић из Грљана добио је три награде и на тај начин постао најбољи одгајивач стоке у бившем зајечарском срезу. Награди прве А класе, за изложену краву Ева у износу 36.000 динара придружиле су се још две награде, те је Бугаревић награђен са укупно 58.000 динара.[[|<sup>1</sup>]]
 
На другој рејонској изложби септембра 1956. године Бугаревић је са изложеном стоком био испред осталих, па је проглашен за победника ван конкуренције, добио је признања, али не и новчане награде.
 
Задруга у Грљану је 1957. године организовала прву сточарску изложбу у свом селу. Мештани су могли да се увере у предности шталског сточарења. На општинској изложби у Зајечару исте године неколико Грљанаца добило је награде и признања. На другој изложби у селу 1958. године, осамдесет два одгајивача изложили су сто педесет крава, бикова и јуница и шездесетак расних свиња.
 
Изградњом Индустрије млечних производа у Зајечару 1964. године добијен је сталан купац млека, тако да су се грљански сточари могли оријентисати на што већу производњу, без додатног ангажовања продаје.
 
Трећа месна изложба „Грљан '96“ представља квалитетан напредак у више праваца. Генерални покровитељ изложбе било је Министарство пољопривреде, водопривреде и шумарства. Програм изложбе предвидео је округли сто са темом „Сточарство у општини Зајечар“.
 
У 1996. години грљански сточари су на Новосадском пољопривредном сајму добили прве златне и сребрне медаље за изложене јунице, а Земљорадничка задруга „Бели Тимок“ у Грљану први пехар.
 
Квалитет гајених говеда у Грљану доказан је узастопним учешћем на Новосадском пољопривредном сајму у категорији јуница, када су добијена признања:
 
* 1996. године три златне и две сребрне медаље
* 1997. године пет златних и једна сребрна медаља
* 1998. године три златне и две сребрне медаље
* 1999. године четири златне и једна сребрна медаља
* 2000. године пет златних медаља
* 2001. године пет златних медаља
* 2002. године пет златних медаља и велики пехар задрузи
 
На већини ових сајамских изложби поједина грла освајала су места друге или треће пратиље у категорији јунице. Грљанска задруга добијала је пехаре и плакете за успешну организацију гајења расних крава.
 
=== Друштвена пољопривреда ===
Након завршетка Другог светског рата, по угледу на совјетске колхозе, пришло се формирању сељачких радних задруга, које су постојале у многим селима Тимочке крајине. Грљанци је нису основали и били су спремни да плате цену кроз повећање откупа пољопривредних производа. Неизвршавање плана дажбина повлачило је кажњавање осуђених на робију и нофискацију дела обрадиве земље. Грљанци су у свему томе имали своју меру и нису спроводили политику ината и освете према суграђанима. Од органа нове власти називани су „космополити“, због односа према раду у рудницима са рударима из других крајева, мешовитог становништва у селу и узајамне толеранције.
 
По расформирању сељачких радних задруга, држава је на специфичан начин приступила развијању друштвене пољопривреде. Почетком 1959. године планирано је да се у Грљану 1963. године подигне плантажни виноград у потесу Горњи виногради, на сто хектара, као и воћњак на површини од двадесет хектара.
 
У атару Грљана обрадиве комплексе имале су две пољопривредне организације: Воћно-лозни расадник и АИК-Агроиндустријски комбинат.
 
Воћно-лозни расадник налазио се на северу насеља и чинио његову северну границу. Настао је на имању Рудничке економије која је формирана 1948. године. Имање на површини педесет пет хектара обрадиве земље узето је од Грљанаца који су је до те године нерационално користили, заједно са педесет хектара пашњака.[[|<sup>2</sup>]] Расадник је користио земљу за проузводњу ратарских култура, мање за повртарство, највише за призводњу садница воћака. Већи део земљишта заливао се из Тимока, захваљујући систему за наводњавање изграђеном 1948. године.
 
„Највећи познати принос пшенице у Грљану. На имању Воћно-лозног расадника постигнут је за сада највећи познати принос високородне пшенице у нашем срезу. Са једне парцеле површине 4.33 хекатара добијен је 26.681 килограм, односно 6.162 килограма по хектару прве репродукције семенске робе „Сан пасторе“.“[[|<sup>3</sup>]]
 
Расадник је поседовао педесет три хекатара обрадиве земље (имао је седамдесет четири хектара, део је вратио ранијим власницима). У муљаку је имао тринаест хекатара, остало у црници. Производио је саднице јабучастог и коштичавог воћа, сто хиљада комада на годишњем нивоу. Стално запослених било је двадесет, од тога шест Грљанаца. Расадник је у фазама укрупњивања друштвене пољопривреде ушао у састав Пољопривредног добра „Зајечар“ и са њим пролазио кроз губитке и сличне тешкоће.
 
