Атанасије Пуљо — разлика између измена

м
Уклањање сувишних унутрашњих веза; козметичке измене
м (Уклањање сувишних унутрашњих веза; козметичке измене)
Као добровољац у [[Балкански ратови|Балканским ратовима]] и активни учесник у [[Први светски рат|Првом светском рату]], Атанасије Пуљо је на основу стечених ратних искустава, први на [[Балканско полуострво|Балкану]] истакао важност тимског рада зубара и хирурга у збрињавању повреда [[вилица|вилице]] и [[лице|лица]]. Он је у стоматолошку праксу, три године пре осталих у свету, увео сопствени метод лечења запуштених [[прелом горње вилице|прелома горње вилице]], назван „балканска метода“, која је данас призната у целом свету.<ref>Puljo A. ''Prelomi vilica u našim ratovima za oslobođenje od 1912-­1915''. godine. Srp Arh Celok Lek. 1922; 24(4­5):157­68</ref>
 
Атанасије Пуљо био је и „пионир“ стоматолошке [[Радиологија|радиологије]] у Србији, оснивач одонтолошаке клинике Медицинског факултета, њен први управник, у рангу ванредног професора универзитета за предмет [[Болести уста и зуба]] и један од главних заговорника оснивања [[Стоматолошки факултет Универзитета у Београду|Стоматолошког факултета у Београду]], основаног [[1948]], четири године после његове смрти ([[1944]]).<ref>Jovananović S, Milovanović S, Zagradjanin D, Milovanović N, Puzović D. Dr. ''Atanasije Puljo: pioneer of Serbian dentistry''. Srp Arh Celok Lek. 2012 May-Jun;140(5-6):390-4.</ref>
 
Према речима [[Брана Димитријевић|Бранислава Димитријевића]], еминентног српског професора [[maksilofacijalna hirurgija|максилофацијалне хирургије]], ''за српско зубно лекарство (Пуљо) беше што и Гогољ за сву потоњу руску књижевност''.<ref>Dimitrijević B. ''„Balkanska metoda”'', radio drama. II program Radio Beograda, 26. 10. 1997.</ref>
== Живот и каријера ==
[[Датотека:IMG 03491.jpg|мини|десно|290п|[[Земунска гимназија]] - северозападна фасада; на десној страни је зграда из 1879, у којој је наставу похађао, и [[1894]]. матурирао Атанасије Пуљо]]
Атанасије Пуљо рођен је [[9. јануар]]а [[1878]]. године у [[Земун]]у, тада у саставу [[Аустроугарска|Аустроугарске]], као најстарији син у угледној [[цинцари|цинцарској]] породици. Након завршене гимназије у Земуну ([[1894]]). године,<ref>''Spomenica Zemunske gimnazije 1858-2008''. Zemun: Zemunska gimnazija; 2008.</ref> као изузетно вредан и интелигентан ђак, отишао је у [[Грац]] на студије [[медицина|медицине]], које је завршио у најкраћем могућем року, [[1901]]. године.
 
Након завршетка студија медицине, Атанасије Пуљо је отишао у [[Париз]] на специјализацију зубног лекарства, коју је из материјалних разлога, морао прекинути, да би се запослио у [[Земун]]уЗемуну као секундарни лекар у Болници милосрдних сестра и убрзо постао [[примаријус]], па котарски лекар. Али зубно лекарство Атанасије Пуљо није запоставио и наставио је започету специјализацију о свом трошку у [[Берлин]]у, [[Беч]]у, [[Цирих]]у [[1904]].
 
