Грљан — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене |
Нема описа измене |
||
Ред 64:
Сви наведени подаци показују да је на подручју данашњег грљанског атара било људских заједница почев од праисторије и антике, па после обнављања које је вршила Византија средином средњег века и преко турске владавине у новије доба, све до данас.
=== Турска владавина ===
Већ крајем четрнаестог века, Турском царству прикључено су и крајеви Црна Река, Тимок, Сврљиг и Бања (област у Сокобањској котлини). Ове области остале су под турском управом готово пуно четристо педесет година, односно све до коначног ослобођења под кнезом Милошем Обреновићем 1833.
Видински санџак, војно-административна јединица образована од стране Турака, чинило је неколико мањих управних јединица – нахија. Највећа је била Видинска нахија, која се простирала у углу између Дунава и Тимока, док је у југозападном делу обухватала крајеве у средњем и горњем Тимоку.
Црноречку област у петнаетом веку чиниле су три мање регије са посебним називима: Кливје, Винишница и Црна Река. Грљан се налазио на простору Бинишнице, под којом се подразумева предео који чини угао између Црног и Белог Тимока, а обухватао је територију сливова Ласовачке, односно Грлишке реке, Планиничке и Лубничке реке, као и појас земљишта преко Тимока до огранака Вршке чуке, и то од Вратарничке до Вражогрначке клисуре. Након нове управне организације Видинског санџака извршене тридесетих година шеснаестог века од области Кливја, Црне реке и Винишнице образована је нахија Црна Река, који је тај назив носила све до ослобођења 1833, а убрзо потом озваничена као „Окружје Црноречко“.
У до сада најстаријем утврђеном попису из 1455. налазимо многа села чији су се називи и данас одржали, као што су Зајечар, Вратарница, Грлиште, Леновац. Села попут Грљана, Шљивара, Прлите и Великог Извора нису записана, што не мора значити да у то време нису постојала, јер је познато да насеља која су имала неки посебан статус нису била подложна спахијама, па зато нису ни пописивана
Пространи садашњи атар села Грљан у средњем веку морао је имати више насеља, али због многих сеоба и смењивања станивништва није сачувано никакво предање о њиховом постојању. Међутим, чињеница је да у ободном делу грљанског атара постоје стара селишта, али називи тих села која су постојала у прошлости нису сачувана. Ипак, неки сачувани топоними указују на могучност да су на том терену била села: Ораховце у потесу Орешак, Мало Трново у потесу Трњак, Рудне у потесу Рудине и Доње или Горње Ујне (у називу потока Умље) у југоистичном делу атара.
На први помен овог села налазимо тек у попису из 1560. године и то као два посебна насеља – Горње и Долње Грлене. Није позната тадашња локација ових села, али је могуће да Горње Грлене било смештено на заклоњенијем платоу западно од данашњег села. У истом тефтеру уписано је и село Истубин, чије име препознајемо у сачуваном топониму Ступиње, у јужном делу села. Додуше, у атару села Велики Извор постоје места звана Мали и Велики Ступањ, што отежава лоцирање и идентификацију Истубина.
Од поменутих насеља највеће је у петнаестом веку било село Ораховце, са петнаест потпуних домаћинстава и два удовичка. Од становништва овог села спахија је убирао годишњи приход од 1801 аспре. Горње и Долње Ујне имала су само по пет потпуних домаћинстава. По попису из 1466. Ораховица је бројала тридесет два домаћинства, а Горња Ујна петнаест. Очигледно је да ово брзо увећање броја становника није последица природног прираштаја, већ резултат досељавања или пак повратак раније избеглог становништва при повлачењу аустријске војске из тимочке долине. Да би задржали постојеће и довели ново становништво, Турци су дажбине знатно умањили, тако да су у то време биле најниже баш на простору Црне Реке.