Агроиндустријски комбинат – АИК имао је два комплекса земљишта у атару Грљана: поред Тимока у муљаку у потесу Кривуљ и на побрђу, у црници у потесу Горњи виногради, на границама села Грлишта и Шљивара. Комплекси су настали у процесу комасације у Грљану 1983. године. Укупна површина оба комплекса била је осамдесет четири хектара.
 
Дугорочним програмима АИК-а, раније ПИК-а, планирано је повећање плантажних површина под виноградима од сто педесет хектара на двеста деветнаест хектара и воћњака са сто шест на сто педесет девет хекатара. АИК је располагао савременом пољопривредном механизацијом. Међутим, неефикасност друштвене својине био је узрок посртању агрокомплекса, што је довело до увођења привремених мера, принудних управа и стечаја. Касније је комплексе имања АИК-а у атару Грљана обрађивао ценатр за пољопривредна и технолошка истраживања.
 
=== Земљорадничка задруга "Бели Тимок" ===
Непосредно после Другог светског рата за потребе млекаре набављена је опрема од стране трговца Rosensprung-а, Немца који је живео у Зајечару. Уз његову помоћ, задруга је за време рата сакупљала млеко и из суседних села.
 
У послератном периоду Задруга је обрађивала педесет хектара своје земље у катастарској општини Грљан и Прлита и газдовала сеоским утринама. Из кредита набављено је осам трактора са оруђима, четири комбајна за обраду задружне земље и испомоћ задругарима. У једном периоду Задруга је располагала и системом за наводњавање који се састојао од пумпе са погоном на дизел гориво и цевовода за заливање. Систем за наводњавање и већи део земље пренет је Воћно-лозном расаднику.
 
Почетком 1948. године извршено је организационо јачање Земљорадничке задруге у Грљану, створена је јединствена задруга. У оквиру задруге радили су млекарски и електрификациони одсек.[[|<sup>1</sup>]] У току поменуте године Задруга је проширила своју делатност отварањем кројачке радионице са десетак запослених, задружног ресторана, радничке мензе, бербернице и узела у закуп млин Јована Николића.[[|<sup>2</sup>]]
 
Средином двадесетог века почиње примена вештачких ђубрива, нових сорти пшенице и хибридног кукуруза. Будући да Грљанци нису прихватали формирање сељачке радне задруге у селу, Земљорадничка задруга била је носилац промене пољопривредне производње са екстензивне, традиционалне на савремену, интензивну. У Грљану је основана и сточарска станица.
 
Организационе трансформације задруге следиле су промене у друштву. Током 1959. године задрузи у Грљану припојена је задруга у Вратарници, која је покривала и подручје Заграђа, као и подручје Прлите. Године 1972. Задруга у Грљану, као и све остале задруге, улази у састав „Нове бразде“ Зајечар и постаје њена радна јединица. Трансформацијом 1977. године у склопу формиране заједнице „Задругар“, задруга у Грљану постаје Основна организација коопераната „Бели Тимок“. У 1991. години, када задруге излазе из „Задругара“, и у Грљану се формира Земљорадничка задруга „Бели Тимок“, која покрива Грљан, Вратарницу, Заграђе и Прлиту. Убрзо се затим Вратарница издваја и формира засебну задругу.
 
Земљорадничка задруга „Бели Тимок“ од 1955. године све до недавно организовала је изложбу расних говеда.
 
На Међународном пољопривредном сајму у Новом Саду јунице из Грљана биле су најбоље у земљи. Земљорадничка задруга „Бели Тимок“ за колекцију пет јуница награђена је Великом златном медаљом за квалитет. Златне медаље за учешће добиле су јунице прве класе Божидара Бугаревића и Јована Николића из Грљана, а грло власника Бугаревића нашло се међу пет најбољих на Сајму. На Новосадском сајму, у категорији јуница, почев од 1966. закључно са 2002. годином, грљански одгајивачи расних крава освојили су тридесет златних и шест сребрних медаља и многе јунице места друге и треће пратиље, а задруга многе пехаре и плакете.[[|<sup>3</sup>]]
 
=== Рударство ===
Рудари „Вршке чуке“ и „Српског Балкана“ захваљујући раду и разборитости, дочекали су ослобођење у прилично повезаној и уходаној организацији рада, на броју и у кондицији. То им је делом омогућило високу производњу угља у наступајућем времену обнове и изградње, непосредно по завршетку рата.
 
Током рата и после њега, у рудницима су радили ратни заробљеници. По капитулацији Италије 1943. године Немци су довели италијанске војнике на рад у руднике. Грљански рудари запамтили су их као више као забављаче него као раднике. Један италијански лекар успешно је пружао медицинску помоћ Грљанцима, посебно при повредама. Почетком септембра 1944. године, по ослобађању рудника, многи су се придружили партизанима. По капитулацији Немачки, доведени су немачки војници, ратни заробљеници на рад у руднике. Они су брзо савладали тежак и опасан рударски посао и 1950. године дочекали свој дан ослобођења.
 