Након што је у 26. години старости, стекао диплому специјалисте зубног лекарства, Пуљо се вратио у родни [[Земун]] и једно време је обављао општу лекарску праксу у државној служби, коју је [[1911]]. напустио да би отвoрио сопствену ординацију у којој се у потпуности посветио приватној зубно-лекарској пракси.<ref>Светлана Јовановић, Срђан Миловановић, Даница Заграђанин, Небојша Миловановић, Драгана Пузовић, ''Др Атанасије Пуљо – пионир српске стоматологије'', у Историја медицине, Српског архива за целокупно лекарство. (2012);140(5­6):390­394 UDC: 616.314:614.23(091)(497.11)</ref>
 
За време живота у [[Земун]]уЗемуну Атанасије Пуљо био је изузетно активан, не само у области струке, већ и у друштвеном животу града, и постао један од оснивача Земунског српског соколског друштва [[1905]]. године.
 
По отпочињању [[Први балкански рат|Првог балканског рата]], као велики српски родољуб, 13. октобра (по старом календару) 1912. године, Пуљо je тајно прешao из [[Земун]]аЗемуна у [[Београд]], у коме се ставиo на располагање српском [[Црвени крст|Црвеном крсту]]. По одлуци начелника санитета [[Војска Краљевине Србије (1914—1918)|Српске војске]], као добровољац распоређен је у тек основану Пету резервну болницу, смештену у основној школи у близини [[Саборна црква у Београду|Саборне цркве]], којом је управљао др Суботић, млађи.<ref>Maksimović P, Zagradjanin D. ''The Contribution of Atanasije Puljo to the World Medical Science during the Balkan Wars (1912­-1913)''. 73rd FDI Meeting of the Working Group on Hystory of Dentistry, Belgrade, 1982.</ref>
[[Датотека:Vojna bolnica Niš 002.jpg|290px|мини|десно|Зграда хируршког одељења [[Војна болница Ниш|Моравске сталне војне болнице у Нишу]] у коме је Атанасуја Пуљо основао „Одељење за лечење изломљених и повређених вилица“ у [[Први светски рат|Великом рату]] [[1914]]. године]]
[[Датотека:McD Slavija, Beograd 4.JPG|290px|мини|десно|Кућа у Делиградској 2 у Београду којој је Атанасије Пуљо од [[1932]]. обављао приватну зубно-лекарску праксу и живео са породицом.]]
{{цитат2|''Пуљо је осим својих знања и умења у Србију, тада, донео опрему и материјале; не тражећи за то накнаду. Повео је и свог, десет година млађег брата Ђорђа, да му у „радионици“ шегртује.''}}
 
Првог септембра (по Јулијанском календару) [[1914]], у првој години [[Први светски рат|Првог светског рата]], Атанасије Пуљо се одлучио на ризичан корак. Искористивши привремено ослобађање [[Земун]]аЗемуна од стране Прве српске Армије, поново je прешao у [[Србија|Србију]]. Ризичан корак, јер као аустро-мађарски држављанин који прелази на страну непријатеља Пуљо је лако могаo бити проглашен за велеиздајника и стрељан, у случају заробљавања или капитулације [[војска Краљевине Србије (1914—1918)|српске војске]].
 
Одмах по преласку у [[Србија у Првом светском рату|Србију]] Министарство војно поставило је Атанасуја Пуља за шефа „Одељења за лечење изломљених и повређених вилица“ у [[Војна болница Ниш|Моравској сталној војној болници у Нишу]].<ref>''Преломи вилица у нашим ратовима за ослобођење од 1912–1915. године,'' Српски Архив, 1 922, бр. 4, 5, 6 и 7.</ref> У Нишу је [[1914]]. године Атанасије Пуљо, који је као и остала његова браћа прогањан од стране Аустроугара, коначно раскинуo са својим цинцарским пореклом и почео славити [[Свети Никола|Светог Николу]]. Касније је и његов млађи брат Ђорђе узео исту славу, тако да, како примећује један од историчара, „од свега им је остало само грчко презиме – Пуљо“.
 