Крајем петнаестог и у првим деценијама шеснаестог века дошло је до новог таласа досељавања становништва. Османска власт је у граничном Видинском пашалуку почела насељавати групације становништва које су у то време биле познате под називом ''власи''. Биле су то групе сточара – номада, такође хришћана, којих је у доста великом броју било још и у Душановој царевини. Поменути власи немају етничко обележје, већ означавају одређену социјалну категорију. Врло покретни, они су брзо мењали место боравка у потрази за бољим условима живота. Власи су у турској царевини имали завидне повластице. Били су под директном влашћу султана и уживали његову заштиту. Њихове пореске обавезе биле су упола мање у односу на рајинске намете, а састојале су се од плаћања годишње суме од сваког огњишта, односно куће – „димнина“. Та дажбина се називала филурија или „влашки дукат“, а износила је осамдесет три аспри. Других намета су били ослобођени, али због тога су били обавезни да обављају полувојну или војну службу на граници, а на позив султана и у рату.Власи зу зато били колонизовани у пограничним деловима турске царевине.
Овакве повластице и права временом су привукли све већи број влашких породица и на територију Црне Реке. За њихово досељавање додељивана су празна села и селишта. Сасвим је могуће да су тада можда настала два села која се у попису из 1560. воде под називом Горње и Долње Грлене, од којих је наста данашњи Грљан.
Године 1530. турска управа приступа укидању „влашког статуса“ у Видинском санџаку, јер јој више није била потребна војна помоћ видинских влаха, пошто је граница након пада Београда и Будима померена далеко на север. Власи на тај начин губе раније повластице, принуђени су да дају харач, десетак и остале дажбине као зависни сељаци.
Већ 1560. извршено је потхарачивање влаха у Видинском пашалуку. У односу на 1530. годину, на основу пописа тридесет година касније јасно се виде последице нове политике османске империје. Од сто четрдесет дева села на „царској хасовини“ у Црној Реци у двадесет пет више није било ниједне куће, у четири је живело само по једно домаћинство, десет села имало је по две, а петнаест само по три куће. Очигледно је велики део породица, након губљења влашког статуса, одселио из Црне Реке не прихватајући обавезе и статус раје. Такође, уз називе двадесет пет насеља у попису из 1560. стоји напомена „расељено због зулума“.
Горње и Долње Грлене били су у саставу царског хаса у области Тимок. То значи да су њихови житељи били „царски“ власи, подложни султану и њему плаћали одређене дажбине – авариз, спенџу, десетак, као и порез на овце и козе и др. У то време били су изједначени са осталом рајом, али, пошто су живели на султановом добру као имунитетној области, нису били обухваћени управом санџак-бега јер су се влашка насеља сматрала „слободним“. Тако су Долње и Горње Грлене могла задржати своју самоуправу, бирати своје старешине и држати зборове на којима су решавали општа питања.
У сачуваним судским (кадијским) записима из осамнаестог века у зајечарској котлини помиње се неколико чифлука. Године 1718. и 1723. чифлучка газдинства успостављена су још и у околини Грљана и Лубнице.<ref>Васил Маринов, Аграрни односи у Видинском пашалуку у осамнаестом и двадесетом веку, „Развитак“, Зајечар, 1967, бр.6, стр. 59-60</ref> Ови чифлуци били су регистровани под називом „јурутлук“, што је значило да су смештени поред неког старог насеља (са остацима грађевина), а могуће и покрај неке воденице или старог воденичишта.
=== Грљан непосредно пред избијање Првог српског устанка ===
Према извештају аустријског уходе Покорног из 1784. године, Грљан је тада имао „сто двадесет хришћанских кућа“ и један хан, у којем је било место за четрдесет коња. За ондашње време то се сматрало великим селом. По том истом извештају, те године Зајечар је имао „сто педесет хришћанских домова“. Ближе податке о изгледу насеља кроз која је прошао, Покорни није прибележио у свом извештају. Њега су занимали више путеви погодни за пролаз војске и успутне важне стратегијске тачке и положаји који се могу употребити у евентуалном рату са Турском. Тако је, описујући пут од Вратарнице до Грљана, на десној страни Тимока, прибележио да „сви путеви који се налазе у равници могу да се користе за возила“. Тимок се код Грљана прелазио без моста, а корито реке било је широко шездесет корака, а дубоко две стопе, „са пешчаним дном“ и обалом високом шест хвати, преко које води пут у село.