По завршетку Другог светског рата, рудници „Вршка чука“ и „Српски Балкан“ са још седам тимочких рудника угља (Лубница, Ртањ, Боговина, Добра Срећа, Подвис, Благовести и Влашко Поље) и Централна радионица у Грљану спојени су у јединствено предузеће „ТИМБАС“, тимочки угљени басен, са седиштем у Грљану. „ТИМБАС“ је био у саставу Генералне дирекције за угаљ Министарства рударства ФНРЈ. Касније је дирекција овог предузећа пресељена у Зајечар.[[|<sup>4</sup>]]
 
Као средиште производње угља у региону, Грљан је доживео просперитет. Основани су нови објекти: штампарија, индустријска школа са ученичким домом, рудничка економија и раднички дом. Рудници Тимбаса добијају велику штампарију коју је доделила Влада Србије. Изграђена је посебна зграда. У штампарији је штампан лист „Глас Тимока“, гласило Тимочких рудника угља.[[|<sup>5</sup>]]
 
Индустријска школа, Дом ученика у привреди основана је седамнаестог децембра 1945. године. У овој трогодишњој школи занатског типа изучавани су су металски и електричарски занати. Практичан део наставе обављан је у Централној радионци у Грљану. Школа је 1954. године у последњој години рада имала четрдесетак ученика. Било их је разних крајева земље, а тринаесторо је живело у ученичком дому. Централна радионица издвојила је средства за куповину одела за све о којима нема ко да се стара и који немају родитеље.[[|<sup>6</sup>]]
 
На руднику „Вршка чука“ отворена је школа за изучавање заната путем организованих течајева, а 1946. године претворена је у школу за ученике у привреди, са трајањем од три године.
 
У Грљану је двадесет осмог јула 1946. године отворен Дом радника и намештеника рудника „Српски Балкан“. Демонтирана је барака из Бора и подигнута зграда у облику павиљона. Сала, која је служила као читаоница, могла је да прими триста шездесет људи. Изграђена је позорница за културно-уметничке секције радника и приказивање програма.
 
Централна економија у Грљану за снадбевање Тимочких рудника угља формирана је 1948. године. Имање у површини од педесет пет хектара обрадиве земље узето је од мештана заједно са педесет хектара пашњака. Централна рударска радионица убрзаним радом и недељом изградила је исте године трансформатор и пумпну станицу на Тимоку ради наводњавања имања економије. Две године касније Економија је имала двадесет свиња и три пара коња.
 
По расформирању „Тимбаса“ средином двадесетог века, рудници „Вршка чука“ и „Српски Балкан“ спојени су у предузеће Рудник каменог угља „Вршка чука“, са седиштем у Аврамици.[[|<sup>7</sup>]]
 
Јула 1951. године рудници „Вршка чука“ у „Лубница“ и Централна радионица у Грљану спојени су у јединствено предузеће Зајечарски рудници, са седиштем у Грљану. Само годину дана касније, ова организација је расформирана.
 
У послератно периоду недостатак радне снаге умногоме је ометао остварење планских задатака. Почетком августа 1950. године, у помоћ рударима „Вршке чуке“ дошла је фронтовска бригада из Ужица са сто пет бригадиста. У овом угљенокопу деведесет пет процената радне снаге сачињавају земљорадници који за време сезонских радова изостају са радних места.
 
Велике штете рудницима причињавалу су чести прекиди електричне енергије. Рудник „Вршка чука“ за двадесет три дана у јануару 1956. године имао је укупан прекид од петнаест и по часова. За двадесет пет дана рудник је претрпео штету од 1.800.000 динара. међутим, штета је знатно већа, јер су радници морали да напуштају радна места због метана, код сваког прекида чекало се проветравање радилишта. Рудник није имао ни једног инжењера, тако да се постављало питање даљег опстанка.
 
Почетком 1959. године дошло је до удруживања рудника зајечарског подручја („Вршка чука“, „Лубница“ и Централна радионица у Грљану) са књажевачким рудницима („Подвис“, „Добра Срећа“, „Дубрава“ и Погон истражних радова) у јединствено предузеће Тимочки рудници угља, са седиштем у Књажевцу.
 
За разлику од осталих тимочких рудника, код „Вршке чуке“ настао је проблем силикозе. За само три године од овог обољења дисајних органа пензионисано је сто шеснаест рудара, а на челу табеле налазио се поменути рудник.[[|<sup>8</sup>]]
 
Почетком децембра 1965. године „Вршка чука“ морао је да се одрекне јаме „Чука“, која је била стални извор опасности за рударе због дужине подземних путева, њихове изломљености и других услова. Прешло се на експлоатацију угља искључиво из јаме у Аврамици.
 
Приликом дезинтеграције Тимочких рудника угља, 1966. година је завршена са губитком од 85.500.000 динара. Поменута организација рудника постојала је седам година, седам месеци и седам дана. Услед силикатног састава стена и прашине, у руднику „Вршка чука“ сваки четврти рудак оболео је од силикозе. После великих физичких напора у тросменском раду, шест дана у недељи, радници су били изложени честим погибијама.
 
