Драшко Поповић — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м додана категорија Цетињани помоћу геџета HotCat |
сређивање |
||
Ред 1:
{{Биографија
| име =
Линија 18 ⟶ 17:
| држава_смрти =
}}
'''Војвода Драшко Поповић''' је аутентични лик из књижевног дијела „Горски вијенац” који је написао [[Петар
== Биографија ==
У младости је био плаћени млетачки војник при крају [[Кандијски рат|Кандијског рата]] (1645 - 1669), који је водила [[Венецијанска република|Венеција]] против [[Османско царство|Турака]]. Током Кандијског рата се посебно истакао Драшков отац поп Шћепан звани Прента Драгојевић који је за заслуге при одбрани [[Котор]]а 1657. године добио од Млечана златну колајну и доживотну пензију. <ref>Prento Dragoev da Ozrichnichi dux</ref>Као млетачки војник у [[Кандијски рат|Кандијском рату]] Драшко Поповић је оженио и Дафину из [[Бока Которска|Боке Которске]] са којом је имао четири сина.
== Јунаштво у епским пјесмама ==
О Драшковом јунаштву говори више епских пјесама:
* Пјесма ''Чета Драшка Поповића'' објављена у часопису - Српско-далматини магазин за 1862 годину.
Ред 29:
* Пјесма ''Женидба Кнежевић Милоша'' коју је објавио Андрија Лубурић у књизи - „Дробњаци”. У овој пјесми се каже:
== Од јунака до војводе ==
Драшко Поповић („Drasco Popovich”) се помиње у више докумената док је трајао [[Морејски рат]] (1684 - 1699), који је водила [[Република Венеција|Венеција]] против [[Османско царство|Турака]] као највећи [[Црногорци|црногорски]] јунак и учесник мегдана и хајдучких акција на подручју од Скадарског језера до [[Херцег Нови|Херцег Новог]] и од [[Спуж]]а до [[Гацко|Гацка]], о чему говоре многе епске пјесме. Његов савременик [[Бајо Пивљанин]] био је највећи херцеговачки јунак и вођа млетачких хајдука који су харали по турској територији све до Бајове смрти у битци на Вртијељци [[1685]]. године. Током Морејског рата од 1684. до 1699. године, Драшко постаје [[кнез]] Озринића и бива рањен 1687. године при освајању Херцег Новог, а [[1693]]. године постаје први [[војвода]] из племена Озринићи у Катунској нахији. <ref>Јован Томић: Црна Гора за Морејског рата; Београд, 1907 године, стр. 315.</ref><ref>Јован Н. Томић: О црногорском устанку и почетку Морејског рата; Нови Сад, 1903 године.</ref><ref>Ристо Ковијанић: О војводи Драшку, Историјски записи XVI-3; Титоград, 1963 године.</ref>
Војвода Драшко Поповићје је [[1704]]. године предводио војску од 1200 Црногораца у помоћ Брђанима и спасио Бошковиће у [[Бјелопавлићи]]ма од турске одмазде. На црногорском збору на [[Ловћен]]у [[1711]]. године, постаје први главар Катунске нахије са титулом „војвода Драшко Поповић спахија от Озринића” стога [[Петар II Петровић Његош]] каже у „Горском вијенцу”:
== Печат војводе Драшка ==
[[Печат]] војводе Драшка на којем пише „Спахија Драшко Поповић от Озринића” налази се на свим писмима црногорских и брдских главара упућених [[Млетачка република|Млечанима]] и [[Дубровачка република|Дубровчанима]] и [[Русија|руском]] [[цар]]у [[Петар Велики|Петру Великом]] у периоду од 1711. до 1713. године када се стварала црногорска држава. Јуна 1713. године на црногорском збору у [[Брајићи (Будва)|Брајићи]]ма смијењен је војвода Драшко Поповић као спахија и његову бакету (штап) као симбол власти преузео његов рођак Вукота Вукашиновић из Озринића као „капетан све Црне Горе” у присуству Михаила Милорадовића, изасланика руског цара Петра Великог. Доказ о Драшковом угледу се помиње у петнаест архивских докумената од 1684. до 1718. године и десетак епских пјесама у којим су опјевана његова јуначка дијела и углед главара. Владика Петар II Петровић Његош у писму [[Осман-паша Скопљак|Осман-паши Скопљаку]] говори о војводи Драшку као српском и црногорском племићу и ритеру.
== Историчари о Драшку Поповићу ==
Осим Његоша о војводи Драшку су писали и познати историчари [[Јован Ердељановић]], [[Андрија Лубурић]], [[Лазар Томановић]], Јефто Миловић, [[Никола Вукчевић]] и Пеко Баћов Вујовић у својим дијелима и фељтонима. Лик војводе Драшка Поповића овјековјечен је у бисти коју је извајао вајар [[Ристо Стијовић]] и која се налази у Његошевој [[Биљарда|Биљарди]] на [[Цетиње|Цетињ]]у и два споменика које је извајао Шоро Вулановић који се налазе на [[Луково (Никшић)|Лукову]] код [[Никшић]]а и на родном Чеву.
| |||