=== Почеци борбе за ослобођење од Турака ===
Као и другим крајевима Србије, у Тимоку и Крајини хајдуци су се први супротставили све свирепијој и безобзирнијој туркој власти. Њиј је било поприлично још у првим деценијама турске владавине овим крајевима. Тако је у петнаестом веку хајдуковао са својом великом дружином чувени Новак Дебељак, на простору од Тимока до Нишаве. Народу далеко познатији био је Старина Новак, који је у другој половини шеснаестог века предводио јаку хајдучку дружину по бањском, сврљишком и тимочком крају. У тимочком крају извесно време је, крајем седамнаестог века, утеривао страх Турцима чувени хајдучки старешина Карапанџа (Кара-Панџа). Он је упадао из Влашке преко Дунава и деловао на простору „између Мајданпека и Видина и између Дунава на северу и Сврљишке бање и Пирота на југу“.<ref>Душанка Бојанић-Лукач, Из прошлости крајинских Карапанџића, „Развитак“, Зајечар, 1978, бр.2, стр.62.</ref> Као спомен на његов боравак у средњем Тимоку, и данас се неки потеси и други објекти називају по њему. Тако, у атарима села Заграђа и Грлишта постоји потес под називом „Карапанчево“, а на њему је и Карапанчин поток. У атару Ласова постоји једно место под називом „Карапанчина граница“, на којем је некада било граничевог дрвећа. По предању, ту је својевремено био логор Карапанчине дружине.
У ближој околини Грљана крајем осаманестог века већу хајдучку дружину предводио је Петко Васиљевић из села Заграђа. Хајдуковао је заједно са братом Нином, а око њих се убрзо окупило тридесетак људи из околних села. Када је дружина тако ојачала, запоседнут је друм Зајечар-Гургусовац (данашњи Књажевац) у Змијанцу, повише села Вратарница, као и кравански пут који је некада од Вратарнице, кроз клисуру Шашку, водио пречицом према Кули и Видину. Ту су многи Турци платили главом за своју осионост, а бројни трговци опљачкани од хајдука. Слично је било и у другим деловима Тимока и Црне реке. Поред рејона Вратарнице и Малог Извора, опасност од хајдука вребала је и на краванским путевима код Вршке чуке, нарочиту у пределу месту званог Затворница, и даље према речици Шашки. Једно место на том старом путу и данас носи назив „Зли дол“, свакако због хајдучких препада. Недалеко одатле, један топоним под називом „Ајдучка падина“ такође је остатак из времена бујања хајдучије у овом крају.
Услед великих зулума одметнутих турских јаничара, крајем осамнаестог века број одметника се знатно повећао, па су јадучке дружине бивале све многобројније. Саобраћај „царским“друмовима постао је сасвим несигуран. Караване су спроводиле јаке оружане пратње, а на најопаснијм местима Турци су поставиле страже. Аустријски ухода Франц Ксавер Покорни, који је путем од Видина према Гургусовцу прошао 1784. године, уочио је једну турску стражару у пределу Вршке чуке код Затворнице, а друге две у клисури Шашке. Свака је имала по два-три стражара.<ref>Франц Ксавер Покорни, Војно-географски описи источне Србије и једног дела Бугарске из 1784. године, „Развитак“, Зајечар, 1971.</ref> Други аустријски ухода, официр Росић, исте године забележио је у свом извештају да је предео око Вршке чуке био чувен због хајдука и да су због тога Турци морали да саграде дрвене чардаке за страже које су чувале путеве.
Сви су изгледи да се пред крај осамнаестог века у хајдуке одметнуо и Грљанац Тодор Костадинов, познатији као Тоша. Убрзо је придобио неке мештане да му се придруже, па је тако створио јаку хајдучку дружину, која је вероватно оперисала у реону Вршке чуке и Затворнице, као и у делу између Шљивара и Грлишта, према Братујевцу. Постоји интересантна прича о томе због чега је Тоша отишао у хајдуке:
„''Једном дође неки Турчин Тошиној појати. Тоша је био унутра, а отац и брат су стајали напољу. Турчин захте да га старац одведе у Грлиште, а овај рече: „Па како си, ага, дошао довде, моћи ћеш тако и отићи у Грлиште, јер је оно одмах иза брда.“ Турчин се ухвати за пиштољ и рече: „Море, пезевнк стари, хајде напред или ћеш остати ту мртав!“ У том изађе Тоша из појате, па ће Турчину: „Мани се, ага, тог старца, зар не видиш да је будала? Ја ћу те одвести у Грлиште, имам и ја тамо нешто посла.“ Пођу. Тоша је ишао напред. Кад су били кроз једну шуму, Тоша се заустави и рекне Турчину: „Видиш, ага, колику планину имам ја?“ – и покаже руком, те наоружаном Турчину завара очи, а онда га изненада удари тојагом по глави и тако га убију. Узме му одело и оружје, па се одметне у хајдуке.“''<ref>Према казивању Живка Стајковића из Грљана, Тошиног потомка, записао Коста Марковић, грљански учитељ, 1898. године. Маринко Станојевић: Црна Река..., стр.68.</ref>
Хајдук Тоша се касније спомиње као буљубаша над својим људима у одбрамбреном шанцу у Грљану, у време Првог српског устанка. Као и многе хајдучке дружине тог времена и његова се по избијању буне у Црној Реци придружила устаницима. Сви предводници тих дружина изведени су у буљук-баше, па су тако и даље командовали над својим људима у утврђеним шанчевима дуж Тимока.