„Драматична борба у руднику „Вршка чука“ за спасавање затрпаног рудара. После седамнаест часова рудар је спасен самопрегорним радом колектива. Зарушена радилишта између седмог и осмог хоризонта...“[[|<sup>9</sup>]]
 
„Тешка несрећа у руднику „Вршка чука“, погинуло седам рудара; до несреће је дошло од експлозије метана. Прва велика несрећа догодила се јануара 1935. годинекада је погинуло тринаест рудара, шесторица су били из Грљана... Чета за спасавање извукла је целу смену која је била у том делу јаме; од двадесет два рудара, десет је било теже или лакше повређено, седморо углавном са опекотинама...“[[|<sup>10</sup>]]
 
Рад рудника настављао се и поред несрећа. Крајем 1971. године угљенокопи се поново удружују. Радници четири рудника: „Вршка чука“, „Лубница“, „Соко“ и „Боговина“ изјаснили су се на референдуму за удруживање у СОУР Рудници угља источне Србије (РУИС) са седиштем у Зајечару. Тада је ископана милионита тона антрацита у руднику „Вршка чука“. Рудари су у просеку ископавали и испоручивали око четрдесет хиљада тона антрацита. Започета је градња постројења са сепарацију угља, који ће имати чистоћу и топлотну моћ од тридесет једну хиљаду килоџула по килограму. Инвеститори су били Топионица и рафинација бакра Бор, рудник „Вршка чука“ и Републички комитет за енергетику. Од августа 1998. године потиче сарадња са „Трајалом“ и „Милојем Закићем“.[[|<sup>11</sup>]]
 
Ваља поменути да је рудник лигнита „Лубница“ изградио 1966. године сепарацију угља и утоаварну станицу у Грљану, на простору поред железничке станице. Угља се сепарира на тај начин што се прво издвоји јаловина, а онда се помоћу сита класира у фракција: крупан, коцка, орах и ситан. Овај погон запошљавао је двадесет Грљанаца, а шездесет процената било је жена.
 
=== Метална индустрија ===
Металопрерађивачка делатност у Грљану започела је 1923. године, када је рудник „Српски Балкан“ на јужној периферији села изградио своју радионицу са петнаест радника за оправку алата. радионица је радила на одржавању постројења рудника у Грљану (брикетнице, термоелектране, погонске станице жичаре) изграђених у то време.
 
За осамдесет година постојања металне индустрије Грљана, која је претежно производила опрему за руднике Тимочке крајине и шире, на сталан развој радионице утицало је више фактора:
 
* перманентно повећање купаца њених производа и услуга
* знатан број стручњака, мајстора специјалиста и инжењера
* постојање индустријске школе за металце
* искуство у процесу рада и одржавању опреме
* повољан географски положај на комуникацијама
* индустријски железнички колосек
 
По расформирању „ТИМБАС“-а радионица стиче самосталност. Средином двадесетог века дошло је до интеграције радионице из Грљана са предузећем „Арсеније Спасић“ из Зајечара (бивша ливница и радионица „Ицић“). Извесно време погони су радили одвојено у Грљану и Зајечару.
 
Године 1954. долази до пресељења производних капацитета из Грљана у Зајечар. Пресељен је комплетан машински парк, алатне машине, опрема, техничка документација, технологија, организација и радна снага. Процењује се да је преко седамдесет пет процената производног потенцијала фабрике „Арсеније Спасић“ дошло из Грљана, посебно стручна радна снага. У празним производним просторијама формира се рударска радионица са двадесет до тридесет радника, Грљанаца, у саставу рудника „Вршка чука“.Радионица је имала вишегодишњу традицију производње класичне рударске опреме, у првом реду рудничких вагонета. Радионица у Грљану једина у земљи је производила апарате за вулканизовање каблова. Такође је произвела нови извозни торањ и извозне кошеве за рудник у Лубници. Радионица је поседовала атест за оправку, премотавање електромотора у „С“ – сигурносној изведби за рад у експлозивној атмосфери, за метанске јаме. За РТБ Бор производила је извозне кошеве за јаму, специјалне „Гремби“ вагонете и другу опрему.
 
У години 1967. радионица излази из Тимочких рудника и региструје се као самостално предузеће за производњу рударске, грађевинске и друге опреме. Имала је осамдесет шест запослених радника и почетком седамдесетих година носи нази Фабрика опреме Грљан – ФОГ.[[|<sup>12</sup>]] Убрзо затим ФОГ прераста у „Инвестградњу“ и осваја производњу и изградњу грађевиснких објеката, производних и складишних хала од челичних конструкција. За четири године изградила је преко педесет објеката површина од пет стотина до две хиљаде метара квадратних метара широм Србије, а велики део у Зајечару. Градила је објекте и предавала по принципу „кључ у руке“. Повремено је радило и преко хиљаду радника, сопствених или изнајмљених („Заваривач“ Врање и други).
 