Године [[1932]]. Пуљо је донео одлуку да свој стручни рад у приватној зубно-лекарској пракси, коју је обављао у [[Земун]]уЗемуну, настави у [[Београд]]уБеограду. Након што је Управни одбор Лекарске коморе, на основу решења министра народног здравља, [[1932]]. позитивно одговoрио на његов захтев и одобрио му да своју приватну зубно-лекарску праксу пренесе из Земуна у Београд, на адресу Делиградска број 2, цела породица Пуљо прeселилa се и даљи живот наставилa на овој адреси.<ref>''Dosije 392'', Lekarska komora, Istorijski arhiv Beograda</ref> Данас је то место у Београду, на Славији, у коме се налази [[Мекдоналдс|Мекдоналдс ресторан]], обележено пригодном спомен-плочом.
Године [[1936]]. Атанасије Пуљо је након оснивања Одонтостоматолошка клиника Медицинског факултета Универзитета у Београду, Указом Министарства просвете у Београду, изабран и постављен за првог управника, у рангу ванредног професора [[универзитет]]а за предмет [[Болести уста и зуба]], који су слушали и полагали студенти пете године медицине.<ref>Gavrilović V. ''Istorija stomatologije.'' Beograd – Zagreb: Medicinska knjiga; 1986.</ref><ref>Maksimović J. ''Doprinos lekara iz Vojvodine u uspostavljanju zdravstvene službe u Srbiji i osnivanju i radu Srpskog lekarskog društva.'' Med Pregl. 2008; 61(3­4):191­203.</ref>
 
Почетком [[Други светски рат у Југославији|Другог светског рата у Југославији]] ([[29. април]]а [[1941]]. године) Атанасије Пуљо постављен је за шефа Одељења за болести уста и зуба у Главној војној болници у [[Београд]]уБеограду.
 
После брзог слома Краљевине Југославије у априлу [[1941]]. године, и окупацији Београда од стране [[Трећи рајх|Немаца]] затворен је [[Универзитет у Београду]]. Део Стоматолошке Поликлинике стављен је на располагање [[Вермахт]]у; а мањи њен део пресељен је у [[Кумодраж]], село крај Београда, а Пуљо је унајвеће размишљао о одласу у пензију.<ref>Gavrilović V. i saradnici. ''25 godina Stomatološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu''. Beograd. BIGZ; 1973.</ref>
 
Крајем лета [[1944]]. године Пуљо сазнаје за погибију свог млађег сина Миодрага, у редовима војске ђенерала [[Драгољуб Михаиловић|Драгољуба Михаиловића]], а крајем октобра за погибију старијег сина Слободана, на [[Сремски фронт|Сремском фронту]]. Психички јако потресен због губитка синова, Атанасије Пуљо окончао је свој живот погибијом у саобраћајном удесу [[1. новембар|1. новембра]] [[1944]]. у [[Београд]]уБеограду, испред своје куће, у Немањиној, када је на њега, на сасвим опустелом [[славија|тргу Славија]], изненада налетео совјетски војни [[камион]].<ref>Savićević, M., ur. (2003) ''Profesori Medicinskog fakulteta u Beogradu - od osnivanja do pedesetih godina XX veka.'' Beograd: Medicinski fakultet</ref><ref>Stanojević, V. (1972) Likovi i dela istaknutih lekara od osnivanja Srpskog lekarskog društva do danas. u: Đurić D.S. (ur.) ''Spomenica Srpskog lekarskog društva 1872-1972'', Beograd: Srpsko lekarsko društvo, pp. 159–234</ref>
 
== Дело ==
Почетком [[20. век|20. века]]а у Србију долазе први школовани зубне лекари, доктори медицине са завршеном специјализацијом из болести уста и зуба. Најпознатији међу њима су били Милош Поповић, Миливоје Петровић, Илија Ранимир, и један од најзначајнијих међу њима за развој
зубног лекарства у Србији, Атанасије Пуљо, кога данас историчари медицине сматрају пиониром српске стоматологије.
 