=== Грљан у Првом српском устанку ===
Крајем августа 1807. склопљено је примирје после руско-турског рата. Одредбама овог мира обухваћена је и Србија. Између осталог, тада је утврђена гранична линија са Турском на Тимоку. Тако је Црна Река остала у српским рукама све до пролећа 1809. године. Чим су престале борбе, народ се постепено почео враћати кућама, па су села поново оживела.
Одмах по повлачењу Турака преко Тимока, дуж леве обале реке, све до ушћа у Дунав успостављен је војни одбрамбрени кордон наспрам турских положаја на десној обали. По налогу Карађорђа, Хајдук Вељко је наредио да се изграде утврђени шанчеви покрај свих путних прилаза и газова на Тимоку и другим важним стратегијским тачкама. У свим војним шанчевима постављене су војне посаде којима су командовале старешине – буљубаше. Командант свих шанчева душ Тимока био је кнез Милисав Ђорђевић.
Устанички шанац у Грљану изграђен је на узвишеној обали непосредно над Тимоком, наспрам газа којим се река прелазила, а на самом улазу у село од правца Вршке Чуке. нетачна је тврдња да се шанац налазио на Парајанкулу, јер је тај бастион подигнут знатно касније. Предстаже су биле постављене у мањем шанцу на нижем делу обале, у топољару једне истакнуте окуке Тимока. Из ових шанчева сталне страже су будно мотриле кретање Турака са друге стране реке и биле спремне да се супротставе нападу непријатеља. Иначе, шанчеве у то време представљали су један пространи и дубок ров, са земљаним бедемом наспрам угроженог правца, који је још био ојачан палисадима, тј. подебљим зашиљеним кољем и гредама.
Шанчеве је чувала стална посада од педесетак људи, а у кризним ситуацијама било их је преко стотину. У прво време били су то бећари Хајдук Вељка и кнеза Милисава, док је касније одбрана шанчева била поверена хајдучким дружинама из тимочког краја, које су се устаницима придружиле доласком Хајдук Вељка и кнеза Милисава.
Према архивској грађи из нешто каснијег периода, шанац у Грљану чувала је бивша хајдучка дружина поменутог грљанског харамбаше Тодора Тоше Костадиновог. И он је са својим људима пришао устаницима и прихватио обавезу да чува своје село од Турака. Тоша је од кнеза Милисава добио „чин“ буљубаше, те је тако постао старешина шанца и даље командовао својим људима. Његова дружина бројала је тада око четрдесетак хајдука. Тошина појава у Грљану морала је привући у устаничку војску извесни број Грљанаца, пре свега из редова оних неожењених – бећара. Иначе, Грљанци су, поред учешћа у раду на изградњи шанца и других војсци потребних објеката, имали обавезу да војску хране и снадбевају другим потребама.