Поремећаји на тржишту, инфлација и обезвређивање вишегодишњих кредита од 40% и 50% при изградњи индустријских објеката, као и преамбициозан развој предузећа, утицали су да 1980. године дође до стечаја „Инвестградње“. Општинско руководство Зајечара формирало је радну групу за вођење стечајног поступка, која је имала задатак да осмисли нови програм за поновно оживљавање те производне локације. Радна група са локалном самоуправом, и коморм, потпомогнута Савезом комуниста, договорила је оснивање нове радне организације. Године 1982. формира се Рударска радионица Грљан са осамнаест радника, која постепено повећава производњу и број радника. У наредних пет година дошло је до повећања производње, па је руководство фирме на већ постојећи програм увела нови – производњу опреме за зимско одржавање путева, а затим и комплетно одржавање путева. У периоду до 1991. Рударска радионица представљала је једно од најакумулативнијих предузећа у региону. Године 1991. са сто двадесет радника улази у састав Фабрике каблова Зајечар као Сектор за производњу опреме и алата. У првој половини 2002. године ова фабрика излази из састава РТБ Бор и припрема се за приватизацију. Капацитет запослених у Грљану од сто тридесет осам радника редукцијом се своди на педесет четири, док производња остаје иста. Напослетку фирма је уведена у стечајни поступак и потом у ликвидацију.
 
=== Грађевинарство ===
У атару Грљана, поред Лубничке реке, неколико деценија радио је погон Тимоградње Зајечар – Радна јединица „Бетоњерка“. Производни програм био је бетонска галантерија: бетонске цеви разних димензија, бетонски блокови, ивичњаци, бетонски стубови, затим готов бетон, сепарирани шљунак и песак разних гранулација. Сируви шљунак вађен је из закупљених њива у грљанском муљаку. Погон је имао педесет три радника.
 
=== Прехрамбрена делатност ===
Млин „Костић“ изграђен је у новој индустријској зони, поред магистралног пута Зајечар-Ниш. Пуштен је у рад 2000. године и има капацитет од педесет вагона за двадесет четири часа. Људи који испоручују жито су из Грљана и околних места, а жито се по потреби купује са стране. Брашно се испоручује пекарама.
 
Пекара „Деметра“, у саставу ПП „Грљан-комерц“ изграђена је 1993. године. Простор у ком се налазила износи сто педесет квадратних метара и производила је хлеб, бурек и друге пекарске производе. У том објекту сада се налази продавница трговинског ланца ДИС.
 
Живинарска фарма „Стојановић“ налазила се изнад магистралног пута Зајечар-Ниш. Изграђена је 1996/97. године. Наменска зграда имала је површину од око две стотине квадратних метара, са око две хиљаде пет стотина кока носиља. Ради бољег коришћења ресурса изграђена је мања фарма свиња, које се хране отпалом храном од живина и отпадом из кавеза.
 
=== Занатство ===
Вулканизерска радња налазила се поред магистралног пута Зајечар-Ниш и изграђена је 1993. године. Објекат је површине сто квадратних метара.
 
Содаџијска радња породице Бобић отворена је 1970. године у породичном објекту површине двадесет квадратних метара. Производила је сода воду, затим безалкохолна пића, највише на принципу „клакера“.
 
Содаџијска радња Милошевић основана је 1961. године и пренета је из медвеђе. Производила је сода воду и безалкохолна пића на принципу „клакера“.
 
=== Трговина ===
Друштвено предузеће „Огревинвест“ отворено је у индустријској зони Грљана поред сепарација рудника Лубнице, који је и изградио ово предузеће доделом плаца, опреме и финансијским учешћем. „Огревинвест“ почео је са радом 1981. године. Касније је био радна јединица „Огревинвеста“ из Ниша до 1996, а продавао је грађевински материјал и разне врсте угља. Имао је две складишне хале укупне површине хиљаду пет стотина квадратних метара и простране уређене плацеве. Запошљавало је шеснаест радника.
 
Друштвено предузеће „Тимок-комерц“ имало је шеснаест малопродајних објеката у Зајечару и околним местима, два велепродајна објекта-магацина у Зајечару и у Грљану, у индустријској зони поред магистралног пута Зајечар-Ниш. Предузеће је имало четрдесет четири радника. на локацији у Грљану изграђени супољопривредна апотека, а канцеларије и магацин.
 
=== Угоститељство ===
Мотел „Милетов Палас“ тренутно је у изградњи и налази се поред магистралног пута Зајечар-Ниш. Објекат има приземље, два спрата, поткровље и терасу, укупне површине две хиљаде квадратних метара и гради се на сопственом земљишту површине 1.35 хектара.
 
== Културно просветни живот ==
Велики подстрек даљем развоју културно-просветног живота у Грљану представљало је отварање Радничког дома, јула 1946. године, са салом која је могла да прими три стотине шездесет људи, великом позорницом за извођење програма, просторијом за дилетантску секцију и другим садржајем. У дому су редовно одржаване приредбе и предавања којима су присуствовали становници Грљана и околних места.
 