{{цитат2|''„Европски рат изненадио је наш војни санитет онако исто, као и државни систем... на зубе опет нико није мислио. Тек у јануару [[1915]]. појављују се две зубне станице у Нишу, постале: једна иницијативом Руске лекарске мисије, друга иницијативом др Пуље."''}}
 
После преласка Моравске сталне војне болнице преко [[Албанија|Албаније]] и [[Црна Гора|Црне Горе]], Атанасију Пуљи није омогућен наставак дотадашњег успешног специјалистичког рада, те он напушта војску и одлази у [[Француска|Француску]].<ref>Dimitrijević B. ''Atanasije Puljo'', “Danica 2003.“ (166-76).</ref><ref>Dimitrijević B. ''Atanasije Puljo – osnivač stomatologije u Srbiji'', “Bratstvo” 1991-2000 (Društva „Sveti Sava“), Beograd, br. III-IV, 59-74.</ref> У [[Француска|Француску]] Пуљо је отишао са жељом да годину дана проведе на усавршавању хируршких поступака аутопластике и трансплантације кости и хрскавице. Усавршавао се на хируршком одељењу болнице Сен Луј и Шаптал у Паризу и америчкој болници у Нејију крај [[Париз]]а. У Француској [[1917]]. Атанасије Пуљо отвара приватну ординацију у [[Ница|Ници]], и на бројним стручним скуповима објављује своја истраживања, због чега Французи желе да га, због изузетне стручности, задрже на факултету у Ници, где му је тих година рођен старији син. Међутим, Атанасије Пуљо, као велики патриота донео је одлуку да се септембра [[1919]]. године с породицом врати у отаџбину „да помогне свом напаћеном народу“.
{{цитат2|''Иако то, може бити, није тада тако изгледало потоњи његов потез раван је оном од само пет година раније, када је из Земуна у Ниш прешао, ризикујући велеиздајништво. Овога пута недоумица је гласила: победничка Француска или опустошена Србија? Ница, можда Лион, спрам Београда, који је баш тада (1919) најјадније изгледао, препун рушевина и рупчага, без струје, воде, упропашћен и ружан. Пуљу је, уза све то, чекала и застрашујућа некултура у погледу оног што данас називамо оралном хигијеном и оралним здрављем.''<ref>Димић Љ.: ''Културна политика Краљевине Југославије'', Стубови културе; 1996, књ. I; 71</ref>}}
[[Датотека:Ulica Atanasije Puljo u Zemunu.jpeg|300px|мини|Улица у Земуну која носи име Атанасија Пуље]]
У току [[август]]а месеца [[1923]]. године на основу одлуке Министарства народног здравља Краљевине Југославије Пуљо је основао зубно одељење Опште државне болнице у Београду. Како се на расписани конкурс за шефа зубног одељења на Општој Државној Болници у Београду, Пуљо јавио као једини кандидат, постављен је на ту дужност [[10. новембар|10. новембра]] исте године. Значајно је истаћи да је на овом одељењу Атанасије Пуљо омао известан број болесничких кревета за збрињавање тешких максилофацијалних болесника и примио 1925. године прве докторе медицине који су могли да специјализирају болести уста и зуба у [[Краљевина Југославија|Краљевини Југославији]]. До тада сви су ову специјализацију српски лекари завршавали у иностранству, најчешће у Грацу, Бечу, Паризу и Берлину.
 
Одонтостоматолошку клинику Медицинског факултета у Београду Атанасије Пуљо основао је [[1936]]. године, као њен први управник, који је то био све до почетка Другог светског рата. Те године изабран је за професора на предмету Болести уста и зуба, који су слушали и полагали студенти пете године медицине. На њој су лекари опште медицине обављали специјалистички стаж, полагали специјалистички испит и стицали звање специјалисте за болести уста и зуба. Кадрови школовани у овој установи, захваљујући Александру Пуљи, двадесетак година касније постали су наставни кадар [[Стоматолошки факултет Универзитета у Београду|Стоматолошког факултета у Београду]], који је основан школске [[1948]]/[[1949|49]]. године.<ref>(1998) ''Stomatološki fakultet Univerziteta u Beogradu - pet decenija postojanja 1948-1998''. Beograd: Stomatološki fakultet</ref>
1.572.075

измена