У току 1808. године, у време примирја, на граничној линији дуж Тимока није било мира. Турци су повремено у мањим групама упадали преко Тимока ради пљачке, при чему су вршили насиља и убиства над онима који су им се нашли на путу. Наравно, ни Срби нису Турци остајали дужни, те су упадали преко Тимока дубоко у турску територију, нападли и пљачкали читава села, а плен доносили у сопствене шанчеве. Ови инциденти са мањим последицама углавном су били обострано толерисани. Међутим, после упада Хајдук Вељкових бећара у Велики Извор, који је био у турским рукама, турска страна уложила је оштар протест због кршења примирја, чији је гарант била Русија. Одмах је образована посебна комсија мешовитог састава (руско-турско-српска), која је обишла сва гранична насеља да би утврдила чињенично стање на граници. Комисија је сачинила „Списак турских преступа и злочина извршених у пограничним деловима за време примирја“, док је за Хајдук вељков упад у Велики Извор захтевано да се одмах узме на одговорност и скине са положаја. Правитељствујушчи Совјет Сербски одговорио је на то да то није дело Хајдук Вељка, већ хајдука који су пребегли из Бугарске, којих је било око две хиљаде.<ref>Први српски устанак, Акти и писма на српском језику, књ. I, Београд, стр. 371-372.</ref> Карађорђе је потом издао заповест да нико не сме више прелазити на турску страну, а ко то буде чинио, биче најстроже кажњен.
Немири на граници претили су да ће се претворити у ратни сукоб, јер су Турци имали добар повод да примирје прекрше. Руска интервенција је то спречила, али је ситуација на граници све до краја 1808. године била опасна. Због тога су по шанчевима појачане посаде и повечана будност стража дуж целог кордона.
Почетком 1809. настављен је руско-турски рат, па је и примирје између Србије и Турске прекинуто. Пошто су главне турске снаге биле упућене на ронт према Русима, њихова одбрана на граници према Србији била је знатно ослабљена. То је омогућило да српске снаге, а нарочито одреди Хајдук Вељка лако прелазе границу и продиру дубоко у турску територију. Са својом коњицом Вељко је оперисао на правцу Ниша и Беле Паланке, а успео је да освоји и добро утврђени Белоградчик у Бугарској. При повратку са тих похода, са Вељковом војском прелазио је у Србију већи број српских породица из неослобођених крајева око Калне, Пирота, па и из бугарског Загорја. већи број фамилија из Загорја тада су остали у Грљану, Новом кориту, Вратарници, Заграђу и Зајечару.
После српског пораза на Чегру код Ниша, српска војска се морала повлачити долином Мораве према Шумадији. Долина Тимока остала је небрањена од правца Ниша, па је турска војска надирала према Гургусовцу и Зајечару. Истовремено су провалили долином речице Шашке код Вратарнице, па се и „црноречка“ војска морала повући планинским путевима према средишњем делу Србије. Као и раније, заједно са војском кренуле су и многе породице из приграничних и црноречких села и доста њих трајно се населило у Ресави, Хомољу и Пожаревачкој Морави.
Ова поновна окупација Црне Реке није дуго потрајала. Већ у јесен исте године ослучном контраофанзивом српске војске Турци су били принуђени на повлачење према Алексинцу и Нишу. Убрзо затим се у Црну реку вратио Милисав Ђорђевић са војском. Он је двадесет осмог октобра 1809. године од Карађорђа постаљен за „најглавнијег старешину“ бањске, пиротске, сврљишке и црноречке нахије. Овим актом је уједно са дужности смењен Хајдук Вељко, због многих притужби на његове поступке и непослушност према вишим властима.
Почетком 1811. године Карађорђе је спровео нову војно-управну организацију у Србији. Црноречка нахија тада је подељена на две војне и административне јединице – Црноречку кнежину и кнежину „под падину“ (касније „Вражогрначка“). За старешину црноречке кнежине одређен је Милисав Ђорђевић, а истим актом прогласио га за војводу. Под његову команду потпало је двадесет два села, између осталих и Грљан.[[|<sup>2</sup>]] Војвода Милисав управљао је шанцем у Зајечару, Грљану и Вратарници, али је и даље, као „командант црноречки“, водио главну реч у целој нахији.
И поред тога што је у току 1811. године на граничној линији било мирно, живот и рад се практично одвијао у ратном стању. Обрада земље и други пољопривредни послови нису се могли редовно и у пуној мери обављати, што је довело до смањења производње. Знатан део мушке радне снаге био је ангажован у устаничкој војсци као војници и стражари у шанцу и дуж границе. Сем тога, отежавајућа околност за Грљан била је чињеница да је половина његовог атара, онај преко Тимока, био у рукама Турака.