Културно-просветно друштво основано је 1945. године на руднику „Вршка чука“ и са одабраним програмом наступало је у околним местима. Спајањем овог друштва са Културно-просветним друштвом у Грљану, друштво у Грљану понело је име борца-рудара Александра Саше Гроса.
 
Просветна делатност одвијала се паралелено са културно. Предавња су била организована за шире слојеве становништва, по разноврсним темама. Статистика бележи да је у 1945. и 1946. години одржано тридесет два, а у 1947. и 1948. години тридесет осам предавања.
 
Почетком октобра 1948. године у Грљану је одржана рејонска смотра са учешћем друштава из Прлите, Вратарнице, Заграђа, Грлишта и Грљана. На среској смотри у Зајечару 1952. године грљански хор освојио је прву награду, а драмска секција другу награду за извођење позоришног комада „Кир Јања“. Фолклорна секција са групама старијих и млађих играча добила је писмену похвалницу.
 
На такмичењу села Тимочког региона за 1973/74. годину прво место припало је Грљану. На међуопштинској смотри „Сусрети села“, која је одржана у Дому културе у Вражогрнцу учествовала је и екипа Грљана, као победник такмичења у зајечарској општини. Грљан је био победник и на Регионалном такмичењу села 1991. године и тако се квалификовао за републичку смотру, односно деветог сабора у Нишкој бањи.
 
Сарадња Грљана и словеначког места Вержеј започета је 14. априла 1976. године, када су Вержејци били гости Грљана у телевизијској емисији „Знање-имање“. После првог сусрета, који је био договор за успостављање пријатељских веза, уследило је више сусрета. Наредне године Грљанци су били гости у Вержеју. Септембра 1978. године Вержејци су присуствовали на Сабору фрулаша у Грљану. Братимљење Грљана и Вержеја обављено је почетком октобра 1980. године.[[|<sup>1</sup>]]
 
=== Сабор инструменталне традиције Балкана ===
Почев од 1978. године, у Грљану се одржава јединствени фестивал аутентичног музичког фолклора Србије, који окупља најбоље свираче традиционалних дувачких инструмената. Пратећи садржаји ове манифестације су радионице за инструменталну традицију, изложбе домаће радиности, традиционалног занатства и националне кухиње, модне ревије одевних предмета инспирисаних етно мотивима, наступи изворних фолклорних и певачких група.
 
Фестивал је покренут 1978. године, под називом ''Сабор фрулаша'' на иницијативу групе ентузијаста, чланова културно-уметничког друштва "Саша Грос“ и Месне заједнице Грљан. Организатори су 21. септембра по први пут окупили 14 аматера из зајечарске, борске и неготинске општине, који су приказали своје умеће свирања на фрули, дудуку и окарини. На другом Сабору одржаном од 21. до 23. септембра 1979. године, међу 26 учесника, нашли су се и учесници из Ниша, Светозарева (Јагодине) и Лесковца. Трећи Сабор, који је одржан 26. и 27. септембра 1980. године протекао је у знаку извесне стагнације, али већ следећи сусрет свирача, петог и шестог септембра идуће године чини искорак у развоју ове манифестације, која на мапи културних збивања у Србији заузима запажено место. Те године, учествовали су извођачи из Тимочке Крајине, са Хомоља, Мироча, из Понишавља, као и специјални гости, гајдаши из Битоља у Македонији. Извођачима на дудуку, фрули, окарини и гајдама, у надсвиравању на петом Сабору одржаном 4. и 5. септембра 1982. године, по први пут придружили су се свирачи на двојницама и учесници дечијег узраста. Шести Сабор одржан је 3. и 4. септембра 1983. године. Окупио је 32 учесника, а већ следеће године (1. и 2. септембра) за најбоље солисте у 5 категорија надсвиравало се 46 учесника из целе Србије. Осми Сабор одржан је од 31. августа до 1. септембра 1985. године са 59, а девети, од 30. до 31. августа 1986. године, са 54 учесника. Нажалост, ово издање било је последење у континуитету Сабора фрулаша.
 
Шестогодишњи мук инструмената грљанских сабораша прекинут је 1993. године на најбољи начин. Фрулаши и трубачи су се удружили у жељи да их публика у Грљану види и чује. Наредних година, уз најбоље свираче традиционалних дувачких инструмената, учествују и дувачки оркестри са подручја Тимочке Крајине, који се такмиче за учешће на Драгачевском сабору трубача у Гучи. У том периоду, носилац организационих активности ''Републичког сабора инструменталних солиста на изворним дувачким инструментима,'' било је удружење грађана „Сабор фрулаша“ из Грљана.
 
Почев од 2010. године, створили су се услови за унапређење ове манифестације те је ''Сабор фрулаша,'' а потом ''Републички сабор инструменталних солиста на изворним дувачким инструментима,'' еволуирао у ''Фестивал инструменталне традицијe Балкана'', са жељом да подстакне интеркултурни дијалог Србије и земаља региона, али и да додатно афирмише вредности које поседују локалне и регионалне музичке праксе овог простора. У том смислу, фестивал је обогаћен програмом разноврсног, али пажљиво одабраног садржаја презентације музичких традиција Балкана уз тежњу за поновном афирмацијом традиционалног музичког стварања путем подстицаја младих извођача на традиционалним дувачким инструментима као што су фрула, дудук, окарина, двојнице, цевара, кавал и гајде. Тиме се остварује и посебна функција заштите најосетљивијих друштвених група којима несумљиво припадају ови музичари. Додатна димензија фестивала остварена је покретањем радионица за инструменталну традицију које су посвећене млађој популацији, а све у циљу да се поново афирмишу традиционалне културне вредности и ревитализује угрожена музичка пракса.
 
Фестивал је данас манифестација ревијалног карактера на којој се репрезентују музичке праксе Балкана кроз најистакнутије музичке инструменте и музичаре – интерпретаторе. Богатством стилских и извођачких карактеристика широј јавности се нуди музички садржај високог квалитета, са пажљиво селектованим садржајем и начином презентације која је у складу са традицијама и локалним особеностима. Селекцијом је омогућено равномерно присуство свих инструмената који се презентују путем музике – од кордофоних и аерофоних, до мембранофоних и идиофоних инструмената у оквиру ансамбала или солистички. Као додатни критеријум установљена је и контрола квалитета музичког садржаја који је у складу са локалним музичким праксама и традицијама различитих региона Србије и земљама региона. Редизајнирање манифестације кроз ширење на свеукупну инструменталну традицију Србије и Балкана, оганизовање радионица за свираче и градитеље народних инструмената и други садржаји имају за циљ унапређење манифестације, формирање туристичког производа у складу са захтевима савременог тржишта и његову глобалну промоцију. Носилац послова креирања програма и организовања фестивала у томпериоду био је Центар за културу града Зајечара, а од 2014. године, Центар за културу и туризам „Цекит“ у Зајечару.
 
Нада Занфировић, етномузиколог
 
дугогодишњи музички уредник Првог програма Радио Београда:
 
''"Јединствен Сабор народних дувачких инструмената одржава се већ 25 година у Грљану, траје два дана и окупља народне инструменталисте на већ заборављеним инструментима: рикало, фрула, дудук, окарина, двојнице, гајде и цевара. Многи од младих учесника овог Сабора наставили су успешно да се баве музиком, као што су: Бокан Станковић, Далибор Лукић, Кристина Цвејић, Марија Цвејић… Зато са поносом можемо да кажемо да је овај Сабор расадиште најизворнијег свирања, без оркестарске пратње. Такво солистичко извођење даје, како младим тако и старијим, уметницима да своје знање и таленат, као и нетемперованост архаичних инструмената, прикажу у најбољем светлу. Овде су врата отворена свим генерацијама, од 7 до 70 година, а дружење и стручна саветовања доприносе да се инструментална народна музика на најбољи начин преноси с колена на колено. Ово је сабор, где могу да се чују најархаичнији тонови заборавље-них инструмената, где народни уметник пасторалним свирањем спаја човека са природом и космосом.“''
 
Слободан Тркуља, мултиинструменталист и певач:
 
"''У овим крајевима има пуно талентоване деце. У то сам се уверио када сам посетио музичке радионице у Зајечару. Постоје многи градови који не могу да се похвале оваквом публиком, као што је публика у Грљану, која је са великом пажњом пратила овај културно уметнички програм. То је добар показатељ да очување традиције иде у добром правцу“.''
 
== Народна ношња ==
Овде се приказује изглед и начин израде народног одела и ношње у Грљану у време коришћења половином двадесетог века.
 
Мушка основна одећа израђивана је од вуненог сукна које је после ткања у домаћинству, одвожено у ваљавице, где је под млазом воде ударањем дрвених батова постало „шајак“.
 
До краја деветнаестог века мушки влашки живаљ носио је одело од белог шајка природне боје вуне. На саставним деловима изскројених комада белог шајка при састављању ушиване су уске црне траке. Панталоне су имале широке ногавице. Одећу је чинио и дугачак огртач исте боје. Најбоље сачувана мушка влашка одела имао је Радул Штрбановић, познати грљански рабаџија. Ова ношња може се видети при наступу фолклорних ансамбала из влашких села.
 
Мушко одело бугарског етноса и касније насељеног српског било је од црног шајка. Власи су такође прихватили црни шајак. Носио се зимски полудуги капут са преклопом. Панталоне су имале доње делове ногавица, од колена, укројене уз ногу и закопчавале су се дугмадима.
 
Мушка одела шивена су код грљанских кројача. До средине двадесетог века најпознатији грљснски „шнајдер“ био је Видоје Богојевић.
 