У грљанском шанцу се и даље са својим људима налазио Тодор Костадинов, као буљубаша у шанцу. У међувремену су у грљански шанац распоређени људи Филипа, „буљубаше Загорскога“. То су били чланови хајдучке дружине из бугарског Загорја који су пребегли на српску страну и придружили се устаницима. И поред строге забране, ове дружине су и даље упадале на турску територију и тамо пљачкале села. У писму од деветнаестог јуна 1812. Карађорђе је писао војводи Милисаву да је „и његов буљубаша Тоша из Грљана послао четрдесет ајдука и тако исто арају сиротињу...“. Наложио је да се Тоша ухвати и њему пошаље.[[|<sup>3</sup>]] Нема података о томе да ли је Тоша био послат на Народни суд и како је на суду прошао. Чини се да га је Милисав некако оправдао пред карађорђем, те је овај и даље остао буљубаша у Грљану. И Тоша и његови „ајдуци“ били су му итекако потребни за чување границе, јер су били искусни у борби са Турцима.
Обе хајдучке дружине, Тошина и она Филипа Загорског, оперисале су на истој територији по Загорју и у околини Куле, Салаша и Раковице у Бугарској. Због тога је између њих долазило до сукоба око плена. Да би на неки начин елиминисао њихову нетрпељивост, Карађорђе је забранио покушај да се Филип Загорски одстрани из кордона на Тимоку. Због тога је војводи Милисаву наложио „да не забрањује људе Вилипа Буљугбаше Загорскога који седе у Герљани у Герлишту у Извору у Заграцку но да иду с Вилипом да чувају своју стражу.“[[|<sup>4</sup>]] Филип је тада са већим делом људи чувао шанац на Шашки код Вратарнице, док му је део људства био распоређен у поменутим шанчевима крај Тимока.
И у наредној години поменуте хајдучке дружине настављају са упадима преко Тимока у циљу пљачке. Као главни мотив за те упаде они су пред својим вишим старешинама истицали потребу устаника за већом количином хране. Они су заиста дотеривали доста стоке и уступали војсци, али су успут доста опљачкали за себе. Поред осталих, у преписци између Карађорђа и војводе Милисава поново се помиње грљански буљубаша Тоша. Тако је крајем фебруара 1813. године наложено Милисаву „да наплати Тоши двеста четрдесет гроша за ајдуке Милојка и Рајка, које је он прије опљачкао, и четристо осамдесет за ајдуке Младена, Јона, Стојка и Пауна, који се сада код њега наоде, и што се сада наплаћује за они поару...што су у турској страни пређе учинили, и то ако не би наплатио, да зна да ће под одговор доћи.“[[|<sup>5</sup>]] Очигледно је да се ради о људима из хајдучке дружине Грљанца Тоше, а од поменутих засигурно је међу њима било још мештана из његовог села.
У пролеће 1813. постало је извесно да ће Турска напасти Србију. Почетком јула 1813. турска војска је тај напад и започела. Јаке турске снаге надирале су од Видина према Крајини и Тимоку, затим, од Ниша долином Мораве према Београду, а из Босне у западну Србију. И поред упорне и јуначке борбе, бројно слабије и лоше наоружане српске снаге нису се могле одупрети турској војсци. Падом Неготина и погибијом Хајдук Вељка битка за Тимочку крајину убрзо је решена у корист Турака. Не знајући за пад Неготина, војвода Милисав држао се са својим Црноречанима у зајечарском шанцу одбијајући непријатеља. Тек по напуштању вражогрначког шанца војвода Милисав сназнао је за Вељкову погибију и за Карађорђеву наредбу да се са војском повуче према Морави. Са његовом восјкому ново избеглиштво кренуле су многе породице тимочких и црноречких села. За њима је наступала турска војска, те је тако цела Тимочка крајина, а убрзо и цела Србија, поново пала под турску окупацију.
[[2]]<sup>�</sup> Драгољуб К. Јовановић – поменуто дело, стр. 228-230.
[[3]]<sup>�</sup> Деловодни протокол Карађорђа Петровића, Крагујевац – Топола, 1988, стр.49
[[4]]<sup>�</sup> Исто – стр.46.
[[5]]<sup>�</sup> Исто – стр.87.
== Демографија ==
| |||