Обичај је био да се за Божић и Ускрс добијају нова одела. Стари мајстор Вицко знао је обичај Грљанаца да иду по одела, па је одела израђивао раније, а на празник их пеглао великом пеглом „на ћумур“. Из послератног периода запамћена је једна анегдота. Гимназијалац Љуба Јовановић улази у препуну радњу мајстора Вицка и поздравља: „Христос воскресе, Тито жито однесе!“. Присутни Грљанци отпоздрављају, мада неки са зебњом. Јовановић иначе потиче из једне од најимућнијих и најугледнијих породица, која је запамтила време откупа од сељака.
 
Мушку одећу у прошлости чинили су и кожуси, израђивани од штављеног јагњећег крзна. Грљан је имао двојицу ћурчија, званих „кожуари“, који су штавили коже и израђивали кожухе и шубаре. Кожуси су најчешће били без рукава и многи људи носили су их од јесени до пролећа. Кожуси са рукавима били су реткост, а још ређе биле су мушке бунде, дуже од кожуха и квалитетно урађене.
 
Шубара од црног јагњећег крзна била је главна мушка капа и готово обавезна за старије мештане. Ни најстарији становници Грљана не памте када се у селу носила шубара од белог јагњећег крзна. Отменији млађи људи носили су шубаре од астрагана, најчешће црног. Отменији домаћини носили су и шешире. Досељеници из јужних планинских села носили су шајкаче, а касније су их заменили качкетима који је преовлађујућа мушка капа у Грљану.
 
Мушке кошуље ткане су најпре од домаћег ланеног предива и купљеног памучног конца. Касније је куповано бело памучно платно. Кошуље су у селу шивене код кројачица и разликовале су се од садашњих. Израђиване су без крагни, са отвором за главу, закопчаваним са три дугмета. Кошуље су биле дуге и при облачењу панталона намотаване око доњег дела трупа и замењивале мушки доњи веш. Свечане мушке кошуље биле су везене, на грудима и око врата. Вез је био ситан, конац је био црн, а игла јако танка. У Грљану је и раније било мало жена које су знале и могле да везу мушке кошуље, а сада више нема ни једне.
 
Тканице, вунени појаси ширине најчешће четири до осам центиметара, били су саставни део мушке одеће. Ткане су по посебном поступку од разнобојног вуненог предива. Служиле су за обмотавање, притезање и ојачавање средине тела при обављању тешких послова. Тканице су биле лепе и представљале су украс. Дужина тканица износила је најчешће три лакта. Дужина мере лакат је дужина женине руке од лакта до испружених прстију и преко њих назад до ручног зглоба, што износи око шездесет пет центиметара.
 
Главна обућа у Грљану били су опанци. За свакодневне послове у пољу, домаћинству и кући прављени су од сириве свињске коже, разапете и осушене на зиду неке помоћне зграде. Домаћин је расецао кожу на широке каише и по шаблону кројио опанке за своје укућане. Домаћинства су имала алат за израду опанака: зумбе, шила и друго.Свечана и трајнија обућа били су опанци купљени у опанчарским радњама. Опанци су унутар имали улагаче, подлагаче, комаде сукна исечене према опанку; подлагачи су били изолатори ноге и чарапе од директног додира са кожом опанка.
 
У највећем делу двадесетог века стандардну женску одећу и ношњу сачињавали су кошуља, јелек, кецеље, крацан (код влашког етноса), влненик (код бугарског етноса), џемпери и стандардни јелеци.
 
Кецеље, предњи и задње, ткане су од вуне, а касније од вунице јарких боја, најчешће црвене. Кецељама су са доње стране пришиване црне чишке. Предња кецеља „месал“ била је обавезна, а задња кад се није носио крацан и влениник.
 
Предња кецеља има у доњем делу изаткано поље ширине до дванаест центиметара, различите боје. То поље служи за везење шара од разнобојне вунене пређе. Задња кецеља тка се попреко у односу на предњу. По дужини има три поља, траке ширине пет до шест центиметара и боје различите од основне. На тим пољима су шаре, најчешће цветови „дан и ноћ“. Шаре се ткају или везу.
 
Краца је посебна врста кратке сукње у влашком етносу. Он је црне или тамноцрвене боје са украсом на доњем крају, два до три уска реда друге боје. Тка се од квалитетног вуненог предива добро усуканог. Крацан се после ткања „украцава“ од жене специјалисте (Велика Боцоковић) на посебној справи и добија се тканина пресека ситног цик-цак. После припасивања уз тело жене, крацан се мало ломи, тканина остаје права, чинећи широк круг око кошуље у висини жениних колена. Предњи делови крацана причврсте се иглом и преко тога дође кецеља.
 
Влненик је бугарска копија крацана и задње кецеље. У фолклорним ансамблима, жене из Грљана користе влениник, јер више нема оних који крацан могу да сашију.
 
== Демографија ==
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/wiki/Грљан”